Obruč oko Sarajeva se steže (7.deo)

* I dalje sam sklon procenama da ovo ludilo ne može još dugo trajati. Ne može! Pa nisu svi u toj »JNA« luđaci, ne mogu, valjda, svi izdavati ili slušati komande da se »bije« po gradovima i ubijaju nedužni ljudi, civili.

* Pismo Kukanjcu: »Možete li nam vratiti naše ranije dana? Pokazali ste da možete, samo kad hoćete, da zaštitite sve nas. Pitanje je samo da li hoćete. Odgovor znate jedino Vi.

* Strašno je sine, mislim. Već je desetero dece ubijeno u gradu, a glasno mu kažem: »Želimire dragi, molim te, uozbilji se, ovo je rat!«

20. april 1992

Kolegij komandanata je usvojio sadržaj Otvorenog pisma generalu JNA Kukanjcu, kojeg su napisali u Odjeljenju za moral TO RBiH.

»Gospodine generale,
sjećate li se kako je veliko bilo odobravanje ovog grada, njegovih žitelja, kako običnog svijeta, tako i njegove intelektualne elite, njegovih najistaknutijih građana, kada ste, onomnad, kad bijahu barikade, krenuli u svoju mirovnu misiju i doprinijeli normalizaciji i uklanjanju svih barijera i djeliteljskih ambicija?
Bili smo sa Vama, nadali se i vjerovali. Onda se desila Bijeljina, pa Zvornik, Foča, Široki Brijeg, Kupres, Mostar, Čapljina, desilo se Sarajevo i dešava se još uvijek.
Pokazali ste da možete, samo kad hoćete, da zaštitite sve nas. Onda smo se nadali, možda se rijetki od nas još nadaju. Rijetki, ali ih još ima. Da li nam još uvijek možete vratiti naše ranije dane? Možete! Pitanje je samo da li hoćete. Odgovor znate jedino Vi.
…
Objasnite ovom gradu zašto to činite i zarad čijih suludih ciljeva? Recite nam, generale! Nećemo reći generale, već, čovječe!
…

24. april 1992.

Danas Sarajevo kao da posrće. Svi su na nogama: pripadnici TO, MUP-a, Civilne zaštite. U naseljima Hrasnica, Sokolovića koloniji, Butmiru, Dobrinji, svuda u gradu, panika! Četnička artiljerija, minobacači i tenkovi, od jutarnjih sati zasipaju ova naselja. Izveštaji, šta izvjetaji, naša gola čula, oči i uši, registruju stotine i stotine eksplozija granata koje četnici ispaljuju sa Gavrića brda, iz Lukavice, Nedžarića, Mojmila. Javljaju nam u Štab da neprijatelj preko megafona ultimativno poziva stanovnike Gornjeg i Donjeg Kotorca, Hrasnice, Butmira i Sokolovića kolonije na predaju oružja. Daju i rok: do večeri, pod pretnjom da će, nakon isteka roka, uslediti represalije. Zasuti smo uspaničenim telefonskim pozivima sluđenih ljudi.

Naš izvor iz Nedžarića nas obaveštava da u širem rejonu Lukavice, Butmira i Vojkovića ima 150-200 tenkova, 20 haubica, 30 PAT-ova 30/2 mm, oko 200. Mislim da »izvor« preteruje u broju tenkova, bliže je istini da ih ima 50-70, raspoređenih na vatrenim položajima na Mojmilu, Vracama, Trebeviću, Borijama, Mrkovićima, Poljinama. I ova brojka je zastrašujuća. Naša TO u gradu ima tri tenka i protivoklopnih sredstava za uništenje najviše 10-15 tenkova. Ove brojke se čuvaju kao najveća tajna koju četnici ne smeju doznati.

Podatke o nedostatku, posebno protivoklopnih sredstava, moramo skrivati i od našeg stanovništva, da se ne bi demoralisali saznanjem o našoj protuoklopnoj nemoći. Bolje je da ne znaju… Naše oružje je, zasad, veliki patriotizam i moral pripadnika TO i MUP-a i uverenost da se borimo za pravednu stvar – odbranu suvereniteta Bosne i Hercegovine.

Stiže li ovaj apel do ljudi u gradu ili je to samo neuspeli pokušaj da se građani motivišu za samopožrtvovanje? Da nada postoji može se videti na primeru Ljilje Čerimagić. Pre rata sa porodicom Čerimagić imali smo blisku vezu. Sada Ljilja, već nekoliko dana, uredno mi javlja podatke o kretanju agresorskih tenkova i oklopnih vozila na relaciji Ilijaš-Vogošća i Ilijaš-Rajlovac. Ne pitam je odakle joj podaci, ali drugi izvori potvrđuju da su njene informacije tačne. Reči zahvale nisu dostatne za njenu hrabrost.

