U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o korupciji u Bosni i Hercegovini i Srbiji, dve zemlje koje su od svih država bivše Jugoslavije najslabije plasirane na listi Transparency International, međunarodne nevladine organizacije za borbu protiv korupcije. Na ovoj listi Srbija zauzima 83., a Bosna i Hercegovina 99. mesto.
Sagovornici su bili čelni ljudi dve organizacije koje se bave istraživanjem korupcije - Verica Barać, predsednica Saveta Srbije za borbu protiv korupcije, i Emir Đikić, predsedavajući Odbora direktora Transparency International Bosne i Hercegovine.
Bilo je reči o tome da li se zakoni donose po meri tajkuna, zbog čega je Miroslav Mišković, najbogatiji tajkun u Srbiji, nedodirljiv, zašto sudski procesi protiv bosanskohercegovačkih političara, optuženih za korupciju, obično završavaju oslobađajućom presudom, da li se oduzima nezakonita stečena imovina, zašto su Bosni i Hercegovini međustranački dogovori jači od zakona, koliki je uticaj tajkuna na sastav vlade u Srbiji, kao i o tome kako najbogatiji ljudi u Srbiji i Bosni i Hercegovini izbegavaju da plaćaju porez.
Emir Đikić: Posljednjih godina se na antikorupcionim programima u Bosni i Hercegovini nije ništa uradilo, dok se u drugimdržavama regiona nešto radilo, makar samo na zakonodavstvu. U našoj zemlji ne postoje agencije za borbu protiv korupcije, a sudska, zakonodavna i politička vlast su isprepletene i povezane. Praktično u ovoj državi nema nikog ko je spreman da se bori protiv korupcije.
Verica Barać: U Srbiji se nešto malo uradilo na zakonodavnom okviru, ali nema institucija koje mogu da garantuju primenu zakona. Uticaj političkih stranaka na institucije je sve veći, kontrola nad medijima je takođe sve veća, zakoni se donose prema potrebama tajkuna, tako da apsolutno nema mogućnosti za primenu antikorupcijskih mera. Zato i ne može biti rezultata u borbi protiv korupcije.
Emir Đikić: Zakoni se donose po evropskim standardima, a provedbeni propisi od kojih zavisi primjena zakona ili se ne donose ili sedonose tako da odgovaraju onom sloju koji bi trebalo da se nađe na udaru antikorupcijskih mjera.
Verica Barać: On zaista radi sve što odgovara njegovim privatnim interesima, s tim što je to sada pretvoreno u državnu politiku, pa ispada da je ono što je korisno za Miškovića dobro i za državu. On je sada jedan od glavnih sagovornika vlade u traženju rešenja kako da se izađe iz krize. Ovde je nemoguće napraviti analizu kakve su posledice svega onoga što je Mišković uradio. Karakteristični slučajevi su stvaranje njegovog monopola u maloprodaji i Luka Beograd. U ovoj zemlji se godinama menjaju zakoni i generalni urbanistički planovi, donose odluke i podzakonski akti da bi se Miškoviću omogućilo da ostvari svoje poslovne interese, a onda se kaže da je to dobro za državu. Znači, kada se zbog Miškovića menja generalni plan Beograda da bi on trgovao građevinskim zemljištem koje, inače, nikada nije kupio, onda se to ovde plasira kao želja grada da se spusti na reke i da se gradi grad na vodi. To se, dakle, predstavlja kao razvojna politika. Ovde je ostvarena potpuna simbioza između političke elite i tajkuna. To ne važi samo za Miškovića nego i za ostale tajkune. Zaista ne znam kako se određuje vlada - da li prvo tajkuni odrede ko će u vladu ili se o tome dogovaraju sa političarima. Oni sada i formalno zajedno sede na biznis forumu na Kopaoniku, srpskom Davosu. Premijer sedi sa tajkunima i oni savetuju vladu kako da se izađe iz krize, kako da država troši devizne rezerve da bi dinar imao onoliku vrednost koliko to odgovara izvozničkom lobiju i tako dalje. Najgore u svemu je što se to proglašava dobrom državnom politikom.
