Piše: Žanagul Žursin
Tamo gde je nekada na zapadu Kazahstana bila voda sada je suva zemlja s niskim žbunjem. Tek kada konačno stignete do mora, možete osetiti hladnoću i duboko udahnuti.
Put koji vodi ka Malom Aralskom moru uglavnom ide kroz pustinjski teren.
Ribari ili dremaju ili pričaju o seoskom životu dok se odmaraju posle jutarnjeg ribolova. Žive u malom mestu Šomiškol.
Abilbaj Abildajev, 51-godišnji otac devet ćerki i jednog sina, kaže da je mogao da ih izdržava zahvaljujući ribolovu.
Abilbaj Abildajev
"Ribolov je zanat mojih predaka. Ako Bog da, ni ja neću odustati od tog posla. Teško je čoveku od preko 50 godina da nađe drugi posao", rekao je Abildajev, posmatrajući kako se talasi na plavom moru kreću ka obali.
Njegov sin nije želeo da postane ribar i on ima razumevanja za to. Poslednjih godina nivo vode je opao dok se povećao salinitet. Zbog toga je sve manje ribe, a s time i prihoda ribara.
"Otkad je voda iz reke prestala da teče u more, ribe je primetno manje. Zarade su nam se smanjile za 50 do 70 odsto. Situacija sada nije baš dobra. Moru je potrebna voda. Kad bude više vode, ulov će biti veći. Ali sada je situacija takva da ne možemo da pokrijemo troškove (izlaska na more), već umesto toga ostajemo ovde na parkingu. Ovog proleća uopšte nije bilo ribe", kaže Abildajev.
Usled iscrpljenih zaliha ribe, kazahstanski ribari se muče da budu u plusu.
Mnogi ribari dolaze na 10 do 15 dana, noseći sa sobom opremu za pecanje, gorivo za čamce i hranu. U poslednje vreme moraju da se oslanjaju na kredite da bi finansirali troškove. Tek kada se vrate s ulovom mogu da otplate dugove i da im ostane nešto za njihove porodice.
Kada je dobar dan, ribar može izvući 20-30 kilograma ribe. Ulov dele po dva ribara koji rade na svakom čamcu. Posle toga, sveža riba se prodaje i odvozi u fabriku za preradu.
Potražnja određuje cenu
"Lovim ribu od izgradnje (brane Dike Kokaral) 2005. godine. U početku, pošto je morska voda bila slana, sva riba se nalazila na ušću reke. Kako se količina vode povećavala ribe je bilo više. Poslednje dve do tri godine more je prestalo da dobija vodu iz reke i opet nema ribe. Ranije su ribari mogli dnevno da ulove 100 kilograma ribe, sada su zadovoljni sa 20-30 kilograma. Ponekad se vraćamo praznih ruku", rekao je drugi ribar, Mukangazi Ibajev.
U popodnevnim satima, ribari su počeli da se spremaju za sledeći izlazak na vodu. Utovaruju mreže na stari motocikl kojim će doći do blizu vode. Dolazak do vode s mrežama je sam po sebi izazov. U toku poslednjih godinu fana, obala se pomerila za oko jedan i po kilometar.
Pomoćnik Ibajev, Ašat, tovari veliku mrežu na čamac. Prema ribarskoj tradiciji, oni uzvikuju "Majlansin!", što znači "Veliki ulov!", dok ribari glasno odgovaraju: "Neka bude!"
Posle porinuća čamca, ribari moraju da ga guraju još 500-600 metara da bi prešli plitku vodu.
Ribari moraju svoje čamce da odvuku skoro dva kilometra da došli do dublje vode.
"Išli smo oko jedan i po do dva kilometra od obale. Ali i dalje vučemo elisu. Ovde je previše plitko, ima samo pola metra vode. Bacićemo mreže negde na 20-30 kilometara. Onda se vraćamo uveče. Za to vreme potrošićemo 50 litara goriva našim malim motorom. Ponekad se vraćamo praznih ruku i ne možemo da nadoknadimo troškove goriva", rekao je Ibajev.
Zarada vezana za more
Usled povlačenja voda, sve više ljudi odustaje od ribarenja da bi radili nešto drugo, a neki čak odlaze u druge regione. To potvrđuju i brojni napušteni čamci duž obale.
Ribarski čamci ostavljeni kod obale Malog Aralskog mora
"Ribari rade po principu rotacije. Leti moraju da rade u građevinarstvu. Sve su to njihovi čamci. Ko će kupiti ove čamce? Niko! Ovde su svi ribari. S jedne strane, verovatno ne žele da izgube nadu da će se more vratiti ili da će se voda vratiti. Sve se na kraju svodi na vodu. Ako bi vida došla, situacija bi se popravila. Ranijih godina je bilo dosta vode kod brane i svi čamci su bili na vodi. Ljudi su dobro radili i živeli", rekao je Žetkergen Akmirzajev, lokalni biznismen u ribarskoj industriji.
