U Mostu Radija Slobodna Evropa vođena je polemika o tome kuda vodi sadašnja politika Srbije prema Kosovu. Učesnici polemike bili su Jelena Trivan, portparolka vladajuće Demokratske stranke i članica Odbora za evropske integracije Skupštine Srbije, i Vladimir Pavićević, asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i član Foruma za međunarodne odnose Srbije.
Povod za ovaj dijalog bila je rezolucija o Kosovu koju je Srbija podnela Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija i o kojoj će se raspravljati 9 septembra. Polemisalo se o tome da li je sadašnja politika prema Kosovu nastavak Miloševićeve politike, da li je podnošenjem rezolucije Srbija ušla u sukob sa najmoćnijim zemljama Zapada, kako se politika Srbije prema Kosovu odražava na Bosnu i Hercegovinu, da li Srbija treba da se otvori prema Kosovu na način kako se Zapadna Nemačka svojevremeno otvorila prema Istočnoj Nemačkoj, kao i o tome može li se desiti da Srbija pod pritiskom vodećih zemalja Evropske unije ublaži rezoluciju ili čak potpuno od nje odustane.
Pavićević: Ja mislim da je mišljenjem Međunarodnog suda pravde zapečaćena sudbina kosovske politike koja se u Srbiji vodi u kontinuitetu već dve decenije. Ako tako posmatramo stvar, onda mislim da je podnošenje ove rezolucije imalo dva vrlo negativna efekta.
Jedan je ulazak u konfrotaciju sa ključnim spoljnopolitčkim partnerima Srbije, a to su najmoćnije evropske zemlje i Sjedinjene Američke države, a drugi je potvrda da se i dalje održava u životu stara Miloševićeva politika. A mišljenje Međunarodnog suda pravde trebalo je, po meni. da bude povod da se razmotri postojeća kosovska politika u Srbiji, da se ona promeni i da se definiše nova.
Trivan: Nisam sigurna da je mišljenjem Međunarodnog suda pravde zapečaćena sudbina Kosova i Metohije, jer svima onima koji su pročitali taj dokument jasno je da se on odnosi samo na sam akt proglašenja nezavisnosti na šta svako ima pravo, ali ne i na pravo na secesiju. Drugo, ne stoji teza da se ovom rezolucijom otvara konfrotacija, jer konfrontacija oko Kosova već postoji. Postoji od trenutka kad je Kosovo proglasilo nezavisnost, a neke zemlje su to priznale. Gospodin Pavićević pominje novu politiku. Šta bi trebalo da bude ta nova politika?
To bi valjda trebalo da znači da mi više nećemo blokirati Kosovo u međunarodnim institucijama, da ćemo s njima pregovarati kao sa suverenom i samostalnom zemljom i da ćemo ih implicitno ili eksplicitno priznati. Bojim se da ta politika u ovom trenutku u Srbiji nema mandat. I bojim se da nijedna politička stranka, pa čak ni Liberalno demokratska partija nije spremna na tako nešto. I ta stranka kaže da podržava samo onu nezavisnost Kosova koju podržavaju Srbi na Kosovu. A oni ne podržavaju nikakvu vrstu nezavisnosti. Naš je stav da se trajno rešenje za Kosovo može naći samo u dijalogu, u kompromisu između Srba i Albanaca. Ta politika se suštinski razlikuje od Miloševićeve.
Mi ne kažemo: “Kosovo je naše. Kosovo je sveto. Kosovo nikome ne damo“. Mi kažemo: “Dajte nam mandat kroz novu rezoluciju Ujedinjenih nacija da nađemo modalitete da međusobno pregovaramo o svemu - od tehničkih pitanja do opstanka Srba na Kosovu“. Mi ne zastupamo i ne branimo nikakve mitove. Za nas nova politika podrazumeva traženje rešenja koje je prihvatljivo za obe strane. A vi sada imate situaciju u kojoj su kosovski Albanci dobili sve što su tražili, a da pritom nisu omogućili ni minimum očuvanja nacionalnih prava, ne samo za Srbe, već ni za koga.
Pavićević: Ja mislim da danas u Srbiji zaista dominira mitsko shvatanje kosovskog pitanja i ono se najčešće manifestuje kroz nastupe ministra spoljnih poslova koji tvrdi da je borba za rezoluciju u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija nemoguća misija. Uprkos tome što je ta misija nemoguća on smatra da treba da se upustimo u borbu, kakav god ishod da bude. Ja mislim da je odluka da se podnese rezolucija bila ishitrena, stvorena na osnovu očekivanja da će mišljenje Suda biti drugačije. Po mom mišljenju tom rezolucijom se rasplamsava nova bitka za Kosovo koja je već vođena i izgubljena. Umesto toga potrebna nam je nova politika koja treba da doprinese izlasku Srbije iz teritorijalnog previranja u kojem se ona nalazi još od 1988. godine.
Ta nova politika ne treba da polazi od toga da Srbija u ovom trenutku treba da prizna nezavisnost Kosova. Ona mora da pođe od prihvatanja činjenice da je nezavisnost Kosova verifikovana ratom 1999., političkim pregovorima tokom 2006. godine i konačno mišljenjem Međunarodnog suda pravde 2010. godine. Ona takođe mora da uvaži činjenicu da su ključni partneri Srbije i gotovo svi njeni susedi priznali Kosovo kao nezavisnu državu. Da bi se stvar pokrenula sa mrtve tačke treba da otvorimo sve moguće kanale komunikacije između Srbije i Kosova koji se ne tiču priznanja kosovske nezavisnosti. Uzor bi nam mogla biti politika Vilija Branta koja je takođe podrazumevala uspostavljanje svake vrste komunikacije između dve Nemačke, ali ne i priznanje one druge. Umesto priznanja nezavisnosti, za šta i ja mislim da u ovom trenutku ne postoje nikakvi uslovi, Srbija bi trebalo da inicira pregovore o uslovima za prihvatanje nezavisnosti Kosova u čijem centru bi bio položaj Srba koji žive na Kosovu.
