Omer Karabeg: Ima li u ovom trenutku ikakvih kontakata između Srba i Albanaca na Kosovu ili su svi odnosi potpuno prekinuti?
Radmila Trajković: Ja ne verujem u potpuni prekid komunikacije između ljudi koji su vekovima bili usmereni jedni na druge. Individualnih kontakata, individualnih prijateljstava uvek je bilo i biće. Ne postoji, nažalost, nešto što je normalna komunikacija između dva naroda. Kao da je na ovom našem prostoru izvršena dehumanizacija. Srbin ne vidi Albanca kao čoveka, niti Albanac tako vidi Srbina. Vidimo jedni druge kao neprijatelje, kao nekoga ko nam smeta da bismo mogli slobodno da funkcionišemo.
Bajram Redžepi: Nije došlo do potpunog prekida komunikacije, ali manjka onaj zvanični dijalog. Kao da se ljudi iz obe etničke zajednice plaše. Što se tiče Albanaca oni za to ne bi trebalo da imaju razloga. Ako smo ranije na srpsku etničku zajednicu gledali kao na neku prepreku na putu ka nezavisnosti, sada za to nemamo razloga i imamo jaku motivaciju da sarađujem, da se srpska etnička zajednica integriše u kosovsko društvo. To je i premijer Tači je u nekoliko navrata isticao. Neko bi mogao reći da je to prazna retorika. Ja mislim da nije. Što budemo razvijali bolje odnose sa drugim etničkim zajednicama, konkretno sa srpskom, utoliko više će nas podržavati zapadna demokracija i bićemo bliži evropskim i NATO integracijama.
Mislim da će srpskoj zajednici biti potrebno vremena da se prilagodi novoj realnosti i da shvati da ih je vlast u Srbiji dezinformisala poručujući im im da dok je Rusije i međunarodnog prava, kao što je govorio premijer Koštunica, nema šanse da Kosovo dobije nezavisnost. To se dogodilo, to je realnost i treba vremena da se to prihvati. Prema tome, mislim da bismo stvarno mogli da sarađujemo ukoliko postoji minimum spremnosti na obe strane. Ja mogu reći da ta spremnost postoji sa albanske, većinske strane, to isto očekujemo i od srpske strane.
Radmila Trajković: Slušam gospodina Redžepija i razmišljam o onom što je on rekao. On kaže otprilike ovo: „Mi smo otvoreni za saradnju sa Srbima, nemamo više animoziteta prema njima jer smo ostvarili smo svoj cilj - nezavisnost Kosova, a dobra saradnja sa Srbima nam je potrebna da bismo mogli da budemo članovi Evropske unije, NATO pakta i svih međunarodnih institucija“. Znači, razlog za pružanje ruke nije prihvatanje Srba kao naroda koji je svoj na svome. Ja ne mogu da govorim da li oni iskreno misle da prihvate Srbe, mogu samo da govorim o onome što je naše iskustvo iz prošlosti, a ono mi ne daje baš mnogo nade. Kao što znate, gospodin Tači je došao sa snagama NATO pakta, došao je kao politički predstavnik takozvane Oslobodilačke vojske Kosova i promovisao se odmah u početku u premijera. U to vreme mi smo doživeli najveći egzodus sa Kosova i Metohije. Svi veliki gradovi su očišćeni, na stotine Srba je kidnapovano, nestalo, ubijeno. Sedamnaestog Marta 2004. u vreme vlade na čijem je čelu bio gospodin Redžepi, koji je lekar kao i ja i sa kojim imam veoma korektene odnose, mi smo doživeli stravično etničko čišćenje. I u ovom trenutku, dok razgovaramo, Srbima sa Kosova i Metohije se na jedan vrlo opasan, sofisticiran način onemogućava lečenje jer se od njih traži da priznaju Ministarstvo zdravlja Kosova da bi mogli uopšte da dobiju pravo da se snabdevaju lekovima, što je zaista morbidno jer se bolesni ljudi ne smeju na takav način ucenjivati.. Tako da, nažalost, nema dobrih poruka koje bi mi dale pravo da poverujem da postoji šansa za trajni opstanak Srba na ovom prostoru.
