Miodrag Kostić, Vuk Hamović i Miroslav Bogićević najbogatiji su biznismeni u Srbiji, pokazala je najnovija Forbsova lista. Po prvi put u ovom društvu nema Miroslava Miškovića, koji je do nedavno proglašavan za jednog od najimućnijih ljudi na Balkanu.
Miodrag Kostić, vlasnik kompanije MK Group, sa prihodom od 234 miliona evra je, prema proceni uglednog američkog lista, na visokom trećem mestu najbogatijih ljudi u regionu. Ova firma godinama je jedna od najuspešnijih u Srbiji, a u njenom sastavu posluje 36 povezanih preduzeća u oblasti poljoprivrede, turizma i trgovine.
Ulazak u vrh balkanske liste bogataša po izboru Forbsa Miodrag Kostić doživljava kao priznanje i, kako je rekao za RSE, čast što se našao u društvu uspešnih koji doprinose razvoju svoje zemlje i regiona.
“Kroz trideset godina rada naučio sam da uspeh ne proizilazi iz želje, već da je isključivi proizvod rada. On se ne meri samo ciframa, već ugledom i poštovanjem koje se kroz posao stiče. Da biste bili lider i najbolji u nečemu treba dobro da upoznate druge takmičare ali i da dobro poznajete svoj tim kako bi napravili kvalitetan proizvod. Nužno je i da se brzo prilagođavate aktuelnim trendovima, jer bez toga bi vas konkurencija vrlo brzo nadmašila.“
Ovaj biznismen javnosti Srbije postao je poznat početkom dvehiljaditih kada je po ceni od po tri evra, uz obavezu na investiciona ulaganja i otplatu njihovih dugova, u privatizaciji kupio šećerane u Pećincima, Baču i Kovačici, koje su kasnije prodate, od kada nosi i nadimak “srpski kralj šećera”. Iza njega na Forbsovoj listi je Vuk Hamović, osnivač EFT grupe, koji se smatra najvećim trgovcem električnom energijom od Ukrajine do Grčke i čija firma je u 2011. godini u svetu ostvarila promet od više od dve milijarde evra. U društvo najbogatijih Balkanaca svrstan je i Miroslav Bogićević, vlasnik šabačkog koncerna “Farmakom MB”, koji se nedavno pominjao kao kupac beogradskog lista “Politika”.
Vladimir Gligorov, iz bečkog Instituta za medjunarodne ekonomske studije, kaže za RSE da uprkos uspesima u regionu domaći biznismeni nisu relevantni u svetskim okvirima, izmedju ostalog i zbog toga što se uglavnom bave trgovinom.
“Medju domaćim bogatašima nema nikoga ko je industrijalac, i to je ključna razlika izmedju njih i velikih biznismena na zapadu. To je karakteristično za nerazvijene zemlje u kojima su, u stvari, najbogatiji ljudi oni koji imaju pristup prirodnim bogatstvima ili neki dominantan položaj u domaćoj trgovini. Ovde se ili trguje energijom, naftom, strujom, ili se trguje zemljom i prehrambenim proizvodima, kao što je na primer šećer. Nema nikoga ko proizvodi neku industijsku robu i da je na osnovu toga stekao bogatstvo.”
U bogataše regiona Forbs je uvrstio i Miliju Babovića, vlasnika Viktorija grupe koja posluje u agraru, i koja je pominjana u aferi oko aflatoksina u mleku u Srbiji. Ovog puta u izboru prestižnog američkog lista nema Miroslava Miškovića, vlasnika kompanije Delta, koji je pre šest godina bio prvi biznismen iz Srbije na listi Forbsa sa bogatstvom procenjenim na čak milijardu dolara. Mišković je trgovinski lanac Maxi prodao belgijskom Delezu, a trenutno se nalazi u zatvoru zbog malverzacija u privatizaciji putarskih preduzeća.
