Postavlja li Brisel nepisane uslove Beogradu

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa vođena je polemika između dva poslanika Skupštine Srbije koji različito gledaju na evropsku perspektivu Srbije. Sagovornici su bili Slobodan Samardžić iz opozicione Demokratske stranke Srbije, koji spada u euroskeptike, i Željko Ivanji iz stranke G 17 plus, članice vladajuće koalicije, koji smatra da je evropski put jedini ispravan put za Srbiju.

Bilo je reči o tome u kojoj meri je u Srbiji dominatno uverenje da evropski put nema alternativu, kakvu ulogu Evropska unija igra oko Kosova, da li će priznavanje nezavisnosti Kosova i ulazak u NATO pakt biti uslovi za prijem Srbije u Evropsku uniju. postoji li za Srbiju i druge opcije osim Evropske unije, da li bi se Srbija mogla razvijati ako ostane izvan Unije, kao i o tome kada bi Srbija mogla da postane član Evropske unije.

Omer Karabeg: Mislite li da se Srbija definitivno opredelila za Evropu, da je prevladalo uverenje da je evropski put jedini ispravni put?

Željko Ivanji: Slobodno mogu da kažem da je tako imajući u vidu stav većinske Srbije. Srbija ide ka Evropskoj uniji s tim što ćemo tek kad dobijemo statusa kandidata moći reći da s tog puta nema povratka. U svakom slučaju za nas Evropska unija nema alternativu.

Slobodan Samardžić: Ja mislim da Srbija nije imala dileme oko Evropske unije sve dok Unija nije odigrala rđavu ulogu u rešavanju kosovskog pitanja. Srbija je dugo vremena imala pozitivan stav prema Evropskoj uniji, posebno prema integracijama. Međutim, Evropska unija je promenila stav prema Srbiji, iako to ne priznaje. Ona je priznala jedan deo Srbije kao nezavisnu državu, to su uradile njene institucije i 22 države članice. Zbog toga je izbio sukob unutar evropske opcije u Srbiji tako da sada postoje i stranke koje misle da je evropski put opasan jer Srbija ulazi u proces integracije bez Kosova. Poslednjih godina Evropska unija postavlja Srbiji sve više i više uslova, a što je najgore ti uslovi su često nevidljivi i nepisani. Nije problem sa pisanim uslovima, ma koliko oni bili isključivi, ali od proglašenja nezavisnosti Kosova ti uslovi su postali nepisani, tako da je put Srbije prema Evropskoj uniji jako neizvestan, veoma spor i na jako dugom štapu.

Željko Ivanji: Nije tačno da je Evropska unija priznala nezavisnost Kosova. Ona nema taj kapacitet. Za to ne postoje formalno-pravne mogućnosti. Činjenica je da su 22 od 27 zemalja Evropske unije priznale nezavisnost Kosova, a pet nije. I, dok tih pet zemalja ne prizna Kosovo, ni Evropska unija ne može to da učini. Mi smo zajedno sa Evropskom unijom u Ujedinjenim nacijama doneli rezoluciju o Kosovu. Do nje dmo došli kompromisom. Za mene je najvažnije da će Srbi i Albanci najzad sesti za pregovarački sto posle 200 godina suživota koji je uglavnom bio krvav. Siguran sam da će u tim pregovorima doći do odgovarajućih rezultata i da će se pronaći model za budućnost Kosova koji će biti prihvatljiv za obe strane. Evropskoj uniji je stalo do mira u regionu. U svakom slučaju, evropska politika je usmerena ka kompromisu i ka zajedništvu. Za Evropsku uniju mir na ovim prostorima nema alternativu i ona se zalaže za ekonomski prosperitet celog regiona.