Tajkuni proizašli iz politike
Emir Đikić: Postoje takvi ljudi i u Bosni i Hercegovini, mada nemaju takvu moć kao gospodin Mišković. Ti ljudi su većinomproizašli iz politike. Kod nas se veliki sudski procesi za korupciju ne vode protiv tajkuna nego protiv političara koji su im omogućili sticanje dobiti. U Bosni i Hercegovini je, naravno, sve podijeljeno na troje. U Federaciji Bosne i Hercegovine imate dvije-tri grupacije koje su se obogatile na, zasad, zakonit način budući da niko nije proveo procedure i postupke. Imate grupaciju koja je okupljena oko Merkura, zatim onu oko Avaza i treću koja je okupljena oko Lijanovića. Te tri grupe u principu kreiraju politiku i javno mnjenje u Federaciji. S druge strane, u Republici Srpskoj tajkuni izrastaju iz vlasti premijera Republike Srpske Milorada Dodika. Govorim o Integri, Integralu, o sumnjivim poslovima koji su im dodijeljeni, kao i o privatizaciji Rafinerije u Brodu gdje se ne zna ni ko su, ni otkuda su oni koji su kupili 60 posto te rafinerije.
Emir Đikić: U Republici Srpskoj nema medijskih sloboda. Tu je vladajuća struktura poklopila sve oko sebe, uključujući i medije koje bogato plaća da plasiraju ljudima ono što ona želi. U medijima se svaki dan otvori po neka fabrika, najavljuju se velike investicije, govori se oautoputevima, a, ako krenete da se provozate tim autoputevima, vidjećete da od svega obećanog postoji samo deset kilometara od Banjaluke do Trna. Imali smo priču o velikim ulaganjima českog elektroenergetskog kombinata ČEZ u Termoelektranu Gacko, pa je na kraju ispalo da vlada Republike Srpske mora ČEZ-u platiti odštetu. Mi sve to objavljujemo, a njima se to ne sviđa. Slične stvari objavljujemo i u Federaciji, ali tamo nemate tako monolitnu vlast kao u Republici Srpskoj, pa nismo toliko na udaru.
Verica Barać: Apsolutno nema jer ne može ni da ih bude. On govori da je sprega između krupnog kapitala, kriminala, državnih institucija i pravosuđa velika opasnost za Srbiju, međutim, ne pokreću se nikakve istrage protiv velikih igrača. Poznato je da veliki tajkuni kupuju sve po Srbiji uz pomoć takozvanih fantomskih firmi koje na svojim računima nemaju novaca. To smo videli na primeru Luke Beograd, C-marketa i u mnogim drugim slučajevima. Njihovo poslovanje se ne preispituje, a kako je i moguće, kada su onisavetnici vlade, kada se poslušne državne institucije sve više popunjavaju partijskim kadrovima koji su potpuno pod kontrolom vladajućih političkih stranaka, kada i sudovi i tužilaštva sve više zavise od vlasti. Znači, to što Tadić priča, to je samo za medije, to treba da zvuči kao da se približavamo Evropi.
Emir Đikić: Nedavno smo imali odličan primjer za tu priču. Sudija ustavnog suda, dakle najviše sudske instance u Bosni i Hercegovini, u pismu Miloradu Dodiku, koje je sticajem okolnosti došlo u javnost, obraća mu se sa “šefe“. Dodik je znači njemu politički šef. Na svu sreću, taj sudija je razriješen dužnosti. Inače, u Bosni i Hercegovini je strašan pritisak na sudstvo i kod sudija i tužilaca postoji ogromna količina autocenzure. Međutim, i pored toga pokreću se procesi protiv visokih političkih zvaničnika koji, na žalost, uglavnom padaju u vodu.
Verica Barać: U Srbiji od 2000. godine nijedan političar, nijedan tajkun nikada nije optužen. U svim velikim aferama, koje je ovdašnja vlast predstavljala kao odlučan obračun sa korupcijom, uvek su stradali sitni izvršioci. Recimo, u slučaju drumske mafije, gde se novac krao na taj način što je lopovski softver bio ugrađen na naplatnim rampama i gde je bilo potpuno jasno da vertikala ide i do tadašnjegministra, na kraju su glavni krivci ispali ljudi koji su radili na rampama.