Bajram Redžepi: Kad sam govorio o našoj motivaciji za dobre odnose sa Srbima, ja nisam govorio o njenim humanim elemntima, o potrebi saradnje bez obzira na naciju i religiju, jer bi to nekome moglo da izgleda kao politička retorika. Mi smo bili diskriminisani decenijama i nećemo nikad dozvoliti sebi da nekog drugog diskriminišemo. Mi smo se borili protiv Miloševićevog režima, ja sam se isto tako borio. Ja sam ponosan što sam se borio, ali sam se borio protiv represivnog režima, nikada protiv žena i dece i nikada protiv srpskog naroda jer ja ne identificiram srpski narod sa političarima i sa režimima. Što se tiče martovskih događaja 2004.godine, i ja sam bio zatečen kao i gospođa Trajković koja zna da sam ja u nekoliko mahova rizikovao život da bih stišao strasti i smirio situaciju. Žrtava je tada bilo i među Srbima i među Albancima. Ali ne bih hteo da polemišem u tom smislu, jer je vreme da se, ako ne možemo zaboraviti prošlost, okrenemo budućnosti, gde nam je zajednička perspektiva. Potrebni su nam ljudi koji imaju petlju i hrabrosti da rade na zbližavanju, kohabitaciji i međusobnom poštovanju. A što se tiče lekova, to je stvar carinske službe i UNMIK-a. Ipak, mislim da oko toga ne bi trebalo da bude mnogo procedure, sem one normalne koja se mora poštovati. Ali to ne treba da se uslovljava priznavanjem Ministarstva zdravstva Kosova, s tim se slažem. Druga je stvar, ako je nemaju uredne papire, pravna država mora da funkcioniše.
Omer Karabeg: Gospođo Trajković, bojite li se eskalacije nasilja, direktinih sukoba između Srba i Albanaca?
Radmila Trajković: Albanski lideri su u ovom trenutku u u fazi iščekivanja priznavanja nezavisnosti. Oni su međunarodnoj zajednici prepustili da rešava pitanje odnosa srpske zajednice prema jedostranom proglašenju nezavisnosti. Bilo je sukoba na severu Kosova i Metohije, ali nije bilo ozbiljnijih incidenata, albanski ekstremisti su se u ovom trenutku pasivizirali, što ne znači da su nestali. Mislim da Albanci sada izbegavaju da koriste sive centre moći za izazivanje sukoba. Ne očekujem ni oružane provokacije od strane Srba, jer mi za tako nešto nemamo ni ljudskog, niti bilo kog drugog kapaciteta. U isto vreme vojska Srbije je potpuno svesna realnosti da su na prostoru Kosova i Metohije raspoređene snage NATO pakta.
Bajram Redžepi: Mislim da neće biti eskalacije nasilja, mada teoretski uvek postoji mogućnost. Ja sam gradonačelnik na najvrućem terenu i zajedno sa kosovskom policijskom službom, sa UNMIK policijom, sa KFOR-om i sa Kosovskim zaštitnim korpusom radim na stišavanju strasti. Izolovali smo potecijane ekstremiste među Albancima da bi ih onemogućili da naprave neki konflikt. U tome smo potpun uspeli. Ne vidim nameru ni kod pripadnika srpske etničke zajednice da se prvocira međuetnički konflikt. Oni se bore da zauzmu neke državne objekte da bi tamo instalirali svoje paralelne strukture. Mislim da su iz martovskih događaja 2004 svi izvukli pouke, i Albanci i Srbi, jer su na kraju sami građani bili žrtve. Ja mislim da je u ovom trenutku najveće zlo prisustvo paralelnih sigurnosnih struktura koje čine bivši pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije pogotovu u severnom delu Kosova.
Omer Karabeg: Gospodin Redžepi je pomenuo da na severnom delu Kosova ima bivših pripadnika Ministrastva unutrašnjih poslova Srbije. Gospođo Trajković, kakva su vaša saznanja?
