U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o tome koliki je uticaj Dobrice Ćosića na književni i politički život u Srbiji. Sagovornici su bili dva srpska književnika - Vidosav Stevanović i Nenad Prokić.
Bilo je reči o tome koliko je Dobrica Ćosić - čije se knjige izdaju u velikim tiražima -danas čitan u Srbiji, ima li on naslednika u srpskoj književnosti, koliko je činjenica da se se aktivno bavio politikom ostavila traga u njegovoj literaturi, ima li on uticaja na današnju vlast, zašto političari idu kod njega da se s njim savetuju, zašto hvali Milorada Dodika, koliko njegovi stavovi o narodima bivše Jugoslavije utiču na politiku Srbije prema susedima, zašto ga njegovi poštovaoci zovu ocem nacije i ima li on taj autoritet u srpskom društvu.
Vidosav Stevanović: To je nekada bilo tako. Pre 20 i nekoliko godina, kao direktor BIGZ-a, bio sam izdavač Dobrice Ćosića, izdavač njegovih romana i sabranih dela. Pravili smo velike tiraže, čini mi se najveće koji su se mogli praviti u to vreme. Tada se moglo govoriti da on ima veliki broj čitalaca. Danas su se stvari promenile. Tiraži u Srbiji smanjili su se za oko 10 puta, pa je Dobrica Ćosić ostao bez svoje velike publike. Danas se njegovi tiraži prave na silu, velikim medijskim kampanjama. Nisam ubeđen da je on danas čitan pisac, jer retko kada sretnem nekoga ko čita njegove romane. On, uostalom, romane već desetak godina i ne piše. Sada objavljuje dnevnike. Od toga se povremeno prave medijske oluje. Bojim se da iza toga stoji potreba nekih političkih struktura da preko Ćosića plasiraju svoje prevaziđene ideje.
Nenad Prokić: Nije on ni pisao svoje romane da bi bio književnik, a ni njegovi čitaoci nisu to čitali da bi čitali dobru literaturu. Mislim da vrednost
njegove literature nikada nije bila adekvatna ulozi koju je on sam sebi pripisivao i koju su mu drugi pripisivali. Danas on delom stoji iza srpske politike, kao što je stajao i u vreme Miloševića i Koštunice. Stoji, ustvari, iza dela Tadićeve politike, i to onog dela koji predstavlja nasleđe Koštuničine politike. Ako me pitate da lociram gde se to tačno nalazi, pa nalazi se u Tadićevom savetniku, Mlađanu Đorđeviću, koga je Milo Đukanović optužio da finansira opoziciju Crne Gore i koji je i u Makedoniji pravio probleme. Pronalazim ga i na mnogim drugim mestima, ali mu nije lako ući u trag.
Vidosav Stevanović: Rekao bih da je to rezultat uticaja medija, a i odjeka stare slave ili starih zabluda. Ako isključimo njegove romane, koji gotovo ništa literarno ne vrede i koje niko ne čita iz literarnih razloga, ostaje njegovo političko štivo - dnevnici u kojima na vrlo grub i propagandni način iskazuju razne prevaziđene,
banalne ideje. Što je najgore, to su one iste ideje koje su stvorile politiku Slobodana Miloševića, koje su izazvale ratove i koje su Srbiji donele poraze i sadašnju bedu i bezizlaz. Po svoj prilici razlog njegove sadašnje moći leži u uticaju koji on ima na Predsednika Republike, ili bar na deo njegove politike, koja je jedan korak napred, dva koraka nazad, jedan korak prema Evropi, dva koraka prema prošlosti i Rusiji. Sve ono što postoji oko Dobrice Ćosića proizvod je nekih drugih sila, najmanje literarnih. On je u svom dugom životu branio tri utopije, tri ideologije koje su suprotstavljane jedna drugoj, ali to mu nije smetalo da opstane na sceni. Prvo je to bio proleterski internacionalizam. Čim se to pokazalo kao neuspešno i nemoguće, čim smo se morali odvojiti od sovjetskog modela, počeo je zagovarati jugoslovenski integralizma, to jeste - imamo Jugoslaviju, stvorimo Jugoslovene, a sklonimo Srbe, Hrvate, Slovence i ostale. Dobrica Ćosić je tada tražio ukidanje Srba i Srbije. Kada je sve to propalo, on se dokopao pansrbizma - Srbi svi i svuda. Na tome i na beskrajnom ponavljanju istih praznih fraza gradio je svoj politički i književni opstanak do dana današnjeg.
Nenad Prokić: Kod Ćosića me fascinira nešto što bih nazvao privatna predvremenost. On je uvek uspevao da u odnosu na događaje ide pre vremena, ali samo kada je on lično bio u pitanju. Tako je taj član Centralnog komiteta 1967. godine zasadio vinograd u Hilandaru. Bio je, dakle, veoma dalekovid. A 1964. godine, posle vožnje na Galebu, pisao je nekrolog Peneziću, prvom srpskom udbašu. Sada očekujem da će, u ovim poznim godinama, uspeti svoju ličnu predvremenost da plasira tako što će da se zaljubi u politiku LDP-a, da zaboravi sve što je do sada govorio i da priča po gradu kako je LDP najbolja politika koju on sada vidi u Srbiji. To je za njega karakteristično.