Blef sa oduzimanjem imovine
Emir Đikić: Ona se po propisima može oduzimati, ali je, recimo, u 2008. godinu u sudskim postupcima oduzeto svega oko 12.000 maraka ili 6.000 eura.
Verica Barać: Neće, zato što je to takođe jedan politički blef. Prvo, reč je o privremenom oduzimanju, zatim kako je moguće da se vodi postupak za oduzimanje imovine, a da nema optužnice protiv Darka Šarića i protiv onoga ko mu je javio da se sakrije. Zašto se ne podigne optužnica ako je tačno sve ono što se o njemu piše u medijima? Mislim da nikakva ozbiljna optužnica neće ni da bude, zato što je Šarić posledica sistema koji je uspostavljen u Srbiji. U Srbiji ne postoje osnovne pretpostavke za borbu protiv korupcije. Zašto? Zato što postoji simbioza između tajkuna iz Miloševićevog vremena, koji su sada sve legalizovali, i vlasti. Tajkuni iz Miloševićevog vremena su 2000. godinu i pad Miloševića spremno dočekali, oni su imali novac, koji su oprali kroz privatizaciju, i svoje ljude u institucijama. Poznato je da se kroz građevinarstvo, sport i privatizaciju najlakše pere novac. Znamo i podatak iz jedne studije OEBS-a od pre dve godine da u procesu privatizacije u Srbiji apsolutno nije bilo kontrole porekla novca. U Srbiji se stalno pojavljuju fantomske firme bez novca, bez ijednog zaključenog ugovora, ali se novac na kraju negde pojavi. Niko ne pita otkud taj novac, niti ulazi u njegovo poreklo. Ali da se vratim oduzimanju imovine Darku Šariću. Ovde se umesto priče o tome kako je Šarić uopšte bio moguć danima piše o oduzimanju njegove imovine. Državni sekretar Slobodan Homen čak izjavljuje će se to deliti sirotinji, a pri tom ne kaže da se radi o privremenom oduzimanju i da će država, ako se krivični postupak ne završi uspešno, morati da plati odštetu zato što je oduzela nešto za šta nije mogla da dokaže da je nastalo iz kriminala.
Emir Đikić: Mito je mito. Ako date dozvolu nekom preduzeću da izgradi nešto na povoljnoj lokaciji, znači da odte firme očekujete mastan prilog za predizbornu kampanju. Uostalom, u Bosni i Hercegovini se te stvari toliko javno rade da je to za nepovjerovati. Mi smo, recimo, na jedan naš upit od jednog bivših enitetskog premijera dobili ovakav odgovor: “Mi znamo da nismo postupili po zakonu, ali to je bilo potrebno zbog međustranačkog dogovora“. Pošto je to bio crno na bijelo dokaz o kršenju zakona, mi smo to poslali tužilaštvu - i ništa. Međustranački dogovor je jači od zakona.
Verica Barać: U Srbiji se mnogi projekti rade samo zbog toga da bi se ljudi “ugradili“, pre svega oni iz političkih stranaka. Posle izbora kod nas redovno nastupa podela plena, dele se ministarstva, a onome kome pripadne određeni resor pripadne i cela oblast koju pokriva taj resor. Recimo, ako je neko ministar zdravlja, onda on ljude iz svoje stranke postavi na sva direktorska mesta od bolnica do poslednjeg doma zdravlja. Zašto je to važno? Zato što preko tih ljudi idu javne nabavke u koje se onda “ugrađuju“ i ministar i njegova politička stranka. I pored silnih projekata u Srbiji za sve ove godine nije urađen nijedan značajni infrastrukturni objekat. Umesto toga, godinama se otvaraju razne deonice na autoputu čija je izgradnja počela još u vreme SFRJ i nije završen do danas. Iako ništa značajno nije napravljeno, ogroman novac iz budžeta otišao je na razne projekte, studije, analize. Dešava da se poruče i plate projekti, kao što je to slučaj sa Narodnim muzejom u Beogradu, koji nekoliko godina stoje u fijoci dok ne dođe novi ministar koji kaže da taj projekt ne valja, pa se onda ponovo snima stanje, prave analize i radi novi projekt. Posledica je da se ne zna koliko je novca otišlo iz budžeta, a da u Beogradu dva muzeja - Narodni i Muzej savremene umetnosti - već nekih sedam, osam godina ne rade.
