Nema nikakvih signala da je donedavno vladajuća Demokratska stranka pokrenula pitanje odgovornosti za gubitak na parlamentarnim i predsedničkim izborima, što je rutinska praksa u stabilnim demokratijama. Naprotiv, vrh ove partije najavio je nastavak pregovora sa koalicijom okupljenom oko socijalista o parlamentarnoj većini i budućoj vladi, baš kao da je na izborima izvojevana pobeda. Štaviše, izborni predsednički gubitnik, sudeći po znakovitim signalima iz bliskih mu krugova, ali i iz tabora Ivice Dačića, mogao bi postati i novi premijer Srbije.
Vrh Demokratske stranke, kako prenose pojedini mediji, za premijera kandiduje predsednika partije Borisa Tadića ili, ako ovaj to odbije, njegovog zamenika i aktuelnog gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa. Iz krugova te partije, to, međutim, rutinski demantuju.
Da ima indicija da Tadić, koji se od gubitka predsedničkih izbora više nije oglasio, vodi na kastingu za dodelu premijerske uloge, svedoči i izjava potpredsednice Socijalističke partije Srbije Dijane Vukomanović da njenoj stranci "ne smeta" da na mestu premijera budu lider DS Boris Tadić ili njegov zamenik Dragan Đilas.
I dok pojedini mediji iznose saznanja da lider socijalista o budućoj koaliciji simultano pregovara i sa naprednjacima i sa demokratama, Dijana Vukomanović govori samo o pregovorima sa Tadićevim taborom:
„Naš predsednik Dačić je kontinuirano u kontaktu sa predsednikom Demokratske stranke i sa drugim funkcionerima te partije“.
„S tim u vezi izdali smo saopštenje. Sačekajte, sačekajte sve, pa ćete videti“.
Izgleda da je čitavu ovu „demokratsku“ epopeju o kandidatu za premijera izazvao sam Tadić time što je odmah posle predsedničkog izbornog poraza odsekao da neće da bude premijer, odnosno, da neće kohabitaciju. Sad njegovi, po svoj prilici, čekaju da na to padne i Tadićev i zaborav miliona koji su to čuli.
Svedoči o tome i izjava analitičara Milana Nikolića, bliskog krugovima Demokratske stranke, da je ta Tadićeva rečenica bila emocionalna reakcija, posledica njegove povređenosti od strane bivših saradnika koji su vodlili kampanju belih listića, koju lider demokrata, očigledno, smatra odgovornom za svoj poraz. Upitan da li postoji šansa da se Tadić, ipak, kandiduje za premijera, Nikolić kaže:
„Ja mislim da postoji, ali da on prosto mora da proguta svoju emocionalnu povredu i da počne da postupa kao racionalni političar“.
Premijerska funkcija zahtevnija
I dok se, kako izgleda, brižno iščekuje da šef demokrata isprocesuira razočaranje i stavi ad acta prvotno obećanje da neće biti predsednik vlade, bivši premijer Srbije Zoran Živković za Radio Slobodna Evropa ocenjuje da je posle izjave da neće da bude premijer Tadić trebalo da izgovori samo još jednu rečenicu:
„Podnosim ostavku na mesto predsednika Demokratske stranke i svoju političku budućnost stavljam u ruke Skupštine Demokratske stranke“.
U prethodnom mandatu Tadić se, iako mu opis posla predsednika Srbije to nikako nije dopuštao, mešao u nadležnosti svim organima vlasti. Ne samo metaforički, Živković podseća:
„Bili smo svedoci u poslednje četiri godine da gospodin Tadić jedino nije direktno vršio funkciju beogradskog muftije, nadbiskupa i patrijarha Srpske pravoslavne crkve, dok su sve druge funkcije bile pod njegovom direktnom ili indirektnom prismotrom i mešanjem“.