Slobodan Samardžić: Ima nekoliko pogrešaka u ovome što je gospodin Ivanji govorio. Naime, posle Lisabonskog ugovora Evropska unija ima kapacitet da priznaje države. Ona nije formalno priznala Kosovo, ali faktički deluje na Kosovu kao da je to nezavisna država. Recimo, otvorila je proces stabilizacije i pridruživanja sa Kosovom, a taj proces se otvara samo sa nezavisnim državama. Drugo, nije tačno da je u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija doneta zajednička rezolucija Evropske unije i Srbije oko Kosova. To je stoprocentno rezolucija Evropske unije. Naša država je imala jednu drugu rezoluciju, ali od nje nije ostao ni kamen na kamenu. Rezoluciju, koja je usvojena, napisali su činovnici u Briselu, a naši su je samo prihvatili. I to je bila potpuna kapitulacija budući da ta rezolucija ne pominje ni status, ni pregovore o statusu, već samo dijalog oko otvorenih pitanja. Otvaranje tog dijaloga je zapravo prihvatanje dobrosusedskih odnosa sa Kosovom, a takvi odnosi se uspostavljaju samo sa nezavisnim državama. Taj dijalog se ne tiče, kako se to obično kaže, svakodnevnog života ljudi jer da se je to htelo ne bi se prekidali oni razgovori između Srba i Albanaca koji su započeti početkom 2006. godine. Tada smo imali priliku da razgovaramo i o decentralizaciji i o ekonomskim pitanjima i o obrazovanju i o pravosuđu na Kosovu, ali ti pregovori su naglo i veštački prekinuti. Sada se, pošto je Kosovo priznato, otvaraju razgovori o takozvanim životnim pitanjima, a pitanje statusa se ne pominje. Ono je navodno rešeno. To je igra na koju Srbija ne sme da pristane jer se na taj način sama odriče svoje teritorije. To je politika koju vode visoki činovnici velikih država Evropske unije, a ne briselski funkcioneri Saveta ministara.

Željko Ivanji: Što se tiče statusa veoma je važno reći da Kosovo, bez obzira na naše priznanje ili nepriznanje, nikada ne može biti država u formalno-pravnom smislu imajući u vidu da ne može da funkcioniše pre svega sa stanovišta ljudskih prava. Savet Evrope je u svojoj rezoluciji okarakterisao Kosovo kao crnu rupu, kad je reč o stanju ljudskih prava. Tamo žive Srbi koji ne priznaju institucije te države i, dokle god ih oni ne priznaju, Kosovo ne može postati državom.

Slobodan Samardžić: Ja se mogu složiti da Kosovo nema uslove da bude država ne samo po međunarodnom pravu nego ni po funkcionalnom principu. Kosovo je po Ahtisarijevom planu, koji slede Evropska unija i zemlje koje su ga priznale, nadgledana nezavisnost, dakle ne puna. Ako tamošnji Srbi nemaju prava, a nemaju, onda odgovornost ne snose samo inistitucije takozvane nezavisne države Kosovo i Albanci, već i međunarodni činioci, pre svega Evropska unija i Sjedinjene Američke države. Naime, Srbi koji žive na Kosovu, danas su najobespravljeniji narod na svetu. Oni u najvećem broju žive u enklavama i nemaju potpunu slobodu kretanja. Oni ne mogu da dođu u posed svoje imovine. Iako je 2001. i 2002. godine doneto 17.000 presuda o povratu njihove imovine, do danas je izvršeno svega par desetina tih presuda. Srbija ne može da dopusti da sudbina tih ljudi zavisi od dobre volje Albanaca i međunarodnih predstavnika koji za 10 godina nisu ništa učinili na poboljšanju života i prava tih ljudi.

Željko Ivanji: Mi ne možemo držati zatvorene oči, moramo razgovarati sa ljudima koji žive na teritoriji Kosova. Za početak treba razgovarati o životnim pitanjima i postići o tome kompromis. I Evropska unija se zasniva na kompromisima. Dalje, moramo jačati saradnju sa zemljama regiona i Evropske unije. Činjenica je da je naša spoljnotrgovinska razmena sa tim zemljama daleko veće nego sa Rusijom i Kinom i nekim drugim velikim zemljama. A ovde se susrećemo sa populističkim pričama o tome da mi možemo izvoziti trešnje u zemlju trešnjinog cveta. Evropa ima jaku ekonomiju, ima slobodno tržište i, što je najvažnije, ima svoje vrednosti. Mi moramo prihvatiti te vrednosti. ...Neće nas, recimo, sam čin hapšenja Mladića odvesti i Evropu. Nas će tamo odvesti svest da se zapravo radi o jednom od najvećih zločinaca 20. veka. Kada toga budemo svesni, onda možemo reći da smo prihvatili vrednosti na kojima je bazirana moderna evropska civilizacija....

