Srbija i genocid u Srebrenici

Bilo je reči o tome zašto Skupština Srbije nikada nije osudila masakr u Srebrenici, šta se u Srbiji zna o srebreničkom zločinu, koliko je Miloševićev režim odgovoran za taj zločin, kolike su razmere zločina nad Srbima koji je počinjen u Bratuncu, kao i o tome da li bi priznavanje genocida u Srebrenici bacilo ljagu na srpski narod i nanelo štetu srpskoj državi.

Omer Karabeg: Sredinom januara Evropski parlament proglasio je 11. juli Danom sećanja na genocid u Srebrenici. Da li bi i Srbija trebalo da obeležava taj dan?

Žarko Korać: Ja smatram da bi trebalo jer se to u velikoj meri tiče i nas kao države i naroda. Podsetio bih da je na desetogodišnjicu te tragedije jedna grupa nevladinih organizacija predložila rezoluciju o obeležavanju srebreničkog genocida koju smo gospođa Nataša Mićić i ja kao poslanici predočili parlamentu. Desilo se nešto ružno.

Tadašnji predsednik parlamenta gospodin Predrag Marković je izjavio da to uopšte nije predato skupšitini. Ja sam onda sišao u pisarnicu uzeo dokuement i lično ga odneo gospodinu Markoviću. To nikada nije stavljeno na dnevni red. Bili su i neki drugi predlozi, ali se ništa nije promenilo. Skupština Srbije potpuno ignoriše taj datum koji je čak i skupština Crne Gore obeležila. U Srbiji očigledno ne postoji nikakva spremnost da se razgovara o srebreničkom zločinu.

Miloš Aligrudić: Zaista se radi o o strašnom zločinu s enormnim brojem žrtava. To je, naravno, nešto pred čim treba da nam zastane dah i to je nešto što svakako treba poštovati. Ja bih se u tom delu složio s gospodinom Koraćem. Međutim, ne može da se ne kaže da su i u Bratuncu postojale žrtve, one nisu bile tako brojne kao srebreničke, ali kada se zna da su to bila uglavnom deca, stari ljudi i žene koji su pobijeni i masakrirani na najčudovišniji način od strane jedinica Nasera Orića, koji je za sve to što je učinio dobio dve godine u Hagu, onda se postavlja pitanje umesnosti jednostranog razmišljanja o svemu tome.

Mislim da bi za pomirenje svih nas na prostoru bivše Jugoslavije bilo neophodno da se priznaju svi zločini i da postoji jedan dan koji bi tome bio posvećen. Da li je to 11. jul ili neki drugi datum, to je druga stvar, ali ako bi se obeležavale samo srebreničke žrtve ispalo bi da su to jedine žrtve rata i da je srpska strana jedina zločinačka strana. Zato ja mislim, a to je i stav Demokratske stranke Srbije, da se mora odati pošta svim žrtvama, uključujući i srebreničke.

A što se tiče Crne Gore, nije ona baš najbolji primer. Crna Gora je kao država i priznala nezavisno Kosovo.

Žarko Korać: Što se tiče zločina u Bratuncu, on se desio u januaru, a u Republici Srpskoj se taj zločin obeležava u 12. jula, dan posle srebreničkog masakra, i odnosi se na sve žrtve u Podrinju. To je relativizacija, to je obrazac koji se uvek primenjuje kada postoji nespremnost da se razgovara o onome što se konkertno desilo. Sviđalo se to nekome ili ne, Srebrenica je postala simbol rata na prostoru bivše Jugoslavije iako to nije najveći masakar Bošnjaka. Najveći se zapravo dogodio u Prijedoru, tamo je bilo mnogo više žrtava, ali on je trajao mnogo duže, i dešavao se u tri logora. A srebrenički je jedinstven po tome što se desio za nekoliko dana i u dve sudske presude označen je kao genocid. Kako se srpska javnost, odnosno, da budem precizniji, kako se država odredila prema tome? U početku je negirano da je uopšte bilo zločina, pa je onda negirano da je bilo mnogo žrtava, sada se govori o nekoliko hiljada, iako ih je bilo 8.000. U Srbiji su vrlo moćni pojedinci koji su bili vodeći propagandisti Miloševićevog režima, ili bar rata i te politike, od Koste Čavoškog do nekih drugih, koji i danas tvrde da se to nije dogodilo.

Organizuju se tribine, pišu se knjige gde se govori da toga nije bilo. Mene duboko zabrinjava što ima ljudi u Srbiji koji kažu to se to nije desilo, a, ako se desilo, da je to samo bila osveta za ono što je Naser Orić učinio. Ja uopšte ne sumnjam da je Naser Orić počinio zločine, ali to nas ne oslobađa obaveze da se mi kao država odredimo prema vlastitim zločinima. Teško da bi bosanski Srbi stigli do tačke da mogu sve to da urade da o tome u Beogradu nije postojala bar politička ideja, da ne govorimo o mnogo ozbiljnijim stvarima kao što su vojna i finansijska podrška. Ako je pomagala bosanske Srbe na razne načine, ako je tamo napravljen zločin, ne može država Srbija da kaže - mi sa tim nemamo nikakve veze, jer je, nažalost, to produkt politike koja je proizvedena u Srbiji.

