Bojan Marjanović, 33-godišnji pijanista iz Valjeva, dobio je priliku da idućeg meseca nastupi u jednom od najpoznatijih koncertnih prostora na svetu – Karnegi holu u Njujorku. Ovaj talentovani mladić je natup obezbedio pobedom na takmičenju međunarodnih pijanista “Golden Key”.
Marjanović je februara prošle godine integralno izveo 24 koncertne etide poljskog kompozitora Frederika Šopena. To je ujedno bio i zvršni deo njegovih uspešno završenih doktorskih umetničkih studija na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. To je, takođe, bio povod da sa tim radom učestvuje na takmičarskom festivalu “Golden Key”, na osnovu čega je i pozvan da 23. maja nastupi u njujorškoj dvorani Karnegi hol.
„Interesanta stvar je što sam to uradio premijerno u ovoj zemlji. Taj koncert na kojem sam učestvovao, snimljen je i poslat, zato što takmičenje ovog tipa ne spada u regularnu kategoriju takmičenja gde takmičari nastupaju uživo, već se ocenjuju snimci sa živih izvođenja, koje kandidati šalju“, ističe Marjanović.
RSE: Šta za Vas znači nastup u Karnegi holu?
Marjanović: To je svojevrsna referenca koja će, očekujem, mnogo promeniti što se tiče mog budućeg umetničkog rada. Nastup u takvoj dvorani može mnogo da promeni biografiju i doprinese promociji jednog mladog umetnika kao što sam ja.“
Umetnička biografija Bojana Marjanovića interesantna je i sada, dok još u Si-Viju zvanično nema upisan nastup u Njujorku. Muzikom je počeo da se bavi dosta kasno – kao petnaestogodišnjak, a četiri godine kasnije upisuje Fakultet muzičke umetnosti, gde je studirao kod prof. Vladimira Cvijića i prof. Nevene Popović.
U toku školovanja osvojio je više nagrada na pijanističkim takmičenjima u Srbiji, a osim u matičnoj zemlji, nastupao je na konceratima u Austriji, Nemačkoj, Sloveniji, Mađarskoj…
Iako je, kako kaže, dosta kasno shvatio za šta je predodređen, to ga je dodatno motivisalo da sustigne i prestigne svoje vršnjake koji su muzikom počekli da se bave pre njega.
“U svet klasične muzike ušao sam preko džeza i popularne muzike koju sam svirao na klaviru kao samouk muzičar. Vremenom se pojavila želja da se muzikom bavim profesionalno, da ovladam instrumentom. Nisam nikakve uticaje u vezi sa klasičnom muzikom imao iz porodice. Sve je to došlo spontano iz moje ljubavi i interesovanja prema nekim drugim žanrovima. Slučajno se desilo da sam bio u krugu ljudi koji su zainteresovani za nešto nesvakidašnje u današnje vreme – klasičnu muziju i džez”, objašnjava Marjanović.
Nekada samouki dečak, danas je predavač u muzičkoj školi, gde pokušava da deo svog znanja prenese i na nove naraštaje. Ne krije, međutim, da je pedagoški rad i način da umetnik u Srbiji danas obezbedi svoju egzistenciju.
Naš sagovornik ističe da ovdašnje institucije nemaju sluha za klasičnu muziku, baš kao ni za kulturu uopšte.
„Moje mišljenje je“, kaže, „da su ljudi u Srbji, što se tiče promocije i afirmacije talenata, ograničeni. U ovim godinama gde nemamo osnovne potrebe za normalaž život, sasvim je sigurno da je kultura na poslednjem mestu na društvenoj lestvici. U Srbiji verovatno ne postoji nijedan slobodni umetnik koji sebi može da priušti da živi od održavanja koncerata.“
Uprkos opštem stanju, Bojan Marjanović je uspeo da se izdigne i stigne do Karnegi hola. Mladih, talentovanih i vrednih muzičara svakako ima, što se videlo i krajem prošle godine na Festivalu klasične muzike BUNT, kada je nastupio čitav niz neafirmisanih autora.