Izvan vremena
Vidosav Stevanović: Koliko vidim i znam, Dobrica Ćosić nema nikakvog naslednika i niko se ne hvata za njegov način pisanja. On je danas izvan svog vremena. U nekim svojim romanima, koje poznajem jer sam bio izdavač njegovih sabranih dela, pa sam sve što je napisao morao iščitati temeljno i savesno, imao je dobrih stranica i povremeno je uspevao napisati nešto što bi moglo biti bolje i vrednije. Ali on se nije dovoljno time bavio. Njemu je bilo mnogo
važnije nešto što je izvan literature. Krajnji cilj mu je uvek bila vlast. Jednom se nje i dokopao, dok ga njegov sopstveni proizvod, Slobodan Milošević, nije na ponižavajući način skinuo sa vlasti. Ne verujem da će on imati nekog uticaja niti na literaturu, niti na čitaoce. Pisci, koji se nalaze u školskim programima, obično su slabo čitani pisci. Jedna od težih kazni, koja vam se može dogoditi kao piscu, je da vas stave u neki dosadni školski program. Njegov roman “Daleko je sunce“ decenijama se nalazi u školskoj lektiri, sve generacije moraju proći kroz to iskušenje, kao što sam i ja prošao, ali i moji sinovi. Nadam se da neće i moji unuci. Ne verujem ni u njegov književni uticaj. Svojevremeno je Boris Pasternak rekao za Marinu Cvetajevu da je čeka najveća revizija u ruskoj literaturi. I zaista, 20 godina posle te izjave Cvetajeva je postala veliko ime svetske literature. Mislim da najveća revizija u srpskoj literaturi čeka Dobricu Ćosića, ali u potpuno suprotnom smeru. Mislim da će prve generacije objektivnih kritičara, onih koji se zaista bave literaturom, a ne ideologijom ili petljanjem oko literature, njega staviti na njegovo pravo mesto - između Dušana Baranina i Danka Popovića.
Nenad Prokić: Nema on naslednika, osim nekih minornih pisaca
koji se okupljaju oko narodnjačkih pesnika i književnika. On njima služi kao uzor. Sećam ga se sa proba na koje je dolazio u Jugoslovensko dramsko pozorište kada se pripremala njegova “Valjevska bolnica“. Sećam se te neke lažne zabrinutosti „zbog oblačnog neba“ nad Srbijom. Nekako je uvek imao komotnu poziciju disidenta za koju se grčevito držao, a nikada nije bio priveden, nikada saslušan, nikada u emigraciji, a pisao je šta god je hteo.
Vidosav Stevanović: Njemu se događa da povremeno stavlja blage primedbe postojećoj garnituri, udvarajući se nekoj budućoj, koja bi mogla ispuniti njegove želje. Sećam se da je svojevremeno na pitanje šta mislite o aktuelnom
predsedniku, a tada je to bio Slobodan Milošević, rekao da se o živim predsednicima ne govori. On govori samo o onima koji su propali, nestali, koji su završili svoju političku karijeru, očekujući uvek da će ih nadživeti. Poseduje veliku sposobnost snalaženja na ovoj prljavoj srpskoj političkoj sceni. On sve preživljava gotovo bez oštećenja. Nemojmo zaboraviti, da 1995. ili 2000. godine Dobrice Ćosića gotovo nigde nije bilo, svi su bili spremni da ga zaborave. Njegovu labudovu pesmu, poslednji deo njegovog života, zasladili su najpre Koštunica, koji zastupa još anahronije ideje nego on, a zatim i sin njegovog najboljeg prijatelja, Ljube Tadića, naš sadašnji predsednik, koji malo-malo pa ponovi neku Dobričinu frazu ili nešto što spada u njegov politički repertoar.
Nenad Prokić: On nikada nije imao hrabrost Milovana Đilasa, nego je uvek znao dokle sme da ide izazivajući neka sitna partijska piskarala da udaraju po njemu. Na taj način je sticao aureolu mučenika, dok je u isto vreme izražavao odanost partijskim šefovima. To je jedan od načina na koji je on politički preživeo.
Uz vlast i protiv vlasti
Vidosav Stevanović: Mislim da to više nije slučaj, da on to više izmišlja u svojim dnevnicima nego što se to zaista događa. On prosto želi da bude glavni, da učestvuje u svemu. On pokazuje neobično veliku energiju i sposobnost da se druži sa svima. On ne bira ljude koje skuplja, a u svemu tome odabira one koje ću mu obaviti ovaj ili onaj posao. Rekao bih još nešto. Kao njegov izdavač sećam se njegovih zahteva i prohteva. Nema načina da ga odbijete. On je odlučio i tako to i biva. Štampao sam ga baš u vreme kada je bio disident i kada je bio poluzabranjen. Ubedio sam tadašnji politički vrh da je on srpski pisac i da ima pravo da štampa u Srbiji, kao i svi drugi. Zarađivali smo mnogo, i on s nama. On je u to vreme plaćao izuzetno visoke poreze. Voleo bih ja biti takav disident koji toliko zarađuje i mirno živi.