U toku dana, u ime Štaba TO RBiH, prisustvovao sam sednici Vlade Republike BiH. Na dnevnom redu je samo jedna, ali krucijalna tačka: brutalna agresija na BiH, u kojoj, pored terorističke organizacije SDS, sudeluju i jedinice JNA.
Nakon iscrpne i argumentovane diskusije, usvojeni su sledeći zaključci: (odabir RSE)
1. Za svirepo ubijanje građana Bosne i Hercegovine, … izravno su odgovorni general Blagoje Adžić, kao komandant JNA, generali Milutin Kukanjac i Pavle Strugar, kao komandanti vojnih oblasti koje pokrivaju teritoriju Republike Bosne i Hercegovine. Krivi su, jer podstiču i toleriraju korištenje snaga JNA u agresiji i terorizmu prema Bosni i Hercegovini;
…
2. Vlada Republike BiH odlučno zahtijeva od Vlade Srbije i Crne Gore, kao i od građana tih država, da narede i izdjejstvuju povlačenje svih građana Srbije i Crne Gore koji organizovano učestvuju u agresiji na Republiku BiH;
…
3. Vlada ponovo poziva sve pojedince i skupine da se uključe u jedinstven sistem TO Republike BiH, te da onemoguće sve oblike paramilitarinog djelovanja;

Na sednici je najavljeno da će Vlada uskoro objaviti dokaze o spoljnoj agresiji protiv Republike BiH, sa imenima pojedinaca i organizacija koji su uključeni u akt agresije i terorizma. Naime, većina terorističkih organizacija koje deluju na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine ima sedište komande izvan BiH. Komandni kadar je u većini slučajeva poreklom iz Srbije i Crne Gore. To se vidi iz podataka o komandnom sastavu 2. i 4. Vojne oblasti. Nakon smrti komandanta OS SFRJ maršala Josipa Broza Tita došlo je do nagle kadrovske promene u sastavu JNA, pri čemu je najviše jačao oficirski kadar iz srpskog korpusa. Da je u agresiji na Bosnu i Hecregovinu komandovanje jedinicama JNA bilo gotovo isključivo u nadležnosti generala iz srpskog naroda, pokazuju sledeći primeri:
general – pukovnik Milutin Kukanjac, komandant 2. VO, rodjen 1935. godine na Zlatiboru, Srbija, Srbin po nacionalnosti, u Sarajevu je posedovao porodični stan u ulici O. Maslića;
general – major Vojislav Đurevac, komandant 4. Sarajevskog korpusa, rođen 1937. godine u Peći, Kosovo, poreklom Crnogorac, imao je stan u ulici Ivana Krndelja u Sarajevu;
general Tihomir Talić, komandant 5. Banjalučkog korpusa, rođen 1939. godine u Šumadiji, Srbija, Srbin po nacionalnosti;
general Špiro Niković, komandant korpusa u Bihaću, rodjen je kod Bara, Crna Gora, Srbin je po nacionalnosti;
pukovnik Branko Šaragović, komandant 5. Vazduhoplovnog korpusa, rođen je u Zagrebu, Hrvat je po nacionalnosti;
general – major Milan Nedeljković, koji je pre nekoliko dana zamenio generala Savu Jankovića, komandant Tuzlanskog korpusa, rođen u okolici Niša, Srbin po nacionalnosti, živi u Nišu;
general – major Ratko Mladić, komandant Kninskog korpusa, rođen 1944., selo Božanovići, opština Kalinovik, Srbin sa stanom u Skoplju;
general – major Momčilo Perišić, komandant Bilećkog korpusa, rođen je u opštini Gornji Milanovac, Srbin je po nacionalnosti, porodica mu je donedavno živela u Sarajevu, u Ulici Braće Vujičića;
general – pukovnik Petar Strugar, komandant 4. Vazduhoplovnog korpusa, sa komandom u Podgorici, Crnogorac.

Arhivski snimci opsade Sarajeva, 1992-1996.

(VIDEO - Arhivski snimci opsade Sarajeva)

Pored mnogih drugih, ovi podaci upućuju na zaključak da se u poslednjih 5-6 godina planski radilo na kadrovskom jačanju jednonacionalnog komandnog sastava i da se na taj način izbrisao onaj, četrdeset godina prepoznatljiv višenacionalni lik JNA, koja je imala zadatak da brani Ustav i teritorijalni integritet Jugoslavije, pa time i Bosne i Hercegovine. Današnja JNA se stavila u celosti u odbranu ideje »Velike Srbije«.

