Osam godina nakon potpisivanja Ohridskog okvirnog sporazuma, on je još uvek tema svakodnevnih prepucavanja izmedju partija makedonskog i albanskog političkog bloka, kao i unutar njih.
Brzina i kvalitet sprovodjenja ovog sporazuma, procentualna zastupljenost Albanaca u državnoj administraciji, upotreba albanskog jezika u institucijama, ali i relativno veliki broj ljudi koji i dalje žive u prihvatnim centrima, su samo neke od tema koje zaokupljaju makedonsku javnost.
Okvirni dokument, koji su 13. avgusta 2001. godine potpisali lideri tada najvećih partija Makedonaca i Albanaca, kao i predstavnici Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, označio je kraj oružanih sukoba u Makedoniji i početak dugog i teškog procesa njegove implementacije.
Ipak, i posle ove vremenske distance, raspoloženje prema Ohridskom sporazumu je veoma različito.
Prema poslednjim anketama, samo 24 posto Makedonaca podržava ovaj dokument, a 83 procenta Albanaca ima pozitivno mišljenje o njemu.
Odnos je ovakav zato što se partije iz makedonskog bloka tako ponašaju, pa to utiče i na građane, kod kojih je još uvek snažan duh pobednika ili gubitnika, kaže politički analitičar Zidas Daskalovski:
“Makedonski etnos generalno prati trendove i raspoloženje glavnih političkih partija, koje, na žalost, ne promovišu Ohridski sporazum kao da je on pravedan, već ga najčešće ignorišu. Dakle, makedonski glasači gledaju u VMRO DPMNE i u Socijaldemokratskom savezu primer da se taj sporazum ne treba poštovati i tako se izjašnjavaju u anketama.”
Institucije ne stoje u celosti iza Sporazuma
Profesor Ljubomir Frckoski, raniji ministar spoljnih i unutrašnjih poslova, i jedan od autora Ohridskog okvirnog sporazuma, kaže da je najveći problem to što makedonske institucije ne stoje u celosti iza sporazuma, čime on postaje podložan zloupotrebama:
“U ovom trenutku niko ne brani Ohridski sporazum. To radim ja, ambasador Evropske unije Fuere, neki ljudi “napolju”. U takvom slučaju i najbolji sporazum može pasti, jer se ipak radi o sporazumu, odnosno to je stanje političkih volja u datom trenutku.”
U međuvremenu, u albanskom korpusu nekoliko opozicionih političara je pokrenulo inicijativu o novom dogovoru između Makedonaca i Albanaca, koji bi u stvari bio dogovor o binacionalnoj državi, sa obrazloženjem da se Ohridski ne sprovodi kao što je predviđeno.
Predsednik Nove Demokratije Imer Selmani komentariše ove ideje sa kontratezom - da vidimo da li su iscrpljene sve mogućnosti za multietničku državu u skladu sa Ohridskim sporazumom.
“Svi novi dogovori koji se odnose na etnička pitanja, znamo da se ne dešavaju lako. Na žalost, u svetu nema primera o novom međuetničkom uredjenju, bez neke veće ili manje krize, koja je često i vojna kriza.”
A garanti potpisanog sporazuma od pre osam godina, Evropska unija i SAD, ostaju na stavu da se on mora implementirati u celosti i da predstavlja okvir prema kome država, odnosno politički i drugi lideri, kao i građani, treba da rade i dalje da bi se postigao bolji život i razvoj u Makedoniji.
Brzina i kvalitet sprovodjenja ovog sporazuma, procentualna zastupljenost Albanaca u državnoj administraciji, upotreba albanskog jezika u institucijama, ali i relativno veliki broj ljudi koji i dalje žive u prihvatnim centrima, su samo neke od tema koje zaokupljaju makedonsku javnost.
Okvirni dokument, koji su 13. avgusta 2001. godine potpisali lideri tada najvećih partija Makedonaca i Albanaca, kao i predstavnici Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, označio je kraj oružanih sukoba u Makedoniji i početak dugog i teškog procesa njegove implementacije.
Ipak, i posle ove vremenske distance, raspoloženje prema Ohridskom sporazumu je veoma različito.
Prema poslednjim anketama, samo 24 posto Makedonaca podržava ovaj dokument, a 83 procenta Albanaca ima pozitivno mišljenje o njemu.
Odnos je ovakav zato što se partije iz makedonskog bloka tako ponašaju, pa to utiče i na građane, kod kojih je još uvek snažan duh pobednika ili gubitnika, kaže politički analitičar Zidas Daskalovski:
“Makedonski etnos generalno prati trendove i raspoloženje glavnih političkih partija, koje, na žalost, ne promovišu Ohridski sporazum kao da je on pravedan, već ga najčešće ignorišu. Dakle, makedonski glasači gledaju u VMRO DPMNE i u Socijaldemokratskom savezu primer da se taj sporazum ne treba poštovati i tako se izjašnjavaju u anketama.”
Institucije ne stoje u celosti iza Sporazuma
Profesor Ljubomir Frckoski, raniji ministar spoljnih i unutrašnjih poslova, i jedan od autora Ohridskog okvirnog sporazuma, kaže da je najveći problem to što makedonske institucije ne stoje u celosti iza sporazuma, čime on postaje podložan zloupotrebama:
“U ovom trenutku niko ne brani Ohridski sporazum. To radim ja, ambasador Evropske unije Fuere, neki ljudi “napolju”. U takvom slučaju i najbolji sporazum može pasti, jer se ipak radi o sporazumu, odnosno to je stanje političkih volja u datom trenutku.”
U međuvremenu, u albanskom korpusu nekoliko opozicionih političara je pokrenulo inicijativu o novom dogovoru između Makedonaca i Albanaca, koji bi u stvari bio dogovor o binacionalnoj državi, sa obrazloženjem da se Ohridski ne sprovodi kao što je predviđeno.
Predsednik Nove Demokratije Imer Selmani komentariše ove ideje sa kontratezom - da vidimo da li su iscrpljene sve mogućnosti za multietničku državu u skladu sa Ohridskim sporazumom.
“Svi novi dogovori koji se odnose na etnička pitanja, znamo da se ne dešavaju lako. Na žalost, u svetu nema primera o novom međuetničkom uredjenju, bez neke veće ili manje krize, koja je često i vojna kriza.”
A garanti potpisanog sporazuma od pre osam godina, Evropska unija i SAD, ostaju na stavu da se on mora implementirati u celosti i da predstavlja okvir prema kome država, odnosno politički i drugi lideri, kao i građani, treba da rade i dalje da bi se postigao bolji život i razvoj u Makedoniji.