U Srbiji su se građani prethodnih godina naslušali priča da ravnogorci nisu bili fašisti nego antifašisti, ali još niko nije javno ustvrdio da je pametnije bilo ostati u paktu sa Hitlerom nego se boriti protiv fašizma. Takvu tvrdnju izneo je Oliver Antić, savetnik predsednika Srbije Tomislava Nikolića.
Tri dana nakon što su ostaci Pavla Karađorđevića, njegove supruge i sina, sahranjeni u crkvi na Oplencu, Antić je rekao da bi za Kraljevinu Jugoslaviju bilo najbolje da je ostala u Trojnom paktu sa Hitlerom, koji je potpisao knez-namesnik Pavle Karađorđević.
Savetnik predsednika Srbije smatra da je proterivanje kneza Pavla iz Srbije jedna od tragedija srpske istorije i razlog što se i dan-danas oseća „Brozova mrtva ruka“ nad Srbijom. Da nije došlo do puča generala Simovića i izlaska Jugoslavije iz Trojnog pakta, kaže Antić, „sačuvali bismo nekoliko miliona Srba, NDH ne bi postojala, a integritet naše zemlje ostao bi očuvan. Kasnije bi bila uspostavljena parlamentarna monarhija, a danas bismo bili negde na nivou Španije, Belgije ili Švedske. Da smo kroz rat prošli kao što su prošli Rumuni, Mađari ili Bugari, ne bi bilo zuluma na Kosovu, stradanja od ustaške kame“.
Istoričarka Dubravka Stojanović, ovakve izjave savetnika prvog čoveka države, u razgovoru za Radio Slobodna Evropa, opisuje kao diskurs koji nije nikakva novina ove vlade nego je samo nastavak odnosa prema istoriji II Svetskog rata koji je preovladao posle političkih promena 2000. godine:
“To je slika te demokratske Srbije koja je od tada krenula u rehabilitaciju svih onih koji su bili proglašeni zločincima u Drugom svetskom ratu i to je za mene jedna zastrašujuća logika. To trenutno radi gospodin Antić sa Pavlom Karađorđevićem, to rade i čitave ekipe sa Dražom Mihailovićem i očekujemo da će se to uskoro dešavati i sa Milanom Nedićem. Već prvi udžbenici koji su izašli 2002. godine potpuno su promenili sliku Drugog svetskog rata i za heroja tog rata proglasili Dražu Mihailovića. Od tada je krenula čitava rehabilitacija, traženje kostiju, niz komisija itd. Prema tome, to nikako nije politika koju je počela ova vlada – to je, nažalost, politika koja je počela odmah posle 5. oktobra”, kaže Stojanović.
Podsećamo, krajem novembra 2011. godine Viši sud u Beogradu doneo je Rešenje o rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, čime je poništena Odluka kojom je septembra 1945. Državna komisija za utvrđivanje zločina proglasila Pavla za izdajnika i zločinca.
U Rešenju je navedeno da knez Pavle ne snosi praktično nikakvu odgovornost za pristup Jugoslavije Trojnom paktu, budući da nije imao ustavna i zakonska prava da o tome odlučuje i da bilo šta potpisuje.
Time su, kako podseća istoričar Srđan Milošević, najgrublje zanemarene nepobitne istorijske činjenice da je u donošenju te odluke, prema svim istorijskim izvorima, Kneževa uloga bila zapravo ključna, bez obzira na njegove ustavne i zakonske nadležnosti. Ovaj istoričar podseća da se u jednom iskazu kojim se potkrepljuje zahtev za rehabilitaciju kneza Pavla, navodi da bi svako razuman u tim istorijskim okolnostima postupio na način kako je to učinio Pavle Karađorđević – dakle, potpisao pakt sa Hitlerom.
