U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa vođena je polemika o rehabilitaciji Draže Mihailovića. Rasprava o tome podelila je Srbiju i sve se više zaoštrava što se bliži kraju sudski proces na kome treba da bude doneta odluka da li vođa četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu treba da bude i zvanično rehabilitovan. Sagovornici su bili dva istoričara iz Beograda: Branka Prpa i Čedomir Antić. Polemisalo se o tome da li je Draža Mihailović bio kvisling i da li su se četnici borili na strani Nemaca, koja je bila uloga partizana, postoji li komandna odgovornost Draže Mihailovića za zločine koje su počinile četničke jedinice u Drugom svetskom ratu, o poternicama koje su Nemci raspisali za Dražom Mihailovićem, šta je o njemu rekao Milovan Đilas, da li se u Drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije vodio građanski rat, kao i o tome da li je rehabilitacija Draže Mihailovića politički motivisana.
Branka Prpa: Pre svega - kao na političku odluku. Možemo da kažemo da je ceo taj proces rehabilitacije, zapravo, rezultat sadašnje državne politike. Mislim da nema istorijske osnove za njegovu rehabilitaciju, a ovo što se danas dešava rezultat je jedne nove ideologizacije. Ako smo imali problem sa istorijskom naukom u drugoj polovini 20. veka, ako smo se kao istoričari opravdano bunili da je ona ideologizovana s pozicije komunističke ideologije, sada možemo da kažemo da je nova recepcija ili revizija istorije druge polovine 20. veka rezultat jedne druge ideološke matrice, ovog puta one desne. To je rehabilitacija desničarske ideologije. Svi argumenti su ideološki. Radi se o ideološkoj, odnosno političkoj volji.
Čedomir Antić: Pre nekoliko godina, u vreme kada je na vlasti bila jedna demokratska vlada, donesen je taj zakon o rehabilitaciji. Po tom zakonu je već 2.000 ljudi rehabilitovano. Uostalom, u vreme kada je gospođa Prpa, kao funkcionerka Demokratske stranke, bila na čelu jedne ustanove grada Beograda, donesen je zakon o izjednačavanju Jugoslovenske vojske u otadžbini i Narodno oslobodilačkog pokreta, za koji je glasala i Demokratska stranka. A što se tiče revizije istorije, Desimir Tošić, koji nije bio ni desničar, niti je bio zagovornik neke Mihailovićeve Srbije, napisao je 2006. godine u časopisu Republika sledeće: “Treba li da kažemo da nijedna naučna analiza stranih autora ne tretira Mihailovića i njegov pokret kao fašistički i okupatorski, bez obzira što niko ne poriče značaj partizanske borbe protiv okupatora“.
Biću slobodan da citiram i Miliovana Đilasa, koji je 1994. godine, neposredno pred svoju smrt, napisao: “Draža je po analizama naših političkih službi - govori, dakle o 1945, 46 godini - važio za jednog od boljih četnika, u smislu da je bio blaži po gledanju i postupanju od većine njegovih komandanata. Za njega se ne može reći da je bio fašista, daleko od toga“. Mi danas ne dajemo presudu Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini i četničkom pokretu, mi danas ne govorimo o istorijskoj ulozi i značaju generala Dragoljuba Mihailovića, mi danas govorimo pre svega o presudi, koja je doneta na staljinističkom procesu, presudi kojoj danas treba da presudi slobodno i reformisano pravosuđe. Čak i neko ko je kriv, čak i neko ko treba da bude osuđen, ima pravo na fer suđenje. Suđenje Dragoslavu Mihaliloviću nije bilo ni fer, ni pošteno. On nije imao pravo na dobru odbranu, nije imao pravo na žalbu, nije imao pravo da izvede svedoke u svoju odbranu. Njegove advokate su progonili. Njegovom advokatu je pretio sam Josip Broz, a jedan od njegovih advokata, kome se pretilo, kasnije je zatvoren i umro je u zatvoru. O tome mi danas govorimo.
Kada je Velika Britanija 1943. godine donela definitivnu odluku da njena misija napusti Vrhovni štab Draže Mihailovića i kada se potpuno opredelila za Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije - oni su tada vojnički presudili. To su istorijske činjenice, a ono što najviše kompromituje četnički pokret - to su zločini prema civilnom stanovništvu i prema antifašistima. To je ono zbog čega ne mogu biti rehabilitovani, sve i da usvojimo da je samo suđene Draži Mihailoviću bilo nefer, kao i većina suđenja posle rata u oslobođenoj Evropi, kada se sudilo u ime naroda i kada nije bilo normalne procedure. Taj pokret i njegova uloga u Drugom svetskom ratu ne mogu se amnestirati.
Čedomir Antić: Ovde nije reč o amnestiranju, ovde je reč o suđenju jednoj presudi. Ovde je reč o rehabilitaciji koja se sprovodi na potpuno ispravan, legitiman i ustavan način u slobodnom sudu demokratske države. Kada je reč o tome da li je taj pokret bio fašistički ili nije, da li je bio kolaboracionistički, smatram, kao i veliki broj stranih i naših istoričara, da je tvrdnja da su Dragoljub Mihailovića i Jugoslovenska vojska u otadžbini sarađivali sa Hitlerovom Nemačkom, ustvari, revizija istorije. Biću slobodan da citiram Hajnriha Himlera, koji 17. jula 1942. godine, pre nego što je počela velika ofanziva sa ciljem hvatanja Dragoljuba Mihailovića, kaže sledeće u naredbi Hajnrihu Mileru: “Osnovica svakog uspeha u Srbiji i celoj jugoistočnoj Evropi leži u uništavanju Mihailovića. Upotrebite sve snage da Mihailovića i njegov štab pronađete, tako da bi on mogao biti uništen. Svako sredstvo koje tome doprinese je zgodno. Očekujem najtešnju saradnju svih ustanova, od policije sigurnosti i službe sigurnosti do SS-a i policije. Šef SS-a i policije u Srbiji Majsner već je od mene dobio naređenje. Molim javite mi kakvo obaveštenje imamo o Mihailovićem mestu boravka“.