Zajednice koje žive tu u blizini usko su povezane s ribolovom. Jedno od njih je selo Karašalan, na ušću reke Sir-Darija (poznate i kao Jaskartes), udaljeno 170 kilometara od grada Aralska.
Ribari pripremaju svoje mreže.
U Karašalanu i dalje postoje kuće koje meštani nazivaju "tokal tam", napravljene od trske i bez krovova, čije su spoljašnje strane ukrašene glinom. "U takvim kućama živeli su ribari. Kasnije, kada je izgrađena brana Kokaral i voda počela da otiče u more, život u ribarskim selima je počeo da se poboljšava", objasnio je jedan meštanin.
Velika kuća u tradicionalnom kazahstanskom selu pokazatelj je dobrog života, a u Karašalanu ih ima mnogo. Ima i onih koji su gradili kuće u udaljenim selima. Ovde se ljudi od davnina bave ribolovom i stočarstvom. Ali more je bliže onima koji ovde žive – ono je izvor zarade za život.
Ribarsko selo Karašalan, čiji stanovnici zavise od ribolova.
"Od marta voda nije otišla u more. Ovde živi 124 porodice i svi su zabrinuti. U našem selu ima između 70 i 80 ribara. Blagostanje njihovih porodica je povezano s morem", rekao je Orazbaj Ospanov, stanovnik Karašalana.
Nepopravljiva šteta
Lokalni stručnjak za ribe Zaualhan Ermahanov zabrinut je da bi Malo Aralsko more moglo da postane mrtvo more. Salinitet se povećao kako se smanjio dotok vode iz Sir Darje. Trenutno na litar vode ima 13 grama soli. Ako količina soli na litar vide pređe 16 grama, riba u moru će uginuti.
Zaualhan Ermahanov
"Domorodne ribe Arala mrestile su se sa prosečnom slanošću vode od 10 grama. Ako litar morske vode sadrži više od 10 grama soli, riba će se teško mrestiti. Čak i ako se mresti, jaja će umreti. Primećujemo to u poslednje vreme. Salinitet vode je sada 13 grama. Zato su ribari zabrinuti", rekao je Ermahanov.
"Bez dodatne vode iz reke Sir Darja koja se uliva u Malo Aralsko more, riba neće preživeti", dodaje on.
Stručnjaci upozoravaju da će problem Malog Arala, ako se hitno ne reši, naneti nepopravljivu štetu prirodi i čovečanstvu.
"Ranije, pre izgradnje brane Kokaral, salinitet Malog Arala je bio 35 grama. To jest, bio je isti kao salinitet okeana. U tim teškim godinama nije bilo ribe. Ako se na vrhu ne preduzmu hitne mere, Mali Aral će prestati da donosi hranu", rekao je Ermahanov.
Prema zvaničnim podacima, od 12 kubnih kilometara vode koja godišnje ulazi u region Kizilorda, samo tri kubna kilometra se ulivaju u Malo Aralsko more. Ermahanov sumnja i da količina vode koja je navedena u podacima zaista ulazi u more.
Malo Aralsko more
Prema Ermahanovu, Kazahstan ne koristi efikasno svoju rečnu vodu. Prema njegovim proračunima, Malo Aralsko more će se vratiti u pređašnje stanje za pet do šest godina ako bude dobijalo najmanje šest kubnih kilometara vode godišnje.
"Na obalama Sir Darje je brana Koksaraj. Njen cilj je da prikupi vodu i pošalje je leti u Kizilordski region. Ako pogledate sada, u Koksaraju ima vode i riba buja. To be bi trebalo, Voda treba da bude usmerena naniže. Svrha sliva Sir Darje nije ribarstvo – trebalo bi da bude usmerena ka Malom Aralskom moru. Ovo je jedan od načina da se ono spase", rekao je Ermahanov.
Nivo vode u Aralskom moru naglo opada od 1960-ih. Razlog je što nekoliko obalnih država navodnjava polja iz dve glavne reke koje se ulivaju u Aralsko more, Amu Darje i Sir Darje, što je dovelo do ekoloških katastrofa. Na kraju se more podelilo na četiri jezera: Mali Aral (Severno Aralsko more), istočni i zapadni basen nekada daleko većeg Južnog Aralskog mora i manje jezero Barsakelmes.
Do 2009. godine, jugoistočno jezero je nestalo, a jugozapadno jezero se svelo na tanku traku na zapadnom obodu. Sada nema Aralskog mora; to je mrtvo more. Stručnjaci su zabrinuti da bi Mali Aral mogao biti sledeći.
Ainagul Baimahanova
"Da bi se sprečila katastrofa, potrebno je povećati obim vode koja teče iz reke u more. Sir Darja je reka čiju vodu koriste četiri zemlje, čije se stanovništvo i potrebe za vodom svake godine povećavaju", kaže Ainagul Baimahanova, direktorka udruženja Aral Tenizi.