Omer Karabeg: Gospodine Aligrudiću, da li vi smatrate da je u Srebrenici počinjen genocid?

Miloš Aligrudić: Genocid se vrlo teško dokazuje. Ta priča o osveti se čuje ne samo u krugu nekih ekstremista u Srbiji, ona se čuje i u širem krugu, ne da bi se opravao zločin, nego da bi se ukazalo na motiv. Genocid mora da ima određene kvalifikative, mora da postoji namera uništenja ili nasilnog preseljenja čitavog jednog naroda, potiranja njegove samobitnosti što je teško dokazati za bilo koju stranu u tom ratu - hrvatsku, bošnjačku ili srpsku.

Muslimani, kasnije Bošnjaci, najviše su stradali u sukobu na prostoru bivše Jugoslavije prosto zato što su bili dovedeni u situaciju da ratuju s obe strane - i sa hrvatskom i sa srpskom. Nesebično je i lepo je prvi pružiti ruku i staviti glavu na panj, ali, ako sa druge strane ne postoji ni indicija da i ona može nešto tako učiniti, nego se čeka vaše glavopoloženije zato da bi vam stavili sekiru za vrat i kao državi i kao narodu, onda je to ozbiljan problem.

Omer Karabeg: Vi, koliko sam shvatio, smatrate da nema dovoljno dokaza da bi se ono što je učinjeno u Srebrenici moglo nazvati genocidom?

Miloš Aligrudić: Ja samo ukazujem na sledeću stvar. Pomenute presude su u domenu druge oblasti javnog prava, a ne krivičnog prava, a interpretacije u obrazloženju tih presuda mogu imati određenu snagu kada je reč o međusobnom ubeđivanju, ali za sada ne postoji nijedne jedina presuda Haškog tribunala gde je neko osuđen za genocid i da se pritom taj genocid može povezati sa državom Srbijom. To je ono što je činjenica. To nema nikakve veze sa negiranjem zločina jer mi to ne pada na pamet. Potpuno je van pameti negirati jad i čemer porodica koje su to doživele i nesreću ljudi koji su stradali.

Omer Karabeg: Gospodine Korać, da li vi smatrate da je genocid u Srebrenici apsolutno dokazan?

Žarko Korać: Nesumnjivo je dokazan, ne samo u dve sudske presude nego i po zdravom razumu. Potpuno je jasno da je Vojska bosanskih Srba, odnosno Ratko Mladić i njemu potčinjeni oficiri, ubila celokupno muško stanovništvo koje se u tom trenutku zateklo u Srebrenici. Znači, postojala je namera da se uništi jedan deo stanovništva. Nikakvog suda nije bilo, nije čak bilo ni privida suđenja. I onda su tela ubijenih zatrpavali buldožerima, pa onda iskopavali da bi ih sakrili na drugom mestu. Zašto su ih krili ako su mislili da čine nešto pravedno? Ratko Mladić je, inače, imao zaštitu Srbije, on je bio na platnom spisku vojske i penzionisan je u Beogradu. On se po Beogradu manje više poluslobodno kretao do ubistva Zorana Đinđića, dakle, do marta 2003. godine, a onda je počeo da se krije. Jedno od zanimljivih pitanja je da li negovo obezbeđenje, pa čak i on sam, imaju neke veze sa tim ubistvom. Ovo nije moja prazna konstrukcija, neki podaci pokazuju da i tim putem treba ići u nekoj budućoj istrazi. Još jedanput, na vaše direktno pitanje da li je bio genocid, odgovor je da. O tome se nedvosmisleno govori u presudi Haškog tribunala generalu Krstiću. Postoji još jedna presuda u kojoj se govori o namernom uništavanju. U Haškom tribunali sede Kinezi, Koreanci, Južnoafrikanci, nije to američki sud, kako se, nažalost, u Srbiji često pogrešno kaže, to su sudije iz čitavoga sveta. Zašto bi neki sudija iz Malezije ili sudija iz Argentine imao nešto protiv srpskog naroda i države Srbije?

Miloš Aligrudić: Nije sporno da sud može doći do određenih zaključaka. Možda me niste dobro razumeli, nije moje da polemišem oko toga da li je bilo ili nije bilo genocida. Međutim, ako procenjujemo i vrednujemo kvalifikacije, onda se možemo i upitati i da li je sve ono što je urađeno sa srpskim narodom na Kosovu i Metohiji genocid? Tu nedostaje najmanje 200.000 ljudi koji su nasilno preseljeni.