Nenad Prokić: Verovatno se više priča o tome da je on savetnik nekih političara na vlasti nego što je to istina. Ali ne isključujem mogućnost da se to
povremeno desi. Nedavno je i predsednik moje partije Čedomir Jovanović išao kod njega. On voli da se ode kod njega. Na osnovu toga pravi svoju poziciju - uvek uz vlast i uvek malo protiv vlasti. To je zlatni recept da se provede život. Ali ja ne mogu da zaboravim da je on 1992. godine u Sarajevu rekao: “Raziđite se da biste živeli kao ljudi“. Ta sarajevska izjava danas, kao kletva, stoji nad celim njegovim delom i nad svim što je radio. On je, međutim, uvek olako prelazio preko svojih zabluda na kojima je pravio karijeru. To je neko drugi debelo platio.
Vidosav Stevanović: Da vam ne pominjem koliko je puta u svom životu Dobrica Ćosić hvalio nekog političara. To se uvek završilo time što ga je posle napadao ili što je taj isti političar završio na Haškom sudu ili u zatvoru. Ti njegovi najtalentovaniji, najdarovitiji srpski političari imaju neobičnu sposobnost da zabrljaju i da se vrlo brzo nađu u bezizlaznoj situaciji. Da se Dodiku približavaju nevolje, sigurno je već po tome što ga Dobrica Ćosić hvali i podržava u svakom njegovom pogrešnom ili preteranom potezu.
Nenad Prokić: Spaja ih narodnjaštvo. Dodik je narodnjački premijer. Kada je birao da bude premijer Bosne i Hercegovine ili Republike Srpske, on je
izabrao da bude premijer Republike Srpske i time se preporučio pohvalama Dobrice Ćosića. I ovaj referendum u Bosni i Hercegovini je odigran na Ćosićevski način. Dodik je postigao što je hteo svojom pričom o referendumu. Postao pregovarač sa Evropom što mu je i bio cilj, a ne referendum. To je način kako Ćosić vodi i shvata politiku. U ovom trenutku Dodik je sigurno za njega neki pramen te politike koja polako propada na ovim prostorima. Autori te politike sada ne osećaju ni mrvicu stida za sve ono što su uradili i promovisali.
Vidosav Stevanović: To ima uticaja samo na obnavljanje starih predrasuda, zabluda i klišea da nam svi oko nas rade o glavi. Po meni bi pisci i
intelektualci morali kritički da razmišljaju o predrasudama svoga vremena, svojih sunarodnika i savremenika. Međutim, Dobrica Ćosić spada među one koji koristeći zablude i predrasude svojih savremenika šire ono što se nekad zvalo mržnja među narodima. Kada bi se pažljivo iščitali njegovi poslednji dnevnici, u njima bi se našlo dosta građe za javnog tužioca. Ne samo što vređa pojedine ljude i svakoga ko se s njim ne slaže naziva izdajnikom, plaćenikom stranih kancelarija, ustašom, četnikom ili bilo čime što smatra uvredljivim, već i o čitavim narodima, generališući, govori vrlo loše. Niko, međutim, ne može naterati javnog tužioca da se pozabavi onim što kaže Dobrica Ćosić. Protiv njega je bila podneta tužba, ali ju je tužilaštvo, verovatno pod uticajem vlasti, odbacilo.
Nenad Prokić: Sigurno da imaju. Ta politika je izazvala četiri rata, u kojima Srbija nije učestvovala, ali ih je zato sve izgubila. Nije to bio rat samo sa Muslimanima i Hrvatima, to je bio rat sa celim svetom. Rat sa celim svetom ne može da bude ništa drugo nego ludilo. Može da ga izazove samo sila ludila, kako kaže Rade Konstantinović.
Literatura zbog politike
Vidosav Stevanović: Mislim da nema. To je devedestih godina lansirala ondašnja politička garnitura da mu zahvali za dve stvari. Prvo, formulisao im je politiku koju će voditi. Mislim na Slobodana Miloševića i njegove. Dao im je javnu podršku, ali i i obezbedio podršku svih institucija u kojima je imao uticaja - od Akademije nauka do Udruženja književnika. Ne verujem previše u neko veliko nasleđe Dobrice Ćosića. Kao što sam rekao - mislim da ga čeka velika revizija. Siguran sam da će, čim prestane da utiče na političare i oni na njega, čim prestane da služi određenim službama koje mu pomažu da sprovede to što hoće, izgubiti svaki uticaj.
