U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome kako odnosi Beograda sa Moskvom utiču na evropske integracije Srbije.
Sagovornici su bili Gordana Čomić, potpredsednica skupštine Srbije, i članica Glavnog odbora vladajuće Demokratske stranke, i Ivan Andrić, član Predsedništva opozicione Liberalno demokratske partije i poslanik skupštine Srbije.
Bilo je reči o tome da li Srbija danas ima najbolje biletaralne odnose sa Rusijom, da li Rusija koristi Kosovo da bi ostvarila privilegovan ekonomski položaj u Srbiji, šta je uzrok ogromne Putinove popularnosti u Srbiji, o ponašanju ruskog ambasadora u Beogradu Aleksandra Konuzina, kao i o tome da li protivljenje Rusije ulasku Srbije u NATO pakt utiče na uzdržan stav Beograda prema toj organizaciji.
Gordana Čomić: Srbija ima spoljnu politiku u kojoj prioritet imaju evropske integracije, a saradnja sa uticajnim, moćnim i bogatim u svetu je izbalansirana. Odnosi između Srbije i Rusije prolazili su kroz različite faze tokom proteklih decenija i vekova i mislim da je dobro što Srbija danas održava dobre odnose i sa Rusijom i sa drugim uticajnim zemljama u svetu.
Gordana Čomić: Ni manje, ni više nego drugima koji takođe mogu da utiču na političke odluke kojima se oblikuje naš život.
Ivan Andrić: Mislim da bi bilo ignorisanje stvarnosti ako bi se za odnose koje Srbija ima sa Rusijom reklo da su isti kao oni koje Srbija ima sa nekim drugim velesilama. Mislim da su odnosi sa Rusijom drugačiji i specifični. Političkestranke, a i pojedinci u vladi, imaju različit odnos prema Rusiji. Kod nekih je vidljivo konstantno udvorištvo koje se opravdava time da Rusija podržava politiku Srbije prema Kosovu. Moj je utisak je da Rusija kroz podržavanje srpskog stava o Kosovu, koji je po mišljenju Liberalno demokratske partije pogrešan, pokušava da ostvari neke svoje interese na štetu Srbije. Ja ću napomenuti samo dva slučaja. To je pitanje gasovoda Južni tok i zajedničke kompanije koju u tom projektu Srbija ima sa Rusijom, a koja je različita od kompanija koje Rusija ima sa drugim državama, pošto je Srbija jedina zemlja koja u zajedničkoj kompaniji sa Rusijom ima manjinski paket akcija i time gubi pravo da odlučuje. I drugo, to je negativan stav Rusije prema učlanjenju Srbije u NATO pakt. Taj stav se razlikuje od stava Rusije prema učlanjenju u NATO pakt i Bugarske, i Crne Gore, i Hrvatske i Bosne i Hercegovine i drugih balkanskih zemalja, a sve su to zemlje koje, kao ni Srbija. ne graniče sa Rusijom.
Gordana Čomić: Mislim da je neodrživo mišljenje da Rusija podržava Srbiju oko Kosova zato da bi ostvarila neke svoje posebne interese jer bi toisto moralo da važi i za za Španiju, Slovačku, Rumuniju, Grčku i druge zemlje Evropske unije koje ne priznaju samoproglašenu nezavisnost Kosova i Metohije. Da li neko od ljudi iz politike, kulture, ekonomije, sporta gaji nekakve posebne stavove kada je Rusija u pitanju, to je na njima da kažu. Ja mislim da u politici nema emocija, niti bilo čega drugog osim sopstvene strategije koju morate da preispitujete, da vidite da li daje rezultat, da je menjate ako ga ne daje i da procenite u kojoju meri se morate uklapati u tuđe strategije ako nemate moć, naftu, energiju, vojsku, bilo šta što obezbeđuje uticaj u svetu.
