Članovi više taksi udruženja od 30. septembra svakodnevno blokiraju ulice Beograda iz protesta zbog toga što, kako navode, 'država dozvoljava rad privrednih društava i udruženja koja nezakonito, posredstvom aplikacija, obavljaju taksi prevoz'.
Za Zašto? Radija Slobodna Evropa na pitanje - Zašto u Vladi Srbije nema predloga za rešavanje pitanja zbog kojih taksisti blokiraju Beograd? - odgovara Jasna Atanasijević doktor ekonomskih nauka, docent na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu ističući da je "tehnologija donela i tek će donositi brojne izazove i nametaće promene koje će zahtevati da mobilišemo kreativnost da bismo uredili naše društvo".
Neplansko pristupanje problemu
RSE: Zašto se ne rešava pitanje taksi prevoza na nivou vlasti i vlade?
Atanasijević: Ne ulazeći u moguće razloge različitih stečenih i novih interesa koji mogu biti iza trenutnog konflikta koji već duže vreme vlada, ovo je problem koji se tiče građana – dostupnost bezbednog i pouzdanog javnog transporta.
To je tipična situacija koju treba da rešava vlada – u ovom slučaju i na centralnom i na lokalnom nivou vlasti (tj. Grada Beograda). Svedočimo i da je bilo više napora da se problem reši, ali se očigledno nije do kraja rešio.
Postojećim teorijama zašto se toliko dugo ne rešava ovaj problem – dodala bih još jedan mogući uzrok: Ovo je tipičan "zloćudni problem" – mnogo faktora, nije jasna situacija, dodatno je sve zakomplikovano novom tehnologijom – i po prirodi nije ga lako rešiti.
Vlast koja je dužna da obezbedi građanima kvalitetan javni prevoz – zbog nasleđa teške birokratije, zabrane novog zapošljavanja i ograničenih plata u javnom sektoru nema potrebnu "misleću i komunikacionu mašineriju" koja bi se bavila tzv. planiranjem javnih politika na osnovu analiza – kao što se radi u prilikama gde se primenjuje najbolja praksa – u bogatijim zemljama.
Vlast koja je dužna da obezbedi građanima kvalitetan javni prevoz – zbog nasleđa teške birokratije, zabrane novog zapošljavanja i ograničenih plata u javnom sektoru nema potrebnu "misleću i komunikacionu mašineriju"...
Za ovako komplikovane probleme, normalno je da se konsultuju stručnjaci, čak da se uključi i akademska zajednica – u ovom slučaju ekonomisti i pravnici – koji bi pomogli da se razumeju uzroci i kreativno osmislili neko fer rešenje umesto što je stvar prepuštena borbi takoreći na ulici – i ovako u medijima.
Očigledno se ovom problemu još uvek nije pristupilo planski – što može da zahteva više vremena – ali je jedini način da se nađe trajno rešenje.
Ponavljam – ovo je tipičan primer društvenog problema koji nema lako rešenje i mnogi gradovi imaju slične muke. Podsećam i da mi imamo Zakon o planskom sistemu – koji daje okvir za sistemsko rešavanje ovakvih situacija.
Mislim i da je tehnologija donela i tek će donositi brojne izazove i nametaće promene koje će zahtevati da mobilišemo kreativnost da bismo uredili naše društvo. Da bismo finansirali kreativnost i znanje da nam bude tu kad zatreba, a sve će češće da zatreba, moramo da jačamo svest da mora da se plati porez – naročito treba da budemo srećni jer je poresko opterećenje u Srbiji relativno malo.
Samoreglacija tržišta konkurencijom
RSE: Da li treba da postoji Car Go i kako to treba da bude regulisano?
Atanasijević: Nisam posvetila dovoljno vremena da bih imala ceo predlog, ali, kao ekonomista i neko ko se bavio analizom javnih politika, analizirajući ekonomski ovu situaciju, vidim i sledeće nerešene elemente:
Treba da postoji Car Go, već je posvedočeno da funkcioniše i da je tehnologija prevazišla neke probleme i još dodatno unapredila kvalitet usluge – možemo lako da pozovemo vozilo na lokaciju gde se nalazimo, možemo da ocenimo vozača, imamo veću dostupnost prevoza – i oslonimo se na tuđe ocene – što nam pruža sigurnost, jer broj taksija je ograničen i često ih nema kad su najpotrebniji. I na kraju, iako vozači nisu položili ispit iz poznavanja grada, GPS sistem dopunjava njihove nedoumice.
Pročitajte i ovo: Car Go: Formiramo taksi udruženjeForma poslovanja Car Go-a treba da bude odgovarajuća – to je biznis i teba da bude organizovan kao biznis – kao privredno društvo, a ne kao udruženje građana. Treba da plaća porez za delatnost u Srbiji, vozači da budu osigurani – zdravstveno, penziono, kao i svi drugi zaposleni u Srbiji.
Mislim da ograničen broj taksi vozila u gradu nije više neophodan, time se nekada stvarao veštački monopolski položaj taksistima da bi im se isplatilo ulaganje u vozilo i pomenute ispite. Sada ne vidim tu potrebu.
Takođe, udruženja bi uz pomoć nove tehnologije mogla da prilagođavaju cene i više puta u toku dana – tako bi se umesto nestašica nudile više cene vožnje i bilo bi dovoljno posla i zarade. Tržište bi samo regulisalo cenu i količinu jer bi delovala konkurencija.