Žarko Korać: To može da bude etničko čišćenje, ti ljudi nisu ubijeni.

Miloš Aligrudić: Nije samo fizička eliminacija element genocida, genocid se sprovodi nasilnim preseljenjem. Ja ne mogu da razumem zbog čega bismo pričali samo o zločinu u Srebrenici, bez obzira na veličinu i monstruznost tog zločina.

Žarko Korać: To je jedini događaj tog karaktera u Evropi posle Drugog svetskog rata za koji je u dve presude rečeno da je genocid. To razlikuje srebreničku tragediju od svake druge tragedije na prostoru bivše Jugoslavije. Naravno da je bilo zločina nad Srbima, neki od tih zločina su veoma teški, to uopšte nije sporno. Bilo je zločina i nad Hrvatima. ali ovaj zločin je jedinstven po tome što je sa namerom uništeno muško stanovništvo Srebrenice, punoletno, a bilo je i maloletnih, u veoma kratkom vremenu.

Miloš Aligrudić: Bratunačke žrtve i deca Bratunca nisu slučajno ubijeni. Neko je imao nameru da i njih ubije i to na monstruozan način.

Žarko Korać: Ali niko ne negira da je u Bratuncu učinjen zločin. I vi ste sami rekli da on po razmerama nije usporediv sa srebreničkim.

Miloš Aligrudić: I u bratunačkom slučaju reč je o egzekuciji kompletnog stanovništva pojedinih sela. S druge strane, imate hrvatske generale i Nasera Orića koji se slave kao heroji, nikome ne pada na pamet u Bosni i Hercegovini, mislim na Federaciju, i u Hrvatskoj da te ljude na bilo koji način osudi.

Žarko Korać: Jedan broj hrvatskih generala je osuđen. Norac je u zatvoru.

Miloš Aligrudić: A Gotovina?

Žarko Korać: Gotovini se sudi.

Miloš Aligrudić: Ali pogledajte hrvatsku štampu. Osim nekoliko novina, svi mediji u Hrvatskoj, uključujući i Hrvatsku televiziju, govore na najlepši mogući način o Gotovini.

Žarko Korać: Ja smatram da svako društvo treba samo da izađe na kraj sa zločinima koji su počinjeni u njegovo ime. Mi moramo da se suočimo s onim što je urađeno u naše ime, mada ni vas ni mene niko o tome nije pitao.

Miloš Aligrudić: Verujte mi, gospodine Korać, da to to nije učinjeno moje ime.

Žarko Korać: Činjenica je da u Srbiji niko nije spreman da vodi ozbiljan razgovor o tome šta se desilo u Srebrenici. Srebrnica ne izaziva ozbiljnije reakcije, ta tema se u osnovi ignoriše. A sada Evropski parlament, to je gotova činjenica, traži od zemalja članica da to obeleže svakog 11. jula. Tu Srbija više ništa ne može da uradi.

Miloš Aligrudić: Izvinite, nemam ja ništa protiv toga da se to obeleži. Postavlja se samo pitanje da li je to nametnuta simbolika, a ja mislim da jeste. Ja jednostavno ne mogu tek tako da prihvatim da je simbol stradanja u ratu devedestih godina samo i isključivo ono što se desilo u Srebrenici. Ako se ta simbolika prihvati, onda se bojim da mi svesno kao država i nacija ulazimo u poziciju zlikovaca.

Žarko Korać: Vi možete reći ja to ne prihvatam, ali ne možete negirati činjenicu da je u dve presude rečeno da je postojala namera da se uništi deo stanovništva u roku od nekoliko dana. To čini ovaj zločin egzemplarnim. Protiv te činjenice možete ići samo na jedan način - prihvatiti da se to desilo, uputiti izvinjenje i reći da ćete sve učiniti da se to nikada više ne desi. Pristojni ljudi od vas drugo i ne očekuju. Naravno da je bilo zločina nad Srbima, ako neko želi da obeleži takav zločin treba da to učini i ja ću se pokloniti tim žrtvama, ali to nije direktno vezano za priču o Srebrenici. Pošto se u Srbiji često pominje“Oluja“, podsetio bih da je profesor Žarko Puhovski, bivvši predsednik Helsinškog komiteta za ljudska prava u Hrvatskoj, nedavno rekao da etničko čišćenje možda nije bilo namera “Oluje“, ali da je bilo posledica. On je, dakle, rekao da je to bilo etničko čišćenje. Neka hrvatski intelektualci govore o tome, a mi u Srbiji moramo da odgovorimo na pitanje šta je Srebrenica predstavljala u politici Slobodana Miloševića i koja je odgovornost te politike.

