U Srbiji nestašica krvi, zbog čega se odlažu operacije. Rezervi ima za nekoliko dana, pa nadležni upozoravaju da će, ukoliko ne poraste odziv dobrovoljnih davaoca, morati dodatno da smanje broj zakazanih operacija.
Uz odlaganje operacija, lekari u bolnicama i klinikama, pribegavaju takozvanoj zameni pacijenata – umesto onih čije krvne grupe nema u zalihama, na operacionom stolu se nađe osoba čije krvi u tom trenutku ima dovoljno.
U toj situaciji nadležnima ne preostaje ništa drugo nego da ponavljaju apele za dobrovoljno davanje krvi, koji često nemaju očekivan odziv građana.
Jedno od mesta u Beogradu, gde se to već nekoliko godina može učiniti, je autobus Instituta za transfuziju krvi na Trgu republike. U njemu, u trenutku dok daje krv, zatičemo penzionera Željka Vujkovića koji je to do sada učinio više od 70 puta.
“Prilikom porođaja žene imaju probleme pa iskrvare: Ima puno ljudi bolesnih od teških bolesti koji treba da primaju dodatnu krv, a nemaju nikoga ko bi im pomogao i dao u tom trenutku. Primetno je da dosta ljudi na neki način to izbegava, postali su skeptični kada treba nekome da pomognu. Ljudi su sami, na neki način sebični”, smatra Željko.
Autobus Instituta za transfuziju krvi
Ispred autobusa svoj red strpljivo čeka još nekoliko dobrovoljnih davalaca. Tropska vrućina u centru Beograda ne smeta Darku Milovanoviću i Marinku Gujančiću da pomognu u nastojanjima da se uvećaju zalihe krvi, a možda čak budu zaslužni za spasavanje nečijeg života. Darko daje krv da bi pomogao prijateljici koju očekuje operacija:
“Važno je pomoći drugima, a važno je i zbog sebe, krv se regeneriše i to je dobra stvar – ko može. Ima ljudi koji se boje i padaju u nesvest kada vide iglu i meni je to normalno. To je autosugestivna stvar o kojoj svako mora sam da odluči”, objašnjava Darko.
Marinko se na to nadovezuje stavom da ga ništa ne ispunjava kao saznanje da je pomogao nekome kome je to bilo potrebno:
“To je nešto što bi svako trebalo da uradi, da pomogne drugima i da proveri svoje zdravlje. Jednostavno možda njemu nekad zatreba krv. Jako bi se lepo osetio kada bih znao da je neko meni dao krv, kao što sam ja dao nekome. Iako ne znam kome dajem, jednostavno želim da dam nekome. Onome kome je porebno”, kaže Marinko.
Međutim, ono što se prikupi tokom dana od nešto oko 150 davalaca pokriva tek trećinu dnevnih potreba.
A uprkos tome što je Trg republike jedna od najprometnijih gradskih lokacija, prolaznicima s kojima smo razgovarali retko pada na pamet čak i da se raspitaju, a kamoli da odvoje nekoliko minuta koje nekome mogu značiti ceo život:
Vaš browser nepodržava HTML5
Građani o davanju krvi
Bez obzira na obećanje ova gospođa i njen suprug nisu tokom dana bili među dobrovoljnim davaocima. A uz dobru volju, jedan od najvažnijih uslova za to je njihovo zdravstveno stanje davaoca, upozorava doktorka Vesna Bosnić. To ponekad primorava dežurnu službu na Trgu republike da odbije davaoce, kaže ona:
“Nije dati krv mala stvar. Daje se 450 mililitara krvi, to je količina koja neće da vam ugrozi zdravlje, pod uslovom da ste vi zdravi. Ako ste anemični ili hronični bolesnik, ne možete dati krv. Drugi važan razlog za nedavanje krvi je strah. Imaju ljudi predrasude da ne treba davati krv i da će vam to ugroziti zdravlje. Uvek je najteže odbiti davaoca, to ne želite da učinite kada neko ima dobru volju. Ali ponekada jednostavno postoje realni razlozi”, objašnjava doktorka Bosnić.
U Srbiji ima oko 120.000 dobrovoljnih davalaca krvi, što je nešto više od 3 odsto stanovništva.. Da bi sve potrebe bile zadovoljene, potrebno je oko 1.000 davalaca dnevno.