Ako je njegovih predsedničkih prstiju bilo u svim granama vlasti – zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj, čime je kršen Ustav zemlje, zašto je, uprkos tome što bi kao premijer imao ogromnu vlast, i to ne kršeći Ustav, tu poziciju odbio. Živković to ovako vidi:
„Premijerska funkcija, za razliku od predsedničke, posao je gde, metaforički rečeno, stvarno treba da ustanete rano ujutru i da stvarno radite deset sati dnevno; da donosite odluke koje su teške i koje uvek imaju svoje korisnike i ljude koji zbog tih odluka nešto gube“.
RSE: Sugerišete li time da on nije čovek koji je spreman da radi premijerski posao tako kako opisujete?
Živković: Ne samo on, ima tu mnogo ljudi koji izbegavaju tu funkciju, bez obzira što ona podrazumeva apsolutno realnu koncentraciju moći u državi. Dakle, po Ustavu i zakonu Srbije, vlada, a samim tim i premijer, ima najveću političku moć i, sa druge strane, i najveću političku odgovornost.
Demokratska stranka je izgubila na parlamentarim izborima, a Boris Tadić i na predsedničkim, i trebalo bi da snose konsekvence za poraz, a ne da razmišljaju o rukovođenju budućom vladom, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa književnica i publicistkinja Ljiljana Kaspar:
“Prema tome, ne znam ko njega hoće da predloži za premijera i ko njega uopšte pita. Ja mislim da je to potpuno van pameti i da Boris Tadić ne treba da se pita više ništa, bez obzira koliko smo nekada glasali za njega i koliko smo bili za demokratsku opciju. Njegova politička opcija je propala jer ni on ni vlada nisu uradili posao koji su obećali da će uraditi nego su nas potpuno obmanuli i izdali. Znamo kako se Demokratska stranka ponašala i kakvi su bili kadrovi koje je Boris Tadić isturio u prvi plan, uključujući spoljnu politiku – Jeremića, Jelenu Trivan i druge, da ne nabrajam sad sve. Normalno je da treba da se pokaju za ono što jesu, odnosno, nisu uradili, a najpametnije po meni bi bilo da budu u opoziciji”, ocenjuje Ljiljana Kaspar.
Vrh Demokratske stranke, kako prenose pojedini mediji, za premijera kandiduje predsednika partije Borisa Tadića ili, ako ovaj to odbije, njegovog zamenika i aktuelnog gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa. Iz krugova te partije, to, međutim, rutinski demantuju.
Da ima indicija da Tadić, koji se od gubitka predsedničkih izbora više nije oglasio, vodi na kastingu za dodelu premijerske uloge, svedoči i izjava potpredsednice Socijalističke partije Srbije Dijane Vukomanović da njenoj stranci "ne smeta" da na mestu premijera budu lider DS Boris Tadić ili njegov zamenik Dragan Đilas.
I dok pojedini mediji iznose saznanja da lider socijalista o budućoj koaliciji simultano pregovara i sa naprednjacima i sa demokratama, Dijana Vukomanović govori samo o pregovorima sa Tadićevim taborom:
„Naš predsednik Dačić je kontinuirano u kontaktu sa predsednikom Demokratske stranke i sa drugim funkcionerima te partije“.
Dragoljub Mićunović
A demokrati, baš kao da kandidatura za premijersku funkciju nije nešto što bi već sada morala znati javnost čitave zemlje, drže se sektaški važno i konspirativno. Evo kako je njihov doajen Dragoljub Mićunović odgovorio na pitanje da potvrdi ili demantuje navode da su personalna rešenja za premijera Tadić i Đilas:„S tim u vezi izdali smo saopštenje. Sačekajte, sačekajte sve, pa ćete videti“.
Izgleda da je čitavu ovu „demokratsku“ epopeju o kandidatu za premijera izazvao sam Tadić time što je odmah posle predsedničkog izbornog poraza odsekao da neće da bude premijer, odnosno, da neće kohabitaciju. Sad njegovi, po svoj prilici, čekaju da na to padne i Tadićev i zaborav miliona koji su to čuli.