Te godine Himler je inače i došao na teritoriju Srbije upravo da izvrši smotru tada formirane divizije Princ Eugen, a jedan od njenih zadataka bio je da razbije Jugoslovensku vojsku u otadžbini. Godine 1944., u vreme kada dolazi do pragmatičnog sporazuma između saveznika, koji su delili Evropu u Teheranu i kasnije 1945. godine na Jalti, kada je pokret Dragoljuba Mihailovića, kao i komunistički pokret u Grčkoj, bio napušten od strane svih saveznika, ali to ne znači da je bio fašistički, javlja se ideja Hermana Nojbahera da se sve antikomunističke snage ujedine protiv Crvene armije. Tim povodom, 22. avgusta, u Hitlerovom glavnom stanu, došlo je do razgovora kome su prisustvovali feldmaršal fon Kajtel, Hajnrih Himler, fon Ribertrop i Nojbaher. Hitler je tada rekao sledeće, misleći na pokret Dragoljuba Mihailovića: “Srbi su narod koji je određen da ima državu i koji se kao narod održao. Njihova ideologija je velikosrpska. U njima postoji bezobzirna, otporna snaga. Pri jednoj takvoj upotrebi ona će uvek zastupati velikosrpsku ideju. Ono što dolazi iz Beograda znači opasnost“.
Dakle, pokret Dragoljuba Mihailovića nikada nije ušao ni u kakav sporazum sa Nemcima, niti sa Talijanima. Kada govorimo o zločinima, na prostoru jugoslovenskih zemalja nije trajao samo rat protiv okupatora, već i jedan jezivi međunacionalni, verski i građanski rat. Sam Josip Broz je 1972. godine za Vjesnik izjavio da su oni, kada je reč o sukobu sa četnicima, znali da je to građanski rat, ali da to zbog saveznika nisu mogli, niti hteli da kažu, jer je glavno uporište partizanske ideologije bilo da se svi oni koji nisu uz komuniste i koji ne žele komunističku državu bore na strani Hitlera. U takvom ratu strani okupatori su ubili samo malu manjinu ukupnog broja žrtava. Najviše su ih ubili vojska NDH i ustaške jedinice. Mnogo su skrivile i partizanske jedinice. Ako govorite o međuetničkim zločinima - ko je iselio i istrebio jugoslovenske Nemce kojih je bilo skoro pola miliona? Ko je izvršio silne zločine prema Albancima? Pa nisu sigurno Srbi ili, bar, nisu samo Srbi. Ko je uopšte sprovodio onu bezpoštednu odmazdu? Naši istoričari su sastavili listu od 37.000 imena civila koji su ubijeni na teritoriji današnje Republike Srbije posle dolaska partizanskih snaga.
Naravno da je bilo zločina i sa četničke strane - i to nije sporno, ali presuda koja je doneta protiv Dragoljuba Mihailovića govori o izdaji zemlje, o saradnji sa okupatorima, pa tek onda o raspirivanju međunacionalne mržnje. Po saznanjima koje imamo, zahvaljujući popisu žrtava koje je izvršio Brozov režim i koji je toliko upitan u Hrvatskoj, iako se u njemu veoma insistiralo na nekakvoj nacionalnoj ravnoteži u zločinima, svega 1,7 posto žrtava rata na prostoru koji je kasnije postao Republika Hrvatska, stradalo je od strane četničkih formacija. Pa i u tih 1,7 posto žrtava udeo etničkih Hrvata je manji nego što ih je bilo u ukupnom stanovništvu. To, naravno, ne negira činjenicu da je tu bilo između 1.750 i 3.500 žrtava, ali mislim da je krajnje nepošteno insistirati na tome, posebno kada je reč o jednom suđenju koje je bilo farsa i o jednoj presudi koja ima tri verzije. U toj presudi to pitanje nije bilo dominantno.
Čedomir Antić: Ne tvrdim to samo ja. To tvrde svi ozbiljni istoričari.
Branka Prpa: Ne znam onda šta je bila Neretva. Možete vi sada da citirate razna mišljenja, ovog i onoga, ali mi istoričari prevashodno baratamo činjenicama. Mišljenja i opservacije o događajima mogu biti nešto što nam može pomoći da objasnimo duh vremena, ali oni ne mogu biti izvori prvog reda. Izvori prvog reda su čista fakta, što bi rekao poznati istoričar Leopold fon Ranke - treba jednostavno pokazati šta se zaista dogodilo. A zločini su se događali. Četnici su klali i muslimane i Srbe antifašiste i Hrvate.
Dakle, postoje činjenice. Možemo mi njima da se bavimo na način španske serije, pa da u to uvodimo sve i svašta. Sve je to u redu za ono što nije istorija, ali istorija je polje činjenica. Ona se dogodila i ne može se promeniti nikakvim naknadnim interpretacijama. Zanimljiva je ova cela konfuzija koja je nastala oko procesa. U javnosti se najpre govori o rehabilitaciji, a onda se kaže da je to revizija sudkog procesa, jer on nije održan po pravilima koje podrazumeva regularni pravni proces. O čemu se tu radi? Da li je u pitanju pravni proces koji ne znači rehabilitaciju Draže Mihailovića ili je u pitanju rehabilitacija Draže Mihailovića? Šta je tu zapravo na delu? Očigledno se namerno ušlo u konfuziju. Naravno da se na samom početku govorilo da je namera sudova, odnosno Ministarstva pravde, da post festum preispitaju sudske postupke. Međutim, to se pretvorilo u rehabilitaciju ljudi. Da biste izvršili pravu rehabilitaciju, morate da ponovite kompletan sudski proces koji, kada je u pitanju Drugi svetski rat, pre svega podrazumeva viktimološko pitanje - pitanje žrtve. E, ovde nema žrtve, jer ona je ta zbog koje je neko kriv. I to je nedopustivo.
Čedomir Antić: To je dokument za koji je dokazano da je falsifikat. To je u istoriografiji dokazano odavno. Na suđenju Dragoslavu Mihailoviću tužioci su odustali da ga upotrebe pošto je već tada bilo izvesno da je reč o falsifikatu. Njega koristi ovdašnji Helsinški komitet. U isto vreme Hrvatski helsinški odbor se bavi zabranom manipulacije brojem srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu. Pustite tu propaganda, pustite tu politiku, ne bih hteo uopšte da govorim o ljudima koji danas vode tu vrstu propagande koja nije dostojna ljudi koji se zalažu za nekakve demokratske vrednosti.
Branka Prpa: Uopšte nije bitna instrukcija. Bitno je da su upravo u tim krajevima četnici klali muslimane u Drugom svetskom ratu. To je činjenica. Postoji komandna odgovornost. Onaj ko je bio na čelu Jugoslovenske vojske u otadžbini bio je odgovaran za sve ono što su činile četničke jedinice na prostoru Jugoslavije. Insistiram na žrtvama. Ako se tvrdi da su se četnici tokom Drugog svetskog rata u okupiranoj Jugoslaviji borili protiv Nemaca, neka se navedu činjenice. Gde su se to borili protiv Nemaca? Kako je moguće da Draža Mihailović odbije instrukciju da rasformira četničke odrede i da se oni priključe Narodnoslobodilačkoj vojsci Jugoslavije, instrukciju koju je dobio od izbegličke vlade u Londonu, a potom i od kralja Petra II. Šta je on? Je li on od tog trenutka odmetnik? Da li je on legalan i legitiman? Šta on zapravo predstavlja, koju vojnu formaciju i vojnu silu? Dakle, imamo gomilu paradoksa. Mislim da nije pristojno da se posle šezdest godina na ovakav način ponašamo prema svim tim mrtvim ljudima.