Trivan: Nije mi jasno šta znači ovo zalaganje da pitanje priznanja Kosova razmotrimo ne sada nego kasnije. Da li to podrazumeva da sednemo za pregovarački sto i iznesemo uslove pod kojima bismo to mogli da učinimo. Ja jedino mogu da prihvatim da razgovaramo o zaštiti ljudskih prava. Ali da bismo to uradili - i tu se ja slažem sa gospodinom Pavićevićem - treba otvoriti kanale komunikacije. Cilj ove rezolucije upravo i jeste da dobijemo mandat Ujedinjenih nacija da se ti kanali otvore. Jer, ukoliko se pregovori ne bi vodili pod okriljem Ujedinjenih nacija, čim dva državna vrha sednu za pregovarački sto to bi praktično značilo priznavanje Kosova. Mi tražimo ovu rezoluciju kao mogućnost da razgovaramo o životnim problemima ljudi koji tamo žive, bilo Srba, bilo Albanaca. Mi tražimo taj okvir kako bismo se spustili s mitoloških u stvarne probleme i videli šta je prihvatljivo rešenje za sve.
Međutim, ja moram da vam kažem da zatvaranje kosovskog pitanja na način „neke zemlje su priznale Kosovo, one su u Evropskoj uniji u većini i nećemo otvarati to pitanje s obzirom na njihovu snagu“ otvara hiljadu drugih regionalnih problema. Vrlo jasno govorim i o Bosni i Hercegovini. Ukoliko ne vratite postupak u pravne okvire, nego sve pravdate pragmatičnom politikom koja ne poštuje nikakav pravni okvir, uskoro bismo kao rezultat mogli ponovo da dobijemo raspad balkanske zajednice i ono što vi, gospodine Pavićeviću, zovete život u teritorijalnim problemima i previranjima.
Pavićević: Ja mislim suprotno. Upravo zadržavanje dosadašnje kosovske politike dovodi do toga da se u Srbiji postavlja pitanje granice sa Bosnom i Hercegovinom. Moje je mišljenje da bi iniciranje pregovora o uslovima za prihvatanje kosovske nezavisnosti imalo za posledicu da Srbija konačno počne da igra odgovornu ulogu na zapadnom Balkanu. Ti pregovori ne treba da podrazumevaju da Srbija sada treba nešto da dobije kao nadoknadu za to što je odustala od Kosova. Upravo suprotno. Ja mislim da uslovi za priznavanje nezavisnosti treba da podrazumevaju četiri stvari: obezbeđivanje jasnih garancija za manjinsko srpsko stanovništvo na Kosovu, državljanstvo pripadnika srpskog naroda na Kosovu, slobodu kretanja za Srbe, posebno za one koji žive u enklavama južno od Ibra, i pravo na uređenje zaštite srpskih spomenika kulture i slobodan pristup tim lokalitetima.
Odnos Srbije prema Bosni i Hercegovini takođe treba da se promeni. Mi smo do sada imali neku vrstu asimetrične podrške jednom od entiteta u Bosni i Hercegovini na uštrb bilateralnih odnosa. Moje je mišljenje da sada, a tako je trebalo da bude i do sada, Srbija treba da razvija bilateralne odnose sa Bosnom i Hercegovinom kao državom. Naravno da Beograd treba da ima svoju liniju komunikacije sa Banjalukom, ali najkraći put do Sarajeva ipak ne vodi preko Banjaluke. Ako mi, međutim, ponovo ističemo da je pitanje Bosne i Hercegovine relevantno za slučaj Kosova, onda se ponovo vraćamo na staru ulogu. Ja mislim da bi politika prema Bosni i Hercegovini trebalo da doživi promene u smislu da se uvaži činjenica da u dejetonskom trouglu postoje jasno definisane granice između država koje su učestvovale u bosanskom ratu.
Trivan: Nije Srbija ta koja želi da pravi probleme u regionu, naprotiv, mi želimo da ih smirujemo. Kad je reč o Bosni i Hercegovini, mislim da je tu Srbija odigrala vrlo principijelnu ulogu. Srbija ima vrlo dobre odnose sa Sarajevom. Podsećam vas na saradnju oko rezolucije o Srebrenici kada je Beograd čak ušao i u direktnu konfrontaciju sa Banjalukom i na stalni dijalog sa Sarajevom. To nije asimetričan odnos. Postoji, naravno, i ono što proizilazi iz Dejtonskog sporazuma, a to su specijalne veze Republike Srpske sa Srbijom i to je nešto što ne bi trebalo da smeta, kao što čitavoj Evropi ne smeta što Mađarska ima statusni zakon koji podrazumeva specijalne odnose i povlastice za Mađare izvan Mađarske.
Pavićević: Ja sam saglasan da postoje izvesni pomaci u bilateralnim odnosima, ali ne mislim da je povremeno pominjanje mogućnosti promene granica između Srbije i Bosne i Hercegovine dobra stvar, a to dolazi upravo iz Srbije, ponekad i od vladinih zvaničnika. U tom smislu izjave o poštovanju teritorijalne celovitosti Bosne i Hercegovine deluju pomalo neiskreno, jer se svaki čas može čuti pitanje - a šta ako problem Kosova bude rešen ovako, da li to otvara mogućnost da se i granice Bosne i Hercegovine menjaju. Ja mislim da ta vrstu dvostrukog nastupa prema Bosni i Hercegovini treba da prestane i da se jasno saopšti da Srbija, šta god da se desi sa Kosovom, priznaje Bosnu i Hercegovinu u njenim granicama koje su definisane Dejtonskim sporzumom i da je taj dejtonski trougao, koji čine Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Srbija, neka vrsta kamena temeljca za stabilnost cele regije.