Sociolog Ratko Božović kaže da domaće biznismene svakako odlikuje velika ambicioznost, ali prvenstveno poseban karakter prilagodjen balkanskim uslovima.
“Ovde nije u pitanju samo to da se radi o ličnostima sa posebnim kapacitetom, u smislu lucidnosti, njihove velike vrednosti ili ekonomske imaginacije. Pored toga, očigledno je da su to ljudi koji su se dobro snalazili u odredjenim okolnostima, tokom devedesetih ali i posle petooktobarskih promena. Oni su shvatili kakvo je vreme i dobro su videli tokom naše tranzicione noći. I ti ljudi su se dobro snašli i iskoristili priliku, jer ovde se niko nije obogatio bez pomoći vlasti. Dok ne budemo znali kako je ko od njih došao do svog imetka, nećemo znati ni ko su oni.”
Poslednjih godina najbogatiji pojedinci u srpskom društvu, posebno vlasnici velikih kompanija, organizuju humanitarne akcije za nezbrinute i siromašne, njihove firme poštuju princip društveno odgovornog poslovanja, dok mnogi ulažu u kulturu i sport.
Vladimir Gligorov zaključuje da takve aktivnosti bogatih svakako znače onima koji nemaju mnogo, ali da bi najbitnije za društvo bilo da se dobije odgovor na ključno pitanje.
“Kod bogatih ljudi obično se pita kako su došli do svog prvog miliona. Jer u zemljama u tranziciji jeftino se dodje do nekog položaja zato što se prethodni sistem raspada. U njihovim biografijama to se može opisati kao sreća, ali najčešće bude neka veza. A drugo bitno pitanje je kako su održali i uvećali svoje bogatstvo. Zato što u stvari to obično bude neka vrsta dominantnog ili monopolskog položaja koji to obezbedjuje.”
Lista Forbsa za Balkan napravljena je na osnovu podataka sa berze i poredjenjem odnosa prihoda i dobiti. Prema pisanju Forbsa, ipak se pouzdano ne može znati ko je najbogatiji u Srbiji jer je, kako navodi taj list, vrlo verovatno da većina biznismena ima skrivene račune u inostranstvu.
Miodrag Kostić, vlasnik kompanije MK Group, sa prihodom od 234 miliona evra je, prema proceni uglednog američkog lista, na visokom trećem mestu najbogatijih ljudi u regionu. Ova firma godinama je jedna od najuspešnijih u Srbiji, a u njenom sastavu posluje 36 povezanih preduzeća u oblasti poljoprivrede, turizma i trgovine.
Ulazak u vrh balkanske liste bogataša po izboru Forbsa Miodrag Kostić doživljava kao priznanje i, kako je rekao za RSE, čast što se našao u društvu uspešnih koji doprinose razvoju svoje zemlje i regiona.
“Kroz trideset godina rada naučio sam da uspeh ne proizilazi iz želje, već da je isključivi proizvod rada. On se ne meri samo ciframa, već ugledom i poštovanjem koje se kroz posao stiče. Da biste bili lider i najbolji u nečemu treba dobro da upoznate druge takmičare ali i da dobro poznajete svoj tim kako bi napravili kvalitetan proizvod. Nužno je i da se brzo prilagođavate aktuelnim trendovima, jer bez toga bi vas konkurencija vrlo brzo nadmašila.“
Ovaj biznismen javnosti Srbije postao je poznat početkom dvehiljaditih kada je po ceni od po tri evra, uz obavezu na investiciona ulaganja i otplatu njihovih dugova, u privatizaciji kupio šećerane u Pećincima, Baču i Kovačici, koje su kasnije prodate, od kada nosi i nadimak “srpski kralj šećera”. Iza njega na Forbsovoj listi je Vuk Hamović, osnivač EFT grupe, koji se smatra najvećim trgovcem električnom energijom od Ukrajine do Grčke i čija firma je u 2011. godini u svetu ostvarila promet od više od dve milijarde evra. U društvo najbogatijih Balkanaca svrstan je i Miroslav Bogićević, vlasnik šabačkog koncerna “Farmakom MB”, koji se nedavno pominjao kao kupac beogradskog lista “Politika”.