Emir Đikić: Oni vjerovatno uredno plaćaju porez na ono što imaju prijavljeno na svoje ime, ali to nije ono što oni i stvarno zarade. Isto je sa profitom firme. Mi u Bosni i Hercegovini još nemamo utvrđene računovodstvene standarde, tako da imate mogućnost da naštimatekolika će vam dobit biti.
Verica Barać: U Srbiji je sve skriveno kad su u pitanju moćni ljudi i njihov novac. O neplaćenom poreza čujemo samo onda kad vlada ili neki ministar krene u obračun sa nekim od bogataša. Na primer, kada su krenuli u obračun sa Karićem, posle čega je on morao da pobegne iz Srbije, ministar Dinkić je rekao da on ima nekoliko miliona neplaćenog poreza. Naravno, da nije bilo političkog obračuna s njim, to bi se rešilo u nekom dogovoru. Inače, većina srpskih tajkuna nema firme u Srbiji, tako da oni u Srbiji i ne plaćaju porez. Kada je Mišković prodao Delta banku, onda je rečeno da on ne treba da plati porez u Srbiji jer je njegova firma na Kipru, tako da mislim da su sve ove firme, koje tajkuni osnivaju po Srbiji, ustvari takozvane kćerka-firme, odnosno ispostave njihovih firmi koje se nalaze u inostranstvu. To je jedan od načina da se ne plati porez. Uostalom, kad su u pitanju podaci koji se tiču poreza, to je nešto što zna samo ministar. Nemoguće je dobiti bilo kakve informacije.
Emir Đikić: Mislim da će uticati, ali to neće biti u nekom jako bliskom periodu budući da na putu ka Evropi moramo uraditi još mnogo reformi prije nego što na red dođu mjere protiv korupcije na čemu je sada zapela Hrvatska. Pritisak Evropske unije je, dakle, jedna opcija, druga je da na vlast dođe neka nova politička partija koja će imati volju da se bori protiv korupcije, što je vrlo irealno, i treća i najrealnija opcija je da će se stvari dovesti u normalu tek onda kada se rasproda sve ono što je još ostalo da se rasproda. Tada će početi da važi jedna ovdašnja izreka “ko je šta jamio, jamio je“, pa će se uspostaviti pravni sistem koji će zaštiti bogatsvo koje su tajkuni stekli iskoristivši turbulentna vremena.
Emir Đikić: Otprilike tako. To je najrealnija opcija, ali, nadajmo se da do nje ipak neće doći.
Verica Barać: Ja mislim da Evropa nije previše zainteresovana za našu korupciju. Oni znaju da je naš put do Evrope verovatno vrlo dugačak, a i jasno im je da to što se dešava u Srbiji apsolutno isključuje bilo kakvu mogućnost borbe protiv korupcije. Njima je jasno da se samim donošenjem zakona ništa neće promeniti. To je običan papir koji ništa ne znači sve dotle dok se ne stvore institucije koje mogu da garantuju primenu zakona. Uostalom, da su zainteresovani oni bi vršili pritisak da se iskoreni korupcija, kao što to čine u slučaju Kosova i Mladića. I to daje rezultate. Mislim da Evropa još zadugo neće obraćati pažnju na našu korupciju, a to odlično odgovara političkoj eliti u Srbiji jer ovde postoji prećutni dogovor između tajkuna i političkih stranaka, bez obzira da li su na vlasti ili u opoziciji, da se ništa ne promeni. Političari smatraju da će zajedno sa tajkunuma na tom dugačkom putu ka Evropi napraviti i državu i institucije kakve njima odgovaraju.
Sagovornici su bili čelni ljudi dve organizacije koje se bave istraživanjem korupcije - Verica Barać, predsednica Saveta Srbije za borbu protiv korupcije, i Emir Đikić, predsedavajući Odbora direktora Transparency International Bosne i Hercegovine.
Bilo je reči o tome da li se zakoni donose po meri tajkuna, zbog čega je Miroslav Mišković, najbogatiji tajkun u Srbiji, nedodirljiv, zašto sudski procesi protiv bosanskohercegovačkih političara, optuženih za korupciju, obično završavaju oslobađajućom presudom, da li se oduzima nezakonita stečena imovina, zašto su Bosni i Hercegovini međustranački dogovori jači od zakona, koliki je uticaj tajkuna na sastav vlade u Srbiji, kao i o tome kako najbogatiji ljudi u Srbiji i Bosni i Hercegovini izbegavaju da plaćaju porez.
