Omer Karabeg: Gospođo Cenić, u kojoj mjeri je korupcija zahvatila političku scenu u Republici Srpskoj?
Svetlana Cenić: Što se tiče Republike Srpske, nikad se nije razmahala kao sada. Ako izađete na ulicu i pričate s ljudima možete čuti ovakave komentare: „Srpska demokratska stranka je krala lopatom, ovi sada kradu buldožerima.“ Upravo je tako, sada se više ne govori o desetinama, već o stotinama miliona.
Adis Arapović: Situacija u Federaciji Bosne i Hercegovine nije daleko od one u Republici Srpskoj. To je sistem spojenih posuda, samo što je u Federaciji politička scena malo složenija, više je krokodila u maloj bari, pa je malo teže govoriti o pojedinačnim slučajevima korupcije. Federacijom vladaju četiri političke stranke i najveći problem nastaje kada one treba da se dogovore kako će podijeliti pare iz budžeta. Bosna i Hercegovini je u 2007. godine po stepenu korupcije bila na vrhu svjtske liste zajedno sa Sirijom, Tanzanijom, Zambijom, Republikom Kongo itd. Generalna slika korupcije u Bosni i Hercegovini je zaista katastrofalna. Največhi stepen korupcije je u političkim partijama, u zakonodavstvu, u parlamentima i u javnim preduzećima. U Bosni i Hercegovini imamo, kako to Transaparency Interantional kaže, sindrom zarobljene države. Trenutno u Federaciji političke stranke svakodnevno proizvode afere da bi sakrile ono što se zaista iza scene dešava. U pitanju je početak velike privatizacije energetskog sektora i Telekoma. a to je najveći prostor za bujanje korupcije u velikim ciframa.
Omer Karabeg: Da li su najistaknutiji političari u Republici Srpskoj i Federaciji bogati ljudi?
Svetlana Cenić: Da, kako da ne. To je bogatstvo koje ne možemo ni sanjati. Da budem iskrena, mene smatraju budalom jer sam godinu dana bila ministar finansija, a živim kao podstanar. To je ovde potpuno nezamislivo. Političari u Republici Srpskoj su stvarno bogati, pogledajte im samo imovinu. Sele se iz dvosobnih stanova u vile, a ljudi se pitaju kako su to stekli, sigurno nisu od svoje za naše prilike prilično velike plate. A posebno se naježim kad čujem nekog funkcionera kako priča da je svu svoju imovinu stekao kao uspešan privrednik, a zna se da su mu sve firme bankrotirale.
Adis Arapović: Javna je tajna tajna kolika su bogatstva pojedinih ministara, pa čak i premijera Federacije koji je jednom prilikom izjavio da ne zna kako je isfinansirao svoj stan. Ja sada renoviram vlastiti stan i vjerujte mi da znam koliko košta svaki šaraf, svaki kvadrat pločica i parketa.
Omer Karabeg: Gospođo Cenić, zna li se imovina premijera Republike Srpske?
Svetlana Cenić: Ono što mi znamo i što smo videli, to je ogromno imanje u Bakincima, sa ribnjacima, ne znam koliko rekoše da je kapacitet izlova šarana iz tih bazena, nekih osamdesetak tona. To ogromno imanje sigurno nije imao prije rata. Zatim vila u Beogradu na Dedinju, pominje se i imanje na Kipru. Međutim, ja ne mogu na Kipar da bih to dokazala, a ne verujem da će neko drugi otići. Tu su i stanovi po Banjaluci, govori se i o lovištu u okolini Beograda, ne znam od koliko hektara. Teško je doći do podataka koliko je njegovo učešće u nekim privatnim preduzećima koja su mu očigledno bliska. Da je bio na čelu Coca-Cole, McDonaldsa, Toyote ili nekog drugog giganta, gde su ogromne stimulacija po osnovu ostvarenih rezultata, ne bi mogao toliko da stekne. Inače, ovde je vrlo teško doći do zvaničnih podataka o imovini političara. Oni sve registruju na supruge i na rodbinu. To se nije moglo od plate, a bogami nisam videla da je neko od njih bio toliko uspešan biznismen da bio mogao toliko da zaradi. A i priče o tome da je nečija porodica bila bogata pre rata zaista je smešna. Ovo je mala sredina, nije ovo Kina, pa ne zna koliko je ko imao.
Omer Karabeg: Gospodine Arapoviću, da li ima u Federaciji neki političar koji bi se po imovini mogao da mjeri sa premijerom Republike Srpske?
