Poslednjih 150 meštana Obrenovca i okolnih potopljenih mesta počeli su da napuštaju Beogradsku arenu, u kojoj su pronašli privremeno utočište od poplava poslednjih desetak dana, i uputili se prema Beogradskom sajmu gde će boraviti narednih dana.
Mnogi od njih, koji su u Obrenovcu izgubili sve što su imali, na taj put su pošli puni zebnje i strahovanja.
Ne znaju kakva će im sudbina biti po zatvaranju preostalih prihvatnih centara, jer u gradu iz koga su pobegli pred naletom vode nemaju gde da se vrate.
Osmočlanoj porodici Dušana Martinova iz obrenovačkog naselja Veliko Polje u poplavama je uništena čitava kuća. Deo imovine koju su uspeli da spasu naslagan je na kolicima uz pomoć koju su dobili u prihvatnom centru, dok čekaju autobus koji će ih sprovesti do prihvatilišta na sajmu.
Dušan, koji je trenutno nezaposlen, kaže da se nada bilo kakvoj pomoći jer će njegova porodica, kada napusti prihvatilište na sajmu, ostati na ulici.
“Zidovi mi pali u kuću, nemamo više ništa, nemamo gde da se vratimo. Moramo da idemo dalje. Prijavili smo opštini Obrenovac, oni su rekli da sačekamo malo, zvaće nas telefonom. Do sada niko ne zove, niko ništa ne radi. Ne znamo ni šta da radimo. Kako smo čuli, idemo sad na sajam. Posle ćemo, kažu dalje, ali gde dalje nemam pojma. Bilo je svega da se jede, da se pije. Dosta su nam stvari dali, namirnice, stvari za higijenu. Ali džabe kad nemamo svoju kuću, nemamo gde da idemo. Ovo je samo lutanje”, kaže nam Dušan.
Nedaleko od njih volonteri pomažu ostalim porodicima da se pripreme za polazak. Iznose dečja kolica, džakove sa ćebadima, putne torbe onih malobrojnih koji su, bežeći od potopa, uspeli da ih ponesu iz svojih domova. Dragoslav Veličković, sa suprugom i sinom prebrojava sledovanje konzervi i zaključuje da ih imaju dovoljno za nekoliko dana.
Pedeseti i peti rođendan proslavio je u nedelju, ovde u prihvatnom centru. Stanu u Obrenovcu, u kome sa porodicom živi kao podstanar, do sada nije uspeo da priđe, jer se voda još nije povukla.
“Nisam bio u mogućnosti da priđem dole. Planiram sutra ili prekosutra da odem da počistim taj stan, šta je ostalo od tog našeg nameštaja i krša. Da ispraznim gazdinu kuću. To je to, dalje ne znamo gde ćemo. Iskreno se nadam da neće da me ostave na ulici, a videćemo kao će i šta biti. Bio bih zadovoljan I sa kontejnerom, samo da znam da je moje. Da se ne vucaram više po tuđim kućama. Nisam imao neko bogatstvo, nisam imao kuću, ali i to malo što sam imao bio sam zadovoljan. I što sam plaćao kiriju, bio sam zadovoljan svojim životom”, govori sa setom Dragoslav.
Utočište u kasarni
Većina ovih ljudi privremeno će biti smeštena u jednoj od hala Beogradskog sajma, gde će im se u utorak pridružiti i meštani poplavljenih područja koji su bili mešteni u beogradskoj sportskoj hali Pionir.
Gradski čelnici Beograda najavili su da se za njihov smeštaj pripremaju i hotel u Obrenovcu, kao i nekadašnja kasarna. Tu će objašnjava Zoran Ranković, iz Crvenog krsta, privremeno boravište naći deo meštana dok ne budu sanirani njihovi domovi.