Ivan Andrić: Tačno je da postoje mnoge zemlje koje podržavaju Srbiju i nisu priznale Kosovo. Ali nijedna od njih nema nekakav posebni interes i ne pokušava da podršku koju daje Srbiji, možda je to preterana reč, zloupotrebi. A Rusija je u dogovoru sa prethodnom vladom kupila jednu veliku kompaniju u Srbiji suprotno zakonima ove zemlje i do tada važećoj praksi. Reč je o privatizaciji Naftne industrije Srbije. NIS je privatizovan za polovinu cene za koju je prodata Delta, grupa prodavnica u vlasništvu Miroslava Miškovića. Teško se oteti utisku da je time plaćena ruska podrška Srbiji oko Kosova jer su se obe stvari - i proglašenje nezavisnosti Kosova i prodaja NIS-a - desile jedna za drugom. A kad je reč o izgradnji Južnog toka, činjenica je da su vlade svih zemalja, kroz koje treba da prođe taj gasovod, branile svoje interese, jedino je vlada Vojislava Koštunice branila interes Rusije i prepustila Rusima većinski paket zajedničke kompanije koja je izuzetno važna kako za ekonomske, tako i za strateške interese Srbije. I Bugarska, i Rumunija, i Slovenija, i Austrija i Grčka imaju najmanje isti udeo kao i Rusija, pa tako dele odgovornost za vođenje zajedničke kompanije, jedino Srbija ima 49 posto i time je upravljanje prepušteno ruskoj državi. To su samo neki od primera koji govore da je odnos Srbije prema Rusiji drugačiji od odnosa koji imamo prema Španiji, Grčkoj, Slovačkoj ili nekoj drugoj zemlji.
Gordana Čomić: Stvar nije crno-bela, pa da se svodi na logiku - mi vama činimo uslugu, pa nećemo priznati samoproglašenu nezavisnost Kosova i Metohije, a vi ćete zauzvrat učiniti to i to. Zemlje koje nisu priznale samoproglašenu nezavisnost Kosova i Metohije ili imaju svoj interes ili nemaju. Teško je razumljivo da neka zemlja u tako krupnim stvarima nema svoj vlastiti interes nezavisno od Srbije. Ja mislim da su međunarodni odnosi mnogo racionalniji i da se ne rukovode logikom - učini mi uslugu zato što sam ti zaštitio interese na nekoj drugoj strani, mada ne sporim da prilikom glasanju u međunarodnim organizacijama - u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija ili Parlamentarnoj skupštini OSCE-a, čija sam članica - uvek ima pokušaja da se napravi nekakva saglasnost interesa.
Mitomanski odnos
Ivan Andrić: Ta je popularnost nesporna, a mislim da je ona posledica želje da Rusija, koja je velika zemlja i spada među četiri ili pet velesila u svetu, naneki način štiti Srbiju. Putin je ovde predstavljen kao čovek koji je spasio Rusiju, kada se nalazila u teškoj ekonomskoj situciji, i koji joj je vratio međunarodni ugled. To je jedan mitomanski odnos. Ali zemlja u kojoj nema opozicionih stranaka nije zemlja u kojoj bih ja voleo da živim, a nisam siguran da bi i građani Srbije voleli da u svojoj zemlji imaju režim kakav je u Rusiji. I to, pre svega, određuje moj lični odnos prema gospodinu Putinu.
Gordana Čomić: Ni ja ne bih volela da živim u državi u kojoj nema opozicionih stranaka, u kojoj nema prava na različitost, na kritiku, u kojoj nema svega onoga što čini uspešna društva. Zašto ljudi koji žive u Srbiji, ili u nekoj drugoj zemlji, smatraju da Putin ima sposobnost rešavanja problema, ja ne umem da napravim takvu procenu. I vraćam se na početak svoje rečenice - ja mislim da dobar rezultat može da postoji samo u društvima gde postoji puna politička sloboda.
