Antimiloševićevi bedževi, pištaljka, razbijeno roze ogledalce, farmerke visokog struka, plastična flaša napunjena benzinom, izbeglička legitimacija, novčanice živih boja sa velikim brojem nula.... To su neki od predmeta za koje građani Srbije vežu svoje sećanje na devedesete godine i njihov život u vreme režima Slobodana Miloševića. „Muzej objekata“, odnosno kolekciju sećanja na te turbulentne godine, kroz donirane lične predmete građana, prave Milica Pekić, Ana Adamović i Džejms Mej, u okviru projekta „Nezaboravljeni“ fonda „Biljana Kovačević Vučo“.
Vrata Centra za kulturnu dekontaminaciju u petak uveče bila su otvorena za sve Beograđane koji su hteli da doniraju svoje uspomene. U paviljonu, na stolovima, već su bili izloženi neki od predmeta koji su skupljeni u prethodnih godinu dana, kako na prvoj izložbi u Beogradu, tako i u Novom Sadu.
Svaka izložba, prema rečima Milice Pekić, prilika je da se kolekcija muzeja uveća, da se građani animiraju da dođu i da pokušaju da artikulišu svoje sećanje na taj period kroz njima važne predmete.
„Ideja je da kroz jedan umetnički participativni projekat aktiviramo građane da oni svojim učešćem grade sliku prošlosti, da kroz njihove priče možemo da razumemo kako se ljudi osećaju kad su u pitanju devedesete i šta je ono što ta decenija predstavlja u memoriji građana Srbije. Važno nam je da aktiviramo građane da sami razmišljaju, da artikulišu svoje sećanje, da svoje sećanje doniraju muzeju, a onda, kad sakupimo dovoljan broj predmeta, kontinuirano uvećavamo kolekciju, da bi kroz nju mogli da gradimo altrenativnu istoriju. Cilj projekta je da vidimo kako se kroz individualna sećanja može razumeti prošlost“, pojašnjava istoričarka umetnosti i voditeljka nezavisne platforme za savremenu kulturu „Kiosk“.
Na stolovima su izloženi razni predmeti i zajedno s njima pojašnjenja. Milica Zarić donirala je polomljeno roze ogledalce i napisala „U drugom razredu osnovne škole, moja najbolja drugarica Maja i ja krišom smo uzimale šminku naših majki i zamišljale da smo odrasle. Ogledalce je bio jedini predmet koji je bio baš naš. Tog dana smo se otimale oko maminog karmina i Maja je besno slomila ogledalce i otišla kući. Dugo nismo pričale a ni sedele zajedno u klupi i pre nego što smo imale priliku da se pomirimo Maja se odselila jer je njen tata dobio posao u inostranstvu.“. Priča o odlasku dragih ljudi u inostranstvo, povezana je i sa predmetom Nine Jerković, koja je donirala karirane farmerke visokog struka koje su tih godina bile moderne.
„Sećanje na taj period zapravo zavisi kojoj generaciji ste pripadali. Opšta slika jeste da je to zaista bio traumatičan period za većinu građana, da su ga ljudi jako teško podnosili. Priče su jako različite, ali mislim da je opšti utisak vezan za neku vrstu traume“, napominje Milica Pekić.
Tako je penzionerka Milena Nedeljković donirala kesice limuntusa, vinobrana, detalje koji je vežu za, kako je napisala, „nesrećne i tužne devedesete“. Nataša Marić donirala je malu baterijsku lampu, kao predmet koji je podseća na periode restrikcije struje. Svoj objekat nazvala je „Srbija u mraku“. Nikola P. doneo je broj dnevnog lista „Politika“ za koji je zapisao da je „sredstvo za ispiranje mozga“.
„Ja sam čak razmišljala da donesem zrno pasulja, jer smo tih devedesetih dobijali pakete sa hranom. Na fakultetu sam čekala da mi se iz džaka sa šećerom prespe koliko mi je pripadalo. Te stvari treba da zapamtimo. Žao mi je što nisam sačuvala te vreće, tu pomoć, te kutije jer to mnogo bolje pokazuje šta su devedesete od bilo kakvih kulturnih, posebno masovno medijskih popularnih proizvoda. Muzeju sam donela jedan artefakt koji smo koristili posebno na protestima 96/97, gotovo svakodnevno. Meni je zamenjivao pištaljku. Dobila sam ga od studenta 1994. godine sa severa Evropa“, kaže profesorka teorije medija Milena Dragičević Šešić ostavljajući organizatorima irvasko klepetalo.
Neke od napisanih priča su intimne, neke kritički okrenute ka tadašnjem režimu, jedne su potresne, druge vesele... No, svaka od tih priča stvara celokupnu sliku vremena koje je izganano iz aktuelnog sećanja u Srbiji. Devedesete se u javnom diskursu pominju kao sredstvo političkog obračuna sa protivnicima, za plašenje građana i ,kako je to pokušala kampanja „Volim devedesete“ iz 2011. godine, kao vreme ludih žurki i zabave. Upravo zbog mogućnosti manipulacije, Milena Dragičević Šešić smatra da su ovakvi pokušaji artikulacije sećanja na određeni period veoma važni.