Radmila Trajković: Što se tiče srpskih obaveštajnih službi na severu Kosova i Metohije, one su, verujte, od vrlo malog ili nebitnog značaja. Prikupljati obaveštajne podatke unutar srpske zajednice nije prioritet srpskih tajnih službi. Ukoliko na Kosovu i Metohiji ima pripadnika tih službi, ja mislim da su oni infiltrirani unutar albanske zajednice, što je i prirodno. Jer ako ih imaju zemlje koje su na Kosovo i Metohiju došle pre sedam, osam godina, zašto ih ne bi imala srpska vlast koja je oduvek imale svoje Albance unutar svih struktura. Postoji, nažalost, deo srpske policije koji je usmeren ka podršci kriminalu, ne samo kriminalu koji podrazumeva izazivanje međuetničkih konflikata, nego i kriminalu svih vrsta. Mislim da Ministarstvo unutrašnjih poslova u Beogradu, na žalost, još nije is svojih službi odstranilo ljude koji ga kompromituju. Zna se koji su ti ljudi i ne treba nikome dozvoliti da stvara zlu krv između Srba i Albanaca. Mislim da je došlo vreme da krenemo sa nečim što je katarza, da se i Srbi i Albanci otarase ljudi koji hoće da ubijaju i da čine zlo drugim ljudima, jer smo i jedni i drugi suviše propatili. Svi plačemo nad svojim grobovima. Mrtve ne možemo da oživimo, ali hajde da svi zajedno nađemo snage da pođemo putem koji će nas voditi ka uvažavanje dostojanstva čoveka, bez obzira kojoj naciji pripada.
Omer Karabeg: Gospodine Redžepi, imate li vi potvrdu da srpske tajne službe deluju na Kosovu?
Bajram Redžepi: To verovatno postoji, mada ja nemam podatke i ne bavim se time, ali na severu Kosova ima bivših pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Znaju se njihova imena i oni su učestovali u demonstracijama 17. marta ove godine kada su povređeni UMNIK policajci i KFOR-ovi vojnici. Oni su sve to snimili i verovatno će u pogodno vreme, kad se završi istraga, neki sigurno biti i uhapšeni. Tada će se i srpska etnička zajednica osloboditi tih ljudi, jer su Srbi na Kosovu taoci grupa koje nisu ovde došle iz patriotizma. To su kriminalci i posleratni profiteri koji ne dozvoljavaju ljudima da normalno žive i sarađuju. Takvi ljudi su zlo svih nacija. Ima ih i kod Albanaca, ali smo ih mi izolirali i nismo im dozvolili da naprave neko zlo.
Omer Karabeg: U poslednje vreme bilo je nekih poteza zvaničnog Beograda, tačnije Ministarstva za Kosovo i Metohiju, koji bi se mogli protumačiti kao priprema terena za podelu Kosova. Gospođo Trajković, mislite li vi da bi moglo doći do podele?
Radmila Trajković: Ako postoji neko rešenje koje je lošije od nadgledane nezavisnosti Martija Ahtisarija to je podela Kosova i Metohije. To je potpuno neprihvatljivo i za srpski narod koji je ostao na Kosovu i Metohiji i za one njegove pripadnike koji su proterani sa tog prostora. To je za nas, rekla bih, pogubno rešenje. Ja zaista ne mogu da razumem gospodina Samardžića, ministra za Kosovo i Metohiju. Kako je moguće na nekom prostoru imati vlast, a nemati teritoriju. Da bi se imala vlast, mora se imati neka teritorija. Podela koju on pokušava da prikrije govorereći da je to podela vlasti, a ne teritorije za mene je potpuno nerazumljiva i neprihvatljiva. Sve u svemu, mislim da je taj projekat poguban za Srbe i da bi kao takav trebalo da bude neprihvatljiv i za ozbiljne krugove u Beogradu.
Omer Karabeg: Gospodine Redžepi, bojite li se vi podele Kosova?
Bajram Redžepi: Sada se ne bojim. To je bilo moguće ranije, za vreme premijera Đinđića, dosta je bilo blizu. Sada stvarno nema šanse. Nije prihvatljivo za Albance, a potpuno se slažem sa onim što je gospođa Trajković rekla da bi bilo pogubno i za srpsku etničku zajednicu.
Omer Karabeg: Gospođo Trajković, kako vi trenutno ocenjujete bezbednost Srba na Kosovu, slobodu kretanja i sve ono što spada u bezbednost?