Omer Karabeg: Gospodine Đikiću, zašto Bosna i Hercegovina u ovom trenutku ima najveći stepen korupcije u regionu?
Emir Đikić: Posljednjih godina se na antikorupcionim programima u Bosni i Hercegovini nije ništa uradilo, dok se u drugim
U BiH ne postoje agencije za borbu protiv korupcije, a sudska, zakonodavna i politička vlast su isprepletene i povezane. Praktično u ovoj državi nema nikog ko je spreman da se bori protiv korupcije.
Verica Barać: U Srbiji se nešto malo uradilo na zakonodavnom okviru, ali nema institucija koje mogu da garantuju primenu zakona. Uticaj političkih stranaka na institucije je sve veći, kontrola nad medijima je takođe sve veća, zakoni se donose prema potrebama tajkuna, tako da apsolutno nema mogućnosti za primenu antikorupcijskih mera. Zato i ne može biti rezultata u borbi protiv korupcije.
Omer Karabeg: Da li se u Bosni i Hercegovini zakoni donose po meri tajkuna?
Emir Đikić: Zakoni se donose po evropskim standardima, a provedbeni propisi od kojih zavisi primjena zakona ili se ne donose ili se
U Srbiji se godinama menjaju zakoni i generalni urbanistički planovi, donose odluke i podzakonski akti da bi se Miškoviću omogućilo da ostvari svoje poslovne interese, a onda se kaže da je to dobro za državu.
Omer Karabeg: U Srbiji više niko ne pominje Miroslava Miškovića, najbogatijeg tajkuna. Kao da u zemlji postoji konsenzus da mu je dozvoljeno da radi šta hoće.
Verica Barać: On zaista radi sve što odgovara njegovim privatnim interesima, s tim što je to sada pretvoreno u državnu politiku, pa ispada da je ono što je korisno za Miškovića dobro i za državu. On je sada jedan od glavnih sagovornika vlade u traženju rešenja kako da se izađe iz krize. Ovde je nemoguće napraviti analizu kakve su posledice svega onoga što je Mišković uradio. Karakteristični slučajevi su stvaranje njegovog monopola u maloprodaji i Luka Beograd. U ovoj zemlji se godinama menjaju zakoni i generalni urbanistički planovi, donose odluke i podzakonski akti da bi se Miškoviću omogućilo da ostvari svoje poslovne interese, a onda se kaže da je to dobro za državu. Znači, kada se zbog Miškovića menja generalni plan Beograda da bi on trgovao građevinskim zemljištem koje, inače, nikada nije kupio, onda se to ovde plasira kao želja grada da se spusti na reke i da se gradi grad na vodi. To se, dakle, predstavlja kao razvojna politika. Ovde je ostvarena potpuna simbioza između političke elite i tajkuna. To ne važi samo za Miškovića nego i za ostale tajkune. Zaista ne znam kako se određuje vlada - da li prvo tajkuni odrede ko će u vladu ili se o tome dogovaraju sa političarima. Oni sada i formalno zajedno sede na biznis forumu na Kopaoniku, srpskom Davosu. Premijer sedi sa tajkunima i oni savetuju vladu kako da se izađe iz krize, kako da država troši devizne rezerve da bi dinar imao onoliku vrednost koliko to odgovara izvozničkom lobiju i tako dalje. Najgore u svemu je što se to proglašava dobrom državnom politikom.
Tajkuni proizašli iz politike
Omer Karabeg: Ima li u Bosni i Hercegovini nedodirljivih tajkuna poput Miroslava Miškovića u Srbiji?
Emir Đikić: Postoje takvi ljudi i u Bosni i Hercegovini, mada nemaju takvu moć kao gospodin Mišković. Ti ljudi su većinom
Postoje takvi ljudi i u BiH, mada nemaju takvu moć kao gospodin Mišković. Ti ljudi su većinom proizašli iz politike. Kod nas se veliki sudski procesi za korupciju ne vode protiv tajkuna nego protiv političara koji su im omogućili sticanje dobiti.