Miloš Aligrudić: Ja se tu sa vama slažem. Mislim da mora doći vreme da o tome zaista otvoreno razgovaramo. To nije sporno. Problem je u sledećem - da li mi treba da govorimo o sebi i sopstvenim manama tako što ćemo pratiti politički šablon koji se nameće. Taj isti Evropski parlament je pre nekoliko nedelja usvojio rezoluciju kojom poziva države članice da priznaju nezavisno Kosovo. Da li onda i mi u ime pristajanja na ono što se proglašava evropskom vrednošću, a što možda i nije, treba odmah i automatski da priznamo nezavisno Kosovo? Paralela nije možda direktna, ali hoću da vam kažem da argument da je Evropski parlament usvojio taj datum nije automatski obavezujući za nas.

Žarko Korać: Kada smo gospođa Nataša Mićić i ja na desetogodišnjicu srebreničkog masakra predočili parlamentu rezoluciju nevladinih organizacija o osudi genocida u Srebrenici tražeći da se o njoj izjasni, tada još nije postojala rezolucija Evropskog parlamenta. Gospođa Nataša Mićić i ja uradili smo to kao građani Srbije zato što smo smatrali da je to jedini način da sa svojom savešću izađemo na kraj.

Miloš Aligrudić: Sećam se te rezolucije. O tome su šefovi poslaničkih grupa, među kojima sam bio i ja, razgovarali sa predsednikom skupštine Predragom Markovićem. To je trebalo da dođe na dnevni red. Međutim, kada smo usaglašavali tekst te rezolucije, neki od nas su hteli da se pomenu i ostale žrtve, da se, dakle, ta rezolucija odnosi na srebreničke i druge žrtve. Problem je nastao zbog toga što neki to nisu hteli, nego su tražili da rezolucija bude posvećena isključivo srebreničkim žrtvama.

Omer Karabeg: Da privodimo razgovor kraju. Razlika između vas, gospodine Korać, i vas, gospodine Aligrudiću, je u tome što vi, gospodine Korać, smatrate da treba da se u Srbiji uvede dan sećanja na Srebrenicu, dok vi, gospodine Aligrudiću, smatrate da se mora odati pošta svim žrtvama uključujući i srebreničke.

Miloš Aligrudić: Apsolutno. I da se, možda, odredi i neki dan za to, nemam ništa protiv, ali to mora biti posvećeno svim žrtvama. Ako se simbolika odnosi samo na jedan zločon, bojim se da će se sve drugo zaboraviti.

Žarko Korać: Ja sam već rekao, ako neko želi da obeleži i druge žrtve, neka to učini, ali ja to ne bih dovodio u vezu sa Srebrenicom. To mi liči na ono - ja ću se izviniti vama ako se vi izvinite meni. Ne, ja ću da se izvinim tebi, a da li ćeš se ti izviniti to je pitanje tvog morala i tvoje duše. Ne može se to uslovljavati.

Miloš Aligrudić: Jeste, kad bismo bili u jednoj sobi i izvodili sociodramu između sebe. Ali ovde se radi o odnosima između država i naroda koji tu žive. Ako bi se sledio put kampanje za koji se opredelio Evropski parlament to bi značilo da narod jedne države na Balkanu treba da praktično učini nešto što bi ličilo na denacifikaciju Nemačke posle Drugog svetskog rata, čime bi se istorijski odredio položaj i te države i tog naroda. Međutim, za razliku od Nemačke pre Drugog svetskog rata, gde je 75 posto naroda klicalo Hitleru, u Srbiji, premda se Milošević ni u kom slučaju ne može uporediti s njim bez obzira što sam ja bio protivnik njegovog režima, to nikada nije bio slučaj.

Omer Karabeg: Gospodine Korać, da li vi mislite da bi priznavanje genocida u Srebrenici na izvestan način nanelo štetu srpskom narodu i srpskoj državi?

Žarko Korać: Mislim da ne bi. Naprotiv, ako bismo prihvatili odgovornost za to što je neko radio u naše ime, to bi dugoročno pomoglo generacijama koje dolaze.

Miloš Aligrudić: Mislim da to ne bi bilo u skladu sa idejom pomirenja na našim prostorima zato što bi onu drugu stranu uverilo u to da je, recimo, sve ono što je u Domovinskom ratu urađeno bilo ispravno, da je sve ono što su general Gotovina, Norac ili neko drugi, naredili zapravo bila nužna odbrana i ispravna stvar. Ja se toga bojim. Mene nije strah da priznam da je postojao neki zločin. Ali mi moramo da utvrdimo šta je mera našeg ponašanja. Treba da vidimo koje korake treba da preduzmemo da bismo saznali svoju istinu i prihvatili je onako kako dolikuje, a da druga strana, takođe, povede ozbiljan dijalog o zločinima koje je počinila i da se nađemo na jednoj tački koja bi se mogla proglasiti istinom o svemu tome.