Trivan: Podsetiću vas da zvaničnici Srbije nikada nisu ni javno, ni tajno osporili teritorijalnu celovitost Bosne i Hercegovine. Navešću vam samo poslednji primer od prošle nedelje. Kada je analitičar Ted Karpeter predložio neku vrstu kompenzacije za Kosovo u vidu Republike Srpske, vlada Srbije se oglasila sa jasnim stavom da je za nju Bosna i Hercegovina teritorijalno celovita država i da ona na takav način ne razgovara o svojim susedima. To je naš stav i nema nikakve dileme o tome kakvu politiku, zvaničnu ili nezvaničnu, Srbija vodi prema Bosni i Hercegovini.
Trivan: Nije to nikakva mistifikacija, nikakva tajna. Crvena linija je nepriznavanje, ni implicitno ni eksplicitno, kosovske nezavisnosti. To nije crvena linija Borisa Tadića. To je crvena linija cele Srbije, uključujući i partije iz opozicije koje nemaju nijedno zajedničko stanovište sa vladajućom većinom. To je, dakle, crvena linija građana Srbije.
Pavićević: Mislim da ta crvena linija treba da se pomeri. Umesto što tvrdimo da nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova trebalo bi da kažemo da nećemo to učiniti dok se ne ostvare uslovi za normalan život Srba na Kosovu. Ja sam saglasan da u ovom trenutku ne postoje uslovi da Srbija prizna nezavisnost Kosova, ali da sam političar koji kreira politiku prema Kosovu, ne bih tvrdio da to nikada neće biti moguće.
Trivan: Kao što sam rekla, pregovora sa Evropskom unijom bilo je i pre podnošenja rezolucije. Od trenutka kad smo počeli da pišemo rezoluciju, pa sve do danas, imamo kontakte sa zemljama Evropske unije. Oni postoje već duže vreme, sada su samo vidljivi. U početku smo čak imali i podršku zemalja koje se danas protive rezoluciji. To se u međuvremenu promenilo. Problem je u činjenici da u Evropskoj uniji ne postoji ni minimalni konsenzus o rezoluciji, ali čak i oni koji su protiv nje kažu da sama rezolucija nije sporna, sporno je njeno podnošenje. Oni žele da skinu tu temu sa dnevnog reda, iako procedura Ujedinjenih nacija nalaže da se ceo proces mora dovesti do kraja. To je ono verovanje da, kada zažmurite, problem nestaje. Ali problem postoji.
Gospodin Pavićević kaže da treba da prihvatimo realnost. A šta je realnost? Realnost je da sever Kosova funkcioniše kao potpuno autonomna oblast, da kosovski organi tu ne funkcionišu, da će vrlo teško ili nikada taj deo biti integrisan u Kosovo i da treba naći nekakvo rešenje za te ljude i za te paralalne institucije. I zbog toga mi treba da sednemo za pregovarački sto. Sada to uviđaju i u Evropskoj uniji i pokušavaju da nađu rešenje. Očekujem da će doći do nekog približavanja stavova, ne toliko zbog Srbije i ljubavi prema Srbiji, koliko zbog činjenice da unutar Evropske unije postoji ozbiljno protivljenje pristupu Velike Britanije i Nemačke. Postoji interes nekih zemalja da zajedno sa Srbijom, ili same, podnesu nekakavu rezoluciju. Da li će to biti amandmani na srpsku rezoluciju, ili će to biti nova, zajednička rezolucija, sasvim je svejedno. Mi smo spremni na svaku vrstu dogovora, na svaku vrstu komprimisa, na svaku vrstu zajedničkog nastupa u Generalnoj skupštini, a preduslov za to je da Evropska unija formuliše svoju zajedničku politiku.
Pavićević: Prema svojim osnivačkim ugovorima Evropska unija ne mora da ima jedinstven stav oko spoljnopolitičkih pitanja, politika se definiše kroz delovanje ministarstava spoljnih poslova svake države članice pojedinačno. Evropska unija nije imala jedinstven stava ni kada je Amerika povela rat u Iraku, kao što ga sada nema ni o Kosovu, ali ne smemo zaboraviti da se 22 države, koje su priznale nezavisnost Kosova, najverovatnije protive podnošenju ove rezolucije, dok je pet država, koje nisu priznale Kosovo, verovatno podržava. Taj odnos 22:5 nešto govori, a naročito snaga i uticaj pojedinih država koje su priznale nezavisnost.
Ja mislim da ovo nerazumevanje najvećih zemalja Evropske unije dolazi iz sledećeg razloga. Rat za Kosovo je vođen 1999. godine i taj rat Srbija je izgubila, nakon toga su tokom 2006. godine vođeni politički pregovori, ali bez ikakvih rezultata, konačno je taj problem prenet, kako se govorilo u Srbiji, u pravnu arenu i tamo je verifikovano da deklaracija kosovskih Albanaca o nezavisnosti ne predstavlja kršenje međunarodnog prava. Sada se te zemlje pitaju: ako je nezavisnost Kosova verifikovana ratom, u političkim pregovorima i u pravnoj areni, čemu onda služi ova rezolucija. Šta mogu biti njeni efekti, osim održavanja u životu već propale kosovske politike? Ja mislim da je to glavni razlog protivljenja tih zemalja podnošenju ove rezolucije. A tu je i dodatna stvar koja izaziva zabunu. Srbija hoće da progura ovu rezoluciju u Generalnoj skupštini tako što je požurila da odmah nakon saopštavanja mišljenja Međunarodnog suda podnese tu rezoluciju bez ikakavih konsultacija sa ključnim spoljnopolitičkim partnerima.
