Politički vokabular iz 90-ih godina ponovo je prošle nedelje podsetio javnost na nedavnu prošlost u Srbiji, kada su politički protivnici čašćavani tada veoma opasnom etiketom „izdajnik“, koju su neke javne ličnosti platile i glavom. Reč je o govoru dva crkvena velikodostojnika na protestnom mitingu kosovskih Srba u Beogradu.
Malobrojni učesnici mitinga skandirali su najčešće „izdaja“, „izdaja“. Oni koji nemaju kratko pamćenje prisećaju se da su upravo nekadašnji šešeljevci, a sadašnji politički lideri Srbije koji pokušavaju da reše problem Kosova sporazumom sa Prištinom uz evropsku asistenciju, uveli u obračun sa političkim neistomišljenicima prozivku za izdaju.
Prošle nedelje centar Beograda se orio "izdaja, izdaja", a izdajnike su učesnici mitinga pronašli među onima sa kojima su zajedno do juče terali veštice po Srbiji.
Jedna od njih je bila i dramaturškinja Biljana Srbljanović, koja se za RSE priseća:
„Najgore sam prolazila '99-te godine na Radikalskim talasima i radio Fokusu. Tu sam bila, ne samo izdajnica, nego je bila jedna emisija gde su objašnjavali zašto sam ja izmet. Baš tako, tim rečima, pa NATO plaćenica. I sve ovo što sada ovi ljudi trpe“.
Bilo je to vreme kada su neki ljudi u svom gradu morali da žive kao ilegalci. Naša sagovornica Biljana Srbljanović je bila samo jedna od njih. Nataša Kandić, Sonja Biserko, Borka Pavićević, Srđa Popović, Miladin Životić... uz mnoga poznata novinarska imena preko noći su postali petokolonaši.
Šta generiše toliku netrpeljivost, da se poteže za najtežim oružjem, optužbom za izdaju?
„Uvek kada je bilo reč o problemima naslonjenih na Kosovo, reč izdajnik je vrlo često korišćena“, kaže istoričarka Ljubinka Trgovčević. „Epski odnos prema Kosovu je doprineo da se ti termini koriste. Jer, ’kosovska izdaja’ je nešto što se prenosilo sa kolena na koleno i zato je vrlo zgodno da se i koristi u diskusijama povodom Kosova.“
Kako naše sagovornice komentarišu obrt, da se danas nazivaju izdajnicima baš oni koji su svojevremeno uveli u svakodnevni jezik olaku optužbu o izdaji. Biljana Srbljanovic kaže:
“Vi to možete da zatrpate, da predriblate, da kažete to su neke lude vladike koje seju mržnju sa Trga republike, ali ti isti ljudi su potpuno isto govorili na sahrani Zorana Đinđića! Potpuno podržani od ovih koji su sada na meti. I vi kad sada kažete: čekajte, sada baš ovi isti ljudi, isti novinari, potpuno isti političari sada trpe to isto, a mi treba da se solidarišemo sa njima... Za početak, ja mislim da mi treba da se solidarišemo. Zbog toga što mi treba da se založimo za izbacivanje takve vrste pretnji iz javnog diskursa, treba da odbranimo bilo koga, pa čak i Vučića i Dačića.“
Ljubinka Trgovčević objašnjava da, kada se izvrši takva krupna politička promena „kada se napravi salto mortale, normalno je očekivati da dobijete ono što ste vi drugima dodeljivali.“
Primitivne etikete
Da li su sada to pretnje nekih bezopasnih marginalaca ili se može ponoviti političko nasilje koje su neki od govornika u mantiji prizivali prošle nedelje? Biljana Srbljanović i Ljubinka Trgovčević različito procenjuju mogućnost radikalizacije i pojave političkog nasilja tragom etiketrianja za izdaju, odnosno snagu protivnika sporazumevanja sa Prištinom.
„Vi ste imali neke mlade ljude koji su stajali u toj publici zajedno sa liderom DSS-a Vojislavom Koštunicom... dovoljno je da jedan od njih čita Ljotića, sluša Vladetu Jankovića, Boru Čorbu i kaže: šta je meni rekao vladika, moj vrhovni autoritet? Upokojenje Vlade? Ima li neko pušku da mi da da upokojim ovu Vladu? Prema tome“, nastavlja Biljana Srbljanović, „ ja mislim da je to mnogo opasno i da niko nema pravo da to ignoriše, pogotovo ljudi koji su na vlasti, kao Vučić koji kaže da nema veze, da njega to ne pogađa. Nije na njemu da da pogađa ili ne pogađa. To i dalje pogađa mene“, kaže Srbljanović, dok Ljubinka Trgovčević smatra da većina ljudi postaje svesna da je Kosovo od mita postalo surova stvarnost koja se teško može promeniti. Zato ona misli da onih koji su spremni da koriste teške reči i da se obračunavaju sa nasiljem, ima veoma malo.
