Kako obeležiti mesta ratnih zločina u postjugoslovenskim društvima, u kojima se brižno neguje kultura poricanja – centralna je tema javne debate koja je u četvrtak održana u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju. Povod je bio predstavljanje publikacije radne grupe „Četiri lica Omarske“, koja se već godinama bavi različitim aspektima sećanja na jedan od najstrašnijih logora uspostavljenih tokom rata u Bosni i Hercegovini.
Rudnik Omarska, koji je u vreme socijalističke Jugoslavije bio poznat kao veliko nalazište gvožđa, početkom devedesetih dobija zlokobnu namenu: na hiljade Bošnjaka i Hrvata iz Prijedora prošlo je kroz ovaj logor kojim su rukovodili pripadnici policije i vojske Republike Srpske. Mnogi zatočenici ubijeni su u krugu bivšeg rudnika ili su odatle odvedeni u smrt.
Početkom dvehiljaditih rudnik kupuje multinacionalna korporacija Arcelor Mittal koja u prvi mah zabranjuje bivšim logorašima da u prostoru nekadašnjeg mučilišta održavaju godišnju komemoraciju. Danas je preživelim žrtvama i njihovim porodicama dozvoljen ulazak u rudnik jednom godišnje na svega nekoliko sati.
„Sve ima temporalni karakter. Ta manifestacija traje tri sata u veoma čudnoj atmosferi, gde ste potpuno okruženi radnicima obezbeđenja Arcelor Mitala i pripadnicima policije Republike Srpske koja se brine o bezbednosti. Meni je to uvek na granici incidenta“, kaže Srđan Hercigonja, član radne grupe „Četiri lica Omarske“, u kojoj se grupa umetnika i istraživača bavi transformacijom ovog logora koji do danas nije obeležen čak ni spomen pločom.
Borba aktivista u Prijedoru za procesuiranje ratnih zločinaca i memorijalizaciju mesta zločina traje već više od decenije, o čemu su govorili i u publikaciji koju je grupa „Četiri lica Omarske“ objavila zajedno sa Forumom Ziviler Friedensdienst (ZFD).
Aktivista Edin Ramulić kaže da je u početku aktivistima bilo dozvoljeno da protestuju i organizuju komemorativne skupove po mestima u okolini Prijedora. Tako je bilo sve do 2008. godine, kada je prvi put u samom gradu organizovan protest.
„Tek kada smo ušli u taj zajednički prostor, tek tad smo postali problem Tada dolazi ta 2012. godina kada smo mi naročito agresivno krenuli u obilježavanje 20. godišnjice od početka rata u BiH i uspjeli smo na neki način. Tad je započela vidljiva brutalna praksa od strane vlasti i policije koji su nastojali da to spriječe. Počeli su da zabranjuju komemoracije, da nas ometaju na sve moguće načine“, rekao je Ramulić.
Kućni muzeji sećanja
Od proleća do jeseni 1992. godine, vlast pod kontrolom bosanskih Srba izvršila je brutalnu kampanju etničkog čišćenja u Prijedoru, tokom koje je ubijeno više od 3.100 civila, dok je oko 30.000 pripadnika nesrpskog stanovništva prošlo kroz logore Omarska, Trnopolje i Keraterm.
Uporedo sa zvaničnim komemoracijama, u Prijedoru se održavaju i alternativne, poput manifestacije „Noć u Trnopolju“. Takođe, jedan broj porodica žrtava sećanje na najmilije čuva u svojevrsnim kućnim muzejima.
Aktivista Sudbin Musić navodi primer jedne starice:
„Ona je podigla spomen-ploču na svojoj kući. Unutra je jednu sobu pretvorila u neku vrstu privatnog muzejskog prostora, sa nekakvim oltarskim ćoškom na kojem su lične stvari njenog ubijenog sina, sačuvane pre rata i dio garderobe pronađene tokom njegove ekshumacije.“
Memorijalizacija je proces i to se ne može dogoditi odjednom, smatra Edin Ramulić i dodaje da prepreka za obeležavanje mesta zločina nisu lokalne sredine, već vlast. On stoga očekuje od međunarodne zajednice da utiče na donosioce odluka u BiH.
„Videli smo u Njemačkoj kako funkcioniraju Maršalov plan i proces denacifikacije. Evo, BiH je nedavno ponovo dobila kredit od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Da je MMF uslovio vlast u BiH i kao jedan od uslova za dobijanje tog kredita naveo podizanje spomenika na svim tim mjestima sjećanja, to bi se desilo u roku od 20 dana i niko ne bi imao problem sa tim“, smatra Ramulić.
Tranzicija zločina iz fizičkog u simbolički oblik
Dok porodice žrtava prave lične memorijalne sobe, a aktivisti pokušavaju da se izbore za makar mali javni prostor sećanja, lokalna vlast u Prijedoru na mestima zločina podiže spomenike onima koji su te zločine činili, poput onog koji se nalazi uz nekadašnji logor Trnopolje.
Živimo u ciničnim zajednicama, gde proces zločina nije dovršen nego se samo izmestio u simboličku ravan, konstatuje novinar i pisac iz Splita Viktor Ivančić. Čak i kada su glavni akteri zločina maknuti sa scene, njihovi projekti su još tu, kaže nekadašnji glavni urednik ugašenog nedeljnika „Feral tribune“.
On navodi primer iz svog grada, gde je - poput primera u Trnopolju - nedavno bila pokrenuta inicijativa u Gradskom veću da se ispred logora Lora, u kojem su bili mučeni i ubijani građani srpske nacionalnosti, postavi spomen ploča vojnoj jedinici čiji su pripadnici odgovorni za te zločine.
Čak i kada su glavni akteri zločina maknuti sa scene, njihovi projekti su još tu: Viktor Ivančić
„Više se uopće ne radi o tranziciji društva iz zločinačkog u pristojnije i bolje društvo, nego se na neki način radi o tranziciji samog zločina koji sad ulazi iz svog fizičkog oblika u fazu simboličke reprodukcije. Mi stalno imamo podizanje spomenika ubojicama – kao što to imamo slučaj i u Prijedoru – čekajući da iz tog 'humusa' iznikne novi zločin“, rekao je Ivančić.
U zabašurivanju zločina važnu ulogu igraju i mediji. Tokom diskusije, neki od posetilaca tribine podsetili su na slučaj Radio-televizije Srbije koja je ove godine na dan kada su prijedorski logoraši obeležavali zatvaranje Omarske iz centra Prijedora uživo emitovala popularnu zabavnu emisiju bez ukazivanja i najmanjeg pijeteta prema žrtvama.
Neizražavanje traume i ćutanje o zločinima kao krajnju konsekvencu ima smrt društva, upozorava direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević.
„Nečinjenje proizvodi mrtve zajednice i ono što mi ovde imamo jeste smrt ili poraz ili klečanje zajednice koja o tome ne govori, koja je to progutala i sad se guši“, zaključuje Borka Pavićević.