Upozorenje američkog predsednika Baraka (Barack) Obame o pogubnim posledicima po bezbednost i ekonomiju u slučaju izlaska Britanije iz EU, razljutilo je pristalice “Bregzita” (Brexit) koji mu poručuju da priključi SAD EU, a neki čak smatraju i da mrzi Britance, piše “Vošington post” (The Washington Post).
Obama, koji je stigao u London, svakako će izraziti podršku ostanku Britanije u EU. Doduše, kao odmeren političar on će nastojati da izbegne rizik od optužbi da se drsko meša u referendum u drugoj zemlji, pogotovo jer se tiče njenog nacionalnog suvereniteta.
Međutim, sasvim je legitimno da Obama odgovori na pitanja kako će se SAD odnositi prema Britaniji u slučaju njenog izlaska iz evropskog bloka, piše “Fajnenšel tajms” (The Financial Times).
Njegov stav bi trebalo da natera na razmišljanje sve one koji podržavaju napuštanje EU, nadajući se da će savez sa kontinentalnom Evropom zameniti “specijalnim odnosima” sa saveznikom preko Atlantika.
Ne samo Obama, već i prethodne američke administracije, su nedvosmisleno stavile do znanja da će Velika Britanija imati veći uticaj u ekonomskim, kao i pitanjima bezbednosti, ako ostane u EU nego izvan.
Ljutnja pojedinih pristalica "Bregzita" – koje optužuju Obamu za hipokriziju i dovodeći u pitanje njegovu naklonost – samo potvrđuje koliko uticaja ima njegov stav.
Ljutnja koju unapred iskazuju pojedine ličnosti iz bloka za osamostaljivanje ove ostrvske zemlje – optužujući Obamu za hipokriziju i dovodeći u pitanje njegovu naklonost – samo potvrđuje koliko će uticaja imati njegov stav.
Zvaničnici američke administracije, uključujući predstavnika za trgovinu Majkla (Michael) Fromana, već su stavili do znanja da nisu zainteresovani za preispitivanje i sklapanje bilateralnih trgovinskih sporazuma, uključujući i sa Britanijom. To nije iznenađujući stav, imajući u vidu koliko su SAD uložile truda u pregovore, a potom u ratifikacije ovih aranžmana.
Okosnica trgovinske politike Obamine administracije je “Trans-pacifičko partnerstvo”, na koje otpada mnogo veća razmena nego sa Britanijom.
On ima i izuzetno važnu geostratešku komponentu, odnosno potrebu da se osnaži američki uticaj u Aziji. Doduše, usvajanje trans-pacifičkog trgovinskog sporazuma je trenutno blokirano u Kongresu SAD.
Postojeći tekst ne podržavaju ni Hilari Klinton (Hillary Clinton), Berni (Bernie) Sanders, Ted Kruz (Cruz) i Donald Tramp (Trump).
Američki zvaničnici ne govore otvoreno da bi bilo koji bilateralni sporazum sa Britanijom – imajući u vidu različitu ekonomsku snagu ove dve zemlje – bio veoma nepovoljan za Ujedinjeno kraljevstvo.
Kada je reč o bezbednosti, slobode u Britaniji ne bi bile veće u slučaju njenog osamostaljivanja. SAD su uvek stavljale do znanja da na članstvo Britanije u EU uvek gledaju kao na komplementarno, a ne kao konkurentno institucijama poput NATO.
Ukoliko Britanija napusti EU to bi produbilo podele unutar zapadnog bloka, u trenutku kada mu je preko potrebno jedinstvo.
Kada je reč o pitanjima koje imaju posledice po bezbednost – terorizam, pranje novca, migracije – Britanija ima veći uticaj kao jedna od ključnih članica EU nego ako ostane izvan ovog bloka.
Obama može da predoči Britaniji da u slučaju napuštanja EU ne računa na alternativne anglosaksonske okvire za trgovinu i bezbednost – kao zamena za prethodne veze sa EU.
Mada ne mora da to kaže direktno, Obama može da sasvim legitimno predoči da Britanija u slučaju povlačenja iz evropskog bloka ne računa na alternativne transatlantske ili anglosaksonske okvire za trgovinu i bezbednost – kao zamena za prethodne veze sa EU.
Ova pozicija SAD se neće promeniti ni nakon Obaminog odlaska iz Bele kuće. Uostalom i njegov prethodnik Džordž Buš (George Bush) je jasno stavio do znanja da je pristalica saradnje sa Britanijom unutar evropskog bloka.
Često frustiran procesima u EU, Vašington je od samog starta podržavao integracije na starom kontinentu i u tom smislu neće menjati svoj stav.
“Osamostaljena Britanija morala bi da deluje sama, jednostrano snižavajući trgovinske barijere i pokušavajući da sklapa ad hok sporazume. Takav ishod bio bi znatno rizičniji i vodio mnogo većoj usamljenosti zemlje nego što bi samoproklamovani atlantistički 'brexiteers' (pristalice izlaska Britanije iz EU) želeli da birači u to poveruju”, zaključuje “Fajnenšel tajms”.
Faradž: Obama mrzi Britance
Pojedine pristalice izlaska Britanije iz EU smatraju Baraka Obamu “najantibritanskije nastrojenim američkim predsednikom ikada” – pre svega Najdžel Faradž (Nigel Farage), ekscentrični lider antievropske UK Indipendističke partije.
Obama je prošle godine izjavio za “Bi-Bi-Si” (BBC) da podržava kampanju premijera Dejvida Kamerona (David Cameron) za ostanak zemlje u evropskom bloku, dodajući da to pruža veće poverenje Vašingtona u transatlantsko savezništvo i potpomaže da svet bude “bezbedniji i prosperitetniji”, podseća “Vošington post”.