Motivacije im ne nedostaje, ali pitanje je: je li to dovoljno ako ih država tretira kao poslednju rupu na svirali?
Marjanović je februara prošle godine integralno izveo 24 koncertne etide poljskog kompozitora Frederika Šopena. To je ujedno bio i zvršni deo njegovih uspešno završenih doktorskih umetničkih studija na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. To je, takođe, bio povod da sa tim radom učestvuje na takmičarskom festivalu “Golden Key”, na osnovu čega je i pozvan da 23. maja nastupi u njujorškoj dvorani Karnegi hol.
„Interesanta stvar je što sam to uradio premijerno u ovoj zemlji. Taj koncert na kojem sam učestvovao, snimljen je i poslat, zato što takmičenje ovog tipa ne spada u regularnu kategoriju takmičenja gde takmičari nastupaju uživo, već se ocenjuju snimci sa živih izvođenja, koje kandidati šalju“, ističe Marjanović.
RSE: Šta za Vas znači nastup u Karnegi holu?
Marjanović: To je svojevrsna referenca koja će, očekujem, mnogo promeniti što se tiče mog budućeg umetničkog rada. Nastup u takvoj dvorani može mnogo da promeni biografiju i doprinese promociji jednog mladog umetnika kao što sam ja.“
Umetnička biografija Bojana Marjanovića interesantna je i sada, dok još u Si-Viju zvanično nema upisan nastup u Njujorku. Muzikom je počeo da se bavi dosta kasno – kao petnaestogodišnjak, a četiri godine kasnije upisuje Fakultet muzičke umetnosti, gde je studirao kod prof. Vladimira Cvijića i prof. Nevene Popović.
U toku školovanja osvojio je više nagrada na pijanističkim takmičenjima u Srbiji, a osim u matičnoj zemlji, nastupao je na konceratima u Austriji, Nemačkoj, Sloveniji, Mađarskoj…
Iako je, kako kaže, dosta kasno shvatio za šta je predodređen, to ga je dodatno motivisalo da sustigne i prestigne svoje vršnjake koji su muzikom počekli da se bave pre njega.
“U svet klasične muzike ušao sam preko džeza i popularne muzike koju sam svirao na klaviru kao samouk muzičar. Vremenom se pojavila želja da se muzikom bavim profesionalno, da ovladam instrumentom. Nisam nikakve uticaje u vezi sa klasičnom muzikom imao iz porodice. Sve je to došlo spontano iz moje ljubavi i interesovanja prema nekim drugim žanrovima. Slučajno se desilo da sam bio u krugu ljudi koji su zainteresovani za nešto nesvakidašnje u današnje vreme – klasičnu muziju i džez”, objašnjava Marjanović.
Nekada samouki dečak, danas je predavač u muzičkoj školi, gde pokušava da deo svog znanja prenese i na nove naraštaje. Ne krije, međutim, da je pedagoški rad i način da umetnik u Srbiji danas obezbedi svoju egzistenciju.
Naš sagovornik ističe da ovdašnje institucije nemaju sluha za klasičnu muziku, baš kao ni za kulturu uopšte.
„Moje mišljenje je“, kaže, „da su ljudi u Srbji, što se tiče promocije i afirmacije talenata, ograničeni. U ovim godinama gde nemamo osnovne potrebe za normalaž život, sasvim je sigurno da je kultura na poslednjem mestu na društvenoj lestvici. U Srbiji verovatno ne postoji nijedan slobodni umetnik koji sebi može da priušti da živi od održavanja koncerata.“
Uprkos opštem stanju, Bojan Marjanović je uspeo da se izdigne i stigne do Karnegi hola. Mladih, talentovanih i vrednih muzičara svakako ima, što se videlo i krajem prošle godine na Festivalu klasične muzike BUNT, kada je nastupio čitav niz neafirmisanih autora.
Motivacije im ne nedostaje, ali pitanje je: je li to dovoljno ako ih država tretira kao poslednju rupu na svirali?