Nadam se - ne sa ovakvim argumentima. Pošto se pozivate na prvorazredne izvore, u vreme kada je počelo suđenje Mihailoviću, odnosno nešto pre, Forin ofis je poslao jednog od svojih oficira i stručnjaka, Pitera Soriflada, da ispita celu situaciju i on je u svom izveštaju izneo sledeće: “Niti vlada njegovog veličanstva u Ujedinjenom Kraljevstvu, niti vlada Sjedinjenih Američkih država nemaju dokaze da je general Mihailović u bilo koje vreme sarađivao sa Nemcima”. Kada govorite o pozivu kralja Petra Dragoslavu Mihailoviću da se pridruži jedinicama Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, već citirani Desimir Tošić je naveo da nigde Jugoslovenska kraljevska vojska u otadžbini nije ušla u sukob sa saveznicima, pa ni sa jedinicama Crvene armije. Pojedine gradove u Srbiji, kao što je Kruševac, oslobodile su jedinice Jugoslavenske kraljevske vojske u otadžbini, pa su onda jedinice Crvene armije, pošto su zajedno s njima oslobodile te gradove, pohapsile rukovodioce četničkog pokreta i četnike. Pitate koje su sve bitke vodili četnici. Pa koje su bitke vodili partizani?
Sve ofanzive su, ustvari, bile progon partizana od strane Nemaca. To je bio gerilski rat. Nije to bio Prvi svetski rat, nije to bio zapadni ili istočni front u Drugom svetskom ratu. Ali teba reći da je još 1943. godine stotine i stotine talaca postreljano zbog pruga i mostova koje su srušili četnici. Jedinice Jugoslavenske kraljevske vojske u otadžbini spasile su 524 avijatičara i padobranca, pre svega britanskih i američkih, a bilo je tu i francuskih, čak i ruskih. Predsednik Truman je 1946. godine odlikovao Mihailovića, a 1943. odlikovao ga je general De Gol. Niti jedno od tih odlikovanja nikada nije povučeno.
Branka Prpa: Sada smo zaista ušli u petparačku priču. Tvrditi da partizani i Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije nisu ratovali - je smešno, to je jedna od retkih vojski u Evropi koja je u Drugom svetskom ratu oslobodila sopstvenu zemlju. Ona je četvrta vojska antifašističke koalicije. Tvrditi da je sve to halucinacija je zaista halucinantno. Prema tome, bojim se da smo mi zaista na terenu ozbiljne sapunice. Partizani su uradili ono što su uradili. Oni su bili jedini istinski, pravi borci na terenu, a da li je neko u svojoj svesti takođe bio antifašista, a ništa nije poduzimao - drugo je pitanje. Zanimljivo je da je Draža Mihailović raspisao opštu mobilizaciju tek nakon što je kralj Petar II potpisao ukaz o raspuštanju Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Sve su to zakašnjele odluke nekog ko je sebe delegitimisao, ali, opet ponavljam, to ne bi bio problem. Problem su mrtvi ljudi i to je ono što je suštinski kompromitovalo Dražu Mihailovića i četnički pokret, to je ono zbog čega nikada u narodu nisu smatrani antifašistima. Ako ćemo oslobodilačku borbu proglasiti građanskim ratom - onda tu nastaje problem. Šta ćemo sa ustašama i belogardejcima? Ako su četnici vodili građanski rat, onda su ga i oni vodili. Ili su to bile zločinačke, kvislinške formacije? Šta se tu, zapravo, sve dogodilo? Dogodilo se to da je nemačkom okupacijom Jugoslavija rasparana po šavovima i da su sve kvislinške formacije, koje su formirane na truplu te mrtve države, dobile takozvana nacionalna obeležja da bi mogle da legitimišu okupatorsku vlast. Velika je greška četničkog pokreta što se nije borio protiv tog užasa koji se dešavao u Jugoslavi i Srbiji, već je kao ključnog neprijatelja izdvojio partizane koje su bili neprijatelji i nacista i fašista i svih kvislinga.
Čedomir Antić: To je pokvarena ploča. Pre svega nije metodološki ispravno poistovećivati NDH i ustaški pokret sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini.
Drugo, kad je reč o ulozi četničkog pokreta dovoljno je reći da je Dragoljub Mihailović dva puta bio ucenjen od strane nemačke komande, prvi put 1941. godine, a drugi put 1943. godine. U maju 1943. je ucenjen od strane italijanskih vlasti i to na pola miliona lira, kad je Broz bio ucenjen na milion. Mi sad možemo to neprekidno da ponavljamo i da se krijemo iza potrebe Hrvata i muslimana da se izjednače četnički i ustaški pokret. Pazite, danas niste spremni, možda sa pravom, da izjednačite Nasera Orića i one koji su izvršili zločin nad Bošnjacima u Srebrenici. Ovde je reč o mnogo većoj disproporciji, pa se to neprekidno izjednačava. Ja mislim da je to besmisleno. Pošto neprekidno pominjete zločine nad drugim narodina i nad civilima u Srbiji, mislite li da ih drugi nisu činili. Mislite li da komunističke jedinice nisu to isto radile?
Branka Prpa: Da, mislim da nisu. Uostalom, šta ja imam da mislim, o tome postoje fakta. Ja sam istoričar i moja interpretacija mora da počiva na činjenicama. Ne na mom mišljenju. Šta je ovde tema? Da li je to sudski proces ili rehabilitacija jednog čoveka i jednog pokreta zbog njihove uloge u Drugom svetskom ratu? Ja ne verujem u nezavisnost suda koji vodi ceo taj proces. Ja ne verujem u argumentaciju koju su prikupili državni istoričari, članovi raznih državnih komisija koje služe za to da bi se proces rehabilitacije odvijao bez problema. Pri tome ti istoričari nikada nisu u široj akademskoj zajednici proverili to o čemu svedoče po sudovima. Oni su se pretvorili u jednu ekskluzivnu grupu koja svima tumači istoriju i docira, a svi mi drugi smo, valjda, notorne neznalice. Mi smo danas dovedeni u situaciju da, kad je u pitanju Drugi svetski rat, dokazujemo očigledne stvari, što je civilizacijski pad za ovaj prostor.