Nenad Prokić: To je laž, kao što je laž ta neka zagledanost u Kosovo, kao što je laž ljubav prema Rusiji. On je promoter politike anti-sveta jer je svet, navodno, nešto što je neprijateljsko i srbofobično, pa automatski treba biti protiv njega. To Srbiji ne dozvoljava da se konstituiše kao moderno društvo. On je jedna od perjanica, jedan od vođa te politike. Pošto je ta politika bezvredna, ni vođe ne mogu da budu puno vrednije, ali to ne znači da ono što on piše i što govori ne pada na plodno tle. U Srbiji postoji tradicija vezivanja za takve političare i književnike.
Vidosav Stevanović: On se literaturom bavio da bi se bavio politikom. Sve ono što je znao na početku svojih prvih literarnih radova, zna i danas. Poznato je da on u tehnici, u pisanju, u strukturi romana, u strukturi rečenica, u svemu onome što jednu prozu čini dobrom ili trajnom, nije napredovao. Može se čak reći da je u izvesnom smislu nazadovao, jer su mu neke ranije knjige bolje od onih kasnijih. Ono što on misli - to je samo politička priča. Izvan politike, u njemu nema ničega.
Nenad Prokić: Njegova priča o tome da Srbi ono što dobiju u ratu izgube u miru potpuno je netačna. Srbi u ratu uvek izgube ono što su nekako jedva skrpili u miru. On pripada onoj grupaciji političara koja je od 1876. godine, svakih 14 godina u proseku, u Srbiji izazivala ratove u kojima smo gubili sve ono što smo jedva skrpili u miru. On je de facto uvek nekako zavisio od politike, uvek joj se podređivao, ali je to uspeo da uradi na način da to svima izgleda kao da je on neki mučenik.
Vidosav Stevanović: To je uloga čoveka koji vuče nazad, koji propagira zablude, koji podržava predrasude, koji širi nerazumevanje u odnosima sa našim susedima i sa celim svetom. To je politika čoveka koji je u agitpropu naučio psihologiju opsednute tvrđave koja se svodi na sledeće - mi smo ispravni, ceo svet je protiv nas, ko nije sa nama, taj je izdajnik, taj je protiv nas. Žalosno je što ga Srbija bar povremeno sluša. Uvek se rastužim kada čujem nekog mlađeg čoveka kako priča o Dobrici Ćosiću.
Nenad Prokić: Uloga Dobrice Ćosića je danas u Srbiji vrlo maglovita. Priča se o tome da on ima nekakav uticaj na određene ljude, ali to sa sigurnošću ne možemo da kažemo. On sa lažnom skromnosću govori kako nema uticaj, a upravo to kod ljudi stvara utisak da ga zapravo ima. Prava moć voli da se skriva, pa je on negde skriven iza neke zavese, kao neka tajna ruka, povlači neke konce. Siguran sam da predsednik Tadić odlazi povremeno kod njega, da sluša njegove tirade o naciji. Inače se ne bi desilo da ne ode u Zagreb na proslavu dana nezavisnosti Hrvatske, a dan kasnije ode u Jadovno i tako poništi sve ono što je sa predsednikom Josipovićem uradio u proteklih godinu dana. Tako se ne stvaraju dobrosusedski odnosi. Sigurno je bilo mnogo teže Josipoviću da ga pozove nego Tadiću da ode, jer je u celom svetu Srbija prepoznata kao agresor, a Hrvatska kao neko ko se branio. Da li je to tako ili nije - možemo da raspravljamo, ali svet tako kaže.
Bilo je reči o tome koliko je Dobrica Ćosić - čije se knjige izdaju u velikim tiražima -danas čitan u Srbiji, ima li on naslednika u srpskoj književnosti, koliko je činjenica da se se aktivno bavio politikom ostavila traga u njegovoj literaturi, ima li on uticaja na današnju vlast, zašto političari idu kod njega da se s njim savetuju, zašto hvali Milorada Dodika, koliko njegovi stavovi o narodima bivše Jugoslavije utiču na politiku Srbije prema susedima, zašto ga njegovi poštovaoci zovu ocem nacije i ima li on taj autoritet u srpskom društvu.
Omer Karabeg: Dobrica Ćosić mnogo objavljuje i njegove knjige se prodaju u velikim tiražima. Može li se reći da je on uticajan pisac?
Vidosav Stevanović: To je nekada bilo tako. Pre 20 i nekoliko godina, kao direktor BIGZ-a, bio sam izdavač Dobrice Ćosića, izdavač njegovih romana i sabranih dela. Pravili smo velike tiraže, čini mi se najveće koji su se mogli praviti u to vreme. Tada se moglo govoriti da on ima veliki broj čitalaca. Danas su se stvari promenile. Tiraži u Srbiji smanjili su se za oko 10 puta, pa je Dobrica Ćosić ostao bez svoje velike publike. Danas se njegovi tiraži prave na silu, velikim medijskim kampanjama. Nisam ubeđen da je on danas čitan pisac, jer retko kada sretnem nekoga ko čita njegove romane. On, uostalom, romane već desetak godina i ne piše. Sada objavljuje dnevnike. Od toga se povremeno prave medijske oluje. Bojim se da iza toga stoji potreba nekih političkih struktura da preko Ćosića plasiraju svoje prevaziđene ideje.