Radmila Trajković: Tokom ovih osam i po godina nakon NATO intervencije Srbi su stradali od nekonkretnih, nevidljivih ljudi, osoba koje nikada nisu identifikovane. Mi znamo da je bilo zločina za vreme Miloševića, da je međunarodna zajednica učinila sve da pripadnici vojnih i policijskih snaga, kao i paravojnih struktura, koji su osumnjičeni da su okrvavili ruke, napuste Kosovo i Metohiju. Ali, ljudi koji su činili zločine nad Srbima i dalje se nalaze oko nas, a mi ne znamo ko su oni. Ja sasvim slobodno iz svoje Gračanice idem kolima do Mitrovice i, što mi kola brže idu, ja se slobodnije osećam. Ako mi se pokvare kola, ja ne znam da li će mi prići jedan sasvim normalan Albanac, kojih zaista ima u velikom broju, ili neko od onih nenormalnih koji su ubijali i koji i meni može učiniti nažao. To je nešto što opterećuje nas Srbe koji živimo na Kosovu i Metohiji. I gospodin Tači i većina sadašnjih lidera na Kosovu pripadali su Oslobodilačkoj vojsci Kosova, dakle ilegalnoj strukturi. A ilegalna struktura ima svoju kulturu ponašanja, a to su ubijanje, kriminal kao način finasiranja i odsustvo svake odgovornosti. Bojim se da do sada nismo videli da je neko odgovarao za nešto što je učinjeno protiv srpske zajednice. Da li će gospodin Tači, koji je sada lider jedne od najviših legalnih institucija Kosova i Metohije, koristiti legalne institucionalne mehanizme da meni omogući slobodu življenja ili će zadržati ilegalnu kulturu ponašanja - ja ne znam i to je ono što me zabrinjava.
Bajram Redžepi: Gospodin Tači i svi mi smo za vladavinu zakona. Jeste da je do sada sve bilo fragilno i nije bilo uspešno. Očekujemo da se uz pomoć EULEX-a svi nerešeni slučajevi reše. Međutim, ne može se reći da samo na jednoj strani ima ljudi koji su izvršili kriminalne radnje, a nisu bili uhapšeni, ima dosta toga i na srpskoj strani. Postoji ona izreka: “Pravda kasni, ali nikad ne zaboravlja”. Nadam se da će i ovoga puta biti tako i da će svi koji su okrvavili ruke završiti u zatvoru . Što se tiče slobode kretanja, svaki dan možete na putevima videti automobile sa registracijama iz Beograda, Kraljeva ili Kragujevca i niko ih zadržava. Možete pričati na srpskom usred Prištine i u svim drugim gradovima. Sada se niko na to ne obazire. Naravno, nikada se sa stopostotnom sigurnosću ne može reći da neće biti nekog incidenta. U svakom narodu ima kriminalaca ili onih s kriminalnim predispozicijama. Ali ja se nadam, ukoliko se nekad budu pokvarila kola gospođe Rade Trajković, sigurno će se naći, ako ne sto posto, onda devedeset i više posto ljudi dobre volje koji će pomoći, a ne odmoći. Kaže se da vreme leči rane. Neke još nisu izlečene u potpunosti, ali su zacelile.
Omer Karabeg: Gospođo Trajković, možete li vi potpuno slobodno da se krećete gradom kad odete u Prištinu?
Radmila Trajković: Pa iskreno da vam kažem, ja još uvek nisam sama prošla gradom u kome sam živela tolike godine, u kome sam radila i operisala na stotine ljudi bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. Do dana današnjeg ja se još uvek ne usuđujem da peške idem ulicama Prištine. Danas je Priština najtužniji grad. Zašto? Nekada je to bio pravi multietnički grad, a sada je to monoetnička sredina kojoj multietničnost daju samo predstavnici međunarodne zajednice. Čovek oseća neki grad kao svoj samo onda kada svuda možete da prođete, a da nigde ne naiđete na neku neprijatnost. Prolazila sa kolima pristinskim ulicama, ali još uvek sebi nisam dozvolila taj razik da hodam prištinskim asfaltom. Dok gradovi na Kosovu i Metohiji ne budu potpuno otvoreni, bojim se da od multietničnosti neće biti ništa.
Bajram Redžepi: Rekao bih da je to više stvar psihološke percepcije, nego što gospođa Trajković ima stvarnih razloga za strah. Treba da se naparvi prvi korak. Ukoliko koleginica hoće, kad god dođe ići ćemo peške sredinom Prištine i videće da neće imati nikavih neprijatnosti.
Omer Karabeg: Kako bi bilo, gospođo Trajković, kad biste vi i gospodin Redžepi kao kolege, kao lekari, kao stari znanci zajedno prošetali Prištinom?