Čedomir Antić: Došli smo do toga da sada razgovoramo ko je državni istoričar a ko nije. Gospođo Prpa, Vi ste naveli da vas je na čelo Istorijskog arhiva Beograda imenovala struka. Ko je ta struka?
Branka Prpa: Imenovala me je vlada Zorana Đinđića kao eksperta.
Čedomir Antić: A kad je reč o nekim drugim ljudima, onda su to državni istoričari koji su bili 15 godina mlađi od vas kada su doktorirali.
Branka Prpa: Izvinite, ja sam upravljala jednom institucijom na način kako treba da se upravlja.
Čedomir Antić: Ja bih samo nešto rekao o toj fašizaciji pokreta. Mi ovde slušamo neprekidno o činjenicama, a ne čujemo nijednu činjenicu. Slušamo o dokumentima, a ne dobijamo citat nijednog dokumenta. Ali jedan svedok tog vremena i najveći disident u bivšoj Jugoslaviji, već spomenuti Milovan Đilas, dao je 1993. godine jedan intervju Pobjedi i tu kaže: ”A vezivanje suđenja Draži sa Dragim Jovanovićem, pronjemačkim šefom policije u Beogradu, bila je konstrukcija da ga što više kompromitujemo, isto kao i priključivanje Slobodana Jovanovića, zato što je imao veliki ugled kod inteligencije”. Dakle, bilo je potrebno izjednačiti osobe iz okupacijskog aparata sa generalom Mihailovićem i njegovim pokretom. Vi ste, gospodine Karabeg, na početku rekli da je Srbija u ovom trenutku podeljena, Srbija nije podeljena. Prosečnom građaninu Srbije, kao ni prosečnom građaninu Hrvatske to više nije interesantno. Kad je reč o našoj stručnoj javnosti bilo je u proteklih 20-30 godina veliki broj i skupova i konferencija i na njima je jasno rečeno ono što gospođa Prpa, kao zagovornica i sledbenica starije literature, ne prihvata. Tu su se sučeljavali i argumenti i dokumenti, a dolazile su i naše kolege iz inostranstva. Imali smo tu privilegiju da imamo dva pokreta otpora. Da li su ti pokreti činili zločine - nažalost oba su činila. Kakvi su ti zločini bili? Razni. Istoriju treba ostaviti istoričarima, a presude treba ostaviti nezavisnom pravosuđu koje danas bolje služi istini i pravdi nego što je to bilo u ranijim prilikama.
Branka Prpa: Zakon o rehabilitaciji bio je donet zbog toga da bi bili rehabilitovani svi oni koji su u političkom totalitarizmu jednopartijskog sistema bili osuđivani na političkim procesima. Međutim, zanimljivo je da je taj zakon od samog početka iskorišćen za rehabilitaciju ljudi čija politička i vojna praksa u Drugom svetskom ratu nije za rehabilitaciju, a ponajmanje se govori o ljudima koji tu rehabilitaciju zaslužuju - kao što je Dragoljub Jovanović, kao što je Đilas i drugi. Ti ljudi su potpuno marginalizovani. Nema reči o rehabilitacijama ljudi koji su zaista bili žrtve političkog monizma, celo vreme smo fokusirani na Drugi svetski rat. Zbog toga celu stvar i smatram manipulativnom od samog početka. Što se tiče istorijske nauke, ne može se sve ono što je postignuto u našoj istoriografiji - a postignuto je jako mnogo - baciti u kantu za smeće i nazvati starom literaturom. Bojim se da su to ozbiljna dela, tu su profesori Petranović, Marjanović i mnogi drugi, to je nekakva naša baština. Ne može se to tek tako izbrisati gumicom. Sve u svemu, cela ova priča je, ponavljam, sramota za našu struku.
Čedomir Antić: Zakon o rehabilitaciji je takav da je predviđeno da neko mora da pokrene proces. Ni za Dragoljuba Mihailovića ni za Slobodana Jovanovića rehabilitaciju nije pokrenula država, pošto ona to i ne može, već su to uradila privatna lica. Do danas je rehabilitovano više od 2000 ljudi i to većinom nisu bili pripadnici vojnih formacija, nego oni koji su stradali posle 1944, odnosno 1945. godine.
Branka Prpa: Ne.
Čedomir Antić: Rehabilitacija Dragoslava Mihailovića je potrebna, kao što je potrebna i rehabilitacija Dragoljuba Jovanovića i Milovana Đilasa, koja je sada u toku, što gospođa Prpa možda nije pročitala u novinama. Završiću citirajući Slobodana Jovanovića, koji je također bio osuđen zajedno sa Mihailovićem, iako je celi rat proveo u Londonu gde je zajedno sa drugim ministrima, između ostalog i ministrima predstavnicima hrvatskog naroda, vodio vladu u progonstvu. Slobodan Jovanović piše o Dragoljubu Mihailoviću sledeće: “Za života on je bio gonjen, klevetan, mučen i najzad umoren. Njegovo telo je razneto na komade i on nema groba, ali on i dalje živi u duši srpskog naroda i tu će živeti uvek dok srpsko ime bude trajalo.”
Branka Prpa: Ako mogu samo da dodam. Ovakvom patetikom zaista ništa nećemo rešiti - nijedan problem naše istorije, a bojim se ni naše sadašnjosti. To su prosto patetični govori, koji nisu primenjivi na ovo što je bila tema današnjeg razgovora.
Omer Karabeg: Kakvo gledate na zahteve za zvaničnu rehabilitaciju Draže Mihailovića?
Branka Prpa: Pre svega - kao na političku odluku. Možemo da kažemo da je ceo taj proces rehabilitacije, zapravo, rezultat sadašnje državne politike. Mislim da nema istorijske osnove za njegovu rehabilitaciju, a ovo što se danas dešava rezultat je jedne nove ideologizacije. Ako smo imali problem sa istorijskom naukom u drugoj polovini 20. veka, ako smo se kao istoričari opravdano bunili da je ona ideologizovana s pozicije komunističke ideologije, sada možemo da kažemo da je nova recepcija ili revizija istorije druge polovine 20. veka rezultat jedne druge ideološke matrice, ovog puta one desne. To je rehabilitacija desničarske ideologije. Svi argumenti su ideološki. Radi se o ideološkoj, odnosno političkoj volji.