"Koliko znamo, najmanje 50 odsto rečne vode koja ulazi u region Kizilorda ne dospeva u more. Razlog je rasipništvo", dodaje ona. "Malo ko od nas vodi dovoljno računa ili brine o tome kuda nam voda ide. Na primer, u Uzbekistanu su postavljeni vodomeri. Vodeni tokovi su pod potpunim nadzorom. Tamo nije dozvoljeno rasipništvo. Ali to nije slučaj kod nas (u Kazahstanu)", rekla je ona.
"Zbog lošeg nadzora, u Mali Aral stiže sve manje vode i more je svake godine sve pliće".
Prve studije u vezi s restauracijom mora na Aralskom moru počele su 1975–1976. U ovom periodu naučna istraživanja rađena su na "obnavljanju ušća reka Amu Darja i Sir Darja, restauraciji Malog Aralskog mora". Odlučeno je da se izgrade dve brane.
Brana Kokaral
Kazahstan je završio izgradnju prve od dve brane, Kokaral, 2005. godine. Prošlo je više od 18 godina i druga faza spasavanja Aralskog mora je predložena, ali nikada nije sprovedena.
Prema rečima stručnjaka, u poslednjih pet godina nivo mora je pao za dva i po metra. Nekada je zapremina Malog Arala bila 27 kubnih kilometara, ali je dosad nestalo 10 kubnih kilometara. To jest, nestalo je više od trećine vode.
Politizacija nestašice vode
U Tadžikistanu je 15. septembra održan sastanak Međunarodnog fonda za spas Aralskog mora. Razgovaralo se o pitanju obnavljanja mora koje nestaje i kako osigurati da se reke i dalje ulivaju u njega.
Uzbekistanski predsednik Šavkat Mirzijojev na sastanku je izrazio zabrinutost da će kanal Kuštepa koji se gradi u Avganistanu dovesti do daljeg smanjenja količine vode koja ide u Amu Darju. Mirzijojev je predložio razgovore s talibanima.
Kazahstanski predsednik Kasim-Žomart Tokajev takođe je skrenuo pažnju na stanje dve glavne reke koje se ulivaju u Aralsko more i problem neefikasnog korišćenja vode.
Kazahstanski predsednik Kasim-Žomart Tokajev govori na sastanku sa šefovima država centralne Azije u Dušanbeu 14. septembra.
Ove godine se navršava 30 godina od stvaranja Međunarodnog fonda za spas Aralskog mora, čiji su članovi Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan, Tadžikistan i Turkmenistan. Predsednici tih zemalja održavaju samit svake tri godine, mada se ne govori koliko je novca dodeljeno fondu, ni gde i kako se troši. Prethodno su se stručnjaci saglasili da sredstva nisu dovoljna za rešavanje nestašice vode i ekoloških problema u regionu.
Bota Šaripova, saradnica na Institutu za nauke o vodi u Delftu, u Holandiji, i konsultantkinja za prekograničnu saradnju i diplomatiju o vodi, kaže da pitanja nestašice vode u centralnoj Aziji svake godine postaju sve složenija i politizovanija.
"To je paradoks, ali da bi se izbegli sporovi i sukobi, vladini zvaničnici nisu otvoreno razgovarali o pitanjima voda sa stručnjacima, već su ih ostavili na papiru na visokom političkom nivou, dodatno komplikujući problem", objašnjava Šaripova. "Međunarodni fond još ne može da se dogovori o lokaciji na kojoj će se nalaziti izvršni komitet, njegovo glavno telo. Zbog toga se svake tri do četiri godine otvara nova institucija u drugoj zemlji. Planirano je da se u Kazahstanu otvori u januaru sledeće godine. A zemlje članice ovog fonda ne izdvajaju novac za projekte fonda, već projekte realizuju samo na svojoj teritoriji i kažu da je to njihov doprinos fondu."
Hidroelektrični kompleks na reci Sir Darja
Šaripova kaže da su ljudi polagali velike nade u stvaranje Međunarodnog fonda za spas Aralskog mora, ali je pod znakom pitanja da li on može efikasno da funkcioniše u sadašnjem stanju.
"Iako postoji podrška na najvišem političkom nivou svih država, stručnjaci za vodu i drugi stručnjaci se ne sastaju i ne razgovaraju o tome kako efikasno raspodeliti vodu", kaže ona. "Voda i energija mogu postati jedini faktor ujedinjenja u regionu ako se stručnjaci za vodu, energetiku, životnu sredinu i ekonomiju iz svih zemalja udruže da pronađu rešenje".
Šaripova kaže da je malo verovatno da će se države međusobno slušati i da svaka gleda samo na svoje interese, a ne na interese regiona.
"Klimatske promene izazivaju i poplave i suše. Dijalog i saradnja o vodnim resursima zahtevaju stalne pregovore", dodaje ona.
Za ribare čije zarade za život zavise od vode, odugovlačenje među političarima može dovesti do toga da rešenje stigne prekasno da spase ono što je ostalo od Malog Aralskog mora.