Ove godine obeležava se 80. rođendan Branka Miljkovića, jednog od najdarovitijih pesnika bivše Jugoslavije, koji je za 27 godina, koliko je živeo, prerastao granice svoje zemlje i postao deo evropske književnosti. O detaljima iz Miljkovićevog života dosta možemo saznati iz lične i poslovne prepiske koju je priredio Jovan Mladenović, viši kustos Narodnog muzeja u Nišu.
„Poeziju sam počeo da pišem iz straha”, kaže u jednom intervjuu Miljković koji je 1957, sa 23 godine objavio prvu zbirku “Uzalud je budim”, čija je naslovna pesma decenijama u vrhu ovdašnjeg savremenog pesništva. No, osim u Miljkovićevoj poeziji, unutarnji život ovog vrsnog pesnika, rođenog u Nišu, možemo pratiti i kroz njegovu korespodenciju, ponajviše sa prijateljima i kolegama pesnicima iz tzv. druge posleratne generacije.
Među njima, Miljković najintenzivniji kontakt održava sa zagrebačkim piscem Zlatkom Tomičićem. Obojica žive u teškim materijalnim uslovima, ali ipak hrabre i podstiču jedan drugog. U pismu iz 1959. Miljković piše svom prijatelju:
„Vidim iz tvog pisma da si u teškoj materijalnoj situaciji. To je zlo. Ali neka ti to zlo bude podstrek za nove napore, neumoljivo pobedonosne. Kada se čovek već nalazi u zlu, ne preostaje mu ništa drugo do da koristi se tim zlom kao gorivom. Napred. Za genija dobro je dobro, zlo još bolje. Želim ti uspeha u pisanju romana.“
Jovan Mladenović kaže da njihova korespodencija pokazuje književnu generaciju u usponu.
„Oni stalno ističu da je saradnja između jednog hrvatskog i jednog srpskog pisca korektna; jedan drugog oslovljavaju sa ’dragi mj brate’, Miljković u pismu kaže ’dragi moj hrvatski brate’ i tako dalje. Radi se o jednoj generaciji koja je bila u usponu, koja je živela u sferi čiste estetike, čiste poezije. To su bile njihove preokupacije i pored toga što im je život u materijalnom smislu bio veoma težak“, objašnjava Mladenović, čija knjiga „Branko Miljković – Prepiska, dokumenti posvete“ sadrži više od 200 jedinica.
Osim sa jugoslovenskim, Miljković je drugovao i sa značajnim evropskim piscima svoga vremena. Francuski pesnik Alen Boske mu, pored pisama, šalje i poziv u Pariz, što Miljković i prihvata.
„Alen Boske je“, kaže Mladenović, „Miljkoviću posvetio roman ’Potreba za nesrećom’, u kojem je Miljković glavni junak. Ubeđen sam u to da je Boske imao veoma visoko mišljenje o poeziji Branka Miljkovića što je i potvrdio u jednom intervjuu, u kojem je za Miljkovića rekao da je jedan od velikih jugoslovenskih, odnosno srpskih pesnika i da zauzima visoko mesto u poeziji 20. veka.“
Do tragične smrti u Zagrebu, Miljković intenzivno piše, objavljuje knjige “Vatra i ništa” i “Poreklo nade” – obe 1960 – te “Krv koja svetli“ ’61. Prevodi ruske i francuske pesnike, piše književne prikaze. Prihvaćen je i kod kritike i publike, dobija književna priznanja, ali neprekidno živi u materijalnoj oskudici.
Među najvažnija priznanja ubraja se Miljkovićevo članstvo u Evropskoj zajednici pisaca, koja se smatra kulturnom pretečom Evropske unije. Pismo iz ove organizacije, koje je potpisao književnik Đankarlo Vigoreli, stiglo je, međutim, na piščevu adresu u Beogradu prekasno.
„Njega su predložili jugoslovenski pisci, konkretno Tanasije Mladenović. Miljković je bio visoko vrednovan u Zajednici. Nažalost, to pismo je stiglo 16. februara, dakle četiri, pet dana posle njegove tragične smrti. Ovo je još jedan argument o nesumnjivoj evropskoj dimenziji Miljkovićeve poetike“, smatra Mladenović.
"Zašto smo takve kukavice?"
Svim priznanjima uprkos, tada 27-godišnji pesnik odlučuje da okonča svoj život. U policijskom izveštaju ostalo je zapisano da je Branko Miljković 12. februara ’61. izvršio samoubistvo u jednoj zagrebačkoj šumi. Prethodno se, nakon niza razočaranja i sukoba s kolegama, preko novina odrekao svojih pesama i nagrada. Kasnije je pokušao da povuče ovo javno pismo, ali već je bilo kasno.