Čedomir Antić: Pre nekoliko godina, u vreme kada je na vlasti bila jedna demokratska vlada, donesen je taj zakon o rehabilitaciji. Po tom zakonu je već 2.000 ljudi rehabilitovano. Uostalom, u vreme kada je gospođa Prpa, kao funkcionerka Demokratske stranke, bila na čelu jedne ustanove grada Beograda, donesen je zakon o izjednačavanju Jugoslovenske vojske u otadžbini i Narodno oslobodilačkog pokreta, za koji je glasala i Demokratska stranka. A što se tiče revizije istorije, Desimir Tošić, koji nije bio ni desničar, niti je bio zagovornik neke Mihailovićeve Srbije, napisao je 2006. godine u časopisu Republika sledeće: “Treba li da kažemo da nijedna naučna analiza stranih autora ne tretira Mihailovića i njegov pokret kao fašistički i okupatorski, bez obzira što niko ne poriče značaj partizanske borbe protiv okupatora“.
Biću slobodan da citiram i Miliovana Đilasa, koji je 1994. godine, neposredno pred svoju smrt, napisao: “Draža je po analizama naših političkih službi - govori, dakle o 1945, 46 godini - važio za jednog od boljih četnika, u smislu da je bio blaži po gledanju i postupanju od većine njegovih komandanata. Za njega se ne može reći da je bio fašista, daleko od toga“. Mi danas ne dajemo presudu Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini i četničkom pokretu, mi danas ne govorimo o istorijskoj ulozi i značaju generala Dragoljuba Mihailovića, mi danas govorimo pre svega o presudi, koja je doneta na staljinističkom procesu, presudi kojoj danas treba da presudi slobodno i reformisano pravosuđe. Čak i neko ko je kriv, čak i neko ko treba da bude osuđen, ima pravo na fer suđenje. Suđenje Dragoslavu Mihaliloviću nije bilo ni fer, ni pošteno. On nije imao pravo na dobru odbranu, nije imao pravo na žalbu, nije imao pravo da izvede svedoke u svoju odbranu. Njegove advokate su progonili. Njegovom advokatu je pretio sam Josip Broz, a jedan od njegovih advokata, kome se pretilo, kasnije je zatvoren i umro je u zatvoru. O tome mi danas govorimo.
Branka Prpa
Branka Prpa: Odmah da kažem, ja nikada nisam bila član Demokratske stranke. Na mestu na kome sam bila, bila sam kao ekspert, a ne kao pripadnik neke stranke. Osnovni problem svih onih koji se sada ovako uporno trude da post festum rehabilituju Dražu Mihailovića jeste da dokažu da je on bio antifašista. On je bio deklarativno antifašista i to nije uopšte upitno. Problem je u praksi. Praksa četničkog pokreta za vreme Drugog svetskog rata nije bila antifašistička. Draža Mihailović nije bio političar. On je bio komandant i imao je ono što se od Nirnberškog suda, pa na dalje, zove komandna odgovornost. Možda i stoji opaska Milovana Đilasa o njegovom karakteru, ali bitna je njegova pozicija u ratu. On je odgovoran za ono što su četničke formacije sprovodile tokom okupacije Jugoslavije. Odgovoran je za ubistva ljudi i za napade na partizanske jedinice, pre svega u ofanzivi na Neretvi, kada su se četnički odredi zajedno sa Nemcima, Talijanima i ustašama, borili protiv partizana. Da ne govorim o četnicima popa Đujića u Kninskoj krajini i o njihovoj saradnji sa talijanskim fašistima ili o četnicima u Crnoj Gori. Mi, dakle, govorimo o jednoj vojnoj formaciji koja deluje u toku Drugog svetskog rata na način koji u praksi nije antifašistički. Nije tu reč o procenama istoričara, radi se pre svega o odlukama velikih sila o tome koja je vojska na teritoriji bivše Jugoslavije bila antifašistička.Kada je Velika Britanija 1943. godine donela definitivnu odluku da njena misija napusti Vrhovni štab Draže Mihailovića i kada se potpuno opredelila za Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije - oni su tada vojnički presudili. To su istorijske činjenice, a ono što najviše kompromituje četnički pokret - to su zločini prema civilnom stanovništvu i prema antifašistima. To je ono zbog čega ne mogu biti rehabilitovani, sve i da usvojimo da je samo suđene Draži Mihailoviću bilo nefer, kao i većina suđenja posle rata u oslobođenoj Evropi, kada se sudilo u ime naroda i kada nije bilo normalne procedure. Taj pokret i njegova uloga u Drugom svetskom ratu ne mogu se amnestirati.
Čedomir Antić: Ovde nije reč o amnestiranju, ovde je reč o suđenju jednoj presudi. Ovde je reč o rehabilitaciji koja se sprovodi na potpuno ispravan, legitiman i ustavan način u slobodnom sudu demokratske države. Kada je reč o tome da li je taj pokret bio fašistički ili nije, da li je bio kolaboracionistički, smatram, kao i veliki broj stranih i naših istoričara, da je tvrdnja da su Dragoljub Mihailovića i Jugoslovenska vojska u otadžbini sarađivali sa Hitlerovom Nemačkom, ustvari, revizija istorije. Biću slobodan da citiram Hajnriha Himlera, koji 17. jula 1942. godine, pre nego što je počela velika ofanziva sa ciljem hvatanja Dragoljuba Mihailovića, kaže sledeće u naredbi Hajnrihu Mileru: “Osnovica svakog uspeha u Srbiji i celoj jugoistočnoj Evropi leži u uništavanju Mihailovića. Upotrebite sve snage da Mihailovića i njegov štab pronađete, tako da bi on mogao biti uništen. Svako sredstvo koje tome doprinese je zgodno. Očekujem najtešnju saradnju svih ustanova, od policije sigurnosti i službe sigurnosti do SS-a i policije. Šef SS-a i policije u Srbiji Majsner već je od mene dobio naređenje. Molim javite mi kakvo obaveštenje imamo o Mihailovićem mestu boravka“.
Te godine Himler je inače i došao na teritoriju Srbije upravo da izvrši smotru tada formirane divizije Princ Eugen, a jedan od njenih zadataka bio je da razbije Jugoslovensku vojsku u otadžbini. Godine 1944., u vreme kada dolazi do pragmatičnog sporazuma između saveznika, koji su delili Evropu u Teheranu i kasnije 1945. godine na Jalti, kada je pokret Dragoljuba Mihailovića, kao i komunistički pokret u Grčkoj, bio napušten od strane svih saveznika, ali to ne znači da je bio fašistički, javlja se ideja Hermana Nojbahera da se sve antikomunističke snage ujedine protiv Crvene armije. Tim povodom, 22. avgusta, u Hitlerovom glavnom stanu, došlo je do razgovora kome su prisustvovali feldmaršal fon Kajtel, Hajnrih Himler, fon Ribertrop i Nojbaher. Hitler je tada rekao sledeće, misleći na pokret Dragoljuba Mihailovića: “Srbi su narod koji je određen da ima državu i koji se kao narod održao. Njihova ideologija je velikosrpska. U njima postoji bezobzirna, otporna snaga. Pri jednoj takvoj upotrebi ona će uvek zastupati velikosrpsku ideju. Ono što dolazi iz Beograda znači opasnost“.
