Navip, jedan od najvećih proizvođača vina u bivšoj Jugoslaviji, posle decenijskog uništavanja i loše privatizacije danas ne radi. Obišli smo nekadašnje objekte ove firme u Beogradu, a slika koju smo zatekli najbolje opisuje propast nekadašnjeg giganta.
Navipova fabrika u Zemunu, u Mozerovoj ulici 7, sablasno je prazna a kapija kroz koju je nekada svakog dana prolazilo stotine radnika otvara se samo za čuvare, koji jedini još rade.
Komšije, koje su u Navipovom susedstvu odrasle u najboljim danima ove fabrike, ne mogu da veruju šta se desilo sa jednim od najvećih proizvođača pića u bivšoj Jugoslaviji.
Slavko Damjanović (65) kaže RSE da je Navip propao svetlosnom brzinom.
Poznajete nekog ko je zbog finansijskih malverzacija tokom privatizacija u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Kosovu, Makedoniji ili Hrvatskoj izgubio posao i ostao na ulici?
Podelite s nama vaša iskustva, otkrijte ono što drugi ne znaju.
Javite se Radiju Slobodna Evropa, pošaljite nam vaše svedočenje na email adresu slobodnaevropa@rferl.org ili putem ovog linka.
„Sada je nikakav, uopšte ne radi... A nekada je to bila jaka firma, radilo se i danju u noću, u tri smene. Sveo ovo danas izgleda tužno i bedno. Samo prazne gajbe i korov. Ko god da prođe ovde vidi da je sve propalo. Sada je tu samo pet ili šest ljudi, rade na kapiji. Uveče upale svetla, ujutru ugase, i tako. Ima ih još troje ili četvoro unutra koji valjda rade oko podruma, oko nekih papira, nešto završavaju i to je to.“
Navip je danas u stečaju. A nekada, u starim dobrim vremenima koja su za ovu fabriku počela da prestaju pre desetak godina, tu se proizvodio i šampanjac koji je tekao u potocima. Kupci iz Evrope i celog sveta dočekivani su, gošćeni i ugovore potpisivali u kućici opremljenoj stilskim nameštajem, od radnika nazvanoj „vilica“, koja je i dalje u fabričkom krugu ali daleko od nekadašnjeg sjaja.
Sused Slavko, koji je svedok vremena u kojima kapacitet punionice nije bio dovoljan da se ispuni tražnja, veruje da je Navip mogao da opstane.
„Nikoga to nije interesovalo, zato je i propalo. Inače da je bilo drugačije moglo je i dalje dobro se da radi. Navip je mnogo značio za čitav grad i zemlju. To je bio brend, imao je proizvode koji su bili poznati i traženi i ovde i u svetu. Nekada su svake nedelje po dve kompozicije pune vina odavde odlazile za Evropu. Njihova čuvena vina bila su u velikim flašama i bocama od 0,7 litara. Čisto sumnjam da više ima nade za Navip. Ali bih voleo kada bi se ova fabrika oporavila i kada bi počela ponovo da radi. Pa samo ovde ima osam traka za punjenje, šteta je da to propadne.“
Autori teksta Đorđe Padejski i Majkl Hadson navode, uz ostalo, da je “Navip”, čiji su samo vinogradi vredeli oko 30 miliona evra, prodat je za manje od 6 miliona evra. novčanim tokovima. Ceo izveštaj pročitajte ovde
U ćošku velikog placa zaraslog u travu nagomilane su prazne gajbe, u ogromnim tankovima nema grožđa, bačve bez vina u podrumu skupljaju prašinu, arterski bunar za vodu koji je u davnim vremenima bio samo privilegija Navipa ne radi, a trake u punionici stoje...
Sofija Raković (80) danas sa tugom gleda u kapije zemunskog Navipa. Za RSE kaže da ne veruje da će ta fabrika ikada moći da stane na noge.
„Ja sam odavde, iz komšiluka... Pre mnogo godina smo zajedno živeli život ja i ova fabrika, a kada gledam ovo danas sve mi je nekako ružno i bolno. Nekada je sve bilo super. Znate li vi šta je bio Navip?! Sve je išlo kao alva. Ja sam bila ugostiteljski radnik, dolazili su kod mene i isporučivali piće, bezalkoholno i alkoholno, a ovo sada je beda i jad. Ovako je poslednjih sedam, osam godina. Sada sam čula da je fabriku kupio neki Kinez i da će se rušiti jedna strana, od Navipa tamo pa na gore. U mojoj ulici, moja ulica je prva do fabrike. Eto... Sada nema ništa, sve je zatvoreno, raste korov, trče miševi i pacovi... Slobodno sve to napišite i objavite, ali nema nade da nam se vrati stari Navip.“
Nekadašnji radnici Navipa odavno su na birou, dok manji broj njih posle decenija staža rade neke druge poslove. Na pitanje kako doći do njih, u sindikalnim udruženjima samo odmahuju rukom i kažu „oni su odavno nestali.“
U njoj se nekada flaširalo piće a sada služi kao garaža, dok je druga odmah do nje renovirana u stambeni i poslovni prostor.