Omer Karabeg: Koliko znam, vašu organizaciju Transparency International, čije je sedište u Banjaluci, posebno ne voli vlast, a ni mediji u Republici Srpskoj.
Emir Đikić: U Republici Srpskoj nema medijskih sloboda. Tu je vladajuća struktura poklopila sve oko sebe, uključujući i medije koje bogato plaća da plasiraju ljudima ono što ona želi. U medijima se svaki dan otvori po neka fabrika, najavljuju se velike investicije, govori se o
U medijima RS se svaki dan otvori po neka fabrika, najavljuju se velike investicije, govori se o autoputevima, a, ako krenete da se provozate tim autoputevima, vidjećete da od svega obećanog postoji samo deset kilometara od Banjaluke do Trna.
Omer Karabeg: Predsednik Tadić vrlo često govori o borbi protiv kriminala i korupcije. Ima li vidljivih rezultata?
Verica Barać: Apsolutno nema jer ne može ni da ih bude. On govori da je sprega između krupnog kapitala, kriminala, državnih institucija i pravosuđa velika opasnost za Srbiju, međutim, ne pokreću se nikakve istrage protiv velikih igrača. Poznato je da veliki tajkuni kupuju sve po Srbiji uz pomoć takozvanih fantomskih firmi koje na svojim računima nemaju novaca. To smo videli na primeru Luke Beograd, C-marketa i u mnogim drugim slučajevima. Njihovo poslovanje se ne preispituje, a kako je i moguće, kada su oni
Poslovanje tajkuna se ne preispituje, a kako je i moguće, kada su oni savetnici vlade, kada se poslušne državne institucije sve više popunjavaju partijskim kadrovima koji su potpuno pod kontrolom vladajućih političkih stranaka, kada i sudovi i tužilaštva sve više zavise od vlasti.
Omer Karabeg: Da li je pravosudni sistem u Bosni i Hercegovini pod kontrolom vlasti?
Emir Đikić: Nedavno smo imali odličan primjer za tu priču. Sudija ustavnog suda, dakle najviše sudske instance u Bosni i Hercegovini, u pismu Miloradu Dodiku, koje je sticajem okolnosti došlo u javnost, obraća mu se sa “šefe“. Dodik je znači njemu politički šef. Na svu sreću, taj sudija je razriješen dužnosti. Inače, u Bosni i Hercegovini je strašan pritisak na sudstvo i kod sudija i tužilaca postoji ogromna količina autocenzure. Međutim, i pored toga pokreću se procesi protiv visokih političkih zvaničnika koji, na žalost, uglavnom padaju u vodu.
Verica Barać: U Srbiji od 2000. godine nijedan političar, nijedan tajkun nikada nije optužen. U svim velikim aferama, koje je ovdašnja vlast predstavljala kao odlučan obračun sa korupcijom, uvek su stradali sitni izvršioci. Recimo, u slučaju drumske mafije, gde se novac krao na taj način što je lopovski softver bio ugrađen na naplatnim rampama i gde je bilo potpuno jasno da vertikala ide i do tadašnjeg
U Srbiji od 2000. godine nijedan političar, nijedan tajkun nikada nije optužen. U svim velikim aferama, koje je ovdašnja vlast predstavljala kao odlučan obračun sa korupcijom, uvek su stradali sitni izvršioci.
Blef sa oduzimanjem imovine
Omer Karabeg: Da li se u Bosni i Hercegovini oduzima nezakonito stečena imovina?
Emir Đikić: Ona se po propisima može oduzimati, ali je, recimo, u 2008. godinu u sudskim postupcima oduzeto svega oko 12.000 maraka ili 6.000 eura.
Omer Karabeg: Vidim da se sada u Srbiji oduzima imovina Darku Šariću, optuženom da je bio šef narko-mafije. Da li mislite da će se ta akcija proširiti i na neke druge ljude?