Vladimir Gligorov, iz bečkog Instituta za medjunarodne ekonomske studije, kaže za RSE da uprkos uspesima u regionu domaći biznismeni nisu relevantni u svetskim okvirima, izmedju ostalog i zbog toga što se uglavnom bave trgovinom.
“Medju domaćim bogatašima nema nikoga ko je industrijalac, i to je ključna razlika izmedju njih i velikih biznismena na zapadu. To je karakteristično za nerazvijene zemlje u kojima su, u stvari, najbogatiji ljudi oni koji imaju pristup prirodnim bogatstvima ili neki dominantan položaj u domaćoj trgovini. Ovde se ili trguje energijom, naftom, strujom, ili se trguje zemljom i prehrambenim proizvodima, kao što je na primer šećer. Nema nikoga ko proizvodi neku industijsku robu i da je na osnovu toga stekao bogatstvo.”
U bogataše regiona Forbs je uvrstio i Miliju Babovića, vlasnika Viktorija grupe koja posluje u agraru, i koja je pominjana u aferi oko aflatoksina u mleku u Srbiji. Ovog puta u izboru prestižnog američkog lista nema Miroslava Miškovića, vlasnika kompanije Delta, koji je pre šest godina bio prvi biznismen iz Srbije na listi Forbsa sa bogatstvom procenjenim na čak milijardu dolara. Mišković je trgovinski lanac Maxi prodao belgijskom Delezu, a trenutno se nalazi u zatvoru zbog malverzacija u privatizaciji putarskih preduzeća.
Sociolog Ratko Božović kaže da domaće biznismene svakako odlikuje velika ambicioznost, ali prvenstveno poseban karakter prilagodjen balkanskim uslovima.
“Ovde nije u pitanju samo to da se radi o ličnostima sa posebnim kapacitetom, u smislu lucidnosti, njihove velike vrednosti ili ekonomske imaginacije. Pored toga, očigledno je da su to ljudi koji su se dobro snalazili u odredjenim okolnostima, tokom devedesetih ali i posle petooktobarskih promena. Oni su shvatili kakvo je vreme i dobro su videli tokom naše tranzicione noći. I ti ljudi su se dobro snašli i iskoristili priliku, jer ovde se niko nije obogatio bez pomoći vlasti. Dok ne budemo znali kako je ko od njih došao do svog imetka, nećemo znati ni ko su oni.”
Poslednjih godina najbogatiji pojedinci u srpskom društvu, posebno vlasnici velikih kompanija, organizuju humanitarne akcije za nezbrinute i siromašne, njihove firme poštuju princip društveno odgovornog poslovanja, dok mnogi ulažu u kulturu i sport.
Vladimir Gligorov zaključuje da takve aktivnosti bogatih svakako znače onima koji nemaju mnogo, ali da bi najbitnije za društvo bilo da se dobije odgovor na ključno pitanje.
“Kod bogatih ljudi obično se pita kako su došli do svog prvog miliona. Jer u zemljama u tranziciji jeftino se dodje do nekog položaja zato što se prethodni sistem raspada. U njihovim biografijama to se može opisati kao sreća, ali najčešće bude neka veza. A drugo bitno pitanje je kako su održali i uvećali svoje bogatstvo. Zato što u stvari to obično bude neka vrsta dominantnog ili monopolskog položaja koji to obezbedjuje.”
Lista Forbsa za Balkan napravljena je na osnovu podataka sa berze i poredjenjem odnosa prihoda i dobiti. Prema pisanju Forbsa, ipak se pouzdano ne može znati ko je najbogatiji u Srbiji jer je, kako navodi taj list, vrlo verovatno da većina biznismena ima skrivene račune u inostranstvu.