Dakle, pokret Dragoljuba Mihailovića nikada nije ušao ni u kakav sporazum sa Nemcima, niti sa Talijanima. Kada govorimo o zločinima, na prostoru jugoslovenskih zemalja nije trajao samo rat protiv okupatora, već i jedan jezivi međunacionalni, verski i građanski rat. Sam Josip Broz je 1972. godine za Vjesnik izjavio da su oni, kada je reč o sukobu sa četnicima, znali da je to građanski rat, ali da to zbog saveznika nisu mogli, niti hteli da kažu, jer je glavno uporište partizanske ideologije bilo da se svi oni koji nisu uz komuniste i koji ne žele komunističku državu bore na strani Hitlera. U takvom ratu strani okupatori su ubili samo malu manjinu ukupnog broja žrtava. Najviše su ih ubili vojska NDH i ustaške jedinice. Mnogo su skrivile i partizanske jedinice. Ako govorite o međuetničkim zločinima - ko je iselio i istrebio jugoslovenske Nemce kojih je bilo skoro pola miliona? Ko je izvršio silne zločine prema Albancima? Pa nisu sigurno Srbi ili, bar, nisu samo Srbi. Ko je uopšte sprovodio onu bezpoštednu odmazdu? Naši istoričari su sastavili listu od 37.000 imena civila koji su ubijeni na teritoriji današnje Republike Srbije posle dolaska partizanskih snaga.
Naravno da je bilo zločina i sa četničke strane - i to nije sporno, ali presuda koja je doneta protiv Dragoljuba Mihailovića govori o izdaji zemlje, o saradnji sa okupatorima, pa tek onda o raspirivanju međunacionalne mržnje. Po saznanjima koje imamo, zahvaljujući popisu žrtava koje je izvršio Brozov režim i koji je toliko upitan u Hrvatskoj, iako se u njemu veoma insistiralo na nekakvoj nacionalnoj ravnoteži u zločinima, svega 1,7 posto žrtava rata na prostoru koji je kasnije postao Republika Hrvatska, stradalo je od strane četničkih formacija. Pa i u tih 1,7 posto žrtava udeo etničkih Hrvata je manji nego što ih je bilo u ukupnom stanovništvu. To, naravno, ne negira činjenicu da je tu bilo između 1.750 i 3.500 žrtava, ali mislim da je krajnje nepošteno insistirati na tome, posebno kada je reč o jednom suđenju koje je bilo farsa i o jednoj presudi koja ima tri verzije. U toj presudi to pitanje nije bilo dominantno.
Omer Karabeg: Gospodine Antiću, vi tvrdite da Draža Mihailović nije ratovao na strani Nemaca?
Čedomir Antić: Ne tvrdim to samo ja. To tvrde svi ozbiljni istoričari.
Branka Prpa: Ne znam onda šta je bila Neretva. Možete vi sada da citirate razna mišljenja, ovog i onoga, ali mi istoričari prevashodno baratamo činjenicama. Mišljenja i opservacije o događajima mogu biti nešto što nam može pomoći da objasnimo duh vremena, ali oni ne mogu biti izvori prvog reda. Izvori prvog reda su čista fakta, što bi rekao poznati istoričar Leopold fon Ranke - treba jednostavno pokazati šta se zaista dogodilo. A zločini su se događali. Četnici su klali i muslimane i Srbe antifašiste i Hrvate.
Branka Prpa: Poznati istoričar Leopold fon Ranke je rekao da treba jednostavno pokazati šta se zaista dogodilo. A zločini su se događali. Četnici su klali i muslimane i Srbe antifašiste i Hrvate. Dakle, postoje činjenice.
Dakle, postoje činjenice. Možemo mi njima da se bavimo na način španske serije, pa da u to uvodimo sve i svašta. Sve je to u redu za ono što nije istorija, ali istorija je polje činjenica. Ona se dogodila i ne može se promeniti nikakvim naknadnim interpretacijama. Zanimljiva je ova cela konfuzija koja je nastala oko procesa. U javnosti se najpre govori o rehabilitaciji, a onda se kaže da je to revizija sudkog procesa, jer on nije održan po pravilima koje podrazumeva regularni pravni proces. O čemu se tu radi? Da li je u pitanju pravni proces koji ne znači rehabilitaciju Draže Mihailovića ili je u pitanju rehabilitacija Draže Mihailovića? Šta je tu zapravo na delu? Očigledno se namerno ušlo u konfuziju. Naravno da se na samom početku govorilo da je namera sudova, odnosno Ministarstva pravde, da post festum preispitaju sudske postupke. Međutim, to se pretvorilo u rehabilitaciju ljudi. Da biste izvršili pravu rehabilitaciju, morate da ponovite kompletan sudski proces koji, kada je u pitanju Drugi svetski rat, pre svega podrazumeva viktimološko pitanje - pitanje žrtve. E, ovde nema žrtve, jer ona je ta zbog koje je neko kriv. I to je nedopustivo.
Omer Karabeg: Gospodine Antiću, gospođa Prpa je pomenula odgovornost Draže Mihailovića za zločine koje su četnici počinili u Drugom svetskom ratu. Ja ovde imam saopštenje Helsinškog komiteta za ljudska prava Srbije povodom rehabilitacije Draže Mihailovića u kome se kaže da je on potpisao instrukciju o istrebljenju muslimana u Pljevaljskom, Fočanskom i Čajničkom srezu.
Čedomir Antić: To je dokument za koji je dokazano da je falsifikat. To je u istoriografiji dokazano odavno. Na suđenju Dragoslavu Mihailoviću tužioci su odustali da ga upotrebe pošto je već tada bilo izvesno da je reč o falsifikatu. Njega koristi ovdašnji Helsinški komitet. U isto vreme Hrvatski helsinški odbor se bavi zabranom manipulacije brojem srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu. Pustite tu propaganda, pustite tu politiku, ne bih hteo uopšte da govorim o ljudima koji danas vode tu vrstu propagande koja nije dostojna ljudi koji se zalažu za nekakve demokratske vrednosti.