Državni udar generala Dušana Simovića, 27. marta, dva dana po potpisivanju Trojnog pakta, u postoktobarskoj Srbiji proglašava se za nerazuman i samoubilački čin, kaže Dubravka Stojanović i dodaje da oni koji danas slave kneza Pavla smatraju da srpskih žrtava ne bi bilo da je Pakt koji je on potpisao ostao na snazi:
Dakle, kaže se da mi verujemo da bi Hitler poštovao ugovor, a ono što se uopšte ne pominje ovih dana, to su tajne note uz ugovor o pristupanju Trojnom paktu, kojima je bilo dogovoreno da preko teritorije Jugoslavije prolaze nacističke trupe, podrazumevalo se, na putu za Grčku i dalje. Prema tome, i to je bilo u redu; i ono što je najzanimljivije, a uopšte se ne pominje – to je da je pristupanjem Trojnom paktu Jugoslaviji obećan izlazak na Egejsko more i luka Solun. Dakle, tu se nije radilo samo o tome da smo mogli spasiti naše živote, kao što hoće da kaže gospodin Antić, već i o tome da ćemo dobiti teritorijalno proširenje zahvaljujući Hitleru. To je, prema tome, jedna izjave zbog koje bi svako društvo moralo da bude vrlo zabrinuto”, ocenjuje Dubravka Stojanović.
Ovakav revizionistički istorijski diskurs, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa i mladi reditelj Stevan Filipović, već je postao ideološki mainstream, a veliku odgovornost za to snosi prethodna vlast:
“Veliki problem je što je to uspostavljeno kao normalno za vreme vladavine Borisa Tadića – i onda je ovo prirodni rezultat. U tom smislu je ovo što je Antić rekao zapravo postao'mejnstrim', to nije nešto što radi mala ekscentrična grupa ljudi, pa može da bude ignorisano, već je nešto što ima apsolutnu podršku države i njenih institucija. Najveći problem vidim u tome što nema dovoljno glasne kritike toga“, ocenjuje Filipović.
Ovakvo nacionalno pomirenje, rezignirano ocenjuje Dubravka Stojanović, ima više nego jasno značenje: „rehabilitaciju saveznika Trećeg rajha i poruku žrtvama da su, uz sve žaljenje, pale za pogrešnu stvar“ – naime, za pobedu antifašizma.
Tri dana nakon što su ostaci Pavla Karađorđevića, njegove supruge i sina, sahranjeni u crkvi na Oplencu, Antić je rekao da bi za Kraljevinu Jugoslaviju bilo najbolje da je ostala u Trojnom paktu sa Hitlerom, koji je potpisao knez-namesnik Pavle Karađorđević.
Savetnik predsednika Srbije smatra da je proterivanje kneza Pavla iz Srbije jedna od tragedija srpske istorije i razlog što se i dan-danas oseća „Brozova mrtva ruka“ nad Srbijom. Da nije došlo do puča generala Simovića i izlaska Jugoslavije iz Trojnog pakta, kaže Antić, „sačuvali bismo nekoliko miliona Srba, NDH ne bi postojala, a integritet naše zemlje ostao bi očuvan. Kasnije bi bila uspostavljena parlamentarna monarhija, a danas bismo bili negde na nivou Španije, Belgije ili Švedske. Da smo kroz rat prošli kao što su prošli Rumuni, Mađari ili Bugari, ne bi bilo zuluma na Kosovu, stradanja od ustaške kame“.
Izložena tela porodice Karađorđević u Sabornoj crkvi u Beogradu
Tvrdnja Nikolićevog savetnika da je Jugoslavija trebalo da ostane u Trojnom paktu sa Hitlerom i rehabilitacija kneza Pavla koji je pakt sa Hitlerom potpisao, otvoreni je udar na antifašizam, dakle, na sam temelj i srpske i zapadne civilizacije, udar od kojeg se vlasti posle 5. oktobra, ne samo ne ograđuju nego u njemu i zdušno učestvuju, ocenjuju sagovornici Radija Slobodna Evropa.Istoričarka Dubravka Stojanović, ovakve izjave savetnika prvog čoveka države, u razgovoru za Radio Slobodna Evropa, opisuje kao diskurs koji nije nikakva novina ove vlade nego je samo nastavak odnosa prema istoriji II Svetskog rata koji je preovladao posle političkih promena 2000. godine:
“To je slika te demokratske Srbije koja je od tada krenula u rehabilitaciju svih onih koji su bili proglašeni zločincima u Drugom svetskom ratu i to je za mene jedna zastrašujuća logika. To trenutno radi gospodin Antić sa Pavlom Karađorđevićem, to rade i čitave ekipe sa Dražom Mihailovićem i očekujemo da će se to uskoro dešavati i sa Milanom Nedićem. Već prvi udžbenici koji su izašli 2002. godine potpuno su promenili sliku Drugog svetskog rata i za heroja tog rata proglasili Dražu Mihailovića. Od tada je krenula čitava rehabilitacija, traženje kostiju, niz komisija itd. Prema tome, to nikako nije politika koju je počela ova vlada – to je, nažalost, politika koja je počela odmah posle 5. oktobra”, kaže Stojanović.
