Uoči 20. godišnjice potpisivanja Dejtonskog sporazuma, dr. Žarko Papić, politički analitičar i direktor Inicijative za bolju i humaniju inkluziju, analizira stanje bosanskohercegovačke ekonomije. U intervjuu za naš radio, dr. Papić kaže da je bh. ekonomija na onom nivou koji je zemlja imala 1990. godine. Ono što je drugačije u odnosu na taj period jeste da je milion stanovnika ispod apsolutne linije siromaštva i da Bosna i Hercegovina ima 90 milijardera u konvertibilnim markama.
RSE: Gospodine Papiću, 20 godina nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma - šta je to što se promijenilo u Bosni i Hercegovini sa aspekta ekonomije?
Papić: Nakon Dejtonskog sporazuma, Bosna i Hercegovina se našla, za razliku od drugih bivših socijalističkih zemalja u puno komplikovanijoj i složenijoj situaciji, ako govorimo o tranziciji. Riječ je o trostrukoj tranziciji – od rata ka miru, što je uglavnom realizovano na dobar način, od tzv. komandne socijalističke ekonomije ka slobodnom tržištu, i od jednopartijskog sistema ka višepartijskoj demokratiji. Zadržaću se na ovom drugom procesu tranzicije, koji nažalost nije dovršen u Bosni i Hercegovini dvadeset godina poslije Dejtona. Naime, osnovni problem je bio, a moram reći da su u tome sudjelovali i doktrinarni pristupi međunarodnih organizacija, da se ušlo u tržišnu privredu, posebice u privatizaciju, bez odgovarajućih institucija. Zatim, razrušena ili polurazrušena privredna preduzeća, kroz proces privatizacije, prodavana su, uglavnom veoma jeftino, uglavnom partijskim prijateljima, ili kroz druge varijante ličnih veza vlasti i u ratu formirane ratnoprofiterske tajkunske elite, koji nisu imali nikakav ozbiljan razlog sem da kupe imovinu, da razviju proizvodnju, investiraju u nju itd. Stoga je bosanska privreda od Dejtona do danas jedva prije godinu ili dvije sustigla društveni proizvod Bosne i Hercegovine iz posljednje predratne godine. Dakle, u ekonomiji se jako malo napretka desilo, stranih investicija bilo je uglavnom malo, jedino što se dobro počelo dešavati u posljednjih par godina, to su te domaće investicije tipa Preventa, tipa mase investicija u Tešnju itd. Taj domaći kapital je počeo da oživljava malo tu privredu. Rezultat s druge strane je ogromna stopa siromaštva, nezaposlenosti i veliki socijalni problemi u Bosni i Hercegovini.
RSE: Kako onda privredu koja propada već 20 godina, i zemlju gdje je obavljena kriminalna privatizacija, gdje su korupcija i kriminal u svakom segmentu društva, integrisati u evropske tokove?
Papić: Dok se to ne ukine, moram reći tako, teško ćemo se mi integrisati u evropske tokove. Govorim sada samo o ekonomiji, a mogao bih na jednak način govoriti i o politici – to je neka vrsta, uslovno rečeno, nekontrolisanog nezakonskog haosa. Taj nekontrolisani haos naravno da koristi ovome šta su partijsko-tajkunske oligarhije. Vi u Bosni i Hercegovini imate 27 posto stanovništva ispod apsolutne linije siromaštva, s jedne strane, a to je preko milion stanovnika, a s druge strane imate između 85 i 90 milijardera u konvertibilnim markama. Dakle, ogroman se rascjep u socijalno-ekonomskom smislu riječi u Bosni i Hercegovini desio, možemo slobodno reći: nestala je, zbrisana je srednja klasa. Danas univerzitetski profesor u penziji jedva sastavlja kraj s krajem. Dakle, dok se ne zatvore kanali korupcije i tog poluorganizovanog ili organizovanog nepotističkog tenderisanja, ako govorimo o javnim nabavkama, mi, naravno, u Evropu ne možemo.
RSE: Za naš radio ste jednom prilikom izjavili kako je reforma političkih partija preduslov za ekonomski i socijalni napredak. Mislite li još uvijek tako?
Papić: Apsolutno mislim, jer vrlo često zaboravljamo ili nam nedostaju analize istorije političkih partija kod nas. Pazite, u četverogodišnjem ratu, političke organizacije ili partije su se, naravno, povezivale, tako su se finansirale, tako su finansirale svoje ratne aktivnosti, ako tako mogu reći, sa onim što je ratno profiterstvo. Ta sprega koja je s jedne strane formirala političku oligarhiju ili lidere, bez ikakve unutrašnje demokratije u partijama, a s druge strane formirala tu tajkunsku elitu. Tajkunska elita ili kapital, ako hoćete, dominira nad političkim partijama, a one su sve organizovane – biću vrlo grub u formulacijama – na kartelski način, dakle, postoji vrh partije, postoji striktna struktura unutar vrha, sve je bazirano na interesu. Vi, ako pročitate političke programe svih partija, nećete vidjeti ozbiljnu razliku. Ima nekih kozmetičkih razlika, ali oni su potpuno bez političkog identiteta ili bez ideološke platforme, pa im zato neku platformu, na primjer za reforme, mora isporučiti tzv. međunarodni faktor, što se zove reformska agenda – ne znam zašto neko nije to 'agenda' preveo u 'reformski program'. Ako se ne reformišu partije, nema pomaka – jer njihova demokratizacija će blokirati uticaj, sprečiti uticaj toga što je tajkunska oligarhija na partijskom vrhu.
RSE: U tom kontestu, postoje li uopšte ekonomske reforme u Bosni i Hercegovini?
Papić: Otvoren je proces reformi – govorim o Sporazumu o rastu i zapošljavanju, govorim o reformskoj agendi. Pazite, to nisu idealni dokumenti. Da su to radili domaći eksperti, a nažalost nisu, to bi bilo puno bolje. Ali, kako je, tako je. Oni, uslovno rečeno, plivaju na neoliberalnom konceptu, ali u okviru tog koncepta postoje tačke s kojima je nemoguće ne složiti se. Na primjer – treba smanjiti javnu potrošnju, koja je u Bosni i Hercegovini, posebno kad je riječ o administraciji, ogromna. Dakle, reforme su počele. Novi zakon o radu, mada je on tek neznatno unapređen, jedan je od reformskih koraka, na primjer, ali, jako se bojim da će se procesu reformi, koji se svodi na usvajanje novih zakona koji se usvajaju po hitnom postupku, na brzaka, u formalnom smislu riječi desiti kao reforme, a u praksi se mnogo šta neće promijeniti, masa će se tih zakona vraćati.
RSE: Šta bi onda po Vašem mišljenju moglo predstavljati rješenje za društvenu i privrednu klimu u BiH?
Papić: S jedne strane - stvaranje političkog ambijenta koji bi zanemario ove konfliktne situacije, posebno nacionalno konfliktne situacije, dakle, stvorio jednu opštu atmosferu 'Haj'mo na radnu akciju - reforme!' da pojednostavim, a s druge strane puno veće angažovanje lokalne, domaće pameti, na konkretnim stvarima, kako, šta i u kom realnom vremenu se može reformisati.