Navipova fabrika u Zemunu, u Mozerovoj ulici 7, sablasno je prazna a kapija kroz koju je nekada svakog dana prolazilo stotine radnika otvara se samo za čuvare, koji jedini još rade.
Komšije, koje su u Navipovom susedstvu odrasle u najboljim danima ove fabrike, ne mogu da veruju šta se desilo sa jednim od najvećih proizvođača pića u bivšoj Jugoslaviji.
Slavko Damjanović (65) kaže RSE da je Navip propao svetlosnom brzinom.
Poziv čitateljima za kriminal ili korupciju
Radili ste u jednom od preduzeća iz ovog izveštaja za koja se sumnja da su planski iskorištavana i rasporodavana, ili u nekom drugom koje je doživelo istu ili sličnu sudbinu?Poznajete nekog ko je zbog finansijskih malverzacija tokom privatizacija u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Kosovu, Makedoniji ili Hrvatskoj izgubio posao i ostao na ulici?
Podelite s nama vaša iskustva, otkrijte ono što drugi ne znaju.
Javite se Radiju Slobodna Evropa, pošaljite nam vaše svedočenje na email adresu slobodnaevropa@rferl.org ili putem ovog linka.
Navip je danas u stečaju. A nekada, u starim dobrim vremenima koja su za ovu fabriku počela da prestaju pre desetak godina, tu se proizvodio i šampanjac koji je tekao u potocima. Kupci iz Evrope i celog sveta dočekivani su, gošćeni i ugovore potpisivali u kućici opremljenoj stilskim nameštajem, od radnika nazvanoj „vilica“, koja je i dalje u fabričkom krugu ali daleko od nekadašnjeg sjaja.
Sused Slavko, koji je svedok vremena u kojima kapacitet punionice nije bio dovoljan da se ispuni tražnja, veruje da je Navip mogao da opstane.
„Nikoga to nije interesovalo, zato je i propalo. Inače da je bilo drugačije moglo je i dalje dobro se da radi. Navip je mnogo značio za čitav grad i zemlju. To je bio brend, imao je proizvode koji su bili poznati i traženi i ovde i u svetu. Nekada su svake nedelje po dve kompozicije pune vina odavde odlazile za Evropu. Njihova čuvena vina bila su u velikim flašama i bocama od 0,7 litara. Čisto sumnjam da više ima nade za Navip. Ali bih voleo kada bi se ova fabrika oporavila i kada bi počela ponovo da radi. Pa samo ovde ima osam traka za punjenje, šteta je da to propadne.“
Kako su uništeni Navip, Agrohem i Fidelinka
Autori teksta Đorđe Padejski i Majkl Hadson navode, uz ostalo, da je “Navip”, čiji su samo vinogradi vredeli oko 30 miliona evra, prodat je za manje od 6 miliona evra. novčanim tokovima. Ceo izveštaj pročitajte ovde
Sofija Raković (80) danas sa tugom gleda u kapije zemunskog Navipa. Za RSE kaže da ne veruje da će ta fabrika ikada moći da stane na noge.
„Ja sam odavde, iz komšiluka... Pre mnogo godina smo zajedno živeli život ja i ova fabrika, a kada gledam ovo danas sve mi je nekako ružno i bolno. Nekada je sve bilo super. Znate li vi šta je bio Navip?! Sve je išlo kao alva. Ja sam bila ugostiteljski radnik, dolazili su kod mene i isporučivali piće, bezalkoholno i alkoholno, a ovo sada je beda i jad. Ovako je poslednjih sedam, osam godina. Sada sam čula da je fabriku kupio neki Kinez i da će se rušiti jedna strana, od Navipa tamo pa na gore. U mojoj ulici, moja ulica je prva do fabrike. Eto... Sada nema ništa, sve je zatvoreno, raste korov, trče miševi i pacovi... Slobodno sve to napišite i objavite, ali nema nade da nam se vrati stari Navip.“
Nekadašnji radnici Navipa odavno su na birou, dok manji broj njih posle decenija staža rade neke druge poslove. Na pitanje kako doći do njih, u sindikalnim udruženjima samo odmahuju rukom i kažu „oni su odavno nestali.“
Nekadašnja zgrada Navipa u Ulici Tadeuša Košćuška 14
I jedna od nekadašnjih zgrada Navipa u centru Beograda, u ulici Tadeuša Košćuška kod Zoološkog vrta, danas je pod katancem, sa oronulom fasadom i razbijenim prozorima.U njoj se nekada flaširalo piće a sada služi kao garaža, dok je druga odmah do nje renovirana u stambeni i poslovni prostor.