Omer Karabeg: Gospodine Samardžiću, vidim da ste dosta skeptični prema Evropskoj uniji. Postoji li, po vama, alternativa Evropskoj uniji?

Slobodan Samardžić: Nije blisko zdravom razumu da jedna država sve svoje šanse stavlja na jednu kartu, ma koliko se činilo da je taj put ka Evropskoj uniji dobar. On i jeste dobar, ali Evropska unija ima veće probleme sama sa sobom nego što ih mi imamo s njom. Mi možemo preferirati Evropsku uniju i u spoljnotrgovinskoj razmeni i u bezbednosnoj politici i u obrazovnoj politici, ali ne smemo 100 posto biti okrenuti samo na tu stranu. To nije pametno posebno imajući u vidu naše veoma loše iskustvo sa Evropskom unijom poslednjih godina. U ovom trenutku pred Srbijom je hiljadu prepreka, onih nevidljivih, za koje ne znamo ni otkud stižu, niti kako da ih savladamo. U takvoj situaciji zemlja bi morala da diversifikuje svoju spoljnu politiku, dakle, ne da Evropi kaže ne i da ode na drugu stranu, u drugu krajnost, već da svojoj spoljnoj politici doda i druge elemente koji bi bili u konkurenciji sa evropskom orijentacijom. Recimo, kad je reč o spoljnotrgovinskoj orijentaciji, ja mislim da bi se Srbija morala mnogo više okrenuti Rusiji i Kini. Što se tiče bezbednosne politike, mi moramo ostati vojno neutralni iako će nas Evropska unija terati u NATO pakt. Sve u svemu, Srbija mora tražiti svoj vlastiti put, kao što to, uostalom, čine i same članice Evropske unije. Pomenuću energetsku politiku. Nemačka, koja je energetski veoma zavisna od Rusije, sama vodi svoju energetsku politiku, čak sama gradi severni naftovod, Italija je veoma sličan slučaj. Znači, i evropske države, iako su povezane hiljadama niti, tamo gde im odgovara vode svoju samostalnu politiku. Tim pre to mora da čini jedna zemlja kao što je Srbija koja još nije ni kandidat za Evropsku uniju. Ako se država kao pijan plota drži samo jednog puta, ona može da propadne. Mora se voditi mnogo kreativnija i mnogo više diversifikovana politika koju bih ja nazvao - i Evropska unija i druge svetske sile i svetska tržišta.

Željko Ivanji: Postavlja se pitanje šta je alternativa. Ako je to patriotska privatizacija naftne industrije koja je prodata Rusiji, onda je svakako ne treba prihvatati. Dovoljno je pogledati izveštaj Svetskog ekonomskog foruma i videti koliko je Evropska unija doprinela razvoju svojih članica. Tu Srbija zauzima 96. mesto, a sve evropske zemlje su 30 mesta ispred nas. U svakom slučaju troškovi izvoza su mnogo manji ukoliko sarađujete sa zemljama u okuženju, a ne sa Kinom i Rusijom. S druge strane, članstvo u Evropskoj uniji tiče se i odnosa građana prema svojoj sopstvenoj zemlji, tiče se i toga da li ćemo je rušiti, zagađivati, da li ćemo premlaćivati drugačije od nas samo zato što su druge vere ili nacije ili što imaju drugačiju seksualnu opredeljenost. Znači, radi se o standardima. Evropska unija od nas traži da usvojimo te standarde. Mislim da je evropski put onaj pravi, da vodi Srbiju u najboljem smeru. Ta politika nije bazirana na iluziji o nekakvim istorijskim prijateljtstvima, koji, siguran sam, ne postoje među narodima i nacijama, postoje samo interesi. Ta politika polazi od interesa Srbije da plasira svoju robu na slobodnom i otvorenom tržištu i da primenjuje one iste standarde koji se primenju i u 27 zemalja Evropske unije.

Omer Karabeg: Gospodine Ivanji, koliko sam shvatio, smatrate da se Srbija ne bi mogla uopšte uspešno razvijati ako bi ostala izvan Evropske unije?

Željko Ivanji: Apsolutno ne. To je nemoguće i kad je reč o ekonomiji i kad je reč ljudskim pravima. Pogledajmo uostalom kako se ta prava poštuju u Rusiji.