Trivan: Netačna je tvrdnja da rezolucija održava u životu kosovsko pitanje. To pitanje je živo samo po sebi pre svega zbog činjenice da kosovska nezavisnost ne može biti priznata u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, jer postoji veto u Savetu bezbednosti, a bez tog priznanja Kosovo ne može rešiti niz pitanja - od telekomunikacionih do svih drugih. Zbog toga što neće moći da participira u međunarodnim organizacijama, Kosovo neće imati svoj pozivni telefonski broj, da ne govorimo o drugim stvarima. Jednom rečju, Kosovo ne može da postoji sa svojim samoproglašenom nezavisnošću bez pravnog okvira koji bi bio prihvatljiv za većinu zemalja. I budite uvereni da, sa Srbijom ili bez Srbije, postoje zemlje koje apsolutno nikada, zbog svojih unutrašnjih problema, neće prihvatiti rešenje kakvo se sada pokušava da nametne. Ponavljam, netačna je tvrdnja da konsultacija nije bilo. To mogu potvrditi i evropski organi i Ketrin Ešton da je njen kabinet učestvovao u dogovaranju ove rezolucije. Srbija nije ni naivna, ni glupa da u ovaj proces uđe bez razgovora sa Evropskom unijom. Druga je stvar da li mi možemo da dobijemo podršku ukoliko Velika Britanija i Nemačka ne žele uopšte da razgovaraju o pitanju Kosova.
Pavićević: Po mome mišljenju konsultacija ne podrazumeva obaveštavanje druge strane o tome da ćemo mi nešto da uradimo, nego neku vrstu pregovora o tome da li treba doneti rezoluciju i kakva treba da bude njena sadržina. Nastupi evropskih zvaničnika, učestali dolasci ministara spoljnih poslova najuticajnijih evropskih država, govore da tih konsultacija nije bilo i da one tek sada počinju. Drugo, mi se razlikujemo u tome kako vidimo efekte kosovske politike. Moje je mišljenje da Srbija i dalje održava u životu propalu, Miloševićevu kosovsku politiku, umesto da je na osnovu iskustva u ratu, u političkim pregovorima i u pravnoj areni redefiniše i konačno izađe iz tog teritorijalnog previranja koje traje, evo, već 22 godine.
Trivan: Predsednik Međunarodnog suda pravde je prilikom izricanja mišljenja pozvao Generalnu skupštinu da zauzme politički stav o tom mišljenju. Dakle, na političkom polju je neophodno doneti zaključak o tome. Bez tog zaključka nemamo nikakav pravni prostor za ono za šta se svi zalažemo, a to su pregovori. Evropska unija je toga potpuno svesna i zato, bez obzira na tvrde stavove Hejga, ne traži od Srbije da odustane od rezolucije, nego traži način da se napravi rezolucija, koja će biti prihvatljiva za sve, i u tom smeru se u ovom trenutku kreću diskusije s Evropskom unijom. A učestale posete zvaničnika nekih evropskih zemalja i njihova ljutnja ne govore o tome da ranije nije bilo konsultacija, već o tome da njihove zemlje uopšte ne žele konsultacije i razgovor o rezoluciji.
Pavićević: Mislim da sudbina ove rezolucije treba da bude rezultat dogovora sa Evropskom unijom, koja konačno i stvarno treba da bude prepoznata kao primarni prioritet spoljne politike Srbije. Moje je mišljenje da je čitavu priču oko rezolucije trebalo početi mnogo ranije, znači pre nego što je ona podneta Generalnoj skupštini. Tada je trebalo uraditi ono što se radi sada.
*****
Mogli bi vas interesovati i ovi tekstovi:
Za Srbiju (ni)je kasno da promeni rezoluciju
Gordy: EU hoće da se rasprava vodi u Briselu
Altman: Srbija sama odlučuje o svojoj evropskoj budućnosti
"Generalna skupština, rukovođena principima sadržanim u Povelji Ujedinjenih nacija, imajući u vidu svoje funkcije i ovlašćenja na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija, podsećajući na svoju Rezoluciju 63/3 od 8. oktobra 2008, svesna da nije postignut dogovor između strana o posledicama jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova od Srbije, vodeći računa o činjenici da jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja,
1. prima na znanje Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde doneto 22. jula 2010. godine o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom,
2. poziva strane da pronađu uzajamno prihvatljivo rešenje za sva otvorena pitanja putem mirnog dijaloga, u interesu mira, bezbednosti i saradnje u regionu,
3. odlučuje da uključi u privremeni dnevni red 66. zasedanja tačku pod nazivom: "Dalje aktivnosti posle donošenja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom".
Povod za ovaj dijalog bila je rezolucija o Kosovu koju je Srbija podnela Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija i o kojoj će se raspravljati 9 septembra. Polemisalo se o tome da li je sadašnja politika prema Kosovu nastavak Miloševićeve politike, da li je podnošenjem rezolucije Srbija ušla u sukob sa najmoćnijim zemljama Zapada, kako se politika Srbije prema Kosovu odražava na Bosnu i Hercegovinu, da li Srbija treba da se otvori prema Kosovu na način kako se Zapadna Nemačka svojevremeno otvorila prema Istočnoj Nemačkoj, kao i o tome može li se desiti da Srbija pod pritiskom vodećih zemalja Evropske unije ublaži rezoluciju ili čak potpuno od nje odustane.
Karabeg: Zvaničnici Srbije u poslednje vreme sve više govore da su male šanse da u Generalnoj skupštini bude usvojena rezolucija Srbije. Gospođo Trivan, ako su šanse male, zašto se onda toliko inistira na toj rezoluciji?
