Ako ne bude nekih vanrednih iznenađenja - redovnih je iznenađenja već bilo, o tome nešto kasnije - može se reći da su osnovne konture nove vlade Srbije već sklopljene. Mandatar Aleksandar Vučić i njegova Srpska napredna stranka dobili su od biračkog tela mandat da vladaju sami, a oni ionako nisu mnogo krili pre izbora da baš takvom mandatu teže i nadaju mu se.
Ali ne da bi zaista i vladali sami: nije to baš zdravo u zemlji koja ima ovakve i ovolike probleme, može to da se osveti na razne načine. Pa, čemu onda takav mandat?
Recimo, zato da se kaže "može nam se", zato da se pokazuje demokratska širina, te nadasve zato da se partneri drže na kratkoj uzici, znajući da u svakom trenutku mogu biti "otpušteni" i zamenjeni drugima, a čak ni ne moraju biti zamenjeni bilo kime, pošto SNS i bez njih ima komotnu većinu.
E sad, ako vama to baš i ne izgleda kao partnerstvo nego kao nešto drugo, reći ćemo da je to ipak samo jezičko pitanje, a Srbija sada ima preča posla. Mandatar bi verovatno na to još dodao da ga je "baš briga" za te finese, jer to mu je omiljena uzrečica u poslednje vreme.
Na drugoj strani, gotovo je izvesno da Socijalistička partija Srbije ostaje u partnerstvu sa SNS, samim tim i u vladi. To možda pojačava utisak "besmislenosti" vanrednih izbora, prisutan u delu javnosti: pa, zar sve ovo samo zato da bi Vučić i Dačić zamenili mesta? S druge strane, nekom naročitom iznenađenju nema mesta, zato se može reći da je i ovaj sporazum svojevrsno "redovno iznenađenje", rutinska stvar.
SPS ima mnogo razloga i motiva da ostane lojalan saveznik, a pri tome je toliko oslabljen da neće imati ni privid samostalnosti pri učešću u krojenju državne politike. Nije li to idealan partner?
Ulazak Saveza vojvođanskih Mađara u koaliciju sa SNS takođe nije iznenađenje (osim ono "redovno"), a pravo iskušenje ne samo načelnosti nego i političkog kapaciteta SVM biće prevashodno način na koji će se postaviti prema vojvođanskoj pokrajinskoj vlasti, u kojoj takođe sudeluje, a koju vodi opoziciona Demokratska stranka.
Ako se pokaže da je rušenje Pokrajine "vezana trgovina" za ulazak u vlast na državnom nivou, SVM bi zarad kratkoročne koristi mogao pretrpeti veliku i dugoročnu štetu u pogledu kredibiliteta, što je jasno svakome ko izbliza poznaje vojvođanske specifičnosti, naposletku ne samo političke. No, za sada deluje da je Ištvan Pastor svestan te zamke, i da se u nju neće uloviti, osobito ne sopstvenom inicijativom.
Naime, oni koji tradicionalno "sve znaju" (uglavnom oni isti koji su pre izbora 2012. "pouzdano znali" da DS i SNS tada prave "veliku koaliciju" od koje, gle, takođe ništa nije bilo) objašnjavali su nam da je savez SNS i NDS dogovoren unapred, da je to "gotova stvar", da je čak u najboljem slučaju "naivno" misliti drugačije, i sve u tom smislu. Izražavanje zdrave skepse prema toj preteranoj sigurnosti i podsećanje na činjenicu da je politika - kao i svaka ljudska delatnost, uostalom - mnogo komplikovanija, neizvesnija, ako hoćete i iracionalnija stvar od njihovih mehanicističkih šema koje čak olako tuknu na teoriju zavere, nije nailazilo na odobravanje.
Možda će nam sada biti objašnjeno kako je vehementna veleprognoza omanula, gde je nastao kvarić?
Kako god bilo, ubrzo će nova Vlada, a iskušenja za nju već se gomilaju, politička i ekonomska, unutrašnja i međunarodna. Ona čuvena "tražili ste - gledajte" ne važi samo za birače, nego i za same političke aktere. Oni se sada nalaze pred velikom šansom da učine nešto od dugoročne koristi za Srbiju bez da im bilo ko smeta, ali i pred velikom opasnošću da, ako "uprskaju", načine veću štetu nego što bi to mogao neko sa manjom i ograničenijom vlašću i poverenjem javnosti.
Ali ne da bi zaista i vladali sami: nije to baš zdravo u zemlji koja ima ovakve i ovolike probleme, može to da se osveti na razne načine. Pa, čemu onda takav mandat?