„Jako je važno da se na ovaj način sećamo devedesetih, da se naše pojedinačne memorije skupe na jedno mesto, da kroz predmete koji materijalizuju ta sećanja, naša individualna sećanja postaju zajednička. Jer, inače smo podložni uticajima koji nam formiraju sećanja. Mislim da će ovaj muzej građanskogg sećanja na devedesete predstavljati jednu vrstu pomaka u rekonceptualizaciji muzeja, da muzeji nisu samo institucije koje čuvaju umetnička dela, nego ustanove koje kreiraju identitete, u ovom slučaju građanski identitet devedesetih“, napominje sagovornica RSE.
Poklanjajući recikliranu baletanku muzeju, novinarka iz Kragujevca, Ana Milanović, je napisala da taj predmet donira jer veruje „da će pokretanje dijaloga o mraku koji smo podneli tokom devedesetih pomoći u razumevanju i kretanju kroz ovaj novi mrak u kome se nalazimo“. Koncept zaborava, kao kontinuiranog sredstva manipulacije, i za Milenu Dragičević Šešić jeste ozbiljan problem koji utiče na formiranje današnje javnosti Srbije.
„Mi se danas ne sećamo ničega, ni šezdesetih, ni sedamdesetih, ni osamdesetih... Ne sećamo se ni samoupravljanja, ni nesvrstanih, ne sećamo se ni lepih ni loših stvari iz socijalističke prošlosti. Mi smo i dalje zakopani u sećanju na period od 1943. do 1946. Pokušaji od tzv. rehabilitacije pravljenja glavnog političkog pitanja to pokazuju. Jednostavno, mi još uvek ne možemo da se izvadimo iz daleke prošlosti i tema za koje mislim da isključivo utiču na emocije, a to je neproduktivno, pogrešno i jako loše“, smatra Dragičević Šešić.
Prikupljanje objekata biće organizovano u celoj Srbiji u narednih godinu dana, nakon čega bi se trebala organizovati nova, velika izložba u Beogradu. U idealnom slučaju, našao bi se prostor u kojem bi „Muzej objekata“ bio stalna postavka, kaže Milica Pekić.
Na taj način, jedan važan period bio bi istrgnut iz zaborava, koji je, kako ga definiše Embrouz Birs u svom „Đavoljem rečniku“, spavaonica bez budilnika, „božji dar dužnicima, dat kao nadoknada za izgubljenu savest.“
Vrata Centra za kulturnu dekontaminaciju u petak uveče bila su otvorena za sve Beograđane koji su hteli da doniraju svoje uspomene. U paviljonu, na stolovima, već su bili izloženi neki od predmeta koji su skupljeni u prethodnih godinu dana, kako na prvoj izložbi u Beogradu, tako i u Novom Sadu.
Svaka izložba, prema rečima Milice Pekić, prilika je da se kolekcija muzeja uveća, da se građani animiraju da dođu i da pokušaju da artikulišu svoje sećanje na taj period kroz njima važne predmete.
„Ideja je da kroz jedan umetnički participativni projekat aktiviramo građane da oni svojim učešćem grade sliku prošlosti, da kroz njihove priče možemo da razumemo kako se ljudi osećaju kad su u pitanju devedesete i šta je ono što ta decenija predstavlja u memoriji građana Srbije. Važno nam je da aktiviramo građane da sami razmišljaju, da artikulišu svoje sećanje, da svoje sećanje doniraju muzeju, a onda, kad sakupimo dovoljan broj predmeta, kontinuirano uvećavamo kolekciju, da bi kroz nju mogli da gradimo altrenativnu istoriju. Cilj projekta je da vidimo kako se kroz individualna sećanja može razumeti prošlost“, pojašnjava istoričarka umetnosti i voditeljka nezavisne platforme za savremenu kulturu „Kiosk“.
Na stolovima su izloženi razni predmeti i zajedno s njima pojašnjenja. Milica Zarić donirala je polomljeno roze ogledalce i napisala „U drugom razredu osnovne škole, moja najbolja drugarica Maja i ja krišom smo uzimale šminku naših majki i zamišljale da smo odrasle. Ogledalce je bio jedini predmet koji je bio baš naš. Tog dana smo se otimale oko maminog karmina i Maja je besno slomila ogledalce i otišla kući. Dugo nismo pričale a ni sedele zajedno u klupi i pre nego što smo imale priliku da se pomirimo Maja se odselila jer je njen tata dobio posao u inostranstvu.“. Priča o odlasku dragih ljudi u inostranstvo, povezana je i sa predmetom Nine Jerković, koja je donirala karirane farmerke visokog struka koje su tih godina bile moderne.