Slobodan Samardžić: Mi smo daleko od Evropske unije. Ja ne znam zašto se mi ponekad ponašamo kao da smo već u Evropskoj uniji, pa onda pričamo o standardima. To je sve na jako dugačkom štapu. Država mora da živi i dok ne uđe u Evropsku uniju, a ući će ko zna kada. To je krajnje neizvesna stvar. Nervira me ta propagandna priča o Uniji, a ne znamo ni kad ćemo tamo stići, niti postoje li ikakve garancije za to. Čak i ako ispunimo sve kopenhagenske uslove za prijem ne znači da ćemo ući u Evropsku uniju. Danas je Evropska unija mnogo komplikovanija i mnogo teže prima nove članice i može se desiti da nas uopšte ne primi i ako budemo ispunili sve standarde. Njena spoljna i bezbednosna politika se strašno promenila. Priča o proširenju Evropske unije zemljama zapadnog Balkana opstaje po inerciji jer Brisel nema snagu da je promeni. Mi moramo slobodno da razgovaramo o Evropskoj uniji. Ne postoji jedna istina - i pred njom na kolena, makar to bila i Evropska unija. Drugo, kad se priča o ljudskim pravima, ja sam pomenuo Kosovo. To je živi dokaz neuspelog eksperimenta Evropske unije. Na Kosovo ne može da se vrati 200.000 ljudi iako je Evropska unija tamo prisutna sa svojom pravosudnom i policijskom misijom. Gospodin Ivanji je govorio o slobodnom tržištu Evropske unije. Međutim, tržište poljoprivrednih proizvoda uopšte nije slobodno. Oni svoju poljoprivrednu proizvodnju subvencionišu sa 52 posto sredstava iz svog budžeta. To je oko 300 do 400 milijardi evra. Zahvaljući tome oni mogu da izvoze prehrambene proizvode po niskim cenama. Ako Srbija, kao mala poljoprivredna zemlja, sebe ne brani carinama, ta robe će preplaviti našu zemlju i uništiti našu poljoprivrednu proizvodnju. Oni su nam omogućili izvoz robe u svim područjima samo ne u poljoprivredi. Znači, ne možemo slobodno da izvozimo ono što najviše proizvodimo, a možemo ono što ne proizvodimo. Ja ne znam kako ljudi to ne vide. Evropska unija se zaista promenila, ona nije ono što je bila pre pet i deset godina, njena politika proširenja nije više ista i Srbija mora da se pozicionira u toj novoj situaciji. Ja nisam za to da mi okrenemo leđa Evropskoj uniji nego da vidimo čime se može dopuniti naša politika kako bi država stekla bolju poziciju - i trgovinski i bezbednosno i u svakom drugom pogledu.

Željko Ivanji: Kad je reč o izvozu poljoprivrednih proizvoda u Evropsku uniju, sami smo krivi za to što je svinjsko meso tek sada počelo da se izvozi jer smo imali nestandardizovane klanice i meso koje je bilo prepuno antibiotika. U pričama o odnosu Evropske unije prema našim poljoprivrednim proizvodima ima mnogo veoma štetnog populizma. U to spada i priča o tome da će Evropska unija zabraniti seljacima da peku rakiju, što uopšte nije tačno. Niko neće zabranjivati ljudima da za sebe peku rakiju, ali ukoliko je ta rakija namenjena tržištu, onda ona mora da ispuni stroge standarde.

Omer Karabeg: Gospodine Ivanji, gospodin Samardžić je malopre rekao da Brisel Beogradu postavlja nevidljive uslove. Postoje li, po vama, takvi uslovi?

Željko Ivanji: Za mene postoje samo oni uslovi koji su definisani kopenhagenskim kriterijumima, a zemljama zapadnog Balkana kasnije je dodat još jedan uslov, a to je saradnja sa Haškim tribunalom. I tu se za mene priča završava. Inače, ja jesam za otvoreni dijalog i o Evropskoj uniji i o NATO paktu.

Omer Karabeg: Samo da raščistimo ovo pitanje oko nevidljivih uslova koje je pomenuo gospodine Samardžić. Gospodine Samardžiću, na koje ste uslove mislili?