U 90-im je bio sve dozvoljeno protiv onih koji se nisu upregli u miloševićevu mašineriju: čitani su spiskovi medijskih izdajnika u udarnom terminu državne televizije, pisani su tekstovi u kojima se tvrdilo da su te i te osobe strani agenti i tako najavljivana ubistva, kompletan nevladin sektor, koji je raskrinkavao ratnohuškačku politiku, stavljan je na stub srama na spisku stranih plaćenika. Da li je u tradiciji Srbije takvo razračunavanje sa neistomišljenicima?
Istoričarka Ljubinka Trgivčević kaže da ne bi mogla da kaže da je to tipično za srpsku istoriju, ona se priseća da su u 19. veku uzavreli politički obračuni, bez etiketiranja za izdaju, nazivani partizanštinom.
Posle Drugog svetskog rata reč izdajnik je upotrebljavana za saradnike okupatora, četnike, ustaše a kasnije i u političkim obračunima sa rusofilima koji su osuđivani i izlovani na Golom otoku. Kasnije se politički rečnik upristojio, tvrdi istoričarka Trgovčević. A onda su došle 90-te godine. Upotreba etikete izdajnik u političkom životu je novijeg datuma.
„Čini mi se da je to počelo sa pojavom radikalnih opcija, Šešeljevom opcijom, kada su u politički govor uneto ono što je decenijama bilo nepristojno i bilo zabranjeno.“
Koliko je politički rečnik u Srbiji daleko od svetskih standarda? Iako je nedavno predsednik Amerike Barak Obama počašćen optužbom za izdaju, to se može smatrati incidentom u civilizovanom svetu.
„Ono što zaista politička kultura drugih zemalja ne dozvoljava, to je korišćenje te reči (izdaja) koja je jedna od najkrupnijih uvreda“, kaže Ljubinka Trgovčević, dok Biljana Srbljanović, koju smo zatekli u Parizu, objašnjava iskustva Francuske:
„To prosto ne postoji. Ne postoji. Postoje razni rasistički istupi, homofobični istupi... ali izdajnik i neizdajnik, to postoji uvek samo u najekstremnijim i najprimitivnijim sredinama.“
Malobrojni učesnici mitinga skandirali su najčešće „izdaja“, „izdaja“. Oni koji nemaju kratko pamćenje prisećaju se da su upravo nekadašnji šešeljevci, a sadašnji politički lideri Srbije koji pokušavaju da reše problem Kosova sporazumom sa Prištinom uz evropsku asistenciju, uveli u obračun sa političkim neistomišljenicima prozivku za izdaju.
Prošle nedelje centar Beograda se orio "izdaja, izdaja", a izdajnike su učesnici mitinga pronašli među onima sa kojima su zajedno do juče terali veštice po Srbiji.
Jedna od njih je bila i dramaturškinja Biljana Srbljanović, koja se za RSE priseća:
„Najgore sam prolazila '99-te godine na Radikalskim talasima i radio Fokusu. Tu sam bila, ne samo izdajnica, nego je bila jedna emisija gde su objašnjavali zašto sam ja izmet. Baš tako, tim rečima, pa NATO plaćenica. I sve ovo što sada ovi ljudi trpe“.
Bilo je to vreme kada su neki ljudi u svom gradu morali da žive kao ilegalci. Naša sagovornica Biljana Srbljanović je bila samo jedna od njih. Nataša Kandić, Sonja Biserko, Borka Pavićević, Srđa Popović, Miladin Životić... uz mnoga poznata novinarska imena preko noći su postali petokolonaši.
Šta generiše toliku netrpeljivost, da se poteže za najtežim oružjem, optužbom za izdaju?