Jelena Trivan: Ukoliko ne vratite postupak u pravne okvire, nego sve pravdate pragmatičnom politikom koja ne poštuje nikakav pravni okvir, uskoro bismo kao rezultat mogli ponovo da dobijemo raspad balkanske zajednice. Foto: Vesna Anđić
Trivan: Međunarodni sud pravde jasno i eksplicitno je rekao da konačan sud o njegovom mišljenju mora da bude donet u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, jer je ona bila ta koja je pitanje o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti uputila sudu. Dakle, htela to Srbija ili ne, taj proces mora da bude okončan u Generalnoj skupštini, s tim što Srbija nije morala podneti rezoluciju, mogla je to da učini i neka druga zemlja, ali je bilo logično da to uradi Srbija pošto je ona i tražila savetodavno mišljenje. Također je logično bilo očekivati da će ceo taj proces biti težak. Kao što je bilo teško dobiti većinu u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija kada smo tražili savetodavno mišljenje, tako će biti teško da dobijemo podršku i za ovu rezoluciju. Postavlja se pitanje da li smo morali ići sami i zašto nije bilo dovoljno razgovora oko tog dokumenta. Čini mi se da je to glavna zamerka koja se čuje u javnosti. Ja moram da kažem da smo mi bili krenuli u konsultacije s Evopskom unijom oko rezolucije. Nažalost, unutar same Evropske unije, a sada je to jasnije više nego ikada, ne postoji dogovor oko te rezolucije, niti zajednički stav oko Kosova. Bilo je zemalja, poput Kipra, koje su tvrdile da je naš tekst rezolucije previše mekan jer se secesionizam dovoljno ne osuđuje. S druge strane bilo je zemalja, recimo Velika Britanija, koje su bile protiv toga da se rezolucija uopšte podnosi ignorišući činjenicu da je i sam Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki Mun rekao da ceo proces mora da se završi rezolucijom u Generalnoj skupštini. Srbija nije želela da ovom rezolucijom ulazi u konfrontaciju sa Evropskom unijom, već je htela da uđe u pregovarački proces, a to je nešto oko čega se svi slažu. 
Mislim da je podnošenje ove rezolucije imalo dva vrlo negativna efekta. Jedan je ulazak u konfrotaciju sa ključnim spoljnopolitčkim partnerima Srbije, a to su najmoćnije evropske zemlje i Sjedinjene Američke države, a drugi je potvrda da se i dalje održava u životu stara Miloševićeva politika.
Pavićević: Ja mislim da je mišljenjem Međunarodnog suda pravde zapečaćena sudbina kosovske politike koja se u Srbiji vodi u kontinuitetu već dve decenije. Ako tako posmatramo stvar, onda mislim da je podnošenje ove rezolucije imalo dva vrlo negativna efekta.
Jedan je ulazak u konfrotaciju sa ključnim spoljnopolitčkim partnerima Srbije, a to su najmoćnije evropske zemlje i Sjedinjene Američke države, a drugi je potvrda da se i dalje održava u životu stara Miloševićeva politika. A mišljenje Međunarodnog suda pravde trebalo je, po meni. da bude povod da se razmotri postojeća kosovska politika u Srbiji, da se ona promeni i da se definiše nova.
Trivan: Nisam sigurna da je mišljenjem Međunarodnog suda pravde zapečaćena sudbina Kosova i Metohije, jer svima onima koji su pročitali taj dokument jasno je da se on odnosi samo na sam akt proglašenja nezavisnosti na šta svako ima pravo, ali ne i na pravo na secesiju. Drugo, ne stoji teza da se ovom rezolucijom otvara konfrotacija, jer konfrontacija oko Kosova već postoji. Postoji od trenutka kad je Kosovo proglasilo nezavisnost, a neke zemlje su to priznale. Gospodin Pavićević pominje novu politiku. Šta bi trebalo da bude ta nova politika?
Naša politika se suštinski razlikuje od Miloševićeve. Mi ne kažemo: “Kosovo je naše. Kosovo je sveto. Kosovo nikome ne damo“. Mi kažemo: “Dajte nam mandat kroz novu rezoluciju Ujedinjenih nacija da nađemo modalitete da pregovaramo o svemu - od tehničkih pitanja do opstanka Srba na Kosovu“.
Mi ne kažemo: “Kosovo je naše. Kosovo je sveto. Kosovo nikome ne damo“. Mi kažemo: “Dajte nam mandat kroz novu rezoluciju Ujedinjenih nacija da nađemo modalitete da međusobno pregovaramo o svemu - od tehničkih pitanja do opstanka Srba na Kosovu“. Mi ne zastupamo i ne branimo nikakve mitove. Za nas nova politika podrazumeva traženje rešenja koje je prihvatljivo za obe strane. A vi sada imate situaciju u kojoj su kosovski Albanci dobili sve što su tražili, a da pritom nisu omogućili ni minimum očuvanja nacionalnih prava, ne samo za Srbe, već ni za koga.
Pavićević: Ja mislim da danas u Srbiji zaista dominira mitsko shvatanje kosovskog pitanja i ono se najčešće manifestuje kroz nastupe ministra spoljnih poslova koji tvrdi da je borba za rezoluciju u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija nemoguća misija. Uprkos tome što je ta misija nemoguća on smatra da treba da se upustimo u borbu, kakav god ishod da bude. Ja mislim da je odluka da se podnese rezolucija bila ishitrena, stvorena na osnovu očekivanja da će mišljenje Suda biti drugačije. Po mom mišljenju tom rezolucijom se rasplamsava nova bitka za Kosovo koja je već vođena i izgubljena. Umesto toga potrebna nam je nova politika koja treba da doprinese izlasku Srbije iz teritorijalnog previranja u kojem se ona nalazi još od 1988. godine.
Vladimir Pavićević: Uzor bi nam mogla biti politika Vilija Branta koja je takođe podrazumevala uspostavljanje svake vrste komunikacije između dve Nemačke, ali ne i priznanje one druge.