Ovaj list navodi tri razloga zbog čega su pristalice osamostaljivanja Britanije ljute zbog Obaminog stava.
1. Strani državnici ne bi trebalo da komentarišu unutrašnja pitanja druge zemlje. U pismu koje je potpisalo 100 britanskih poslanika, bivši ministar iz redova Kameronovih konzervativaca Lajam Foks (Liam Fox) ističe da Obama ne treba da učestvuje u “Brexit” debati.
2. SAD ne bi nikada pristale da budu deo EU, stoga zašto bi Britanija, tvrde pristalice izlaska.
Boris Džonson
Glavni pobornik ovog argumenta je Boris Džonson (Johnson), gradonačelnik Londona i jedna od ključnih ličnosti Konzervativne partije. On je u martu optužio SAD za “preteranu hipokriziju”, dodajući da SAD nisu u poziciji da primedbuju bilo šta Britaniji jer brane sopstveni suverenitet sa “histeričnim oprezom”. Džonson je kasnije ublažio svoj stav, ističući da je “bizarno” slušati lekcije Amerikanaca jer oni “nisu čak potpisali međunarodnu konvenciju o pravu mora a kamoli o Međunarodnom krivičnom sudu”.
Ostale viđenije ličnosti u Konzervativnoj partiji podržavaju ovakav stav. Bivši ministar Dankan Smit (Duncan Smith) rekao je nedavno da bi u slučaju napuštanja EU, Britanija “ličila malo više na SAD”. On je istakao i da ako SAD toliko vole EU, onda treba da joj se pridruže.
3. Obama mrzi Britance.
To tvrdi Najdžel Faradž. Ovakav stav svakako nije tačan ali nailazi na odobravanje mnogih koji smatraju da Obama ne voli previše Britance, ocenjuje “Vošington post”.
Ovo uverenje seže do najmanje 2009. godine, kada su britanski mediji kritikovali tada novog američkog predsednika zbog slanja natrag u London biste Vinstona Čerčila (Winston Churchill). “Vošington post” piše da je to mnogo složenije pitanje nego su preneli britanski mediji.
“Vošington post”, međutim, ističe da je lako pronaći praznine i nelogičnosti u ovim tvrdnjama kritičara SAD.
Najpre, “Brexit” nije samo unutrašnje pitanje Britanije. Ono zaista ima uticaja i na SAD. London je dugo bio glas Vašingtona u Evropi, ne samo zbog zajedničkog jezika već i etosa podstaknutog bliskim odnosima između ove dve zemlje.
U slučaju izlaska Britanije iz EU, SAD će izgubiti ključnog saveznika u evropskom bloku – zbog čega će možda morati da potraži drugog.
U slučaju izlaska Britanije iz EU, SAD će izgubiti ključnog saveznika u evropskom bloku – zbog čega će možda morati da potraži drugog.
SAD su zabrinute za posledice eventualnog “Bregzita” na svetsku ekonomiju. MMF je upozorio da bi to “prouzrokovalo ozbiljnu regionalnu i globalnu štetu”.
Takođe, u trenutku kada raste globalna zabrinutost zbog terorizma, eksperti ističu da ukoliko Britanija napusti EU to bi stvorilo ozbiljne bezbednosne probleme na starom kontinentu i samim tim u SAD.
Drugo, svakako je tačno da su se SAD distancirale od pojedinih međunarodnih akata.
“Sve zemlje nastoje da zaštite svoj suverenitet i zadrže slobodu u delovanju, ali su SAD jedina svetska supersila, tako da ima mnogo više moći za samostalne poteze nego bilo koja druga zemlja”, ističe Majkl Beklej (Michael Beckley), profesor na Univerzitetu Tafts (Tufts).
Međutim, to je mnogo kompleksnije pitanje nego što to smatraju Obamini kritičari u Britaniji.
Kada je reč o Konvenciji UN o pravima mora, nju je potpisao predsednik Bil Klinton (Bill Clinton) 1994. godine. Međutim, Kongres SAD je u više navrata odbio da ratifikuje ovaj akt kao i mnoge druge međunarodne ugovore.
Slučaj Međunarodnog krivičnog suda je nešto drukčiji, ali nije kao što ga predstavlja gradonačelnik Londona Džonson.
Klinton je potpisao Rimski statut koji bi vodio stvaranju ovog tela. Međutim, njegov naslednik Džordž Buš je odbio da ga ratifikuje i u suštini ga je stavio van snage odbijanjem da sarađuje sa ovim sudom.
Stoga “Vošington post” piše da nije fer da se Obama okrivljuje za pomenute slučaje. On je nastojao da više uključi SAD u međunarodne ugovore, uveravajući Kongres u nužnost njihove ratifikacije i istovremeno nastojeći da pronađe kreativne načine da izbegne blokadu opozicije u drugim slučajevima.
Mada Obama nije ratifikovao Rimski status obnovio je radne odnose sa Međunarodnim krivičnim sudom.
“Naposletku, navodnu Obaminu mržnju prema Britancima je teško videti u stvarnosti. Čini se da nije napravio bilo kakvu suštinsku promenu u specijalnim odnosima sa Britanijom u sedam godina koliko je predsednik, osim direktnog kriticizma Britanije zato što ne čini ono što se očekuje od nje na svetskoj sceni. Možda je još važnije, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je Obama veoma poštovan i omiljen među Britancima – naročito među mlađom generacijom od koje se očekuje da masovno izađe na referendum.
Na kraju krajeva, to bi mogao da bude pravi razlog zašto su Obamini stavovi o ‘Bregzitu’ izazvali toliko kontroverzi u Britaniji. Možda Obamina razmišljanja imaju veću težinu nego samih britanskih lidera”, zaključuje “Vošington post”.