Recimo, zato da se kaže "može nam se", zato da se pokazuje demokratska širina, te nadasve zato da se partneri drže na kratkoj uzici, znajući da u svakom trenutku mogu biti "otpušteni" i zamenjeni drugima, a čak ni ne moraju biti zamenjeni bilo kime, pošto SNS i bez njih ima komotnu većinu.
E sad, ako vama to baš i ne izgleda kao partnerstvo nego kao nešto drugo, reći ćemo da je to ipak samo jezičko pitanje, a Srbija sada ima preča posla. Mandatar bi verovatno na to još dodao da ga je "baš briga" za te finese, jer to mu je omiljena uzrečica u poslednje vreme.
Kori Udovički
Ono što do sada znamo je da Vučić teži tome da SNS u novoj vladi formalno drži možda tek polovinu resora (šta god o tome u sebi mislio njegov partijski aparat), a ostalo da prepusti "nezavisnim ekspertima" i koalicionim partnerima. Već je primećeno u javnosti da izrazita podela vlade na "politički" i "ekspertski" deo upadljivo simbolički podseća na vladu Zorana Đinđića, što možda i nije bilo prva stvar na pameti mandataru, ali teško i da je baš sasvim slučajno. Ovaj će se utisak pojačati ako u vladu definitivno uđe Kori Udovički.Na drugoj strani, gotovo je izvesno da Socijalistička partija Srbije ostaje u partnerstvu sa SNS, samim tim i u vladi. To možda pojačava utisak "besmislenosti" vanrednih izbora, prisutan u delu javnosti: pa, zar sve ovo samo zato da bi Vučić i Dačić zamenili mesta? S druge strane, nekom naročitom iznenađenju nema mesta, zato se može reći da je i ovaj sporazum svojevrsno "redovno iznenađenje", rutinska stvar.
SPS ima mnogo razloga i motiva da ostane lojalan saveznik, a pri tome je toliko oslabljen da neće imati ni privid samostalnosti pri učešću u krojenju državne politike. Nije li to idealan partner?
Ulazak Saveza vojvođanskih Mađara u koaliciju sa SNS takođe nije iznenađenje (osim ono "redovno"), a pravo iskušenje ne samo načelnosti nego i političkog kapaciteta SVM biće prevashodno način na koji će se postaviti prema vojvođanskoj pokrajinskoj vlasti, u kojoj takođe sudeluje, a koju vodi opoziciona Demokratska stranka.
Ako se pokaže da je rušenje Pokrajine "vezana trgovina" za ulazak u vlast na državnom nivou, SVM bi zarad kratkoročne koristi mogao pretrpeti veliku i dugoročnu štetu u pogledu kredibiliteta, što je jasno svakome ko izbliza poznaje vojvođanske specifičnosti, naposletku ne samo političke. No, za sada deluje da je Ištvan Pastor svestan te zamke, i da se u nju neće uloviti, osobito ne sopstvenom inicijativom.
Boris Tadić
Na koncu, Tadićeva Nova demokratska stranka sada već gotovo sasvim izvesno ne ulazi u vladu (Tadić neće pa neće sa SPS-om, a racionalna zasnovanost te odluče tema je za posebnu analizu), i to bi valjda trebalo da bude ono pravo, autentično iznenađenje, bar ako je suditi po predizbornim, a i postizbornim "analizama" mnogih aktera naše političke, intelektualne i medijske scene.Naime, oni koji tradicionalno "sve znaju" (uglavnom oni isti koji su pre izbora 2012. "pouzdano znali" da DS i SNS tada prave "veliku koaliciju" od koje, gle, takođe ništa nije bilo) objašnjavali su nam da je savez SNS i NDS dogovoren unapred, da je to "gotova stvar", da je čak u najboljem slučaju "naivno" misliti drugačije, i sve u tom smislu. Izražavanje zdrave skepse prema toj preteranoj sigurnosti i podsećanje na činjenicu da je politika - kao i svaka ljudska delatnost, uostalom - mnogo komplikovanija, neizvesnija, ako hoćete i iracionalnija stvar od njihovih mehanicističkih šema koje čak olako tuknu na teoriju zavere, nije nailazilo na odobravanje.
Možda će nam sada biti objašnjeno kako je vehementna veleprognoza omanula, gde je nastao kvarić?
Kako god bilo, ubrzo će nova Vlada, a iskušenja za nju već se gomilaju, politička i ekonomska, unutrašnja i međunarodna. Ona čuvena "tražili ste - gledajte" ne važi samo za birače, nego i za same političke aktere. Oni se sada nalaze pred velikom šansom da učine nešto od dugoročne koristi za Srbiju bez da im bilo ko smeta, ali i pred velikom opasnošću da, ako "uprskaju", načine veću štetu nego što bi to mogao neko sa manjom i ograničenijom vlašću i poverenjem javnosti.