Nenad Prokić: Nije on ni pisao svoje romane da bi bio književnik, a ni njegovi čitaoci nisu to čitali da bi čitali dobru literaturu. Mislim da vrednost
Danas on delom stoji iza srpske politike,.. iza dela Tadićeve politike, i to onog dela koji predstavlja nasleđe Koštuničine politike.
njegove literature nikada nije bila adekvatna ulozi koju je on sam sebi pripisivao i koju su mu drugi pripisivali. Danas on delom stoji iza srpske politike, kao što je stajao i u vreme Miloševića i Koštunice. Stoji, ustvari, iza dela Tadićeve politike, i to onog dela koji predstavlja nasleđe Koštuničine politike. Ako me pitate da lociram gde se to tačno nalazi, pa nalazi se u Tadićevom savetniku, Mlađanu Đorđeviću, koga je Milo Đukanović optužio da finansira opoziciju Crne Gore i koji je i u Makedoniji pravio probleme. Pronalazim ga i na mnogim drugim mestima, ali mu nije lako ući u trag.
Omer Karabeg: Gospodine Stevanoviću, kažete da Dobrica Ćosić danas nije mnogo čitan, ali on je i dalje jako popularan u Srbiji.
Vidosav Stevanović: Rekao bih da je to rezultat uticaja medija, a i odjeka stare slave ili starih zabluda. Ako isključimo njegove romane, koji gotovo ništa literarno ne vrede i koje niko ne čita iz literarnih razloga, ostaje njegovo političko štivo - dnevnici u kojima na vrlo grub i propagandni način iskazuju razne prevaziđene,
On je u svom dugom životu branio tri utopije, tri ideologije koje su suprotstavljane jedna drugoj, ali to mu nije smetalo da opstane na sceni.
banalne ideje. Što je najgore, to su one iste ideje koje su stvorile politiku Slobodana Miloševića, koje su izazvale ratove i koje su Srbiji donele poraze i sadašnju bedu i bezizlaz. Po svoj prilici razlog njegove sadašnje moći leži u uticaju koji on ima na Predsednika Republike, ili bar na deo njegove politike, koja je jedan korak napred, dva koraka nazad, jedan korak prema Evropi, dva koraka prema prošlosti i Rusiji. Sve ono što postoji oko Dobrice Ćosića proizvod je nekih drugih sila, najmanje literarnih. On je u svom dugom životu branio tri utopije, tri ideologije koje su suprotstavljane jedna drugoj, ali to mu nije smetalo da opstane na sceni. Prvo je to bio proleterski internacionalizam. Čim se to pokazalo kao neuspešno i nemoguće, čim smo se morali odvojiti od sovjetskog modela, počeo je zagovarati jugoslovenski integralizma, to jeste - imamo Jugoslaviju, stvorimo Jugoslovene, a sklonimo Srbe, Hrvate, Slovence i ostale. Dobrica Ćosić je tada tražio ukidanje Srba i Srbije. Kada je sve to propalo, on se dokopao pansrbizma - Srbi svi i svuda. Na tome i na beskrajnom ponavljanju istih praznih fraza gradio je svoj politički i književni opstanak do dana današnjeg.
Nenad Prokić: Kod Ćosića me fascinira nešto što bih nazvao privatna predvremenost. On je uvek uspevao da u odnosu na događaje ide pre vremena, ali samo kada je on lično bio u pitanju. Tako je taj član Centralnog komiteta 1967. godine zasadio vinograd u Hilandaru. Bio je, dakle, veoma dalekovid. A 1964. godine, posle vožnje na Galebu, pisao je nekrolog Peneziću, prvom srpskom udbašu. Sada očekujem da će, u ovim poznim godinama, uspeti svoju ličnu predvremenost da plasira tako što će da se zaljubi u politiku LDP-a, da zaboravi sve što je do sada govorio i da priča po gradu kako je LDP najbolja politika koju on sada vidi u Srbiji. To je za njega karakteristično.
Izvan vremena
Omer Karabeg: Koliki je uticaj Dobrice Ćosića na savremeno literarno stvaralaštvo u Srbiji? Ima li on naslednike? On je i u školskoj literaturi, a dela mu se stalno objavljuju.
