Novinarska autocenzura dominantno je stanje u medijima država bivše Jugoslavije, zaključak je istraživanja grupe novinarki iz pet zemalja regiona. Kroz 50 intervjua sa novinarima javnih, komercijalnih i neprofitnih medija u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji i Kosovu, potvrđeno je da su novinari obespravljeni, nezaštićeni i na brojne druge načine onemogućeni da se bave svojim poslom.
„Slavne parole poput ’slobode’ i ’nezavisnosti’, što su se nekoć kočile na zastavama ’sedme sile’, opstaju još samo kroz legende o staroj slavi i klate se kao otužne prnje na jarbolu“, poetski rezimira novinar Viktor Ivančić, u vodniku za publikaciju "Nevidljivo nasilje: Priče iz redakcije“ koja je predstavljena u Beogradu.
Novinari i novinarke su u većini slučajeva insistirali na anonimnosti: Žarka Radoja, Nidžara Ahmetašević, Biljana Sekulovska i Una Hajdari
Zašto je ovdašnje novinarstvo tako degradirano pokušala je da objasni Nidžara Ahmetašević, novinarka iz Sarajeva.
„Zbog toga što je u Bosni i Hercegovini najmanje 80 odsto medija pod direktnom ili indirektnom kontrolom političkih i ekonomskih interesnih grupa. S tim što su u Bosni, kao i u ostalim zemljama u regionu, ekonomske interesne grupe vezane za političke. Tako da u BiH u ovom trenutku gotovo da ne postoje slobodni mediji“, navela je Ahmetašević.
Medijska stvarnost, kako je pokazalo ovo istraživanje, danas je da većina novinara mahom preživljava sa minimalnim zaradama, da teško ostvaruje svoja radna prava ali i da se po redakcijama sve više zapošljavaju nenovinari, osobe koje će bez kriterijuma profesije ispunjavati naloge urednika i pisati sve što se od njih traži.
Generalno, kaže novinarka iz Beograda Žarka Radoja, novinari danas rade u uslovima straha i diskriminacije.
„Društvo u kom se novinari plaše nije slobodno društvo. U takvom društvu vrlo teško možemo da govorimo o novinarstvu“, smatra Radoja.
Jedan od citata intervjuisanih novinara
Predstavljanje istraživanja bilo je i prilika da se, uz aktivno učešće novinarske publike, postavi i pitanje da li se posle ovakvih poražavajućih podataka može govoriti o tome da građani zemalja Zapadnog Balkana mogu da ostvare svoja osnovna prava i informišu se iz štampe, sa televizije i radija.
Informisanosti nema, ocenila je Una Hajdari, novinarka iz Prištine, između ostalog i zbog toga što javni servisi prioritet daju promociji vlasti, pa tako i na Radio-televiziji Kosova.
„Povodom rođendana Hašima Tačija u glavnom dnevniku RTK emituje se prilog koji traje pet ili šest minuta. Dok, na primer, važni zakoni o kojima se glasa u kosovskoj Skupštini i rasprave o bitnim stvarima uopšte ne budu pomenuti. Tako je i sa drugim značajnim događajima“, navodi Hajdari.
Beograd je, nakon Sarajeva i Podgorice, treća stanica promocije rezultata istraživanja stanja u balkanskim medijima, koje je finansirala Evropska unija, a deo je projekta regionalne platforme za slobodu medija i sigurnost novinara Zapadnog Balkana.
Na novinarsko pitanje da li bi Evropska unija, jasnim zahtevom da je sloboda medija uslov za članstvo, mogla da utiče na zemlje kandidate da urede tu oblast, novinarka iz Skoplja Biljana Sekulovska rekla je da ulaže nade u uticaj država zrele demokratije.
„Komunistička matrica ostavila je duboke tragove u političkoj kulturi u bivšim jugoslovenskim republikama. Makedonski mediji do nedavno su bili pokorni Nikoli Gruevskom, a sada počinju biti pokorni Zoranu Zaevu. Kult lidera koji smo imali u komunizmu sada produžujemo u postkomunizmu“, istakla je Sekulovska.
Publikacija i razglednice sa citatima novinara i novinarki
Sa druge strane, sarajevska novinarka Nidžara Ahmetašević od današnje Evropske unije ne očekuje ništa, već samo od domaće javnosti i građana.
„Slušala sam vijesti kada sam juče doputovala iz Sarajeva u Beograd, i to je bilo deset minuta priče o Aleksandru Vučiću. Vjerovatno se to svaki dan dešava ali nisam jutros vidjela da se iko pobunio zbog toga. Nemam osećaj da to smeta građanima Srbije. Mislim da su nam mediji tačno onakvi kakve zaslužujemo. Mi izgleda želimo ovakve medije i ne želimo da uživamo slobodu govora. Nije ovdje pitanje da li smo informisani, pitanje je da li ima slobode govora“, zaključila je Ahmetašević.
U zaključcima istraživanja navedeno je da je veliki broj intervjuisanih želeo da ostane anoniman, da je potrebno jačanje uloge novinarskog sindikata i veće zajedništvo novinarskih udruženja, a kao nasušna potreba pomenuta je novinarska solidarnost. Da je to jedan od ključnih problema pokazalo je i to da je sa ovog događaja u Beogradu, koji se tiče cele profesije, izveštavao samo jedan novinar.