Ta nova politika ne treba da polazi od toga da Srbija u ovom trenutku treba da prizna nezavisnost Kosova. Ona mora da pođe od prihvatanja činjenice da je nezavisnost Kosova verifikovana ratom 1999., političkim pregovorima tokom 2006. godine i konačno mišljenjem Međunarodnog suda pravde 2010. godine. Ona takođe mora da uvaži činjenicu da su ključni partneri Srbije i gotovo svi njeni susedi priznali Kosovo kao nezavisnu državu. Da bi se stvar pokrenula sa mrtve tačke treba da otvorimo sve moguće kanale komunikacije između Srbije i Kosova koji se ne tiču priznanja kosovske nezavisnosti. Uzor bi nam mogla biti politika Vilija Branta koja je takođe podrazumevala uspostavljanje svake vrste komunikacije između dve Nemačke, ali ne i priznanje one druge. Umesto priznanja nezavisnosti, za šta i ja mislim da u ovom trenutku ne postoje nikakvi uslovi, Srbija bi trebalo da inicira pregovore o uslovima za prihvatanje nezavisnosti Kosova u čijem centru bi bio položaj Srba koji žive na Kosovu.
Trivan: Nije mi jasno šta znači ovo zalaganje da pitanje priznanja Kosova razmotrimo ne sada nego kasnije. Da li to podrazumeva da sednemo za pregovarački sto i iznesemo uslove pod kojima bismo to mogli da učinimo. Ja jedino mogu da prihvatim da razgovaramo o zaštiti ljudskih prava. Ali da bismo to uradili - i tu se ja slažem sa gospodinom Pavićevićem - treba otvoriti kanale komunikacije. Cilj ove rezolucije upravo i jeste da dobijemo mandat Ujedinjenih nacija da se ti kanali otvore. Jer, ukoliko se pregovori ne bi vodili pod okriljem Ujedinjenih nacija, čim dva državna vrha sednu za pregovarački sto to bi praktično značilo priznavanje Kosova. Mi tražimo ovu rezoluciju kao mogućnost da razgovaramo o životnim problemima ljudi koji tamo žive, bilo Srba, bilo Albanaca. Mi tražimo taj okvir kako bismo se spustili s mitoloških u stvarne probleme i videli šta je prihvatljivo rešenje za sve.
Međutim, ja moram da vam kažem da zatvaranje kosovskog pitanja na način „neke zemlje su priznale Kosovo, one su u Evropskoj uniji u većini i nećemo otvarati to pitanje s obzirom na njihovu snagu“ otvara hiljadu drugih regionalnih problema. Vrlo jasno govorim i o Bosni i Hercegovini. Ukoliko ne vratite postupak u pravne okvire, nego sve pravdate pragmatičnom politikom koja ne poštuje nikakav pravni okvir, uskoro bismo kao rezultat mogli ponovo da dobijemo raspad balkanske zajednice i ono što vi, gospodine Pavićeviću, zovete život u teritorijalnim problemima i previranjima.
Pavićević: Ja mislim suprotno. Upravo zadržavanje dosadašnje kosovske politike dovodi do toga da se u Srbiji postavlja pitanje granice sa Bosnom i Hercegovinom. Moje je mišljenje da bi iniciranje pregovora o uslovima za prihvatanje kosovske nezavisnosti imalo za posledicu da Srbija konačno počne da igra odgovornu ulogu na zapadnom Balkanu. Ti pregovori ne treba da podrazumevaju da Srbija sada treba nešto da dobije kao nadoknadu za to što je odustala od Kosova. Upravo suprotno. Ja mislim da uslovi za priznavanje nezavisnosti treba da podrazumevaju četiri stvari: obezbeđivanje jasnih garancija za manjinsko srpsko stanovništvo na Kosovu, državljanstvo pripadnika srpskog naroda na Kosovu, slobodu kretanja za Srbe, posebno za one koji žive u enklavama južno od Ibra, i pravo na uređenje zaštite srpskih spomenika kulture i slobodan pristup tim lokalitetima.
Odnos Srbije prema Bosni i Hercegovini takođe treba da se promeni. Mi smo do sada imali neku vrstu asimetrične podrške jednom od entiteta u Bosni i Hercegovini na uštrb bilateralnih odnosa. Moje je mišljenje da sada, a tako je trebalo da bude i do sada, Srbija treba da razvija bilateralne odnose sa Bosnom i Hercegovinom kao državom. Naravno da Beograd treba da ima svoju liniju komunikacije sa Banjalukom, ali najkraći put do Sarajeva ipak ne vodi preko Banjaluke. Ako mi, međutim, ponovo ističemo da je pitanje Bosne i Hercegovine relevantno za slučaj Kosova, onda se ponovo vraćamo na staru ulogu. Ja mislim da bi politika prema Bosni i Hercegovini trebalo da doživi promene u smislu da se uvaži činjenica da u dejetonskom trouglu postoje jasno definisane granice između država koje su učestvovale u bosanskom ratu.
Trivan: Nije Srbija ta koja želi da pravi probleme u regionu, naprotiv, mi želimo da ih smirujemo. Kad je reč o Bosni i Hercegovini, mislim da je tu Srbija odigrala vrlo principijelnu ulogu. Srbija ima vrlo dobre odnose sa Sarajevom. Podsećam vas na saradnju oko rezolucije o Srebrenici kada je Beograd čak ušao i u direktnu konfrontaciju sa Banjalukom i na stalni dijalog sa Sarajevom. To nije asimetričan odnos. Postoji, naravno, i ono što proizilazi iz Dejtonskog sporazuma, a to su specijalne veze Republike Srpske sa Srbijom i to je nešto što ne bi trebalo da smeta, kao što čitavoj Evropi ne smeta što Mađarska ima statusni zakon koji podrazumeva specijalne odnose i povlastice za Mađare izvan Mađarske.
Izjave o poštovanju teritorijalne celovitosti Bosne i Hercegovine deluju pomalo neiskreno, jer se svaki čas može čuti pitanje - a šta ako problem Kosova bude rešen ovako, da li to otvara mogućnost da se i granice Bosne i Hercegovine menjaju.