Vidosav Stevanović: Koliko vidim i znam, Dobrica Ćosić nema nikakvog naslednika i niko se ne hvata za njegov način pisanja. On je danas izvan svog vremena. U nekim svojim romanima, koje poznajem jer sam bio izdavač njegovih sabranih dela, pa sam sve što je napisao morao iščitati temeljno i savesno, imao je dobrih stranica i povremeno je uspevao napisati nešto što bi moglo biti bolje i vrednije. Ali on se nije dovoljno time bavio. Njemu je bilo mnogo
Krajnji cilj mu je uvek bila vlast. Jednom se nje i dokopao, dok ga njegov sopstveni proizvod, Slobodan Milošević, nije na ponižavajući način skinuo sa vlasti.
važnije nešto što je izvan literature. Krajnji cilj mu je uvek bila vlast. Jednom se nje i dokopao, dok ga njegov sopstveni proizvod, Slobodan Milošević, nije na ponižavajući način skinuo sa vlasti. Ne verujem da će on imati nekog uticaja niti na literaturu, niti na čitaoce. Pisci, koji se nalaze u školskim programima, obično su slabo čitani pisci. Jedna od težih kazni, koja vam se može dogoditi kao piscu, je da vas stave u neki dosadni školski program. Njegov roman “Daleko je sunce“ decenijama se nalazi u školskoj lektiri, sve generacije moraju proći kroz to iskušenje, kao što sam i ja prošao, ali i moji sinovi. Nadam se da neće i moji unuci. Ne verujem ni u njegov književni uticaj. Svojevremeno je Boris Pasternak rekao za Marinu Cvetajevu da je čeka najveća revizija u ruskoj literaturi. I zaista, 20 godina posle te izjave Cvetajeva je postala veliko ime svetske literature. Mislim da najveća revizija u srpskoj literaturi čeka Dobricu Ćosića, ali u potpuno suprotnom smeru. Mislim da će prve generacije objektivnih kritičara, onih koji se zaista bave literaturom, a ne ideologijom ili petljanjem oko literature, njega staviti na njegovo pravo mesto - između Dušana Baranina i Danka Popovića.
Nenad Prokić: Nema on naslednika, osim nekih minornih pisaca
Nekako je uvek imao komotnu poziciju disidenta za koju se grčevito držao, a nikada nije bio priveden, nikada saslušan, nikada u emigraciji, a pisao je šta god je hteo
koji se okupljaju oko narodnjačkih pesnika i književnika. On njima služi kao uzor. Sećam ga se sa proba na koje je dolazio u Jugoslovensko dramsko pozorište kada se pripremala njegova “Valjevska bolnica“. Sećam se te neke lažne zabrinutosti „zbog oblačnog neba“ nad Srbijom. Nekako je uvek imao komotnu poziciju disidenta za koju se grčevito držao, a nikada nije bio priveden, nikada saslušan, nikada u emigraciji, a pisao je šta god je hteo.
Omer Karabeg: Kakav je odnos Dobrice Ćosića prema sadašnjoj vlasti u Srbiji? On u poslednje vreme dosta kritikuje sadašnju garnituru prebacujući joj da nedovoljno zastupa srpske interese.
Vidosav Stevanović: Njemu se događa da povremeno stavlja blage primedbe postojećoj garnituri, udvarajući se nekoj budućoj, koja bi mogla ispuniti njegove želje. Sećam se da je svojevremeno na pitanje šta mislite o aktuelnom
Njegovu labudovu pesmu, poslednji deo njegovog života, zasladili su najpre Koštunica, koji zastupa još anahronije ideje nego on, a zatim i sin njegovog najboljeg prijatelja, Ljube Tadića, naš sadašnji predsednik.
predsedniku, a tada je to bio Slobodan Milošević, rekao da se o živim predsednicima ne govori. On govori samo o onima koji su propali, nestali, koji su završili svoju političku karijeru, očekujući uvek da će ih nadživeti. Poseduje veliku sposobnost snalaženja na ovoj prljavoj srpskoj političkoj sceni. On sve preživljava gotovo bez oštećenja. Nemojmo zaboraviti, da 1995. ili 2000. godine Dobrice Ćosića gotovo nigde nije bilo, svi su bili spremni da ga zaborave. Njegovu labudovu pesmu, poslednji deo njegovog života, zasladili su najpre Koštunica, koji zastupa još anahronije ideje nego on, a zatim i sin njegovog najboljeg prijatelja, Ljube Tadića, naš sadašnji predsednik, koji malo-malo pa ponovi neku Dobričinu frazu ili nešto što spada u njegov politički repertoar.
Nenad Prokić: On nikada nije imao hrabrost Milovana Đilasa, nego je uvek znao dokle sme da ide izazivajući neka sitna partijska piskarala da udaraju po njemu. Na taj način je sticao aureolu mučenika, dok je u isto vreme izražavao odanost partijskim šefovima. To je jedan od načina na koji je on politički preživeo.
Uz vlast i protiv vlasti
Omer Karabeg: Mislite li da pojedini sadašnji srpski političari, pa i oni iz vlasti, odlaze kod Ćosića da se s njim savetuju?
Vidosav Stevanović: Mislim da to više nije slučaj, da on to više izmišlja u svojim dnevnicima nego što se to zaista događa. On prosto želi da bude glavni, da učestvuje u svemu. On pokazuje neobično veliku energiju i sposobnost da se druži sa svima. On ne bira ljude koje skuplja, a u svemu tome odabira one koje ću mu obaviti ovaj ili onaj posao. Rekao bih još nešto. Kao njegov izdavač sećam se njegovih zahteva i prohteva. Nema načina da ga odbijete. On je odlučio i tako to i biva. Štampao sam ga baš u vreme kada je bio disident i kada je bio poluzabranjen. Ubedio sam tadašnji politički vrh da je on srpski pisac i da ima pravo da štampa u Srbiji, kao i svi drugi. Zarađivali smo mnogo, i on s nama. On je u to vreme plaćao izuzetno visoke poreze. Voleo bih ja biti takav disident koji toliko zarađuje i mirno živi.