Podsećamo, krajem novembra 2011. godine Viši sud u Beogradu doneo je Rešenje o rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, čime je poništena Odluka kojom je septembra 1945. Državna komisija za utvrđivanje zločina proglasila Pavla za izdajnika i zločinca.
U Rešenju je navedeno da knez Pavle ne snosi praktično nikakvu odgovornost za pristup Jugoslavije Trojnom paktu, budući da nije imao ustavna i zakonska prava da o tome odlučuje i da bilo šta potpisuje.
Time su, kako podseća istoričar Srđan Milošević, najgrublje zanemarene nepobitne istorijske činjenice da je u donošenju te odluke, prema svim istorijskim izvorima, Kneževa uloga bila zapravo ključna, bez obzira na njegove ustavne i zakonske nadležnosti. Ovaj istoričar podseća da se u jednom iskazu kojim se potkrepljuje zahtev za rehabilitaciju kneza Pavla, navodi da bi svako razuman u tim istorijskim okolnostima postupio na način kako je to učinio Pavle Karađorđević – dakle, potpisao pakt sa Hitlerom.
Državni udar generala Dušana Simovića, 27. marta, dva dana po potpisivanju Trojnog pakta, u postoktobarskoj Srbiji proglašava se za nerazuman i samoubilački čin, kaže Dubravka Stojanović i dodaje da oni koji danas slave kneza Pavla smatraju da srpskih žrtava ne bi bilo da je Pakt koji je on potpisao ostao na snazi:
Dubravka Stojanović
“Pod jedan, vi kažete da je baš pametno bilo biti s Hitlerom. Pod dva, vi zaista hoćete da kažete da verujete Hitleru da bi se držao slova ugovora i da bi Jugoslavija i njeni građani izašli netkanuti iz Drugog svetskog rata, iako znate da su mnoge zemlje s njim imale ugovore, od kojih osim slova na papiru ništa nije ostalo, uprkos tome što znate da je imao i ugovor o nenapadanju sa Staljinom, koji ga nije sprečio da napadne Sovjetski savez.Dakle, kaže se da mi verujemo da bi Hitler poštovao ugovor, a ono što se uopšte ne pominje ovih dana, to su tajne note uz ugovor o pristupanju Trojnom paktu, kojima je bilo dogovoreno da preko teritorije Jugoslavije prolaze nacističke trupe, podrazumevalo se, na putu za Grčku i dalje. Prema tome, i to je bilo u redu; i ono što je najzanimljivije, a uopšte se ne pominje – to je da je pristupanjem Trojnom paktu Jugoslaviji obećan izlazak na Egejsko more i luka Solun. Dakle, tu se nije radilo samo o tome da smo mogli spasiti naše živote, kao što hoće da kaže gospodin Antić, već i o tome da ćemo dobiti teritorijalno proširenje zahvaljujući Hitleru. To je, prema tome, jedna izjave zbog koje bi svako društvo moralo da bude vrlo zabrinuto”, ocenjuje Dubravka Stojanović.
Ovakav revizionistički istorijski diskurs, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa i mladi reditelj Stevan Filipović, već je postao ideološki mainstream, a veliku odgovornost za to snosi prethodna vlast:
“Veliki problem je što je to uspostavljeno kao normalno za vreme vladavine Borisa Tadića – i onda je ovo prirodni rezultat. U tom smislu je ovo što je Antić rekao zapravo postao'mejnstrim', to nije nešto što radi mala ekscentrična grupa ljudi, pa može da bude ignorisano, već je nešto što ima apsolutnu podršku države i njenih institucija. Najveći problem vidim u tome što nema dovoljno glasne kritike toga“, ocenjuje Filipović.
Ovakvo nacionalno pomirenje, rezignirano ocenjuje Dubravka Stojanović, ima više nego jasno značenje: „rehabilitaciju saveznika Trećeg rajha i poruku žrtvama da su, uz sve žaljenje, pale za pogrešnu stvar“ – naime, za pobedu antifašizma.