Pisac Danilo Kiš svojevremeno je govorio o svom poslednjem susretu sa Miljkovićem:
„Tada je izgovorio nekoliko rečenica koje su me frapirale u času kad sam doznao za njegovu tragičnu smrt. Rekao je: ’Mi smo svi kukavice. U našim godinama, mnogi su ruski pesnici završili svoju sudbinu, i to svojom rukom. Zašto smo mi takve kukavice? Zašto umiremo od gladi, tuberkuloze i takozvane boemije?’“
O Miljkovićevoj smrti godinama se lome koplja. Dok jedni veruju da je „princ pesnika“ do krajnosti doveo smrt, kao svoju književnu opsesiju, drugi ne veruju da je autor stiha „ubi me prejaka reč“ izvršio samoubistvo.
U svojoj knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, književni kritičar Petar Džadžić citira pismo koje mu je pesnik poslao nakon što je odlučio da se preseli iz Beograda u Zagreb. U njemu Miljković piše o nepoznatoj ženi, pa Džadžić zaključuje da uzrok pesnikovog suicida možda leži u ljubavnim jadima.
„Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica”, piše Miljković. “Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha... Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.”
"Sagoreo u stvaralačkom ognju"
Jovan Mladenović smatra da će ovo pitanje uvek biti otvoreno i dodaje da je Miljković nesumnjivo višeslojna ličnost srpskog pesništva:
„On je kao kometa sinuo i sagoreo u tom svom stvaralačkom ognju. Zato i ne čudi taj čuveni epitaf ’ubi me prejaka reč’. Konotacije tog epitafa dovoljno govore o njegovoj unutrašnjoj stvaralačkoj turbulenciji u kojoj je on praktično i sagoreo.“
Danas, pet decenija od tragičnog odlaska, može se reći da je „princ poezije“ porazio smrt o kojoj je opsesivno pisao.
„On je toliko originalan“, kaže Mladenović, „da svaki pisac koji nije uspeo da se otrgne njegovom uticaju, nije postao pravi pesnik. Za života je nazvan ’princom pesnika’, on to zaista i jeste.“
Kompletna zaostavština Branka Miljkovića danas se čuva u niškom Narodnom muzeju.
O autentičnosti ovog pesnika i gubitku koju je ovdašnja književnost pretrpela njegovim preranim odlaskom, snažno govore stihovi Zlatka Tomilčića, u pesmi „Tužaljka za Brankom Miljkovićem“:
„Ubio se pjesnik
da bi živjeli nepjesnici
Ubio se čovjek
Da bi čagljevi na njegovu grobu zabvijali
Ubio se hrabar
da bi kukavci i dalje oponašali delije
To je ipak opomena.“
„Poeziju sam počeo da pišem iz straha”, kaže u jednom intervjuu Miljković koji je 1957, sa 23 godine objavio prvu zbirku “Uzalud je budim”, čija je naslovna pesma decenijama u vrhu ovdašnjeg savremenog pesništva. No, osim u Miljkovićevoj poeziji, unutarnji život ovog vrsnog pesnika, rođenog u Nišu, možemo pratiti i kroz njegovu korespodenciju, ponajviše sa prijateljima i kolegama pesnicima iz tzv. druge posleratne generacije.
Među njima, Miljković najintenzivniji kontakt održava sa zagrebačkim piscem Zlatkom Tomičićem. Obojica žive u teškim materijalnim uslovima, ali ipak hrabre i podstiču jedan drugog. U pismu iz 1959. Miljković piše svom prijatelju:
„Vidim iz tvog pisma da si u teškoj materijalnoj situaciji. To je zlo. Ali neka ti to zlo bude podstrek za nove napore, neumoljivo pobedonosne. Kada se čovek već nalazi u zlu, ne preostaje mu ništa drugo do da koristi se tim zlom kao gorivom. Napred. Za genija dobro je dobro, zlo još bolje. Želim ti uspeha u pisanju romana.“
Jovan Mladenović kaže da njihova korespodencija pokazuje književnu generaciju u usponu.
„Oni stalno ističu da je saradnja između jednog hrvatskog i jednog srpskog pisca korektna; jedan drugog oslovljavaju sa ’dragi mj brate’, Miljković u pismu kaže ’dragi moj hrvatski brate’ i tako dalje. Radi se o jednoj generaciji koja je bila u usponu, koja je živela u sferi čiste estetike, čiste poezije. To su bile njihove preokupacije i pored toga što im je život u materijalnom smislu bio veoma težak“, objašnjava Mladenović, čija knjiga „Branko Miljković – Prepiska, dokumenti posvete“ sadrži više od 200 jedinica.
Osim sa jugoslovenskim, Miljković je drugovao i sa značajnim evropskim piscima svoga vremena. Francuski pesnik Alen Boske mu, pored pisama, šalje i poziv u Pariz, što Miljković i prihvata.