Nenad Prokić: Verovatno se više priča o tome da je on savetnik nekih političara na vlasti nego što je to istina. Ali ne isključujem mogućnost da se to
On je 1992. godine u Sarajevu rekao: “Raziđite se da biste živeli kao ljudi“. Ta sarajevska izjava danas, kao kletva, stoji nad celim njegovim delom i nad svim što je radio.
povremeno desi. Nedavno je i predsednik moje partije Čedomir Jovanović išao kod njega. On voli da se ode kod njega. Na osnovu toga pravi svoju poziciju - uvek uz vlast i uvek malo protiv vlasti. To je zlatni recept da se provede život. Ali ja ne mogu da zaboravim da je on 1992. godine u Sarajevu rekao: “Raziđite se da biste živeli kao ljudi“. Ta sarajevska izjava danas, kao kletva, stoji nad celim njegovim delom i nad svim što je radio. On je, međutim, uvek olako prelazio preko svojih zabluda na kojima je pravio karijeru. To je neko drugi debelo platio.
Omer Karabeg: Kako tumačite činjenicu da Dobrica Ćosić veoma pohvalno govori o Miloradu Dodiku? On ga je nedavno u jednoj svojoj izjavi izdvojio od svih srpskih političara.
Vidosav Stevanović: Da vam ne pominjem koliko je puta u svom životu Dobrica Ćosić hvalio nekog političara. To se uvek završilo time što ga je posle napadao ili što je taj isti političar završio na Haškom sudu ili u zatvoru. Ti njegovi najtalentovaniji, najdarovitiji srpski političari imaju neobičnu sposobnost da zabrljaju i da se vrlo brzo nađu u bezizlaznoj situaciji. Da se Dodiku približavaju nevolje, sigurno je već po tome što ga Dobrica Ćosić hvali i podržava u svakom njegovom pogrešnom ili preteranom potezu.
Nenad Prokić: Spaja ih narodnjaštvo. Dodik je narodnjački premijer. Kada je birao da bude premijer Bosne i Hercegovine ili Republike Srpske, on je
Dodik je narodnjački premijer. Kada je birao da bude premijer BiH ili RS, on je izabrao da bude premijer RS i time se preporučio pohvalama Dobrice Ćosića.
izabrao da bude premijer Republike Srpske i time se preporučio pohvalama Dobrice Ćosića. I ovaj referendum u Bosni i Hercegovini je odigran na Ćosićevski način. Dodik je postigao što je hteo svojom pričom o referendumu. Postao pregovarač sa Evropom što mu je i bio cilj, a ne referendum. To je način kako Ćosić vodi i shvata politiku. U ovom trenutku Dodik je sigurno za njega neki pramen te politike koja polako propada na ovim prostorima. Autori te politike sada ne osećaju ni mrvicu stida za sve ono što su uradili i promovisali.
Omer Karabeg: Imaju li stavovi Dobrice Ćosića o narodima sa kojima su Srbi živeli u zajedničkoj državi - uticaja na politiku Srbije prema susedima?
Vidosav Stevanović: To ima uticaja samo na obnavljanje starih predrasuda, zabluda i klišea da nam svi oko nas rade o glavi. Po meni bi pisci i
Niko ne može naterati javnog tužioca da se pozabavi onim što kaže Dobrica Ćosić. Protiv njega je bila podneta tužba, ali ju je tužilaštvo, verovatno pod uticajem vlasti, odbacilo.
intelektualci morali kritički da razmišljaju o predrasudama svoga vremena, svojih sunarodnika i savremenika. Međutim, Dobrica Ćosić spada među one koji koristeći zablude i predrasude svojih savremenika šire ono što se nekad zvalo mržnja među narodima. Kada bi se pažljivo iščitali njegovi poslednji dnevnici, u njima bi se našlo dosta građe za javnog tužioca. Ne samo što vređa pojedine ljude i svakoga ko se s njim ne slaže naziva izdajnikom, plaćenikom stranih kancelarija, ustašom, četnikom ili bilo čime što smatra uvredljivim, već i o čitavim narodima, generališući, govori vrlo loše. Niko, međutim, ne može naterati javnog tužioca da se pozabavi onim što kaže Dobrica Ćosić. Protiv njega je bila podneta tužba, ali ju je tužilaštvo, verovatno pod uticajem vlasti, odbacilo.
Nenad Prokić: Sigurno da imaju. Ta politika je izazvala četiri rata, u kojima Srbija nije učestvovala, ali ih je zato sve izgubila. Nije to bio rat samo sa Muslimanima i Hrvatima, to je bio rat sa celim svetom. Rat sa celim svetom ne može da bude ništa drugo nego ludilo. Može da ga izazove samo sila ludila, kako kaže Rade Konstantinović.