Svedoči o tome i izjava analitičara Milana Nikolića, bliskog krugovima Demokratske stranke, da je ta Tadićeva rečenica bila emocionalna reakcija, posledica njegove povređenosti od strane bivših saradnika koji su vodlili kampanju belih listića, koju lider demokrata, očigledno, smatra odgovornom za svoj poraz. Upitan da li postoji šansa da se Tadić, ipak, kandiduje za premijera, Nikolić kaže:
„Ja mislim da postoji, ali da on prosto mora da proguta svoju emocionalnu povredu i da počne da postupa kao racionalni političar“.
Premijerska funkcija zahtevnija
I dok se, kako izgleda, brižno iščekuje da šef demokrata isprocesuira razočaranje i stavi ad acta prvotno obećanje da neće biti predsednik vlade, bivši premijer Srbije Zoran Živković za Radio Slobodna Evropa ocenjuje da je posle izjave da neće da bude premijer Tadić trebalo da izgovori samo još jednu rečenicu:
„Podnosim ostavku na mesto predsednika Demokratske stranke i svoju političku budućnost stavljam u ruke Skupštine Demokratske stranke“.
U prethodnom mandatu Tadić se, iako mu opis posla predsednika Srbije to nikako nije dopuštao, mešao u nadležnosti svim organima vlasti. Ne samo metaforički, Živković podseća:
„Bili smo svedoci u poslednje četiri godine da gospodin Tadić jedino nije direktno vršio funkciju beogradskog muftije, nadbiskupa i patrijarha Srpske pravoslavne crkve, dok su sve druge funkcije bile pod njegovom direktnom ili indirektnom prismotrom i mešanjem“.
"Tadić jedino nije direktno vršio funkciju beogradskog muftije, nadbiskupa i patrijarha SPC“, kaže Zoran Živković.
„Premijerska funkcija, za razliku od predsedničke, posao je gde, metaforički rečeno, stvarno treba da ustanete rano ujutru i da stvarno radite deset sati dnevno; da donosite odluke koje su teške i koje uvek imaju svoje korisnike i ljude koji zbog tih odluka nešto gube“.
RSE: Sugerišete li time da on nije čovek koji je spreman da radi premijerski posao tako kako opisujete?
Živković: Ne samo on, ima tu mnogo ljudi koji izbegavaju tu funkciju, bez obzira što ona podrazumeva apsolutno realnu koncentraciju moći u državi. Dakle, po Ustavu i zakonu Srbije, vlada, a samim tim i premijer, ima najveću političku moć i, sa druge strane, i najveću političku odgovornost.
Demokratska stranka je izgubila na parlamentarim izborima, a Boris Tadić i na predsedničkim, i trebalo bi da snose konsekvence za poraz, a ne da razmišljaju o rukovođenju budućom vladom, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa književnica i publicistkinja Ljiljana Kaspar:
“Prema tome, ne znam ko njega hoće da predloži za premijera i ko njega uopšte pita. Ja mislim da je to potpuno van pameti i da Boris Tadić ne treba da se pita više ništa, bez obzira koliko smo nekada glasali za njega i koliko smo bili za demokratsku opciju. Njegova politička opcija je propala jer ni on ni vlada nisu uradili posao koji su obećali da će uraditi nego su nas potpuno obmanuli i izdali. Znamo kako se Demokratska stranka ponašala i kakvi su bili kadrovi koje je Boris Tadić isturio u prvi plan, uključujući spoljnu politiku – Jeremića, Jelenu Trivan i druge, da ne nabrajam sad sve. Normalno je da treba da se pokaju za ono što jesu, odnosno, nisu uradili, a najpametnije po meni bi bilo da budu u opoziciji”, ocenjuje Ljiljana Kaspar.