Verica Barać: Neće, zato što je to takođe jedan politički blef. Prvo, reč je o privremenom oduzimanju, zatim kako je moguće da se vodi postupak za oduzimanje imovine, a da nema optužnice protiv Darka Šarića i protiv onoga ko mu je javio da se sakrije. Zašto se ne podigne optužnica ako je tačno sve ono što se o njemu piše u medijima? Mislim da nikakva ozbiljna optužnica neće ni da bude, zato što je Šarić posledica sistema koji je uspostavljen u Srbiji. U Srbiji ne postoje osnovne pretpostavke za borbu protiv korupcije. Zašto? Zato što postoji simbioza između tajkuna iz Miloševićevog vremena, koji su sada sve legalizovali, i vlasti. Tajkuni iz Miloševićevog vremena su 2000. godinu i pad Miloševića spremno dočekali, oni su imali novac, koji su oprali kroz privatizaciju, i svoje ljude u institucijama. Poznato je da se kroz građevinarstvo, sport i privatizaciju najlakše pere novac. Znamo i podatak iz jedne studije OEBS-a od pre dve godine da u procesu privatizacije u Srbiji apsolutno nije bilo kontrole porekla novca. U Srbiji se stalno pojavljuju fantomske firme bez novca, bez ijednog zaključenog ugovora, ali se novac na kraju negde pojavi. Niko ne pita otkud taj novac, niti ulazi u njegovo poreklo. Ali da se vratim oduzimanju imovine Darku Šariću. Ovde se umesto priče o tome kako je Šarić uopšte bio moguć danima piše o oduzimanju njegove imovine. Državni sekretar Slobodan Homen čak izjavljuje će se to deliti sirotinji, a pri tom ne kaže da se radi o privremenom oduzimanju i da će država, ako se krivični postupak ne završi uspešno, morati da plati odštetu zato što je oduzela nešto za šta nije mogla da dokaže da je nastalo iz kriminala.
Omer Karabeg: Izgleda da je korupcija najviše prisutna u privatizaciji velih državnih firmi, u javnim nabavkama i prilikom raspisivanja tendera za velike poslove. Tu je korupciju najteže otkriti. Čini mi se da se tek u doba tranzicije pojavio onaj famozni izraz “ugraditi se” u neki posao, ranije se to nazivalo mitom, što i jeste, ali sada, eto, imamo finiji izraz.
Emir Đikić: Mito je mito. Ako date dozvolu nekom preduzeću da izgradi nešto na povoljnoj lokaciji, znači da od
Mi smo, recimo, na jedan naš upit od jednog bivših enitetskog premijera dobili ovakav odgovor: “Mi znamo da nismo postupili po zakonu, ali to je bilo potrebno zbog međustranačkog dogovora“. Pošto je to bio crno na bijelo dokaz o kršenju zakona, mi smo to poslali tužilaštvu - i ništa. Međustranački dogovor je jači od zakona.
Verica Barać: U Srbiji se mnogi projekti rade samo zbog toga da bi se ljudi “ugradili“, pre svega oni iz političkih stranaka. Posle izbora kod nas redovno nastupa podela plena, dele se ministarstva, a onome kome pripadne određeni resor pripadne i cela oblast koju pokriva taj resor. Recimo, ako je neko ministar zdravlja, onda on ljude iz svoje stranke postavi na sva direktorska mesta od bolnica do poslednjeg doma zdravlja. Zašto je to važno? Zato što preko tih ljudi idu javne nabavke u koje se onda “ugrađuju“ i ministar i njegova politička stranka. I pored silnih projekata u Srbiji za sve ove godine nije urađen nijedan značajni infrastrukturni objekat. Umesto toga, godinama se otvaraju razne deonice na autoputu čija je izgradnja počela još u vreme SFRJ i nije završen do danas. Iako ništa značajno nije napravljeno, ogroman novac iz budžeta otišao je na razne projekte, studije, analize. Dešava da se poruče i plate projekti, kao što je to slučaj sa Narodnim muzejom u Beogradu, koji nekoliko godina stoje u fijoci dok ne dođe novi ministar koji kaže da taj projekt ne valja, pa se onda ponovo snima stanje, prave analize i radi novi projekt. Posledica je da se ne zna koliko je novca otišlo iz budžeta, a da u Beogradu dva muzeja - Narodni i Muzej savremene umetnosti - već nekih sedam, osam godina ne rade.
Omer Karabeg: Da li najbogatiji ljudi u Bosni i Hercegovini plaćaju porez državi?