Slobodan Samardžić: Mislim pre svega na priznanje Kosova. To je uslov koji nigde nije napisan, ali on igra veliku ulogu u politici uslovljavanja koju vodi Evropska unija. Morali smo da u Ujedinjenim nacijama pristanemo na rezoluciju o Kosovu koju su oni napisali, moramo da otvaramo dijalog o dobrosusedskoj saradnji, smanjujemo budžet za Kosovo, povlačimo srpske institucije sa Kosova, a Srbe teramo da glasaju kad Albanci održavaju svoje izbore. To je politika postepenog povlačenja Srbije sa Kosova. Zašto? Zato što je priznanje Kosova na visokoj skali nepisanih uslova. Potom, ulazak u NATO pakt. To je uslov koji je isto tako neeksplicitan, ali vrlo prisutan i Srbija polako, iza leđa javnosti, ispunjava kriterijume za NATO. Zatim, usvajanje deklaracije o Srebrenici. To je takođe bio jedan od uslova koji je morao da se ispuni. Moja stranka je bila protiv usvajanja deklaracije o selekcionisanom zločinu i o selekcionisanim zločincima. Ovaj rat je imao mnogo zločinaca na svim stranama i trebalo je doneti deklaraciju o osudi svih zločina protiv čovečnosti, a ne izdvajati samo jedan. To je bilo isforsirano upravo iz Evropske unije, iz Evropskog parlamenta. U to bih ubrojao i odnos prema Republici Srpskoj. Evropska unija zajedno sa Sjedinjenim Američkim Državama vrši veliki pritisak na Beograd da popusti u podršci Republici Srpskoj kako bi se izvršila takozvana funkcionalna reforma države Bosne i Hercegovine. Ja sam, evo, nabrojao tri, četiri uslova koji nigde ne pišu. Sve te stvari su u domenu nevidljive politike i političke manipulacije i one se sve češće pojavljuju na našem putu ka Evropskoj uniji.

Omer Karabeg: Gospodine Ivanji, mislite li da će priznavanje Kosova i pristupanje Srbije NATO paktu biti uslov za prijem Srbije u Evropsku uniju?

Željko Ivanji: Evropska unija ne može da priznanje Kosova postavi kao uslov sve dok pet njenih članica ne priznaje Kosovo. Što se tiče rezolucije o Kosovu koja je usvojena na Generalnoj skupštini Ujedinjeinih nacija, ona je, ponavljam, rezultat kompromisa. .Za mene članstvo u NATO paktu predstavlja nešto što je zahtev zdravog razuma zato što naša bezbednosna politika treba da bude u skladu sa politikom zemalja koje su u našem okruženju. Ne možemo mi biti partner sa Rusijom. Možda u slučaju elementarnih nepogoda o čemu imamo sporazum. Za mene je zahtev zdravog razuma i donošenje rezolucije o Srebrenici. Na kraju krajeva, on je baziran na hrišćanskim postulatima da prvo treba pogledati ono što si uradio u sopstvenom dvorištu, a zatim upirati prstom na onog ko je nešto uradio tvom narodu. U svakom slučaju moramo krenuti od sebe.

Omer Karabeg: I na kraju, kada bi Srbija mogla da postane član Evropske unije?

Slobodan Samardžić: Ja mislim da na to pitanje niko ne može da odgovori. To niko živi ne zna. Sigurno neće biti za pet do osam godina kako to planiraju neki političari. Pa, Tadić je tokom kampanje za parlamentarne izbore 2008. godine rekao da će Srbija biti kandidat do kraja 2008. godine, a pogledajte gde smo sada. Sve je to u nekoj sivoj magmi da se čovek, ako ima obzira prema činjenicama, ne sme usuditi da odgovori na to pitanje.

Željko Ivanji: Ja ću ovoga puta da se složim sa gospodinom Samardžićem jer ne želim da licitiram oko datuma našeg ulaska u Evropsku uniju. Važno je da idemo korak po korak. Sada, kada dobijemo Upitnik Evropske komisije, videćemo svoj odraz u ogledalu, kakva nam je država i koliki je njen kapacitet. To će biti prilika da se suočimo sami sa sobom, da vidimo dokle smo stigli i kakve su nam perspektive.