“Da se ona sređuje, da je pri kraju i da će oni tu biti locirani. Da mogu da budu aktivni i da mogu da se uključe kod svojih kuća oko čišćenja. To je najbolji način da budu tu u neposrednoj blizini, a opet imaju gde da budu smešteni. A ona lica za koja ne postoji mogućnost da im se kuća sredi, biće smeštena do daljeg u kasarni. Nismo imali nijedan incident da je bilo bilo kakve epidemije ili bolesti. Pratiće se higijenska i epidemiološka situacija. Učinićemo sve da ljude obezbedimo sa dovoljno hrane, sredstvima za higijenu i zdravstvenom zaštitom, koja mora biti besprekorna”, uverava Ranković.
Svoj red pred liftom u polupraznim hodnicima Beogradske arene, kroz koju je poslednjih dana prošlo nekoliko desetina hiljada ljudi ugroženih poplavama, sedeći pored kolica sa džakovima pomoći čeka i Jaka Simeunović.
Razmišljanje o tome šta je snašlo prekinula je rekavši nam da je živela u opštinskoj garsonjeri u glavnoj ulici u Obrenovcu. Posle smeštaja na sajmu, potražiće privremeno utočište u nekadašnjoj obrenovačkoj kasarni.
Od nadležnih Jaka Simeunović očekuje da joj nadoknade sve što je izgubila.
“Imam državni stan, odnosno opštinski stan. Moraju mi dati stan. Znaju oni to u Opštini. Išla je familija da vidi. Otključali su i imali šta da vide, to je krš. Pre je prokišnjavalo, ja sam pobegla zbog toga. Sada je poplava oterala sve. Neko nam mora napraviti stanove, nama koji su ostali bez ičega. Zašta dobijaju donacije? Ne dobijaju zbog sebe, već za nas! Neka naprave nešto, kupe stanove. Ima koliko hoćeš stanova sagrađenih u Obrenovcu”, ističe skoro u jednom dahu Jaka Simeunović.
Ovi ljudi su u katastrofalnim poplavama izgubili gotovo sve što su imali. Sada, pošto su se spasli, većina otpočinje borbu za obezbeđivanje elementarnih uslova za nastavak svojih života, uništenih potopom u Obrenovcu.
Mnogi od njih, koji su u Obrenovcu izgubili sve što su imali, na taj put su pošli puni zebnje i strahovanja.
Ne znaju kakva će im sudbina biti po zatvaranju preostalih prihvatnih centara, jer u gradu iz koga su pobegli pred naletom vode nemaju gde da se vrate.
Osmočlanoj porodici Dušana Martinova iz obrenovačkog naselja Veliko Polje u poplavama je uništena čitava kuća. Deo imovine koju su uspeli da spasu naslagan je na kolicima uz pomoć koju su dobili u prihvatnom centru, dok čekaju autobus koji će ih sprovesti do prihvatilišta na sajmu.
Dušan, koji je trenutno nezaposlen, kaže da se nada bilo kakvoj pomoći jer će njegova porodica, kada napusti prihvatilište na sajmu, ostati na ulici.
“Zidovi mi pali u kuću, nemamo više ništa, nemamo gde da se vratimo. Moramo da idemo dalje. Prijavili smo opštini Obrenovac, oni su rekli da sačekamo malo, zvaće nas telefonom. Do sada niko ne zove, niko ništa ne radi. Ne znamo ni šta da radimo. Kako smo čuli, idemo sad na sajam. Posle ćemo, kažu dalje, ali gde dalje nemam pojma. Bilo je svega da se jede, da se pije. Dosta su nam stvari dali, namirnice, stvari za higijenu. Ali džabe kad nemamo svoju kuću, nemamo gde da idemo. Ovo je samo lutanje”, kaže nam Dušan.
Nedaleko od njih volonteri pomažu ostalim porodicima da se pripreme za polazak. Iznose dečja kolica, džakove sa ćebadima, putne torbe onih malobrojnih koji su, bežeći od potopa, uspeli da ih ponesu iz svojih domova. Dragoslav Veličković, sa suprugom i sinom prebrojava sledovanje konzervi i zaključuje da ih imaju dovoljno za nekoliko dana.