Ivan Andrić: To zavisi od sadržine tog sporazuma. Ja, međutim, nemam razloga da sumnjam u viziju evropske Srbije koju ima gospodin Tadić i mislim da to neće predstavljati prepreku. Rusija se na velika vrata vratila u Srbiju za vreme vlade Vojislava Koštunice. Podsetio bih da je tada u jednom trenutku za predsednika skupštine Srbije, na sreću na vrlo kratko vreme, bio izabran čovek koji je rekao da je njegov cilj da Srbija bude ruska gubernija. Mislim da danas takva opasnost ne postoji, da vladajuća garnitura u Srbiji razmišlja na mnogo drugačiji način. Međutim, hajde da ne pričamo samo o Putinu. Moram reći da nama prilično smeta ponašanje ruskog ambasadora u Srbiji, gospodina Aleksandra Konuzina, koje pomalo izlazi iz normalnih, diplomatskih okvira. On je nekoliko puta govorio na nekim političkim skupovima, jedanput je čak, ako se ne varam, i direktno učestvovao u kampanji na jednom skupu u unutrašnjosti Srbije. On stalno pokusava da utiče na javno mnjenje u Srbiji tako što agituje protiv NATO pakta. On je izrazio sumnju u uspeh dijaloga između Beograda i Prištine - ne znam da li je to zvanični stav Rusije - čiji je cilj da omogući normalan život ljudima koji žive na Kosovu, pre svega srpskoj zajednici koja je tamo u manjini. Premijer Putin je ozbiljan političar i takva vrsta izjava njemu ne bi pala na pamet, ali mi je prilikom njegovo posete zasmetalo što se, kada je prisustovao fudbalskoj utakmici na kojoj su mu najaviči klicali, nije makar nekim simboličnim gestom ogradio od postupka onih koji su skandirali protiv predsednika Srbije. On je to ignorisao. Hajde da budemo pozitivni, pa da mislimo da nije razumeo šta oni viču, ali postoji čitav niz gestova koji se ponavljaju, a koji upućuju na to da Rusija, ili bar delovi ruske administracije koji se nalaze ovde, ne podržavaju Srbiju na putu u Evropsku uniju.
Gordana Čomić: Ambasadori su važni, poruke koje oni šalju domaćoj javnosti su važne, ali je važnije od toga da zemlja domaćin uzvrati pravom porukom. Ambasadori rade svoj posao, a zemlja domaćin treba da radi svoj. Gospodin Andrić je pomenuo izbor Tomislava Nikolića za predsednika skupštine Srbije maja 2007. godine. Ja sam tada na sednici skupštine pitala zašto je novi predsednik skupštine primio samo ambasadora Rusije. Rekla sam da bi volela da je primio svih 25 ambasadora Evropske unije i sve ambasadore zemalja članica Saveta bezbednosti.
Srbija može usporiti samo samu sebe
Ivan Andrić: Ako je premijer Rusije popularna politička figura u Srbiji, onda je jasno da se ne može reći da taj stav nema nikakav uticaj. Ja, međutim, mislim da članstvo Srbije u NATO-u ne bi ni na koji način ugrozilo interese Rusije. Mogu da razumem kada se Rusija protivi prijemu u NATO pakt zemalja sa kojima se graniči, ali.. ne razumem zašto članstvo Bugarske, ili Crne Gore, ili Makedonije, ili Hrvatske u NATO paktu ne ugrožava interese Rusije, a članstvo Srbije bi ih ugrozilo. Mi, koji se zalažemo za prijem Srbije u tu organizaciju, nismo, naravno, za to da na teritoriji Srbije budu raspoređene rakete NATO pakta ili da naša žemlja učestvuje u nekakvim agresivnim akcijama. Svaka zemlja zadržava svoju samostalnost što se vidi u slučaju sadašnje akcije koju NATO vodi protiv Libije. Ne samo da neke zemlje ne učestvuju u toj akciji nego se u tim zemljama vode oštre rasprave o tome. Šta je za nas najvažnije? Mi mislimo da bi ulazak Srbije u NATO pakt u priličnoj meri, ako ne u potpunosti, doprineo stabilizaciji prilika na Balkanu jer pripadnost jednom takvom savezu pruža mnogo mogućnosti za razrešavanje sporova među zemljama u regionu.
Gordana Čomić: Da bi to moglo da bude postavljeno kao pitanje, morao bi da postoji zahtev Srbije za članstvom. To je pitanje is serije šta bi bilo kada bi bilo. Srbija je članica Partnerstva za mir i, kad to kažete protivnicima bilo kakve debate o NATO paktu, oni kažu: “Ali to nije NATO“. Nego šta je? To je program koji je jedan vojni savez, u trenutku kada se izgubio balans nestankom drugog vojnog saveza, smislio da bi se uspostavila saradnje, bilateralna i multilateralna. I to je program od koga svi imaju koristi. Kada i kako ćemo otvoriti dijalog o tome šta je za Srbiju dobro u budućnosti, tek će se videti. Mislim da Srbija trenutno ima većih prioriteta nego da se bavi sa dilemama šta bi bilo, kad bi bilo.