„Uvek kada je bilo reč o problemima naslonjenih na Kosovo, reč izdajnik je vrlo često korišćena“, kaže istoričarka Ljubinka Trgovčević. „Epski odnos prema Kosovu je doprineo da se ti termini koriste. Jer, ’kosovska izdaja’ je nešto što se prenosilo sa kolena na koleno i zato je vrlo zgodno da se i koristi u diskusijama povodom Kosova.“
Kako naše sagovornice komentarišu obrt, da se danas nazivaju izdajnicima baš oni koji su svojevremeno uveli u svakodnevni jezik olaku optužbu o izdaji. Biljana Srbljanovic kaže:
“Vi to možete da zatrpate, da predriblate, da kažete to su neke lude vladike koje seju mržnju sa Trga republike, ali ti isti ljudi su potpuno isto govorili na sahrani Zorana Đinđića! Potpuno podržani od ovih koji su sada na meti. I vi kad sada kažete: čekajte, sada baš ovi isti ljudi, isti novinari, potpuno isti političari sada trpe to isto, a mi treba da se solidarišemo sa njima... Za početak, ja mislim da mi treba da se solidarišemo. Zbog toga što mi treba da se založimo za izbacivanje takve vrste pretnji iz javnog diskursa, treba da odbranimo bilo koga, pa čak i Vučića i Dačića.“
Ljubinka Trgovčević objašnjava da, kada se izvrši takva krupna politička promena „kada se napravi salto mortale, normalno je očekivati da dobijete ono što ste vi drugima dodeljivali.“
Primitivne etikete
Da li su sada to pretnje nekih bezopasnih marginalaca ili se može ponoviti političko nasilje koje su neki od govornika u mantiji prizivali prošle nedelje? Biljana Srbljanović i Ljubinka Trgovčević različito procenjuju mogućnost radikalizacije i pojave političkog nasilja tragom etiketrianja za izdaju, odnosno snagu protivnika sporazumevanja sa Prištinom.
Biljana Srbljanović
„Vi ste imali neke mlade ljude koji su stajali u toj publici zajedno sa liderom DSS-a Vojislavom Koštunicom... dovoljno je da jedan od njih čita Ljotića, sluša Vladetu Jankovića, Boru Čorbu i kaže: šta je meni rekao vladika, moj vrhovni autoritet? Upokojenje Vlade? Ima li neko pušku da mi da da upokojim ovu Vladu? Prema tome“, nastavlja Biljana Srbljanović, „ ja mislim da je to mnogo opasno i da niko nema pravo da to ignoriše, pogotovo ljudi koji su na vlasti, kao Vučić koji kaže da nema veze, da njega to ne pogađa. Nije na njemu da da pogađa ili ne pogađa. To i dalje pogađa mene“, kaže Srbljanović, dok Ljubinka Trgovčević smatra da većina ljudi postaje svesna da je Kosovo od mita postalo surova stvarnost koja se teško može promeniti. Zato ona misli da onih koji su spremni da koriste teške reči i da se obračunavaju sa nasiljem, ima veoma malo.
U 90-im je bio sve dozvoljeno protiv onih koji se nisu upregli u miloševićevu mašineriju: čitani su spiskovi medijskih izdajnika u udarnom terminu državne televizije, pisani su tekstovi u kojima se tvrdilo da su te i te osobe strani agenti i tako najavljivana ubistva, kompletan nevladin sektor, koji je raskrinkavao ratnohuškačku politiku, stavljan je na stub srama na spisku stranih plaćenika. Da li je u tradiciji Srbije takvo razračunavanje sa neistomišljenicima?
Istoričarka Ljubinka Trgivčević kaže da ne bi mogla da kaže da je to tipično za srpsku istoriju, ona se priseća da su u 19. veku uzavreli politički obračuni, bez etiketiranja za izdaju, nazivani partizanštinom.
Posle Drugog svetskog rata reč izdajnik je upotrebljavana za saradnike okupatora, četnike, ustaše a kasnije i u političkim obračunima sa rusofilima koji su osuđivani i izlovani na Golom otoku. Kasnije se politički rečnik upristojio, tvrdi istoričarka Trgovčević. A onda su došle 90-te godine. Upotreba etikete izdajnik u političkom životu je novijeg datuma.
„Čini mi se da je to počelo sa pojavom radikalnih opcija, Šešeljevom opcijom, kada su u politički govor uneto ono što je decenijama bilo nepristojno i bilo zabranjeno.“
Koliko je politički rečnik u Srbiji daleko od svetskih standarda? Iako je nedavno predsednik Amerike Barak Obama počašćen optužbom za izdaju, to se može smatrati incidentom u civilizovanom svetu.
„Ono što zaista politička kultura drugih zemalja ne dozvoljava, to je korišćenje te reči (izdaja) koja je jedna od najkrupnijih uvreda“, kaže Ljubinka Trgovčević, dok Biljana Srbljanović, koju smo zatekli u Parizu, objašnjava iskustva Francuske:
„To prosto ne postoji. Ne postoji. Postoje razni rasistički istupi, homofobični istupi... ali izdajnik i neizdajnik, to postoji uvek samo u najekstremnijim i najprimitivnijim sredinama.“