Muzej objekata: Sećanje građana Srbije na devedesete godine
Na jednom od stolova svoje mesto našlo je i kinder jaje, uz kratku poruku – „detinjstvo“. Malo dalje, torbica koja liči na kokos i podseća na rejv žurke, dobar provod, vreme zabave... A onda mali limeni tanjir i „sećanje na baku koja me hranila“, kako piše Jovana Stevanović.„Sećanje na taj period zapravo zavisi kojoj generaciji ste pripadali. Opšta slika jeste da je to zaista bio traumatičan period za većinu građana, da su ga ljudi jako teško podnosili. Priče su jako različite, ali mislim da je opšti utisak vezan za neku vrstu traume“, napominje Milica Pekić.
Tako je penzionerka Milena Nedeljković donirala kesice limuntusa, vinobrana, detalje koji je vežu za, kako je napisala, „nesrećne i tužne devedesete“. Nataša Marić donirala je malu baterijsku lampu, kao predmet koji je podseća na periode restrikcije struje. Svoj objekat nazvala je „Srbija u mraku“. Nikola P. doneo je broj dnevnog lista „Politika“ za koji je zapisao da je „sredstvo za ispiranje mozga“.
„Ja sam čak razmišljala da donesem zrno pasulja, jer smo tih devedesetih dobijali pakete sa hranom. Na fakultetu sam čekala da mi se iz džaka sa šećerom prespe koliko mi je pripadalo. Te stvari treba da zapamtimo. Žao mi je što nisam sačuvala te vreće, tu pomoć, te kutije jer to mnogo bolje pokazuje šta su devedesete od bilo kakvih kulturnih, posebno masovno medijskih popularnih proizvoda. Muzeju sam donela jedan artefakt koji smo koristili posebno na protestima 96/97, gotovo svakodnevno. Meni je zamenjivao pištaljku. Dobila sam ga od studenta 1994. godine sa severa Evropa“, kaže profesorka teorije medija Milena Dragičević Šešić ostavljajući organizatorima irvasko klepetalo.
Neke od napisanih priča su intimne, neke kritički okrenute ka tadašnjem režimu, jedne su potresne, druge vesele... No, svaka od tih priča stvara celokupnu sliku vremena koje je izganano iz aktuelnog sećanja u Srbiji. Devedesete se u javnom diskursu pominju kao sredstvo političkog obračuna sa protivnicima, za plašenje građana i ,kako je to pokušala kampanja „Volim devedesete“ iz 2011. godine, kao vreme ludih žurki i zabave. Upravo zbog mogućnosti manipulacije, Milena Dragičević Šešić smatra da su ovakvi pokušaji artikulacije sećanja na određeni period veoma važni.
„Jako je važno da se na ovaj način sećamo devedesetih, da se naše pojedinačne memorije skupe na jedno mesto, da kroz predmete koji materijalizuju ta sećanja, naša individualna sećanja postaju zajednička. Jer, inače smo podložni uticajima koji nam formiraju sećanja. Mislim da će ovaj muzej građanskogg sećanja na devedesete predstavljati jednu vrstu pomaka u rekonceptualizaciji muzeja, da muzeji nisu samo institucije koje čuvaju umetnička dela, nego ustanove koje kreiraju identitete, u ovom slučaju građanski identitet devedesetih“, napominje sagovornica RSE.
Poklanjajući recikliranu baletanku muzeju, novinarka iz Kragujevca, Ana Milanović, je napisala da taj predmet donira jer veruje „da će pokretanje dijaloga o mraku koji smo podneli tokom devedesetih pomoći u razumevanju i kretanju kroz ovaj novi mrak u kome se nalazimo“. Koncept zaborava, kao kontinuiranog sredstva manipulacije, i za Milenu Dragičević Šešić jeste ozbiljan problem koji utiče na formiranje današnje javnosti Srbije.
„Mi se danas ne sećamo ničega, ni šezdesetih, ni sedamdesetih, ni osamdesetih... Ne sećamo se ni samoupravljanja, ni nesvrstanih, ne sećamo se ni lepih ni loših stvari iz socijalističke prošlosti. Mi smo i dalje zakopani u sećanju na period od 1943. do 1946. Pokušaji od tzv. rehabilitacije pravljenja glavnog političkog pitanja to pokazuju. Jednostavno, mi još uvek ne možemo da se izvadimo iz daleke prošlosti i tema za koje mislim da isključivo utiču na emocije, a to je neproduktivno, pogrešno i jako loše“, smatra Dragičević Šešić.
Prikupljanje objekata biće organizovano u celoj Srbiji u narednih godinu dana, nakon čega bi se trebala organizovati nova, velika izložba u Beogradu. U idealnom slučaju, našao bi se prostor u kojem bi „Muzej objekata“ bio stalna postavka, kaže Milica Pekić.
Na taj način, jedan važan period bio bi istrgnut iz zaborava, koji je, kako ga definiše Embrouz Birs u svom „Đavoljem rečniku“, spavaonica bez budilnika, „božji dar dužnicima, dat kao nadoknada za izgubljenu savest.“