„Alen Boske je“, kaže Mladenović, „Miljkoviću posvetio roman ’Potreba za nesrećom’, u kojem je Miljković glavni junak. Ubeđen sam u to da je Boske imao veoma visoko mišljenje o poeziji Branka Miljkovića što je i potvrdio u jednom intervjuu, u kojem je za Miljkovića rekao da je jedan od velikih jugoslovenskih, odnosno srpskih pesnika i da zauzima visoko mesto u poeziji 20. veka.“
Do tragične smrti u Zagrebu, Miljković intenzivno piše, objavljuje knjige “Vatra i ništa” i “Poreklo nade” – obe 1960 – te “Krv koja svetli“ ’61. Prevodi ruske i francuske pesnike, piše književne prikaze. Prihvaćen je i kod kritike i publike, dobija književna priznanja, ali neprekidno živi u materijalnoj oskudici.
Među najvažnija priznanja ubraja se Miljkovićevo članstvo u Evropskoj zajednici pisaca, koja se smatra kulturnom pretečom Evropske unije. Pismo iz ove organizacije, koje je potpisao književnik Đankarlo Vigoreli, stiglo je, međutim, na piščevu adresu u Beogradu prekasno.
„Njega su predložili jugoslovenski pisci, konkretno Tanasije Mladenović. Miljković je bio visoko vrednovan u Zajednici. Nažalost, to pismo je stiglo 16. februara, dakle četiri, pet dana posle njegove tragične smrti. Ovo je još jedan argument o nesumnjivoj evropskoj dimenziji Miljkovićeve poetike“, smatra Mladenović.
"Zašto smo takve kukavice?"
Svim priznanjima uprkos, tada 27-godišnji pesnik odlučuje da okonča svoj život. U policijskom izveštaju ostalo je zapisano da je Branko Miljković 12. februara ’61. izvršio samoubistvo u jednoj zagrebačkoj šumi. Prethodno se, nakon niza razočaranja i sukoba s kolegama, preko novina odrekao svojih pesama i nagrada. Kasnije je pokušao da povuče ovo javno pismo, ali već je bilo kasno.
Pisac Danilo Kiš svojevremeno je govorio o svom poslednjem susretu sa Miljkovićem:
„Tada je izgovorio nekoliko rečenica koje su me frapirale u času kad sam doznao za njegovu tragičnu smrt. Rekao je: ’Mi smo svi kukavice. U našim godinama, mnogi su ruski pesnici završili svoju sudbinu, i to svojom rukom. Zašto smo mi takve kukavice? Zašto umiremo od gladi, tuberkuloze i takozvane boemije?’“
O Miljkovićevoj smrti godinama se lome koplja. Dok jedni veruju da je „princ pesnika“ do krajnosti doveo smrt, kao svoju književnu opsesiju, drugi ne veruju da je autor stiha „ubi me prejaka reč“ izvršio samoubistvo.
U svojoj knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, književni kritičar Petar Džadžić citira pismo koje mu je pesnik poslao nakon što je odlučio da se preseli iz Beograda u Zagreb. U njemu Miljković piše o nepoznatoj ženi, pa Džadžić zaključuje da uzrok pesnikovog suicida možda leži u ljubavnim jadima.
„Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica”, piše Miljković. “Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha... Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.”
"Sagoreo u stvaralačkom ognju"
Jovan Mladenović smatra da će ovo pitanje uvek biti otvoreno i dodaje da je Miljković nesumnjivo višeslojna ličnost srpskog pesništva:
„On je kao kometa sinuo i sagoreo u tom svom stvaralačkom ognju. Zato i ne čudi taj čuveni epitaf ’ubi me prejaka reč’. Konotacije tog epitafa dovoljno govore o njegovoj unutrašnjoj stvaralačkoj turbulenciji u kojoj je on praktično i sagoreo.“
Danas, pet decenija od tragičnog odlaska, može se reći da je „princ poezije“ porazio smrt o kojoj je opsesivno pisao.
„On je toliko originalan“, kaže Mladenović, „da svaki pisac koji nije uspeo da se otrgne njegovom uticaju, nije postao pravi pesnik. Za života je nazvan ’princom pesnika’, on to zaista i jeste.“
Kompletna zaostavština Branka Miljkovića danas se čuva u niškom Narodnom muzeju.
O autentičnosti ovog pesnika i gubitku koju je ovdašnja književnost pretrpela njegovim preranim odlaskom, snažno govore stihovi Zlatka Tomilčića, u pesmi „Tužaljka za Brankom Miljkovićem“:
„Ubio se pjesnik
da bi živjeli nepjesnici
Ubio se čovjek
Da bi čagljevi na njegovu grobu zabvijali
Ubio se hrabar
da bi kukavci i dalje oponašali delije
To je ipak opomena.“