Branka Prpa: Uopšte nije bitna instrukcija. Bitno je da su upravo u tim krajevima četnici klali muslimane u Drugom svetskom ratu. To je činjenica. Postoji komandna odgovornost. Onaj ko je bio na čelu Jugoslovenske vojske u otadžbini bio je odgovaran za sve ono što su činile četničke jedinice na prostoru Jugoslavije. Insistiram na žrtvama. Ako se tvrdi da su se četnici tokom Drugog svetskog rata u okupiranoj Jugoslaviji borili protiv Nemaca, neka se navedu činjenice. Gde su se to borili protiv Nemaca? Kako je moguće da Draža Mihailović odbije instrukciju da rasformira četničke odrede i da se oni priključe Narodnoslobodilačkoj vojsci Jugoslavije, instrukciju koju je dobio od izbegličke vlade u Londonu, a potom i od kralja Petra II. Šta je on? Je li on od tog trenutka odmetnik? Da li je on legalan i legitiman? Šta on zapravo predstavlja, koju vojnu formaciju i vojnu silu? Dakle, imamo gomilu paradoksa. Mislim da nije pristojno da se posle šezdest godina na ovakav način ponašamo prema svim tim mrtvim ljudima.
Čedomir Antić
Čedomir Antić: Nesumnjivo da je važno da su pobijeni ljudi, ali su i partizani tamo ubijali ljude, između ostalog i muslimane i Hrvate. Kada je reč o pravnom tumačenju, zakon o rehabilitaciji podrazumeva preispitivanje procesa. Bilo bi dobro da, ako vi imate neke dokaze ili nove dokumente, učestvujete u ovom procesu i osporite rehabilitaciju. Sud je to ostavio otvorenim. Vi možete i da ponovo pokrenete proces.Nadam se - ne sa ovakvim argumentima. Pošto se pozivate na prvorazredne izvore, u vreme kada je počelo suđenje Mihailoviću, odnosno nešto pre, Forin ofis je poslao jednog od svojih oficira i stručnjaka, Pitera Soriflada, da ispita celu situaciju i on je u svom izveštaju izneo sledeće: “Niti vlada njegovog veličanstva u Ujedinjenom Kraljevstvu, niti vlada Sjedinjenih Američkih država nemaju dokaze da je general Mihailović u bilo koje vreme sarađivao sa Nemcima”. Kada govorite o pozivu kralja Petra Dragoslavu Mihailoviću da se pridruži jedinicama Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, već citirani Desimir Tošić je naveo da nigde Jugoslovenska kraljevska vojska u otadžbini nije ušla u sukob sa saveznicima, pa ni sa jedinicama Crvene armije. Pojedine gradove u Srbiji, kao što je Kruševac, oslobodile su jedinice Jugoslavenske kraljevske vojske u otadžbini, pa su onda jedinice Crvene armije, pošto su zajedno s njima oslobodile te gradove, pohapsile rukovodioce četničkog pokreta i četnike. Pitate koje su sve bitke vodili četnici. Pa koje su bitke vodili partizani?
Sve ofanzive su, ustvari, bile progon partizana od strane Nemaca. To je bio gerilski rat. Nije to bio Prvi svetski rat, nije to bio zapadni ili istočni front u Drugom svetskom ratu. Ali teba reći da je još 1943. godine stotine i stotine talaca postreljano zbog pruga i mostova koje su srušili četnici. Jedinice Jugoslavenske kraljevske vojske u otadžbini spasile su 524 avijatičara i padobranca, pre svega britanskih i američkih, a bilo je tu i francuskih, čak i ruskih. Predsednik Truman je 1946. godine odlikovao Mihailovića, a 1943. odlikovao ga je general De Gol. Niti jedno od tih odlikovanja nikada nije povučeno.
Branka Prpa: Sada smo zaista ušli u petparačku priču. Tvrditi da partizani i Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije nisu ratovali - je smešno, to je jedna od retkih vojski u Evropi koja je u Drugom svetskom ratu oslobodila sopstvenu zemlju. Ona je četvrta vojska antifašističke koalicije. Tvrditi da je sve to halucinacija je zaista halucinantno. Prema tome, bojim se da smo mi zaista na terenu ozbiljne sapunice. Partizani su uradili ono što su uradili. Oni su bili jedini istinski, pravi borci na terenu, a da li je neko u svojoj svesti takođe bio antifašista, a ništa nije poduzimao - drugo je pitanje. Zanimljivo je da je Draža Mihailović raspisao opštu mobilizaciju tek nakon što je kralj Petar II potpisao ukaz o raspuštanju Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Sve su to zakašnjele odluke nekog ko je sebe delegitimisao, ali, opet ponavljam, to ne bi bio problem. Problem su mrtvi ljudi i to je ono što je suštinski kompromitovalo Dražu Mihailovića i četnički pokret, to je ono zbog čega nikada u narodu nisu smatrani antifašistima. Ako ćemo oslobodilačku borbu proglasiti građanskim ratom - onda tu nastaje problem. Šta ćemo sa ustašama i belogardejcima? Ako su četnici vodili građanski rat, onda su ga i oni vodili. Ili su to bile zločinačke, kvislinške formacije? Šta se tu, zapravo, sve dogodilo? Dogodilo se to da je nemačkom okupacijom Jugoslavija rasparana po šavovima i da su sve kvislinške formacije, koje su formirane na truplu te mrtve države, dobile takozvana nacionalna obeležja da bi mogle da legitimišu okupatorsku vlast. Velika je greška četničkog pokreta što se nije borio protiv tog užasa koji se dešavao u Jugoslavi i Srbiji, već je kao ključnog neprijatelja izdvojio partizane koje su bili neprijatelji i nacista i fašista i svih kvislinga.
Čedomir Antić: To je pokvarena ploča. Pre svega nije metodološki ispravno poistovećivati NDH i ustaški pokret sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini.
Čedomir Antić: Mi možemo neprekidno da se krijemo iza potrebe Hrvata i muslimana da se izjednače četnički i ustaški pokret. Pazite, danas niste spremni, možda sa pravom, da izjednačite Nasera Orića i one koji su izvršili zločin nad Bošnjacima u Srebrenici.
Drugo, kad je reč o ulozi četničkog pokreta dovoljno je reći da je Dragoljub Mihailović dva puta bio ucenjen od strane nemačke komande, prvi put 1941. godine, a drugi put 1943. godine. U maju 1943. je ucenjen od strane italijanskih vlasti i to na pola miliona lira, kad je Broz bio ucenjen na milion. Mi sad možemo to neprekidno da ponavljamo i da se krijemo iza potrebe Hrvata i muslimana da se izjednače četnički i ustaški pokret. Pazite, danas niste spremni, možda sa pravom, da izjednačite Nasera Orića i one koji su izvršili zločin nad Bošnjacima u Srebrenici. Ovde je reč o mnogo većoj disproporciji, pa se to neprekidno izjednačava. Ja mislim da je to besmisleno. Pošto neprekidno pominjete zločine nad drugim narodina i nad civilima u Srbiji, mislite li da ih drugi nisu činili. Mislite li da komunističke jedinice nisu to isto radile?