Pavićević: Ja sam saglasan da postoje izvesni pomaci u bilateralnim odnosima, ali ne mislim da je povremeno pominjanje mogućnosti promene granica između Srbije i Bosne i Hercegovine dobra stvar, a to dolazi upravo iz Srbije, ponekad i od vladinih zvaničnika. U tom smislu izjave o poštovanju teritorijalne celovitosti Bosne i Hercegovine deluju pomalo neiskreno, jer se svaki čas može čuti pitanje - a šta ako problem Kosova bude rešen ovako, da li to otvara mogućnost da se i granice Bosne i Hercegovine menjaju. Ja mislim da ta vrstu dvostrukog nastupa prema Bosni i Hercegovini treba da prestane i da se jasno saopšti da Srbija, šta god da se desi sa Kosovom, priznaje Bosnu i Hercegovinu u njenim granicama koje su definisane Dejtonskim sporzumom i da je taj dejtonski trougao, koji čine Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Srbija, neka vrsta kamena temeljca za stabilnost cele regije.
Trivan: Podsetiću vas da zvaničnici Srbije nikada nisu ni javno, ni tajno osporili teritorijalnu celovitost Bosne i Hercegovine. Navešću vam samo poslednji primer od prošle nedelje. Kada je analitičar Ted Karpeter predložio neku vrstu kompenzacije za Kosovo u vidu Republike Srpske, vlada Srbije se oglasila sa jasnim stavom da je za nju Bosna i Hercegovina teritorijalno celovita država i da ona na takav način ne razgovara o svojim susedima. To je naš stav i nema nikakve dileme o tome kakvu politiku, zvaničnu ili nezvaničnu, Srbija vodi prema Bosni i Hercegovini.
Karabeg: Predsednik Tadić, kad govori o Kosovu, često pominje crvenu liniju ispod koje Srbija ne može da ide? Šta je ta crvena linija?
Trivan: Nije to nikakva mistifikacija, nikakva tajna. Crvena linija je nepriznavanje, ni implicitno ni eksplicitno, kosovske nezavisnosti. To nije crvena linija Borisa Tadića. To je crvena linija cele Srbije, uključujući i partije iz opozicije koje nemaju nijedno zajedničko stanovište sa vladajućom većinom. To je, dakle, crvena linija građana Srbije.
Ja sam saglasan da u ovom trenutku ne postoje uslovi da Srbija prizna nezavisnost Kosova, ali da sam političar koji kreira politiku prema Kosovu, ne bih tvrdio da to nikada neće biti moguće.
Pavićević: Mislim da ta crvena linija treba da se pomeri. Umesto što tvrdimo da nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova trebalo bi da kažemo da nećemo to učiniti dok se ne ostvare uslovi za normalan život Srba na Kosovu. Ja sam saglasan da u ovom trenutku ne postoje uslovi da Srbija prizna nezavisnost Kosova, ali da sam političar koji kreira politiku prema Kosovu, ne bih tvrdio da to nikada neće biti moguće.
Karabeg: Ako se slažete, ja bih da se vratimo rezoluciji. Poslednjih dana čuju se glasovi da bi Srbija pod pritiskom najvećih zemalja Evropske unije mogla da napravi kompromis i ublaži rezoluciju. Gospođo Trivan, ukoliko bi do toga došlo, na šta bi se to ublažavanje moglo odnositi?
Trivan: Kao što sam rekla, pregovora sa Evropskom unijom bilo je i pre podnošenja rezolucije. Od trenutka kad smo počeli da pišemo rezoluciju, pa sve do danas, imamo kontakte sa zemljama Evropske unije. Oni postoje već duže vreme, sada su samo vidljivi. U početku smo čak imali i podršku zemalja koje se danas protive rezoluciji. To se u međuvremenu promenilo. Problem je u činjenici da u Evropskoj uniji ne postoji ni minimalni konsenzus o rezoluciji, ali čak i oni koji su protiv nje kažu da sama rezolucija nije sporna, sporno je njeno podnošenje. Oni žele da skinu tu temu sa dnevnog reda, iako procedura Ujedinjenih nacija nalaže da se ceo proces mora dovesti do kraja. To je ono verovanje da, kada zažmurite, problem nestaje. Ali problem postoji.
Mi smo spremni na svaku vrstu dogovora, na svaku vrstu komprimisa, na svaku vrstu zajedničkog nastupa u Generalnoj skupštini, a preduslov za to je da Evropska unija formuliše svoju zajedničku politiku.
Gospodin Pavićević kaže da treba da prihvatimo realnost. A šta je realnost? Realnost je da sever Kosova funkcioniše kao potpuno autonomna oblast, da kosovski organi tu ne funkcionišu, da će vrlo teško ili nikada taj deo biti integrisan u Kosovo i da treba naći nekakvo rešenje za te ljude i za te paralalne institucije. I zbog toga mi treba da sednemo za pregovarački sto. Sada to uviđaju i u Evropskoj uniji i pokušavaju da nađu rešenje. Očekujem da će doći do nekog približavanja stavova, ne toliko zbog Srbije i ljubavi prema Srbiji, koliko zbog činjenice da unutar Evropske unije postoji ozbiljno protivljenje pristupu Velike Britanije i Nemačke. Postoji interes nekih zemalja da zajedno sa Srbijom, ili same, podnesu nekakavu rezoluciju. Da li će to biti amandmani na srpsku rezoluciju, ili će to biti nova, zajednička rezolucija, sasvim je svejedno. Mi smo spremni na svaku vrstu dogovora, na svaku vrstu komprimisa, na svaku vrstu zajedničkog nastupa u Generalnoj skupštini, a preduslov za to je da Evropska unija formuliše svoju zajedničku politiku.