Adis Arapović: Naravno da ima, samo je pitanje kako doći do podataka kolika je nečija imovina. Ono što se zna je da postoje istrage za nekoliko ministara u federalnoj vladi, pa čak i za premijera. Govori se o nekakvim stanovima po Sarajevu, vikendicama oko Sarajeva, o udjela premijera Federacije u dionicama određenih investicionih fondova. Ako neko ima dionice od par procenata u investicionom fondu koji raspolaže kapitalom od stotine milona dolara, zaista se treba zapitati kako je to kupljeno.
Isti taj premijer je prije nego što je došao na sadašnju poziciju bio ministar. Znamo kolike su ministarske plate, pa čak i premijerske. Uprkos tome što su bezobrazno velike nisu dovoljne da se stekne takvo enormno bogatstvo. Već nekoliko godina postoji inicijativa da se preko zakona o oduzimanju nelegalno stečene imovine otvori priča o ratnom i poratnom profiterstvu, o privatizacijskom profiterstvu, ali vodeći ljudi političkih stranaka pružaju otpor. Ali tako neće moći dugo. Ubijeđen sam da će pod pritiskom javnosti, ali i pod pritiskom ono malo poštenih ljudi u političkim strankama i institucijama ova pitanja morati biti otvorena i da će kad-tad pravda i pravo zakucati na vrata profitera.
Omer Karabeg: Da li je u Republici Srpskoj bilo pokušaja da se ispita porijeklo imovine najbogatijih ljudi?
Svetlana Cenić: Za vreme mog mandata mi smo uradili nacrt zakona o prijavljivanju i ispitivanju porekla imovine. On, međutim, nikada nije ugledao svetlo dana, a nas su u međuvremenu smenili. Govori se da je ispitivanje porekla imovine komplikovan mehanizam, što nije tačno. Treba samo uzeti prihod od prošle godine, uporediti ga sa ovogodišnjim, utvrditi koliko je imovina narasla u međuvremenu i objasniti kako. Naravno, mi u Bosni i Hercegovini imali smo dosta dug period kada nije funkcionisao platni promet s okolnim zemljama tako da je jako teško ustanoviti kako je ko sticao imovinu u to vreme. Pare su se u torbama prenosile, firme su to morale da rade da bi nabavljale repromaterijal, pa to svakome može poslužiti kao izgovor. Ali, jednom se mora podvući crta. To su uradili i u Sjedinjenim Američkim nakon one velike ekonomske krize. Rekli su; „Dobro, što je bilo - bilo je, podvucimo crtu, sada morate prijaviti sve što imate, plaćati porez i legalno poslovati“. Tako je trebalo uraditi i kod nas. Imovina se možete ustanoviti dobrom koordinacijom poreske uprave sa opštinskim vlastima. Ali to se mora raditi u čitavoj državi i u saradnji sa organima susednih zemalja, jer mnogi ovdašnji političari imaju vile i jahte na hrvatskom primorju, u Zagrebu stanove, kućice u Crnoj Gori, stančiće po Beogradu, Novom Sadu i tako dalje.
Omer Karabeg: Bilo je nekoliko inicijativa da političari koji se kandiduju za najviše funkcije javno saopšte kolika je njihova imovina. Kakva je bila sudbina tih inicijativa?
Adis Arapović: Prema Izbornom zakonu Bosne i Hercegovine svaki kandidat ima obavezu da izbornoj komisiji dostaviti svoj imovinski karton. I naravno pred svake izbore pravila se lakrdija jer su političari, za koje se pozdano zna da imaju ogromne prihode, razne konsultantske angažmane, udio u dionicama raznih firmi i tako dalje, prijavljivali prihode od nekoliko stotina maraka. Sjećam jednog slučaja na prošlim izborima da je jedan od bogatih biznismena Lijanovića prijavio svoju mjesečnu platu u iznosu od 400 maraka.
Svetlana Cenić: I u Republici Srpskoj je to ličilo na lakrdiju. Premijer Republike Srpske rekao je da je imao nekoliko potkrovnih stančića u Beogradu, zaboga, stekao je to radom njegove navodno uspešne kompanije za koju svi znamo da je bankrotirala i da mu je čak kuća otišla pod hipoteku. A onda je kao digao kredit i kupio vilu na Dedinju. Predsednik Vijeća ministara gospodin Špirić prijavio je, ne znam, stan ovde, stan onde, ušteđevinu od 470.000 maraka koju je stekao, kako je rekao, radom na projektima. Ja sam ekonomista toliko godina i pitam se gde su ti projekti na kojima se može zaraditi 400 i nešto hiljada maraka. Čudim se strpljenju ovog naroda. Srećem se često sa inostranim novinarima i stručnjacima koji dolaze ovde, sa nekim diplomatima i oni me obično pitaju: „Kako to vaš narod trpi? Kod nas bi bar bili neki protesti. Kod vas jednostavno svi ćute“. Ovde, međutim, vlada logika da se pamet meri po tome koliko je neko oteo, a onaj koji ne otima je budala. Taj čip je ugrađen u svest ljudi, pa se smatra da je normalno ono što je nenormalno, da je etično ono što je totalno neetično. Za onoga ko otima kaže se „Svaka čast, majstore, uzeo si 20 miliona, aferim“. A za onoga ko pošteno radi „Vidi onog jada, nije ništa uzeo“.
