“Članstvo u NATO-u nije uslov za ulazak u Evropsku uniju, ali Brisel bi želeo da Srbija spoljnu i odbrambenu politiku uskladi sa politikom EU u tim oblastima”, poručio je, sa beogradskog skupa "Hajde da razgovaramo o NATO-u", jednom od retkih koji se bavio ovom tematikom poslednjih godina u Srbiji, predstavnik EU Tomas Njoki.
Većinsko mišljenje u Srbiji, o članstvu u ovom vojnom savezu, za sada je izrazito negativno, dok analitičari procenjuju, da je ono vrlo podložno promenama, u zavisnosti od raspoloženja vodećih politčkih garnitura.
Stavovi građana Kuršumlije u velikoj meri oslikavaju opšte raspoloženje građanja Srbije prema članstvu u NATO-u. Istraživački tima državne televizije došao je do podatka da 56,9 odsto građana podržava proglas javnih ličnosti, okupljenih oko Vojislava Koštunice, Matije Bećkovića, vladike Amfilohija, Emira Kusturice i drugih, u kojem navode da je takva ideja neprihvatljiva.
“NATO je bombardovao Srbiju i to se ne zaboravlja”.
Manjinski deo od 29,4 procenta koji, takođe, ne zaboravlja šta se dešavalo tokom devedesetih, ipak, smatra da bi Srbija trebalo da gradi svoju budućnost na novim osnovama i pod novim istorijskim okolnostima, jer kako kaže direktor Balkanskog fonda za demokratiju Ivan Vejvoda "istorija nas uči da zemlje prevazilaze svoje razmirice”.
S druge strane, postavlja se i pitanje – koliko je javno mnenje čvrsto u svojim stavovima. “Ono je u ovom trenutku, prirodno i razumljivo zašto, protiv NATO-a. Međutim, javno mnenje nije bilo uvek ni za Evropsku uniju, a sad jeste. Prema tome, na to javno mnenje se može uticati”, kaže bivši diplomata Živorad Kovačević.
Retki su, međutim, oni koji mogu da utiču, a koji bi želeli u drugačijem svetlu da predstave ovu alijansu. “Mislim da nije dobro što se tako implicite dele ljudi, funkcioneri, pa i ministri, na one koji su protiv NATO-a, i koji to glasno kažu, i oni koji se zalažu da se otvori to pitanje, a ne smeju baš tako glasno da kažu.”
Krajem decembra 2007. godine Skupština je, bez posebne javne rasprave o ovom pitanju, donela Deklaraciju o vojnoj neutralnosti. Prethodno je, jedino Vlada Zorana Đinđića otvoreno isticala evro-atlanske integracije, uz evropske, kao jedno od prioritetnih pitanja zemlje.
Tadašnji savetnik premijera Ivan Vejvoda smatra da je sada neophodna rasprava o ovoj temi. “Što se više ta rasprava bude vodila na osnovu činjenica, a ne na osnovu emocija i bolnih iskustava koje smo imali, to ćemo pre doći do nekog zaključka - da li treba, ili ne treba, da idemo u pravcu NATO-a", objašnjava Vejvoda.
On smatra da je dobro što je Srbija postavila ambasadora u NATO-u, podsećajući i na sve intenzivniju saradnju između Rusije i zapadne vojne alijanse.
“Oni, itekako, dobro shvataju da jedino zajedno mogu da se suoče sa problemima sa kojima se svet danas suočava. Čini mi se da u tom svetlu i iz svih drugih razloga, Srbija mora ozbiljno da razmisli da li je, zaista, za nju najbolje da ostane izvan NATO, ili da ide u tom pravcu”, kaže Vejvoda.
Što se tiče evropskih integracija, one nisu uslovljene članstvom u NATO, ali je želja Brisela da Srbija svoju spoljnu i odbrambenu politiku uskladi sa politikom EU u tim oblastima.
“Ulazak Srbije u NATO, nije uslov za članstvo Srbije u EU, ali te dve organizacije dele iste vrednosti, poput demokratije i vladavine zakona, kao i demokratske, civilne kontrole vojno-bezbednosnih struktura, vojske i policije. To nije formalan zahtev, ali je veoma bitno da se o tome vodi u Srbiji vodi debata. EU bi želela da Srbija vodi konzistentnu spoljnu i odbrambenu politiku uskladjenu sa politikom EU u tim oblastima”, rekao je predstavnik Delegacije EU u Srbiji Tomas Njoki.