Literatura zbog politike
Omer Karabeg: Ćosića često nazivaju ocem nacije. Ima li on taj autoritet u srpskom društvu?
Vidosav Stevanović: Mislim da nema. To je devedestih godina lansirala ondašnja politička garnitura da mu zahvali za dve stvari. Prvo, formulisao im je politiku koju će voditi. Mislim na Slobodana Miloševića i njegove. Dao im je javnu podršku, ali i i obezbedio podršku svih institucija u kojima je imao uticaja - od Akademije nauka do Udruženja književnika. Ne verujem previše u neko veliko nasleđe Dobrice Ćosića. Kao što sam rekao - mislim da ga čeka velika revizija. Siguran sam da će, čim prestane da utiče na političare i oni na njega, čim prestane da služi određenim službama koje mu pomažu da sprovede to što hoće, izgubiti svaki uticaj.
Nenad Prokić: To je laž, kao što je laž ta neka zagledanost u Kosovo, kao što je laž ljubav prema Rusiji. On je promoter politike anti-sveta jer je svet, navodno, nešto što je neprijateljsko i srbofobično, pa automatski treba biti protiv njega. To Srbiji ne dozvoljava da se konstituiše kao moderno društvo. On je jedna od perjanica, jedan od vođa te politike. Pošto je ta politika bezvredna, ni vođe ne mogu da budu puno vrednije, ali to ne znači da ono što on piše i što govori ne pada na plodno tle. U Srbiji postoji tradicija vezivanja za takve političare i književnike.
Omer Karabeg: Koliko je činjenica da se Ćosić bavio politikom - a u jednom periodu je bio i predsednik Savezne Republike Jugoslavije - ostavila traga u njegovoj literaturi?
Vidosav Stevanović: On se literaturom bavio da bi se bavio politikom. Sve ono što je znao na početku svojih prvih literarnih radova, zna i danas. Poznato je da on u tehnici, u pisanju, u strukturi romana, u strukturi rečenica, u svemu onome što jednu prozu čini dobrom ili trajnom, nije napredovao. Može se čak reći da je u izvesnom smislu nazadovao, jer su mu neke ranije knjige bolje od onih kasnijih. Ono što on misli - to je samo politička priča. Izvan politike, u njemu nema ničega.
Njegova priča o tome da Srbi ono što dobiju u ratu izgube u miru potpuno je netačna. Srbi u ratu uvek izgube ono što su nekako jedva skrpili u miru.
Nenad Prokić: Njegova priča o tome da Srbi ono što dobiju u ratu izgube u miru potpuno je netačna. Srbi u ratu uvek izgube ono što su nekako jedva skrpili u miru. On pripada onoj grupaciji političara koja je od 1876. godine, svakih 14 godina u proseku, u Srbiji izazivala ratove u kojima smo gubili sve ono što smo jedva skrpili u miru. On je de facto uvek nekako zavisio od politike, uvek joj se podređivao, ali je to uspeo da uradi na način da to svima izgleda kao da je on neki mučenik.
Omer Karabeg: I na kraju, u zaključku, kakva je uloga Dobrice Ćosića danas u Srbiji?
Vidosav Stevanović: To je uloga čoveka koji vuče nazad, koji propagira zablude, koji podržava predrasude, koji širi nerazumevanje u odnosima sa našim susedima i sa celim svetom. To je politika čoveka koji je u agitpropu naučio psihologiju opsednute tvrđave koja se svodi na sledeće - mi smo ispravni, ceo svet je protiv nas, ko nije sa nama, taj je izdajnik, taj je protiv nas. Žalosno je što ga Srbija bar povremeno sluša. Uvek se rastužim kada čujem nekog mlađeg čoveka kako priča o Dobrici Ćosiću.
Nenad Prokić: Uloga Dobrice Ćosića je danas u Srbiji vrlo maglovita. Priča se o tome da on ima nekakav uticaj na određene ljude, ali to sa sigurnošću ne možemo da kažemo. On sa lažnom skromnosću govori kako nema uticaj, a upravo to kod ljudi stvara utisak da ga zapravo ima. Prava moć voli da se skriva, pa je on negde skriven iza neke zavese, kao neka tajna ruka, povlači neke konce. Siguran sam da predsednik Tadić odlazi povremeno kod njega, da sluša njegove tirade o naciji. Inače se ne bi desilo da ne ode u Zagreb na proslavu dana nezavisnosti Hrvatske, a dan kasnije ode u Jadovno i tako poništi sve ono što je sa predsednikom Josipovićem uradio u proteklih godinu dana. Tako se ne stvaraju dobrosusedski odnosi. Sigurno je bilo mnogo teže Josipoviću da ga pozove nego Tadiću da ode, jer je u celom svetu Srbija prepoznata kao agresor, a Hrvatska kao neko ko se branio. Da li je to tako ili nije - možemo da raspravljamo, ali svet tako kaže.