Novinaru iz Srbije, Stevanu Dojčinoviću, poznatom i kao autoru knjige o Darku Šariću, ruske vlasti nisu dozvolile ulazak u tu zemlju, kada je 13. maja doputovao na aerodrom “Šeremetjevo“u Moskvi. U Rusiji je trebalo da održi predavanje na Fakultetu za žurnalistiku u Voronježu, ali je umesto toga zadržan u aerodromskom pritvoru i potom vraćen u Beograd,uz zabranu ulaska u Rusiju do 2020. godine. Slučaj je utoliko čudniji, što Stevan nije dobio nikakvo objašnjenje za takav postupak Rusije…
RSE: Stevane, reci nam prvo da li si u međuvremenu saznao zašto si u Rusiji “Persona non grata”?
Dojčinović: Ne. Mislim da će trebati dosta vremena da to saznam, ali nadam se da ću na kraju saznati. Angažovao sam advokata koji će sada poslati zahtev za izjašnjenje ruskoj ambasadi i našem Ministarstvu spoljnih poslova, pa ćemo videti da li ću na kraju dobiti odgovor.
RSE: Šta ti misliš? Šta bi mogao da bude razlog?
Dojčinović: Ne znam i ne bih mnogo ni da nagađam u ovom trenutku šta je stvarno razlog iz kog se to desilo. Mogu biti različite okolnosti – ja radim u nevladinom sektoru, bavim se istraživačkim novinarstvom… Sve to u suštini mogu biti otežavajuće okolnosti koje su dovele do ovoga, ali jednostavno nisam siguran, pa ne bih ni da pretpostavljam.
RSE: Ovo nije prvi put da si putovao u Rusiju. Međutim, 13. maja si zadržan tokom pasoške kontrole… Šta se tog dana tačno dogodilo?
Stevan Dojčinović i Ognjen Zorić
Dojčinović: Prošle godine sam, na primer, dva puta bio u Rusiji i to istim povodom. Ja sam novinar i često vodim novinarske treninge. To radim poslednjih par godina i držao sam ih svuda po svetu, u Južnoj Americi, Americi, Evropi i na istoku takođe. Tako da sam u Rusiji prošle godine bio dva puta i nije bilo nikakvih problema. I sada, kada sam stigao na granicu, problemi su krenuli tako što je radnica na granici provlačenjem mog pasoša kroz sistem, koliko sam mogao da vidim na osnovu njenog izraza lica, videla nešto u kompjuterskom sistemu. Tako da, verovatno nešto tamo postoji zabeleženo o meni. Naravno, ne znam šta. Nakon što je to videla, pozvala je policiju koja je kasnije došla i terala da potpišem dokument u kome me u suštini obaveštavaju da mi je prema tom njihovom zakonu broj 114 iz 1996. godine zabranjen ulaz do 2020. godine i da se u tom periodu ne smem vratiti ili ću snositi neku krivičnu odgovornost.
RSE: Dokument je na ruskom jeziku… Ti u tom trenutku, koliko sam razumeo, nisi znao šta treba da potpišeš…
Dojčinović: Nisam znao i zato sam insistirao na prevodiocu, koga su kasnije doveli. Prevodilac mi je pročitao sadržinu. To je uradio verno i sasvim korektno i nakon što mi je prevodilac to pročitao bio sam u suštini svestan šta potpisujem i shvatio sam da nemam mnogo opcija - da li mogu na primer pozvati advokata, da li mogu da se žalim odmah, na licu mesta jer mi nije odgovaralo da se vratim nazad, jer sam odgovoran prema svom poslu i hteo sam da održim predavanje kako sam i obećao. Ali, kasnije kada sam video da se definitivno vraćam kući, onda sam potpisao taj papir nadajući se da će odmah da me vrate nazad.
RSE: Ali?
Dojčinović: Držali su me do jutra. Znači, praktično sam ceo dan držan tamo na aerodromu, u nekom pritvoru koji se nalazi u okviru aerodroma, a koji je sasvim pristojan, da ne bi sada neko pomislio da su me držali u nekakvoj ćeliji. Dakle, to je pritvor koji deluje kao jedna pristojna soba u kojoj su bili ilegalni imigranti.
Pritvor na aerodromu u Moskvi
Tu sam bio do jutra. Ne znam zbog čega, jer sam na telefonu video da su postojali letovi koji su konstantno išli za Beograd. Sigurno je bio barem jedan ili dva leta to veče, to popodne, onda je bio jedan u četiri sata ujutru koji je propušten… Ne znam zbog čega su me toliko držali jer su to sve bili letovi njihovog “Aeroflota”, ali sam, u svakom slučaju, na kraju bio srećan što idem kući.
RSE: Ti si dakle, kao državljanin Srbije, bez objašnjenja zadržan neko vreme na aerodromu u Moskvi i potom vraćen nazad. Da li te je, po povratku, kontaktirao neko od predstavnika vlasti Srbije, Ministarstva spoljnih poslova?
Dojčinović: To je više izgledalo kao neka deportacija. Oni meni nisu dali pasoš da se vratim, nego me je ruski policajac doveo do aviona, a kada sam doleteo u Beograd uzeo sam pasoš od naše policije. Imao sam razgovor sa našom policijom koji je bio sasvim korektan i pristojan. Oni su više bili zainteresovani šta se desilo i rekli su mi da ni oni ne mogu da mi pruže nikakav odgovor jer su ih ruske kolege samo obavestile o mom dolasku. Rekli su da ni oni ne znaju zbog čega sam tačno vraćen i pokušali su da od mene saznaju šta se desilo, ali i ja sam bio u čudu i na tome se završilo.
Sada ću, preko advokata, poslati zahtev Ministarstvu spoljnih poslova, Ivici Dačiću, jer to je opet neka istanca koja bi dalje trebalo da odreaguje i da u moje ime sazna šta se desilo. Tako da, nadam se da će oni odreagovati.