Radmila Trajković: Znate šta, za mene je grad slobodan ako mi imunitet ne daje gospodin Redžepi, već ako ja imam svoj suverenitet i svoj identitet sa kojim mogu slobodno da se šetam unutar prostora kojeg znam, a ja znam, što se kaže, svako prištinsko ćoše. Ali je se ne bojim samo neprijatnosti kojima bih mogla biti izložena. Ja se takođe bojim sučeljavanja sa gradom u kome više neću prepoznati nikoga od onih koje sam nekada viđala. Na kraju krajeva, možda neću sresti ni mnoge Albance starosedeoce koji su tu nekada živeli. Priština je potpuno promenila svoju populaciju. Sada tu živi blizu 600.000 ljudi, a pre rata ih je bilo 150.000. To je sada grad koji me ni u jednom segmentu ne podseća na onaj grad koji pamtim, grad koji mi je ulivao sigurnost, kao što su mi ulivali sigurnost i ljudi koje sam poznavala.
Omer Karabeg: Gospodine Redžepi, može li Priština povratiti svoju multietničnost?
Bajram Redžepi: Mislim da može i da treba biti otvoren grad. Ne znam koliko je Srba nekada živelo u Prištini, kažu da ih je bilo oko 40.000. Sad ih ima možda dve, tri hiljade, ne više. Priština sada sa udvostručenim stanovništvom - ne verujem da ima 600.000 stanovnika, verovatno oko 450.000, dok se pre rata broj stanovnika kretao između 200 i 250.000 - liči na druge gradove Zapada gde ima mnogo došljaka i niko nikoga ne zna. Svako gleda svoj posao, nema više one bliskost koja je postojala dok je grad bio manji. Ljudi se čak ni ne pozdravljaju, ili samo „zdravo“ i ništa više - nema te topline koja je bila ranije. Nije to samo u Prištini. To se meni desi i u Mitrovici. Sve se je promenilo.
Omer Karabeg: Gospođo Trajković, mogu li se Srbi pomiriti sa statusom manjine na Kosovu?
Radmila Trajković: To je za nas veliki problem - i psihološki i uopšte. Srbi to nikako ne mogu prihvatiti, ne može bar ova generacija Srba, jer je rešenje nametnuto. Rođena sam na prostoru Kosova i Metohije, moji su sahranjeni kod Merdara, mesta pored Podujeva, ja imam mnogo razloga da taj prostor doživljavam kao svoj, kao prostor svog identiteta, ali u isto vreme imam i osećanje pripadnosti Srbiji što je realnost za koju bi i Albanci trebalo da imaju razumevanje. Ja mislim da bi najbolje rešenje bilo da se prizna suštinska konstitutivnost srpskog naroda na prostoru Kosova i Metohije.
Omer Karabeg: Gospodine Redžepi, može li se Srbima obezbediti suštinska konstitutivnost o kojoj govori gospođa Trajković?
Bajram Redžepi: Po ustavu koji će uskoro biti izglasan u parlamentu Kosovo neće biti nacionalna država, već država svih građani. Neće se spominjati ni Albanci ni Srbi, već samo građani Kosova. Srbi jesu etnička zajednica i po Ahtisarijevom paketu imaju pravo na dvostruko državljanstvo, mislim da je to najviše što može da se pruži.
Omer Karabeg: Mislite li da je posle svega što se dogodilo uopšte mogućan zajednički život Srba i Albanaca na Kosovu, ili će dva naroda voditi potpuno odvojeni život na Kosovu uz minimalnu, neophodnu komunikaciju?
Radmila Trajković: Ja mislim da, nažalost, ovde nikada prave multietničnosti nije ni bilo. Mi smo dva potpuno različita naroda. Imamo različite vere i različite jezike. Multietničnost je bila vezana za institucije u gradovima. Tu smo zaista kao stručnjaci i profesionalci fukcionisali na najbolji mogući način. Ako vam kažem da je danas zdravstvo podeljeno po etničkom principu, razumećete koliko smo sada od tog vremena daleko. Ja očekujem da će nas ekonomija ponovo usmeriti jedne na druge. Strani investitor koji dođe ovde neće zapošljavati Bajrama ili Radu zato što je
Rada Srpkinja ili Bajram Albanac, nego će ga pre svega interesovati stručnost. Kada to na Kosovu i Metohiji postane prioritet, vrlo brzo ćemo zaboraviti na etničku pripadnost. Sada nema proizvodnje, nema ni stranih investicija, veliki deo stanovništva, posebno mladih, nalazi se na ulici.
A nezaposleni su uvek masa pogodna za razne vrste indoktrinacije.
Bajram Redžepi: Mislim da je zajednički život moguć. Važno je da imamo fer, korektne odnose i da se poštujemo kao ljudi. A prijateljski odnosi će vremenom doći. To ne može na silu, to je proces, ali i toga će biti.