Gordana Čomić: O tome mora da se vodi dijalog u Srbiji. O tome moramo da razgovaramo svi mi koji učestvujemo u političkom, ekonomskom, javnom, akademskom i medijskom životu u Srbiji.
Ivan Andrić: Slažem se sa gospođom Čomić da treba otvoriti dijalog o NATO paktu. Mislim da bi takva debata doprinela da javno mnjenje počne polako da se menja, da izađemo iz faze skepse i nerazumevanja. NATO-a je bolna tema za Srbiju pre svega zbog bombardovanja koje je Srbija doživela od te alijanse 1999. godine, ali mi moramo da vratimo politiku u racionalne tokove i da razgovaramo o onome što je interes ove države i njenih građana.
Ivan Andrić: Mislim da ne. Bliskost sa Moskvom, ukoliko je ona zasnovana na realnim interesima i ukoliko su ti interesi javni i jasni, ne može da uspori Srbiju. Ono što može da nas uspori - to je sama Srbija. Ja mislim da je Srbija u ovom trenutku na dobrom putu kad je reč o evropskim integracijama. Ne vidim nijedan razlog zašto bi to Rusiji smetalo, ali daleko od toga da sam neko ko bespogovorno veruje da Rusija deli taj interes sa Srbijom.
Gordana Čomić: Ne. Srbiju možemo usporiti, tu se slažem sa gospodinom Andrićem, samo mi sami. Ja mislim da je Srbija nepovratno na dobrom putu i da sve zavisi od naše volje, energije i rada.
Sagovornici su bili Gordana Čomić, potpredsednica skupštine Srbije, i članica Glavnog odbora vladajuće Demokratske stranke, i Ivan Andrić, član Predsedništva opozicione Liberalno demokratske partije i poslanik skupštine Srbije.
Bilo je reči o tome da li Srbija danas ima najbolje biletaralne odnose sa Rusijom, da li Rusija koristi Kosovo da bi ostvarila privilegovan ekonomski položaj u Srbiji, šta je uzrok ogromne Putinove popularnosti u Srbiji, o ponašanju ruskog ambasadora u Beogradu Aleksandra Konuzina, kao i o tome da li protivljenje Rusije ulasku Srbije u NATO pakt utiče na uzdržan stav Beograda prema toj organizaciji.
Omer Karabeg: Da li bi se moglo reći da je Rusija zemlja sa kojom Srbija danas ima najbolje bilateralne odnose? Reklo bi se da nema nijednog spornog pitanja između dve zemlje.
Gordana Čomić: Srbija ima spoljnu politiku u kojoj prioritet imaju evropske integracije, a saradnja sa uticajnim, moćnim i bogatim u svetu je izbalansirana. Odnosi između Srbije i Rusije prolazili su kroz različite faze tokom proteklih decenija i vekova i mislim da je dobro što Srbija danas održava dobre odnose i sa Rusijom i sa drugim uticajnim zemljama u svetu.
Omer Karabeg: Vi ne mislite da Beograd daje prednost odnosima sa Moskvom?
Gordana Čomić: Ni manje, ni više nego drugima koji takođe mogu da utiču na političke odluke kojima se oblikuje naš život.
Ivan Andrić: Mislim da bi bilo ignorisanje stvarnosti ako bi se za odnose koje Srbija ima sa Rusijom reklo da su isti kao oni koje Srbija ima sa nekim drugim velesilama. Mislim da su odnosi sa Rusijom drugačiji i specifični. Političke
Moj je utisak je da Rusija kroz podržavanje srpskog stava o Kosovu, koji je po mišljenju Liberalno demokratske partije pogrešan, pokušava da ostvari neke svoje interese na štetu Srbije.
Gordana Čomić: Mislim da je neodrživo mišljenje da Rusija podržava Srbiju oko Kosova zato da bi ostvarila neke svoje posebne interese jer bi to
Neodrživo je mišljenje da Rusija podržava Srbiju oko Kosova zato da bi ostvarila neke svoje posebne interese jer bi to isto moralo da važi i za za Španiju, Slovačku, Rumuniju, Grčku i druge zemlje EU koje ne priznaju samoproglašenu nezavisnost.