SREDSTVO U MILOŠEVIĆEVIM RUKAMA
Debatu su pokrenuli Centar za evroatlanske studije i Centar za civilno-vojne studije, rukovodeći se procenom da u Srbiji nema prave rasprave o odnosima Srbije i NATO-a, kao i o bezbednosnim interesima i potrebama zemlje koja bi se zasnivala na činjenicama.
“Mi smatramo da bi Srbija, što pre, trebalo da počne da razmišlja o ulasku u NATO, pre svega zato, što je to politički savez najrazvijenijih, najstabilnijih demokratija sveta u kojima je stepen vladavine prava i zaštite ljudskih prava, bar što se tiče njihovih građana, mnogo veći nego na bilo kom drugom mestu”, kaže Jelena Milić.
“Čitav problem u Srbiji jeste kako da napravimo sistem, ili sektor bezbednosti, koji će na efikasan, ili efektivan, način pružati bezbednost građanima ili društvu, po uzusima demokratskog poretka. A mislim da se toga ne može doći bez ozbiljnog razgovora i o tome – kakvo mesto i šta hoće Srbija u međunarodnoj bezbednosnoj saradnji, i kako će da definiše svoj odnos prema NATO-u”, ocenjuje Miroslav Hadžić.
Kakav stav o NATO-u imaju pojedine žrtve bombardovanja? Evo šta kaže Žanka Stojanović, čiji je sin Nebojša poginuo u bombardovanju zgrade
RTS-a:
“NATO se u slučaju ubistva šesnaestoro tehničara Televizije pojavio, takoreći, kao sredstvo u Miloševićevim rukama.”
Ona optužuje vlasti u Srbiji, pre svih Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije, da skrivaju istinu o okolnostima pod kojima je poginulo 16 radnika državne televizije. Žanka Stojanović kaže da je Miloševićev režim znao da će se taj napad dogoditi, ali da je odlučio da žrtvuje radnike koji su te noći bili u zgradi RTS-a.
“Žrtve bombardovanja Televizije Srbije, stoga, bi pozdravile ulazak naše zemlje u NATO, i to iz jednog osnovnog razloga. Zapadna alijansa, verovatno, je jedina sila koja bi mogla da uspostavi nekakvu efektivnu kontrolu nad nereformisanim i nelustriranim srpskim vojnim strukturama", zaključuje ona.
Većinsko mišljenje u Srbiji, o članstvu u ovom vojnom savezu, za sada je izrazito negativno, dok analitičari procenjuju, da je ono vrlo podložno promenama, u zavisnosti od raspoloženja vodećih politčkih garnitura.
Stavovi građana Kuršumlije u velikoj meri oslikavaju opšte raspoloženje građanja Srbije prema članstvu u NATO-u. Istraživački tima državne televizije došao je do podatka da 56,9 odsto građana podržava proglas javnih ličnosti, okupljenih oko Vojislava Koštunice, Matije Bećkovića, vladike Amfilohija, Emira Kusturice i drugih, u kojem navode da je takva ideja neprihvatljiva.
“NATO je bombardovao Srbiju i to se ne zaboravlja”.
Manjinski deo od 29,4 procenta koji, takođe, ne zaboravlja šta se dešavalo tokom devedesetih, ipak, smatra da bi Srbija trebalo da gradi svoju budućnost na novim osnovama i pod novim istorijskim okolnostima, jer kako kaže direktor Balkanskog fonda za demokratiju Ivan Vejvoda "istorija nas uči da zemlje prevazilaze svoje razmirice”.
S druge strane, postavlja se i pitanje – koliko je javno mnenje čvrsto u svojim stavovima. “Ono je u ovom trenutku, prirodno i razumljivo zašto, protiv NATO-a. Međutim, javno mnenje nije bilo uvek ni za Evropsku uniju, a sad jeste. Prema tome, na to javno mnenje se može uticati”, kaže bivši diplomata Živorad Kovačević.
Retki su, međutim, oni koji mogu da utiču, a koji bi želeli u drugačijem svetlu da predstave ovu alijansu. “Mislim da nije dobro što se tako implicite dele ljudi, funkcioneri, pa i ministri, na one koji su protiv NATO-a, i koji to glasno kažu, i oni koji se zalažu da se otvori to pitanje, a ne smeju baš tako glasno da kažu.”