Pedeseti i peti rođendan proslavio je u nedelju, ovde u prihvatnom centru. Stanu u Obrenovcu, u kome sa porodicom živi kao podstanar, do sada nije uspeo da priđe, jer se voda još nije povukla.
“Nisam bio u mogućnosti da priđem dole. Planiram sutra ili prekosutra da odem da počistim taj stan, šta je ostalo od tog našeg nameštaja i krša. Da ispraznim gazdinu kuću. To je to, dalje ne znamo gde ćemo. Iskreno se nadam da neće da me ostave na ulici, a videćemo kao će i šta biti. Bio bih zadovoljan I sa kontejnerom, samo da znam da je moje. Da se ne vucaram više po tuđim kućama. Nisam imao neko bogatstvo, nisam imao kuću, ali i to malo što sam imao bio sam zadovoljan. I što sam plaćao kiriju, bio sam zadovoljan svojim životom”, govori sa setom Dragoslav.
Utočište u kasarni
Većina ovih ljudi privremeno će biti smeštena u jednoj od hala Beogradskog sajma, gde će im se u utorak pridružiti i meštani poplavljenih područja koji su bili mešteni u beogradskoj sportskoj hali Pionir.
Gradski čelnici Beograda najavili su da se za njihov smeštaj pripremaju i hotel u Obrenovcu, kao i nekadašnja kasarna. Tu će objašnjava Zoran Ranković, iz Crvenog krsta, privremeno boravište naći deo meštana dok ne budu sanirani njihovi domovi.
“Da se ona sređuje, da je pri kraju i da će oni tu biti locirani. Da mogu da budu aktivni i da mogu da se uključe kod svojih kuća oko čišćenja. To je najbolji način da budu tu u neposrednoj blizini, a opet imaju gde da budu smešteni. A ona lica za koja ne postoji mogućnost da im se kuća sredi, biće smeštena do daljeg u kasarni. Nismo imali nijedan incident da je bilo bilo kakve epidemije ili bolesti. Pratiće se higijenska i epidemiološka situacija. Učinićemo sve da ljude obezbedimo sa dovoljno hrane, sredstvima za higijenu i zdravstvenom zaštitom, koja mora biti besprekorna”, uverava Ranković.
Svoj red pred liftom u polupraznim hodnicima Beogradske arene, kroz koju je poslednjih dana prošlo nekoliko desetina hiljada ljudi ugroženih poplavama, sedeći pored kolica sa džakovima pomoći čeka i Jaka Simeunović.
Razmišljanje o tome šta je snašlo prekinula je rekavši nam da je živela u opštinskoj garsonjeri u glavnoj ulici u Obrenovcu. Posle smeštaja na sajmu, potražiće privremeno utočište u nekadašnjoj obrenovačkoj kasarni.
Od nadležnih Jaka Simeunović očekuje da joj nadoknade sve što je izgubila.
“Imam državni stan, odnosno opštinski stan. Moraju mi dati stan. Znaju oni to u Opštini. Išla je familija da vidi. Otključali su i imali šta da vide, to je krš. Pre je prokišnjavalo, ja sam pobegla zbog toga. Sada je poplava oterala sve. Neko nam mora napraviti stanove, nama koji su ostali bez ičega. Zašta dobijaju donacije? Ne dobijaju zbog sebe, već za nas! Neka naprave nešto, kupe stanove. Ima koliko hoćeš stanova sagrađenih u Obrenovcu”, ističe skoro u jednom dahu Jaka Simeunović.
Ovi ljudi su u katastrofalnim poplavama izgubili gotovo sve što su imali. Sada, pošto su se spasli, većina otpočinje borbu za obezbeđivanje elementarnih uslova za nastavak svojih života, uništenih potopom u Obrenovcu.