Sednicu Vlade i zaključke doživljavam kao još jedan argumentovani pokušaj da se međunarodna javnost uključi u zaustavljanje agresije i terorizma koju nad Bosnom izvode JNA i paramilitarne organizacije bosanskih Srba. Mislim da ni ovaj apel neće stići daleko! Sasvim sam skeptičan u odnosu na apel vladarima Srbije i Crne Gore, koji, po mišljenju stranih, dobro obaveštenih novinara u Sarajevu, imaju podršku Rusije i, bar do sada, neutralan stav Engleske i Francuske, u njihovoj ratnoj avanturi na bosanskim prostorima. Vanjska politika Bosne i Hercegovine se vodi u inostranstvu, zbog haotičnog stanja u zemlji, pa nisam sasvim siguran da naša diplomacija čini dovoljno u stvaranju objektivne slike o agresiji na Bosnu Hercegovinu.

28. april 1992.

Zbrajam i oduzimam sve što se desilo u prethodna četiri dana. Mnogo bolesnog besmisla, nelogičnosti. Ali, mene više brinu naredni dani. I dalje sam sklon procenama da ovo ludilo ne može još dugo trajati. Ne može! Pa nisu svi u toj »JNA« luđaci, ne mogu, valjda, svi izdavati ili slušati komande da se »bije« po gradovima i ubijaju nedužni ljudi, civili. Ne mogu, valjda, svakodnevno, i mirne savesti, gledati desetine i stotine mrtvih i ranjenih ljudi, dojučerašnjih prijatelja, suseda, poznanika? Kakve bi to bile izopaćene ličnosti kada bi dopustili luđacima da i dalje povlače okidače na topovima i tenkovima, da i dalje hladnokrvno spuštaju mine u cevi kalibra 82 mm i 120 mm, da zrna, granate i mine, bez ikakve selektivnosti, ubijaju ljude na ulicama, decu po dvorištima, bolesnike u bolnicama, porodice u stanovima? Zar se ne stide buktinje koju su potpalili i koja je progutala Muzej XIV zimskih olimpijskih igara, i u njemu onu simboličnu, olimpijsku baklju, koja se pali na Olimpu, na tlu helenske civilizacije, a čiji je plamen osvetljavao jasno lice Sarajeva 1984. godine, kao sportskog, dakle, humanog centra sveta? Zar ih ne peče plamen njihovih požara u fabrikama »Vaso Miskin Crni«, »Kras«, »Unioninvest«, požari Geodetskog zavoda, RTV doma, Skupštine BiH, »Grasa«, Željezničke stanice…? Je li im išta sveto, što nije »njihova« uskogruda svetost? Zar mogu podneti toliki barbarizam na pragu trćeg milenija?

Zavod za transfuziologiju stalno ponavlja dramatične apele, gotovo vapaje: »Trebamo krvi, ranjenici umiru…!«, a general Kukanjac: »Mi se samo branimo. Mi moramo sačuvati naše vojnike. Mi smo napadnuti!« Danas je Predsjedništvo RBiH donelo neopozivu odluku o povlačenju »JNA« iz Bosne i Hercegovine, a general Milan Panić, načelnik GŠ JNA, iz Beograda odgovara: »JNA će tamo ostati još 3-5 godina!«

Nemamo više vremena. Obruč se oko Sarajeva sve više steže. Više nemamo izlaza preko Ilidže prema Konjicu, niti preko Vogošće i Ilijaša prema Visokom, Zenici. Komandant Efendić donosi odluku: »…Moramo razbiti snage neprijatelja u rejonima: Ilijaš, Semizovac i Vogošća i obezbijediti komunikaciju Sarajevo – Visoko.

Dvoumim se, jesmo li i sa ovom odlukom zakasnili, kao što kasnimo sa zadacima iz Direktive o odbrani Sarajeva od 14. aprila o.g. koje do danas nismo realizovali? Kakve su naše procene brojnog stanja i borbene gotovosti paravojnih sastava bosanskih Srba i dobrovoljaca iz Srbije i Crne Gore? Ne znamo da li su realne, a kako to doznati iz ovog našeg hermetički zatvorenog položaja? A naši odredi, razumljivo s obzirom na teške objektivne okolnosti njihovog formiranja, nisu ni organizacijski, ni formacijski ustrojeni! Nemamo naoružanje i municiju za ovakve proboje! »Neka nam Bog bude na pomoći« – komentariše Bilajac dok čita komandantovo naređenje.