Branka Prpa: Da, mislim da nisu. Uostalom, šta ja imam da mislim, o tome postoje fakta. Ja sam istoričar i moja interpretacija mora da počiva na činjenicama. Ne na mom mišljenju. Šta je ovde tema? Da li je to sudski proces ili rehabilitacija jednog čoveka i jednog pokreta zbog njihove uloge u Drugom svetskom ratu? Ja ne verujem u nezavisnost suda koji vodi ceo taj proces. Ja ne verujem u argumentaciju koju su prikupili državni istoričari, članovi raznih državnih komisija koje služe za to da bi se proces rehabilitacije odvijao bez problema. Pri tome ti istoričari nikada nisu u široj akademskoj zajednici proverili to o čemu svedoče po sudovima. Oni su se pretvorili u jednu ekskluzivnu grupu koja svima tumači istoriju i docira, a svi mi drugi smo, valjda, notorne neznalice. Mi smo danas dovedeni u situaciju da, kad je u pitanju Drugi svetski rat, dokazujemo očigledne stvari, što je civilizacijski pad za ovaj prostor.
Čedomir Antić: Došli smo do toga da sada razgovoramo ko je državni istoričar a ko nije. Gospođo Prpa, Vi ste naveli da vas je na čelo Istorijskog arhiva Beograda imenovala struka. Ko je ta struka?
Branka Prpa: Imenovala me je vlada Zorana Đinđića kao eksperta.
Čedomir Antić: A kad je reč o nekim drugim ljudima, onda su to državni istoričari koji su bili 15 godina mlađi od vas kada su doktorirali.
Branka Prpa: Izvinite, ja sam upravljala jednom institucijom na način kako treba da se upravlja.
Čedomir Antić: Ja bih samo nešto rekao o toj fašizaciji pokreta. Mi ovde slušamo neprekidno o činjenicama, a ne čujemo nijednu činjenicu. Slušamo o dokumentima, a ne dobijamo citat nijednog dokumenta. Ali jedan svedok tog vremena i najveći disident u bivšoj Jugoslaviji, već spomenuti Milovan Đilas, dao je 1993. godine jedan intervju Pobjedi i tu kaže: ”A vezivanje suđenja Draži sa Dragim Jovanovićem, pronjemačkim šefom policije u Beogradu, bila je konstrukcija da ga što više kompromitujemo, isto kao i priključivanje Slobodana Jovanovića, zato što je imao veliki ugled kod inteligencije”. Dakle, bilo je potrebno izjednačiti osobe iz okupacijskog aparata sa generalom Mihailovićem i njegovim pokretom. Vi ste, gospodine Karabeg, na početku rekli da je Srbija u ovom trenutku podeljena, Srbija nije podeljena. Prosečnom građaninu Srbije, kao ni prosečnom građaninu Hrvatske to više nije interesantno. Kad je reč o našoj stručnoj javnosti bilo je u proteklih 20-30 godina veliki broj i skupova i konferencija i na njima je jasno rečeno ono što gospođa Prpa, kao zagovornica i sledbenica starije literature, ne prihvata. Tu su se sučeljavali i argumenti i dokumenti, a dolazile su i naše kolege iz inostranstva. Imali smo tu privilegiju da imamo dva pokreta otpora. Da li su ti pokreti činili zločine - nažalost oba su činila. Kakvi su ti zločini bili? Razni. Istoriju treba ostaviti istoričarima, a presude treba ostaviti nezavisnom pravosuđu koje danas bolje služi istini i pravdi nego što je to bilo u ranijim prilikama.
Branka Prpa: Zakon o rehabilitaciji bio je donet zbog toga da bi bili rehabilitovani svi oni koji su u političkom totalitarizmu jednopartijskog sistema bili osuđivani na političkim procesima. Međutim, zanimljivo je da je taj zakon od samog početka iskorišćen za rehabilitaciju ljudi čija politička i vojna praksa u Drugom svetskom ratu nije za rehabilitaciju, a ponajmanje se govori o ljudima koji tu rehabilitaciju zaslužuju - kao što je Dragoljub Jovanović, kao što je Đilas i drugi. Ti ljudi su potpuno marginalizovani. Nema reči o rehabilitacijama ljudi koji su zaista bili žrtve političkog monizma, celo vreme smo fokusirani na Drugi svetski rat. Zbog toga celu stvar i smatram manipulativnom od samog početka. Što se tiče istorijske nauke, ne može se sve ono što je postignuto u našoj istoriografiji - a postignuto je jako mnogo - baciti u kantu za smeće i nazvati starom literaturom. Bojim se da su to ozbiljna dela, tu su profesori Petranović, Marjanović i mnogi drugi, to je nekakva naša baština. Ne može se to tek tako izbrisati gumicom. Sve u svemu, cela ova priča je, ponavljam, sramota za našu struku.
Čedomir Antić: Zakon o rehabilitaciji je takav da je predviđeno da neko mora da pokrene proces. Ni za Dragoljuba Mihailovića ni za Slobodana Jovanovića rehabilitaciju nije pokrenula država, pošto ona to i ne može, već su to uradila privatna lica. Do danas je rehabilitovano više od 2000 ljudi i to većinom nisu bili pripadnici vojnih formacija, nego oni koji su stradali posle 1944, odnosno 1945. godine.
Omer Karabeg: U zaključku da se vratimo na pitanje iz naslova emisije. Treba li službeno rehabilitovati Dražu Mihailovića?
Branka Prpa: Ne.
Čedomir Antić: Rehabilitacija Dragoslava Mihailovića je potrebna, kao što je potrebna i rehabilitacija Dragoljuba Jovanovića i Milovana Đilasa, koja je sada u toku, što gospođa Prpa možda nije pročitala u novinama. Završiću citirajući Slobodana Jovanovića, koji je također bio osuđen zajedno sa Mihailovićem, iako je celi rat proveo u Londonu gde je zajedno sa drugim ministrima, između ostalog i ministrima predstavnicima hrvatskog naroda, vodio vladu u progonstvu. Slobodan Jovanović piše o Dragoljubu Mihailoviću sledeće: “Za života on je bio gonjen, klevetan, mučen i najzad umoren. Njegovo telo je razneto na komade i on nema groba, ali on i dalje živi u duši srpskog naroda i tu će živeti uvek dok srpsko ime bude trajalo.”
Branka Prpa: Ako mogu samo da dodam. Ovakvom patetikom zaista ništa nećemo rešiti - nijedan problem naše istorije, a bojim se ni naše sadašnjosti. To su prosto patetični govori, koji nisu primenjivi na ovo što je bila tema današnjeg razgovora.