Krajem decembra 2007. godine Skupština je, bez posebne javne rasprave o ovom pitanju, donela Deklaraciju o vojnoj neutralnosti. Prethodno je, jedino Vlada Zorana Đinđića otvoreno isticala evro-atlanske integracije, uz evropske, kao jedno od prioritetnih pitanja zemlje.
Tadašnji savetnik premijera Ivan Vejvoda smatra da je sada neophodna rasprava o ovoj temi. “Što se više ta rasprava bude vodila na osnovu činjenica, a ne na osnovu emocija i bolnih iskustava koje smo imali, to ćemo pre doći do nekog zaključka - da li treba, ili ne treba, da idemo u pravcu NATO-a", objašnjava Vejvoda.
On smatra da je dobro što je Srbija postavila ambasadora u NATO-u, podsećajući i na sve intenzivniju saradnju između Rusije i zapadne vojne alijanse.
“Oni, itekako, dobro shvataju da jedino zajedno mogu da se suoče sa problemima sa kojima se svet danas suočava. Čini mi se da u tom svetlu i iz svih drugih razloga, Srbija mora ozbiljno da razmisli da li je, zaista, za nju najbolje da ostane izvan NATO, ili da ide u tom pravcu”, kaže Vejvoda.
Što se tiče evropskih integracija, one nisu uslovljene članstvom u NATO, ali je želja Brisela da Srbija svoju spoljnu i odbrambenu politiku uskladi sa politikom EU u tim oblastima.
“Ulazak Srbije u NATO, nije uslov za članstvo Srbije u EU, ali te dve organizacije dele iste vrednosti, poput demokratije i vladavine zakona, kao i demokratske, civilne kontrole vojno-bezbednosnih struktura, vojske i policije. To nije formalan zahtev, ali je veoma bitno da se o tome vodi u Srbiji vodi debata. EU bi želela da Srbija vodi konzistentnu spoljnu i odbrambenu politiku uskladjenu sa politikom EU u tim oblastima”, rekao je predstavnik Delegacije EU u Srbiji Tomas Njoki.
SREDSTVO U MILOŠEVIĆEVIM RUKAMA
Debatu su pokrenuli Centar za evroatlanske studije i Centar za civilno-vojne studije, rukovodeći se procenom da u Srbiji nema prave rasprave o odnosima Srbije i NATO-a, kao i o bezbednosnim interesima i potrebama zemlje koja bi se zasnivala na činjenicama.
“Mi smatramo da bi Srbija, što pre, trebalo da počne da razmišlja o ulasku u NATO, pre svega zato, što je to politički savez najrazvijenijih, najstabilnijih demokratija sveta u kojima je stepen vladavine prava i zaštite ljudskih prava, bar što se tiče njihovih građana, mnogo veći nego na bilo kom drugom mestu”, kaže Jelena Milić.
“Čitav problem u Srbiji jeste kako da napravimo sistem, ili sektor bezbednosti, koji će na efikasan, ili efektivan, način pružati bezbednost građanima ili društvu, po uzusima demokratskog poretka. A mislim da se toga ne može doći bez ozbiljnog razgovora i o tome – kakvo mesto i šta hoće Srbija u međunarodnoj bezbednosnoj saradnji, i kako će da definiše svoj odnos prema NATO-u”, ocenjuje Miroslav Hadžić.
Kakav stav o NATO-u imaju pojedine žrtve bombardovanja? Evo šta kaže Žanka Stojanović, čiji je sin Nebojša poginuo u bombardovanju zgrade
RTS-a:
“NATO se u slučaju ubistva šesnaestoro tehničara Televizije pojavio, takoreći, kao sredstvo u Miloševićevim rukama.”
Ona optužuje vlasti u Srbiji, pre svih Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije, da skrivaju istinu o okolnostima pod kojima je poginulo 16 radnika državne televizije. Žanka Stojanović kaže da je Miloševićev režim znao da će se taj napad dogoditi, ali da je odlučio da žrtvuje radnike koji su te noći bili u zgradi RTS-a.
“Žrtve bombardovanja Televizije Srbije, stoga, bi pozdravile ulazak naše zemlje u NATO, i to iz jednog osnovnog razloga. Zapadna alijansa, verovatno, je jedina sila koja bi mogla da uspostavi nekakvu efektivnu kontrolu nad nereformisanim i nelustriranim srpskim vojnim strukturama", zaključuje ona.