Protekle noći sam doživio izvestan šok. U obilasku vojnog obezbeđenja oko zgrada Predsjedništva i Opštine Centar, čuh stražara kod Careve džamije kako viče: »Stoj! Pucaću!« Naređenje se odnosilo na biciklistu koji je, uprkos policijskom satu, u mraku »bezbrižno« okretao pedale bicikla po glavnoj gradskoj ulici. Stvorila se gužva u kojoj su ga dva vojnika grubo ščepala i privela pod svetlost sijalice. Pretrnuo sam od straha! Moj vrli sin, Želimir!? Ja »mrtav«, on se smeje, zabavno mu. »Šta je, rista? (šatro inverzija od 'stari', kako me deca zovu od milja - op. autora). Što si tako ozbiljan? Šta se desilo?« Jedva sam se suspregnuo da ga svojski odalamim. Je li moguće da tako površno shvata ozbiljnost ratnog trenutka? Začas čoveku odleti glava, a on uopšte nije svestan takve mogućnosti! Rat je šala, šta li? I nastavlja: »Bio sam kod burazera u Hrasnom, malo smo se zezali, pa ja poš'o kući. Zar je to tako strašno?« Strašno je sine, mislim. Već je desetero dece ubijeno u gradu, a glasno mu kažem: »Želimire dragi, molim te, uozbilji se, ovo je rat!« i još mislim šta bi se dogodilo njegovoj bolesnoj majci Veri, da sazna za njegove lude gafove?

29. april 1992.

Nemam mnogo iskustva u vojno-političkim procenama, pa ne znam da li je moj sud o tome da će sukobi s paramilitarcima SDS-a trajati mesecima, pa i godinama, validan? Moja prognoza je crna, pesimistična, ali sada nemam argumenata da zaključim drugačije. E, drugo je to što bih ja voleo da se ona nikada ne ostvare. Bilo bi lepo ako progrešim. Ne bi mi bilo nimalo žao!

Na radnom stolu me zateklo i pismo prijatelja. Žao mi je da ga se ne mogu setiti. Potpisao se imenom Fadil. Neka mi oprosti. Likove bolje pamtim i da ga sretnem znao bih – on je! Ne mogu odoleti iskušenju da i njegov tekst ne uvrstim u moj ratni dnevnik. Zavređuje!
»Znaš da sam Te i ranije cijenio po tvojoj inteligenciji i realnom rasuđivanju, ali Tvoju odluku da pristupiš Teritorijalnoj odbrani Bosne i Hercegovine sam popratio sa suzama u očima, naravno od radosti, i nisam se toga stidio.
…
Prijatelju, bilo bi dobro da pripadnici naše Teritorijalne odbrane ne učine niti jednu grešku, koja bi makar i malo asocirala na ono što teroristi i bivša JNA rade, jer ne samo da to šteti ugledu branilaca Sarajeva i Republike BiH, nego se ustostručeno koristi u propagandi terorističkog SDS-a, JNA i Srbije.
…
Jovane, zbog prirode bolesti ne mogu Ti puškom pomoći, jedini sin mi je od početka aprila u svojoj jedinici MUP-a i brani svoj grad, ali mislim da Ti mogu višestruko pomoći drugim neophodnim poslovima i sada i nakon konačnog oslobođenja, s obzirom da jednu od oblasti bivše JNA dobro poznajem, a to će vama i sada i kasnije veoma zatrebati.

Želim Ti sreću i zdravlje da izdržiš sve ove napore, a to želim svim mojim sugrađanima i građanima ove naše i jedine Republike.«

Tako meni jedan od mnogobrojnih prijatelja. Dugo ostajem zamišljen na njegovim porukama. One su u punoj saglasnosti sa onima koje mi kazuju brojni znalci i nepoznati koji mi se spontano i sa simpatijama javljaju kad obilazim straže oko Predsedništva, kad hodam sarajevskim ulicama, na »štrafti« od Večne vatre do Baščaršije. Zašto ne reći, njihova podrška, simpatije i ljubav mi ljudski gode, motivišu, ali i obavezuju. Meni je, opet, drago da u njima vidim i dalje sve one ljudske vrednosti kojima sam svedok dvadesetak i više godina života u ovom lepom gradu, vrednosti koje su odredile moj životni izbor.

Pitam se, jesu li vlasti u potpunosti svjesne Fadilovih upozorenja? Godi mi Fadilov zahtev da pripadnici Teritorijalne odbrane ne učine ništa nalik onome što agresor radi u svojoj mržnji. Nažalost, bilo je i ima ponašanja i u našim redovima koja nisu primerena korektnom vojničkom, ni ljudskom. Ona krnje ugled Teritorijalnoj odbrani, ali bar malo teši činjenica da se ne radi o masovnoj negativnoj pojavi. Štab TO RBiH je, ipak, intervenisao i načinio dokument o primerenom vladanju pripadnika oružanih snaga.
…
Pitanje je da li su i u kolikoj mjeri oštri zahtevi Štaba TO dospeli do svakog pripadnika naših oružanih snaga? Mi o tome nemamo relevantnih podataka. Ostaje nam vera da će se s većom organizovanošću jedinica TO i MUP-a disciplina i samodisciplina boraca i starešina sve više poboljšavati, a time i razlike u ponašanju od agresorskog bezakonja, kojeg se Fadil i sav civilizovani svet grozi.

* Ostale delove možete pročitati OVDE.