Omer Karabeg: Ipak, kad razgovarate s ljudima o politici redovno ćete čuti da su političari korumpirani, da koriste svoje pozicije da bi se obogatili. Međutim, kad dođu izbori, oni uvijek glasaju za iste ljude.
Adis Arapović: Naši političari su u nečemu vrlo dobri, a to je manipulacija osjećanjima, prije svega manipulacija strahom birača. Sjetimo se kako je uoči izbora 2006.godine nametnuta potpuno neistinita, lažna, izmišljena tema o ukidanju odnosno otcjepljenju entiteta. Čitava izborna kampanja stranaka koje su pobijedile na tim izborima svela se na te dvije teme jer je cilj bio da se probudi strah među biračima, pa da oni glasaju za one koji će ih navodno zaštiti. Onog momenta kad građani Bosne i Hercegovine konačno shvate da su im njihov stomak, odijelo ili školovanje djece važniji od jednog, dva, tri ili deset entiteta, tada ćemo moći ozbiljno govoriti o politici i političkoj sceni u Bosni i Hercegovini. I ja se također ne mogu načuditi strpljenju građanima, posebno onih najugroženijih kategorija. Ne mogu se načuditi ni tome koliko su izmanipulirane takozvane interesne grupe - sindikati, udruženja penzionera, nezaposlenih, studenata itd. U svakoj od tih organizacija liderske pozicije uglavnom drže ljudi iz političkih stranaka, a te društvene grupe bi trebalo da budu pokretači kritičkog javnog mnjenja.
Omer Karabeg: Gospođo Cenić, kako tumačite paradoks da su ljudi bijesni na političare, da pričaju da su oni lopovi, da kradu, da su se obogatili na njihovoj muci, a onda kad dođu izbori stalno glasaju za iste ljude?
Svetlana Cenić: Ja sam hiljadu puta rekla - onaj ko se prodaje za 50 maraka njemu ništa nije sveto. Znate kako su kupovani glasovi na prošlim izborima. Stranke su obećavale biračima 50 ili 100 maraka za njihov glas. Glasač je samo trebao da mobilnim telefonom uslika svoj listić na kome je zaokružio određeno ime i da fotografuiju donese na uvid da bi dobio obećani novac. A onda će taj isti čovek koji je prodao glas sjesti u kafanu i nad čašom rakije jadikovati kako su svi političari pokvareni i pominjati im majku i oca. Aposlutno se slažem sa gospodinom Arapovićem da je širenje straha najuspešniji oblik kampanje.
Mi se stalno bavimo pitanjem da li treba ukinuti entitete ili im dati pravo na otcepljenje, a oni koji bi da se otcepljuju kao i oni koji su za stopostotnu Bosnu i Hercegovinu nikada nisu bili bogatiji. Korupcija se razmahala, kao da vetrenjača radi. Evo sada se čitava država bavi policijskom reformom i ustavnim promenama. Da budem iskrena, mene savršeno ne interesuje ni jedno, ni drugo. Ja hoću da vidim zadovoljnog građanina koji ima svoja ljudska prava, hoću da imam šansu da učim, da se obrazujem, da radim, da slobodno iznosim svoje mišljenje. U tome će se četiri milona ljudi ovog trenutka složiti sa mnom. Onda dođu izbori i kreće kupovina glasova i širenje straha. Naravno da u tome učestvuju i mediji. U Sarajevu se desio stravičan događaj da je grupa maloletnika polila benzinom i spalila staricu. Iste sekunde ide ogroman naslov „Srpkinja spaljena u Sarajevu“ i, naravno, širi se strah. Ja odmah znam da će za to vreme nestati kakva fabrika ili nesto slično. Ako je grupa kriminalaca upala u stan Bošnjaka u Banjaluci odmah ide naslov „Srbi opljačkali Bošnjaka usred Banjaluke“. Strašne su te manipulacije, ali to je najjeftiniji i najuspešniji oblik kampanje. Dovoljno je samo pogledati Stranku nezavisnih socijaldemokrata koja se nekada tako glasno borila protiv nacionalizma i za socijalnu pravdu. Pogledajte kakva im je sad politika. Ni socijalne pravde, ni demokratije, niti bilo čega. Ali shvatili su, posebno čelni čovek i ljudi oko njega, da je ovde džaba pričati o ekonomiji, samo viči „Živela Republika Srpska“ ako hoćes da dobiješ glasove.
