Kako treba da živi savremena žena u Srbiji? Da li je prosečna tridesetogodišnjakinja „ostvarena“ samo kao majka, kao što se to sugeriše u medijima? Je li najavljena zakonska zabrana fizičkog kažnjavanja dece korak napred u pedagogiji ili, smrtonosni udarac na srpsku porodicu, kako se može čuti u delu javnosti? Prisustvujemo li buđenju novog kozervativizma, koji je umesto narativa o spoljašnjem neprijatelju, u fokus satavio brigu o patrijahalnom ustrojstvu?
Odazivate li se na reč “mama“? Ako je vaš odgovor negativan, a imate preko 30 godina, moguće je da ste se kao žena odali hedonizmu i školovanju, umesto da rađate naslednike i pospešujete natalitet nacije. Naime, u medijskom prostoru već danima traje polemika između dela stručne javnosti i lista „Politika“, u kojem je objavljen tekst pod naslovom „U Beogradu skoro polovina tridesetogodišnjakinja nema dete“.
Osim teške ekonomske situacije i osećanja opšte nesigurnosti, uzroci ovakvog rezultata su, čitamo u tekstu, i ovi:
„Međutim, odlaganje rađanja nije kolateralna posledica života u tranziciji – i u razvijenim zemljama Evrope demografi su zaključili da produženo školovanje, visoka težnja ka materijalnim dobrima, odnosno hedonistički obrazac življenja, kao i povećano investiranje u profesionalnu karijeru kod pripadnika oba pola, takođe doprinosi odlaganju rađanja.”
U tekstu koji zvoni na demografsku uzbunu, najgore su prošle Beograđanke između 30 i 35 godina, koje – piše „Politika“ pozivajući se na rezultate popisa – u 43 odsto slučajeva nisu nikad bile u porodilištu, za razliku od Romkinja i Albanki koje su u vrhu po broju dece u Srbiji.
Na ovakvo pisanje najstarijeg dnevnog lista na Balkanu reagovalo je desetak autorki i autora. Među njima je i Gazela Pudar Draško, sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Ona kaže da je svaljivanje odgovornosti za nizak natalitet na žene pogrešno, naročito ako se uzme u obzir nebriga same države.
„U Beogradu su potpuno ukinuta sva porodiljska davanja i sve što je bilo tekovina perioda gde su žene polako sticale neke beneficije koje su bile vezane za roditeljstvo. Tako da imamo jednu potpuno šizofrenu politiku ukidanja svega što omogućava ženi da se, da parafraziram ’Politiku’, ostvari kao majka, a sa druge strane joj se spočitava da ona to ne radi zato što e bukvalno bori za goli život u ovoj zemlji“, kaže naša sagovornica.
„Problem je“, dodaje Pudar Draško, „što se tu stavlja fokus na to da žena treba da rađa decu da bi se naša nacija obnavljala, što je apsolutno potpuno pogrešno postavljanje stvari, jer decu valjda treba da rađamo zato što ih mi želimo, a ne zato što su nekome potrebna.“
Dok javnim prostorom odjekuju vapaji za decom, žene u nacionalnim institucijama i nisu baš potrebne. Tako se barem može protumačiti odgovor koji je akademik Matija Bećković dao jednom listu na pitanje zašto u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti ima tako malo žena:
“Ne znam zbog čega je iznenađujuće što među akademicima gotovo da i nema žena, ni zbog čega ih sada tražite na tom mestu. Ako niste primetili, ni u fudbalskoj reprezentaciji nema nijedne žene. A šta mislite, zbog čega je tenis podeljen na muški i ženski? Prosto, ispostavlja se da su za neke stvari muškarci nadareniji i sposobniji”, naveo je Bećković, član institucije u kojoj od oko 160 članova, radi svega 15 žena. Prema mišljenju Gazele Pudar Draško, ova izjava samo ilustruje neravnopravan položaj žena u odnosu na muškarce u Srbiji:
„Činjenica je da je ženama navaljen ogroman teret izdržavanja i brige o porodici, jer je to patrijarhalni model koji se održava, čak i pojačava sada. Činjenica je da žene nemaju priliku da se bave nekim stvarima i iskažu svoje sposobnosti, tako dav govoriti o tome da one ne treba da budu na nekom mestu jer nisu sposobne je potpuni nonsens.“
Osim niskog fertiliteta, nad tradicionalnom srpskom porodicom nadvio se i predlog novog Građanskog zakonika koji predviđa zabranu telesnog kažnjavanja dece. Deo javnosti, predvođen psihoterapeutom Zoranom Milivojevićem, pobunio se protiv ove mere, uz obrazloženje da se time narušava autoritet roditelja.
U jednom skorašnjem intervjuu, Milivojević naglašava da će deca koja nisu umereno kažnjavana izrasti u “neku vrstu psihopata, narcisoidnih, kojima osećanja drugih ništa ne znače”.
Psihološkinja Jelena Vranješević, koja podržava dononošenje novog zakona, kaže da se ovakvim istupima roditelji dovode u zabludu.
„Zabrana telesnog kažnjavanja ne znači anarhiju: da će dete da radi šta hoće, da će da bude razmaženo i da roditelj ne sme da postavlja granice i disciplinuje dete. To samo znači da umesto telesnog kažnjavanja bira druge sankcije kojima će detetu jasno da pokaže zašto je njegovo ponašanje neprihvatljivo i da mu da alternativu, dakle, šta je to što može da uradi. Ako treba da biram između jednog zlostavljanog deteta i gomile besnih roditelja – biram da zaštitim to dete“, ističe Jelena Vranješević.
U osnovi konzervativne teorije o vaspitavanju dece je, smatra Vranješević, pogrešna ideja da se fizičkim kažnjavanjem najbrže rešava problem.
"To je ideja da je dete naša svojina i da, pošto smo ga stvorili, možemo s njim da radimo šta hoćemo, da uopšte ne vidimo dete kao građanina koji takođe ima neka prava."
Aleksej Kišjuhas
Briga za tradicionalnu srpsku porodicu i zaštita morala od homoseksualnosti neizbežne su stavke desničarskih pokreta i stranaka. Čini se da je za desničare etnički neprijatelj srpstva ustupio mesto neprijatelju patrijarhata. Sociolog i kolumnista lista "Danas" Aleksej Kišjuhas smatra da je u suštini reč o istom izvoru razmišljanja koji je devedesetih bio dominantan, samo su sada u fokusu druge teme.
„U tom konzervativnom i antimodernom načinu razmišljanja smatra se da je opasno ljudima dati ’previše slobode’, jer se smatra da su ljudi bića koja su po svojoj prirodi problematična. U tom smislu, smatram da su nacionalističke reakcije na ove teme koje se tiču muško-ženskih odnosa, dece – zapravo oduvek ovde sa nama prisutne, ali je činjenica da dobijaju na snazi u poslednje vreme“, objašnjava Kišjuhas.
On napominje da se uz ovdašnji antimodernizam čvrsto vezuje uz antikomunizam koji odjekuje u političkoj ideologiji, „bez obzira na to je li ona konzervativno ili liberalno orijentisana“.
„Komunizam je bio nosilac modenizacije u mnogim aspektima našeg društva – ne u svim naravno. U tom brutalnom i jeftinom antikomunizmu takođe se odbacuju određene vrednosti slobode i jednakosti među ljudima“, zaključuje Kišjuhas.