Ivan Andrić: Tačno je da postoje mnoge zemlje koje podržavaju Srbiju i nisu priznale Kosovo. Ali nijedna od njih nema nekakav posebni interes i ne pokušava da podršku koju daje Srbiji, možda je to preterana reč, zloupotrebi. A Rusija je u dogovoru sa prethodnom vladom kupila jednu veliku kompaniju u Srbiji suprotno zakonima ove zemlje i do tada važećoj praksi. Reč je o privatizaciji Naftne industrije Srbije. NIS je privatizovan za polovinu cene za koju je prodata Delta, grupa prodavnica u vlasništvu Miroslava Miškovića. Teško se oteti utisku da je time plaćena ruska podrška Srbiji oko Kosova jer su se obe stvari - i proglašenje nezavisnosti Kosova i prodaja NIS-a - desile jedna za drugom. A kad je reč o izgradnji Južnog toka, činjenica je da su vlade svih zemalja, kroz koje treba da prođe taj gasovod, branile svoje interese, jedino je vlada Vojislava Koštunice branila interes Rusije i prepustila Rusima većinski paket zajedničke kompanije koja je izuzetno važna kako za ekonomske, tako i za strateške interese Srbije. I Bugarska, i Rumunija, i Slovenija, i Austrija i Grčka imaju najmanje isti udeo kao i Rusija, pa tako dele odgovornost za vođenje zajedničke kompanije, jedino Srbija ima 49 posto i time je upravljanje prepušteno ruskoj državi. To su samo neki od primera koji govore da je odnos Srbije prema Rusiji drugačiji od odnosa koji imamo prema Španiji, Grčkoj, Slovačkoj ili nekoj drugoj zemlji.
Gordana Čomić: Stvar nije crno-bela, pa da se svodi na logiku - mi vama činimo uslugu, pa nećemo priznati samoproglašenu nezavisnost Kosova i Metohije
Stvar nije crno-bela, pa da se svodi na logiku - mi vama činimo uslugu, pa nećemo priznati samoproglašenu nezavisnost Kosova i Metohije, a vi ćete zauzvrat učiniti to i to.
Mitomanski odnos
Omer Karabeg: Kako tumačite ogromnu popularnost koji u Srbiji uživa ruski premijer Putin, a što je posebno pokazala ova njegova nedavna poseta Srbiji?
Ivan Andrić: Ta je popularnost nesporna, a mislim da je ona posledica želje da Rusija, koja je velika zemlja i spada među četiri ili pet velesila u svetu, na
Zemlja u kojoj nema opozicionih stranaka nije zemlja u kojoj bih ja voleo da živim, a nisam siguran da bi i građani Srbije voleli da u svojoj zemlji imaju režim kakav je u Rusiji.
Gordana Čomić: Ni ja ne bih volela da živim u državi u kojoj nema opozicionih stranaka, u kojoj nema prava na različitost, na kritiku, u kojoj nema svega onoga što čini uspešna društva. Zašto ljudi koji žive u Srbiji, ili u nekoj drugoj zemlji, smatraju da Putin ima sposobnost rešavanja problema, ja ne umem da napravim takvu procenu. I vraćam se na početak svoje rečenice - ja mislim da dobar rezultat može da postoji samo u društvima gde postoji puna politička sloboda.
Omer Karabeg: Srbija bi uskoro trebalo, bar tako je najavio predsednik Tadić, da potpiše sporazum o strateškom partnerstvu sa Rusijom. Može li to biti smetnja evropskoj integraciji Srbije?
Ivan Andrić: To zavisi od sadržine tog sporazuma. Ja, međutim, nemam razloga da sumnjam u viziju evropske Srbije koju ima gospodin Tadić i mislim da to neće predstavljati prepreku. Rusija se na velika vrata vratila u Srbiju za vreme vlade Vojislava Koštunice. Podsetio bih da je tada u jednom trenutku za predsednika skupštine Srbije, na sreću na vrlo kratko vreme, bio izabran čovek koji je rekao da je njegov cilj da Srbija bude ruska gubernija. Mislim da danas takva opasnost ne postoji, da vladajuća garnitura u Srbiji razmišlja na mnogo drugačiji način
Moram reći da nama prilično smeta ponašanje ruskog ambasadora u Srbiji, gospodina Konuzina, koje pomalo izlazi iz normalnih, diplomatskih okvira.