Emir Đikić: Oni vjerovatno uredno plaćaju porez na ono što imaju prijavljeno na svoje ime, ali to nije ono što oni i stvarno zarade. Isto je sa profitom firme. Mi u Bosni i Hercegovini još nemamo utvrđene računovodstvene standarde, tako da imate mogućnost da naštimate
Većina srpskih tajkuna nema firme u Srbiji, tako da oni u Srbiji i ne plaćaju porez. Kada je Mišković prodao Delta banku, onda je rečeno da on ne treba da plati porez u Srbiji jer je njegova firma na Kipru.
Verica Barać: U Srbiji je sve skriveno kad su u pitanju moćni ljudi i njihov novac. O neplaćenom poreza čujemo samo onda kad vlada ili neki ministar krene u obračun sa nekim od bogataša. Na primer, kada su krenuli u obračun sa Karićem, posle čega je on morao da pobegne iz Srbije, ministar Dinkić je rekao da on ima nekoliko miliona neplaćenog poreza. Naravno, da nije bilo političkog obračuna s njim, to bi se rešilo u nekom dogovoru. Inače, većina srpskih tajkuna nema firme u Srbiji, tako da oni u Srbiji i ne plaćaju porez. Kada je Mišković prodao Delta banku, onda je rečeno da on ne treba da plati porez u Srbiji jer je njegova firma na Kipru, tako da mislim da su sve ove firme, koje tajkuni osnivaju po Srbiji, ustvari takozvane kćerka-firme, odnosno ispostave njihovih firmi koje se nalaze u inostranstvu. To je jedan od načina da se ne plati porez. Uostalom, kad su u pitanju podaci koji se tiču poreza, to je nešto što zna samo ministar. Nemoguće je dobiti bilo kakve informacije.
Omer Karabeg: Mislite li da Evropske unija može uticati da se stanje poboljša?
Emir Đikić: Mislim da će uticati, ali to neće biti u nekom jako bliskom periodu budući da na putu ka Evropi moramo uraditi još mnogo reformi prije nego što na red dođu mjere protiv korupcije na čemu je sada zapela Hrvatska. Pritisak Evropske unije je, dakle, jedna opcija, druga je da na vlast dođe neka nova politička partija koja će imati volju da se bori protiv korupcije, što je vrlo irealno, i treća i najrealnija opcija je da će se stvari dovesti u normalu tek onda kada se rasproda sve ono što je još ostalo da se rasproda. Tada će početi da važi jedna ovdašnja izreka “ko je šta jamio, jamio je“, pa će se uspostaviti pravni sistem koji će zaštiti bogatsvo koje su tajkuni stekli iskoristivši turbulentna vremena.
Mislim da Evropa još zadugo neće obraćati pažnju na našu korupciju, a to odlično odgovara političkoj eliti u Srbiji jer ovde postoji prećutni dogovor između tajkuna i političkih stranaka, bez obzira da li su na vlasti ili u opoziciji, da se ništa ne promeni.
Omer Karabeg: Znači, kada se sve pokrade, onda će stvari moći da uđu u normalu.
Emir Đikić: Otprilike tako. To je najrealnija opcija, ali, nadajmo se da do nje ipak neće doći.
Verica Barać: Ja mislim da Evropa nije previše zainteresovana za našu korupciju. Oni znaju da je naš put do Evrope verovatno vrlo dugačak, a i jasno im je da to što se dešava u Srbiji apsolutno isključuje bilo kakvu mogućnost borbe protiv korupcije. Njima je jasno da se samim donošenjem zakona ništa neće promeniti. To je običan papir koji ništa ne znači sve dotle dok se ne stvore institucije koje mogu da garantuju primenu zakona. Uostalom, da su zainteresovani oni bi vršili pritisak da se iskoreni korupcija, kao što to čine u slučaju Kosova i Mladića. I to daje rezultate. Mislim da Evropa još zadugo neće obraćati pažnju na našu korupciju, a to odlično odgovara političkoj eliti u Srbiji jer ovde postoji prećutni dogovor između tajkuna i političkih stranaka, bez obzira da li su na vlasti ili u opoziciji, da se ništa ne promeni. Političari smatraju da će zajedno sa tajkunuma na tom dugačkom putu ka Evropi napraviti i državu i institucije kakve njima odgovaraju.