Pavićević: Prema svojim osnivačkim ugovorima Evropska unija ne mora da ima jedinstven stav oko spoljnopolitičkih pitanja, politika se definiše kroz delovanje ministarstava spoljnih poslova svake države članice pojedinačno. Evropska unija nije imala jedinstven stava ni kada je Amerika povela rat u Iraku, kao što ga sada nema ni o Kosovu, ali ne smemo zaboraviti da se 22 države, koje su priznale nezavisnost Kosova, najverovatnije protive podnošenju ove rezolucije, dok je pet država, koje nisu priznale Kosovo, verovatno podržava. Taj odnos 22:5 nešto govori, a naročito snaga i uticaj pojedinih država koje su priznale nezavisnost.
Ako je nezavisnost Kosova verifikovana ratom, u političkim pregovorima i u pravnoj areni, čemu onda služi ova rezolucija. Šta mogu biti njeni efekti, osim održavanja u životu već propale kosovske politike?
Ja mislim da ovo nerazumevanje najvećih zemalja Evropske unije dolazi iz sledećeg razloga. Rat za Kosovo je vođen 1999. godine i taj rat Srbija je izgubila, nakon toga su tokom 2006. godine vođeni politički pregovori, ali bez ikakvih rezultata, konačno je taj problem prenet, kako se govorilo u Srbiji, u pravnu arenu i tamo je verifikovano da deklaracija kosovskih Albanaca o nezavisnosti ne predstavlja kršenje međunarodnog prava. Sada se te zemlje pitaju: ako je nezavisnost Kosova verifikovana ratom, u političkim pregovorima i u pravnoj areni, čemu onda služi ova rezolucija. Šta mogu biti njeni efekti, osim održavanja u životu već propale kosovske politike? Ja mislim da je to glavni razlog protivljenja tih zemalja podnošenju ove rezolucije. A tu je i dodatna stvar koja izaziva zabunu. Srbija hoće da progura ovu rezoluciju u Generalnoj skupštini tako što je požurila da odmah nakon saopštavanja mišljenja Međunarodnog suda podnese tu rezoluciju bez ikakavih konsultacija sa ključnim spoljnopolitičkim partnerima.
Kosovo ne može da postoji sa svojim samoproglašenom nezavisnošću bez pravnog okvira koji bi bio prihvatljiv za većinu zemalja.
Pavićević: Po mome mišljenju konsultacija ne podrazumeva obaveštavanje druge strane o tome da ćemo mi nešto da uradimo, nego neku vrstu pregovora o tome da li treba doneti rezoluciju i kakva treba da bude njena sadržina. Nastupi evropskih zvaničnika, učestali dolasci ministara spoljnih poslova najuticajnijih evropskih država, govore da tih konsultacija nije bilo i da one tek sada počinju. Drugo, mi se razlikujemo u tome kako vidimo efekte kosovske politike. Moje je mišljenje da Srbija i dalje održava u životu propalu, Miloševićevu kosovsku politiku, umesto da je na osnovu iskustva u ratu, u političkim pregovorima i u pravnoj areni redefiniše i konačno izađe iz tog teritorijalnog previranja koje traje, evo, već 22 godine.
Karabeg: Saglasnosti očigledno nema. Na kraju da postavim i ovo pitanje. Postoji li mogućnost da Srbija odustane od rezolucije, kako je to sugerisao britanski ministar inostranih poslova Vilijem Hejg?
Trivan: Predsednik Međunarodnog suda pravde je prilikom izricanja mišljenja pozvao Generalnu skupštinu da zauzme politički stav o tom mišljenju. Dakle, na političkom polju je neophodno doneti zaključak o tome. Bez tog zaključka nemamo nikakav pravni prostor za ono za šta se svi zalažemo, a to su pregovori. Evropska unija je toga potpuno svesna i zato, bez obzira na tvrde stavove Hejga, ne traži od Srbije da odustane od rezolucije, nego traži način da se napravi rezolucija, koja će biti prihvatljiva za sve, i u tom smeru se u ovom trenutku kreću diskusije s Evropskom unijom. A učestale posete zvaničnika nekih evropskih zemalja i njihova ljutnja ne govore o tome da ranije nije bilo konsultacija, već o tome da njihove zemlje uopšte ne žele konsultacije i razgovor o rezoluciji.
Pavićević: Mislim da sudbina ove rezolucije treba da bude rezultat dogovora sa Evropskom unijom, koja konačno i stvarno treba da bude prepoznata kao primarni prioritet spoljne politike Srbije. Moje je mišljenje da je čitavu priču oko rezolucije trebalo početi mnogo ranije, znači pre nego što je ona podneta Generalnoj skupštini. Tada je trebalo uraditi ono što se radi sada.
*****
Mogli bi vas interesovati i ovi tekstovi:
Za Srbiju (ni)je kasno da promeni rezoluciju
Gordy: EU hoće da se rasprava vodi u Briselu
Altman: Srbija sama odlučuje o svojoj evropskoj budućnosti
Predlog rezolucije Generalnoj skupštini UN-a o Kosovu
Integralni tekst prvobitnog Predloga rezolucije Generalnoj skupštini UN-a"Generalna skupština, rukovođena principima sadržanim u Povelji Ujedinjenih nacija, imajući u vidu svoje funkcije i ovlašćenja na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija, podsećajući na svoju Rezoluciju 63/3 od 8. oktobra 2008, svesna da nije postignut dogovor između strana o posledicama jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova od Srbije, vodeći računa o činjenici da jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja,
1. prima na znanje Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde doneto 22. jula 2010. godine o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom,
2. poziva strane da pronađu uzajamno prihvatljivo rešenje za sva otvorena pitanja putem mirnog dijaloga, u interesu mira, bezbednosti i saradnje u regionu,
3. odlučuje da uključi u privremeni dnevni red 66. zasedanja tačku pod nazivom: "Dalje aktivnosti posle donošenja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom".