Konvoj krajiških izbeglica iz Hrvatske nakon Oluje 1995. godine
Jedna od tabu tema i gotovo 20 godina od kraja ratova u Hrvatskoj i Bosni je prisilna mobilizacija Krajišnika koji su izbegli u Srbiju nakon akcije Oluja, ali i otpori mobiluzaciji širom Srbije od 1991. pa do završetka ratova van teritorije Srbije. Vojvodjanski gradjanski centar rešio je da se pridruži onima koji nejakim glasovima povremeno pokušavaju da prekinu tu glasnu ćutnju. Obelodanili su rad na dva projekta pod zajedničkim naslovom "Neispričane priče”.
Jedna od neispričanih priča je "Ukradena sloboda", ispovesti krajiških izbeglica koji su prisilno mobilisani , maltretirani u takozvanim centrima za obuku, posebno u Arkanovom Erdutu.
Vaš browser nepodržava HTML5
"Ukradena sloboda"
Samo mali broj prisilno mobilisanih Krajišnika pristao je da govori, uglavnom anonimno.
Željko Stanetić, direktor Centra i autor filmskog zapisa o prisilno mobilisanim ljudima:
“Ljudi iz mog tima koji su mislili da su jako dobro infromisani o toj tematici, bukvalno iz dana u dan dolaze do nekih činjenica koje su, moram reći, frapantne. Krajišnici su došli ne teritoriju Srbije, jer su očekivali da će im neko pomoći, a mnogi su u roku od 24 ili 48 sati vraćeni na ratno područje. Oni su svoje privremene adrese ostavljali ili u Komesarijatu za izbeglice ili u Crvenom krstu. Do tih podataka su dolazili pripadnici MUP-a i najčešće u tri ili četiri sata u zoru dolazili po njih, hapsili ih i prebacivali ih ponovo u Hrvatsku. Najčešće u Erdut ili neka druga područja. Mnogi od njih su završili u logoru Manjača.”
(Podsetimo, na čelu Komesarijata za izbeglice te 1995. godine bila je Buba Morina koja je jedno vreme radila u policiji i bila bliska tadašnjoj uticajnoj partiji JUL, partiji Miloševićeve supruge Mirjane Marković)
Šta se sve dogadjalo u Arkanovom Erdutu zabeleženo je i u dokumentarnom filmu pod nazivom “Jedinica” koji je pokazao genezu radjanja specijalnih jedinica JSO:
Vaš browser nepodržava HTML5
Svedočanstvo iz serijala "Jedinica"
Zašto nema više ovakvih svedočenja, zašto javnost malo zna o ovoj vrsti počinjenih zločina?
“I dalje je prisutan strah, često iz razloga što je policija nereformisana i u mnogim slučajevima, a to smo mi zabeležili, ljudi koji su bili prisilno mobilisani dan danas žive u komšiluku sa ljudima koji su ih mobilisali, šta više, koji su pri tome koristili silu”, pojašnjava Željko Stanetić.
Fond za humanitarno pravo zastupa preko 700 izbeglica koji tuže državu zbog prisilne mobilizacije, kaže Sandra Orlović dirketorka Fonda:
“Mobilizacija izbeglica je nezakonita, u suprotnosti je i sa domaćim zakonima i sa tadašnjim ustavom, u suprotnosti sa Konvencijom o statusu izbeglica. Dakle, prekršen je niz pravnih propisa, kako domaćih tako i medjunaordnih.”
Pri tome je država pokušala sve da izbegne da nadoknadi deo štete ovim ljudima koji su se vratili mahom poremećenog zdravlja o čemu postoji i studija neuropsihijatara sa Vojno-medicinske akademije. Vrhovni sud jednom odlukom iz 2004. godine pokušao je da onemogući naplate potraživanja od države odredbom o zastarelosti predmeta. Jedan broj je dobio obeštećenje koje ne prelazi pojedinačno hiljadu evra., tako da se, kaže Sandra “generalno može reći da ne predstavljaju pravičnu naknadu za ono što se tim ljudima desilo.”
Drugu ćutnju koju Vojvođanski građanski centar u Novom Sadu hoće da prekine odnosno drugu neispričanu priču o kojoj hoće da progovori jeste otpor mobilzaciji u Srbiji tokom svih 90-ih godina.
Najzanimljiviji primer kolektivnog otpora koji su podržale neke nevladine organizacije u Beogradu, poput Žena u crnom, zabeležen je u vojvodjanskom sela Trešnjevac u kome su se meštani pobunili i sprečili pozivare da odvode muškarce na front. Okidač za pobunu bilo je 200 poziva za odlazak na front, priseća se Klara Balint.
“Bila je nedelja i ljudi su se skupili na trgu, onda smo odlučili da muškarci ostanu do daljeg u lokalnom klubu. Nisu dolazili kući puna četiri meseca.”
Žolt Košanji, meštanin Trešnjevca, dodaje:”Onda su došli tenkovi, opkolili su selo, ja mislim zato da nas malo uplaše. Opkolili su selo, bili tu nekoliko dana, pa otišli”.
Dodaje da on, kao i drugi ljudi u selu, nisu prihvatili zvanično tumačenje rata. Taj rat nije bio njihov. “NIsu oni nas napali, nego smo mi njih. Nije tamo bilo nikakvih problema, nego smo to mi napravili”, kaže Košanji dodajući da je vojsku služio sa Srbima, Albancima, Slovencima, Hrvatima i da je vaspitavan da ne pravi medju njima nikakve razlike.
Nedavno je RSE zabeležila jednu inicijativu da se u selu Trešnjevac podigne spomenik herojima rata, jer je njihova pobuna bila herojski čin. Inicijativa koja je naišla na muk.