Gordana Čomić: Ambasadori su važni, poruke koje oni šalju domaćoj javnosti su važne, ali je važnije od toga da zemlja domaćin uzvrati pravom porukom. Ambasadori rade svoj posao, a zemlja domaćin treba da radi svoj. Gospodin Andrić je pomenuo izbor Tomislava Nikolića za predsednika skupštine Srbije maja 2007. godine. Ja sam tada na sednici skupštine pitala zašto je novi predsednik skupštine primio samo ambasadora Rusije. Rekla sam da bi volela da je primio svih 25 ambasadora Evropske unije i sve ambasadore zemalja članica Saveta bezbednosti.
Srbija može usporiti samo samu sebe
Omer Karabeg: Jedno od naosetljivijih pitanja u trouglu Beograd - Moskva - Brisel je odnos Srbije prema NATO paktu. Ruski zvaničnici ne kriju da bi pristupanje Srbije NATO paktu pokvarilo međusobne odnose. Koliko takav stav Rusije ima uticaja na stav Srbije prema toj organizaciji?
Ivan Andrić: Ako je premijer Rusije popularna politička figura u Srbiji, onda je jasno da se ne može reći da taj stav nema nikakav uticaj. Ja, međutim, mislim da članstvo Srbije u NATO-u ne bi ni na koji način ugrozilo interese Rusije
Mi, koji se zalažemo za prijem Srbije u tu organizaciju, nismo, naravno, za to da na teritoriji Srbije budu raspoređene rakete NATO pakta ili da naša žemlja učestvuje u nekakvim agresivnim akcijama.
Omer Karabeg: Gospođo Čomić, koliko protivljenje Rusije da Srbija postane član NATO pakta ima uticaja na uzdržanost Srbije prema ovoj organizaciji?
Gordana Čomić: Da bi to moglo da bude postavljeno kao pitanje, morao bi da postoji zahtev Srbije za članstvom. To je pitanje is serije šta bi bilo kada bi bilo. Srbija je članica Partnerstva za mir i, kad to kažete protivnicima bilo kakve debate o NATO paktu, oni kažu: “Ali to nije NATO“. Nego šta je? To je program koji je jedan vojni savez, u trenutku kada se izgubio balans nestankom drugog vojnog saveza, smislio da bi se uspostavila saradnje, bilateralna i multilateralna. I to je program od koga svi imaju koristi. Kada i kako ćemo otvoriti dijalog o tome šta je za Srbiju dobro u budućnosti, tek će se videti. Mislim da Srbija trenutno ima većih prioriteta nego da se bavi sa dilemama šta bi bilo, kad bi bilo.
Omer Karabeg: A šta vi lično mislite? Da li bi bilo bolje za Srbiju da bude u NATO paktu ili izvan njega?
Gordana Čomić: O tome mora da se vodi dijalog u Srbiji. O tome moramo da razgovaramo svi mi koji učestvujemo u političkom, ekonomskom, javnom, akademskom i medijskom životu u Srbiji.
Ivan Andrić: Slažem se sa gospođom Čomić da treba otvoriti dijalog o NATO paktu. Mislim da bi takva debata doprinela da javno mnjenje počne polako da se menja, da izađemo iz faze skepse i nerazumevanja. NATO-a je bolna tema za Srbiju pre svega zbog bombardovanja koje je Srbija doživela od te alijanse 1999. godine, ali mi moramo da vratimo politiku u racionalne tokove i da razgovaramo o onome što je interes ove države i njenih građana.
Omer Karabeg: I na kraju da se vratimo pitanju iz naslova emisije. Pošto se slažete da je pristupanje Evropskoj uniji apsolutni prioritet Srbije može li bliskost sa Moskvom da uspori Srbiju na putu ka Evropskoj uniji?
Ivan Andrić: Mislim da ne. Bliskost sa Moskvom, ukoliko je ona zasnovana na realnim interesima i ukoliko su ti interesi javni i jasni, ne može da uspori Srbiju. Ono što može da nas uspori - to je sama Srbija. Ja mislim da je Srbija u ovom trenutku na dobrom putu kad je reč o evropskim integracijama. Ne vidim nijedan razlog zašto bi to Rusiji smetalo, ali daleko od toga da sam neko ko bespogovorno veruje da Rusija deli taj interes sa Srbijom.
Gordana Čomić: Ne. Srbiju možemo usporiti, tu se slažem sa gospodinom Andrićem, samo mi sami. Ja mislim da je Srbija nepovratno na dobrom putu i da sve zavisi od naše volje, energije i rada.