Omer Karabeg: Za najbogatijeg tajkuna u Srbiji Miroslava Miškovića kaže se da posjeduje pola Srbije i da drži u šaci sve političare. Postoji li, gospodine Arapoviću, takav tajkun u Federaciji Bosne i Hercegovine?
Adis Arapović: Sva sreća da ne postoji. U Federaciji imamo niz tajkuna srednje ili male veličine tako da se ne može govoriti o gabaritima tipa Miškovića. Ovdje, međutim, postoji strah da veliki tajkuni iz Srbije i Hrvatske ne pokupuju ovo malo što je ostalo u Bosni i Hercegovini. Kad sam rekao da je sreća što takvih nema u Bosni i Hercegovini ne znači da ih upravo ovaj period ne može poroditi. Sada se u Federaciji Bosne Hercegovine vodi skriveni rat oko privatizacije najvažnijih resursa. Kad završimo privatizaciju Telekoma, energetskog sektora i prirodnih dobara koje imamo, onda će se vjerovatno pojaviti i novi tajkuni koji će početi kupovati ne samo sve ono što se može kupiti na berzi, nego i ljude, političke stranke i instituicije.
Svetlana Cenić: Miroslav Mišković je već prisutan u čitavoj Bosni i Hercegovini. Jedan od najrazvijenijih trgovačkih lanaca u Bosni i Hercegovini „Tropik“ dat mu je u najam na deset godina i to ne zato što je njegov vlasnik gospodin Risović to želeo, nego zato što mu je zavrnuta ruka do kragne. I to se zna, to je on javno i rekao. A ideja je bila da „Tropik“ zajedno sa dvojicom partnera, jednim iz Sarajeva, drugim iz Hercegovine, napravi neku vrstu saradnje. Znate, kad nabavljate na veliko, svoj trojici bi bilo bolje, a potrošaču jeftinije. Međutim, ušao je Mišković zahvaljujući vlasti u Republici Srpskoj. On je i u Federaciji pokušavao to da uradi, ali su mu rekli: „Ovde moraš razgovarati sa četiri, pet gospodara, pa je to malo teže, otiđi u Republiku Srpsku, tamo je jedan gospodar i dogovorićeš se“. I tako je i uradio. Prisutan je, međutim, i u Federaciji. U Tuzli, zajedno sa gospodinom Fahrom Radončićem, koliko znam, kupuje zemlju, postoji već registrovana firma, bavi se prometom nekretnina, o čemu mediji izveštavaju. Prema tome, gospodin Mišković je uveliko u Bosni i Hercegovini i uveliko radi. Uzgred budi rečeno, gospodin Mišković je kupio i robnu kuću „Boska“ ovde u Banjaluci. Nije bilo nikavog tendera, nego direktna pogodba. Postoji nekoliko firmi, kako u Federaciji tako i u Republici Srpskoj, koje su bliske vlasti, svaka vlast ima svoje omiljene firme. Svi ostali privrednici, a posebno oni iz proizvodnje, preživljavaju teške dane zato što ne mogu proći ni na jednom tenderu, ne mogu dobiti nijedan posao.
Omer Karabeg: Da li biznismeni u Bosni i Hercegovini finansiraju političke stranke?
Adis Arapović: Naravno. Jedini razlog postojanja političkih stranaka je ostvarivanje interesa uže grupe ljudi. Da biste došli na vlast treba vam novac. Zbog toga politika i biznis nastoje da se što tješnje povežu, da jedan drugom budu podrška, da se pomažu u ostvarivanju vlastitih interesa. U tome ih mogu spriječiti samo zakon i pravda. Međutim, prema ispitivanju javnog mnjenja koje je rađeno krajem prošle godine upravo je pravosudni sektor označen kao treći najkorumpiraniji, odmah nakon političkih partija i javnih ustanova. Dakle, upravo one institucije koji bi trebalo da kažnjavaju korupciju i osiguraju vladavinu zakona nalaze se visoko na listi najkorumpiranijih. Država izgleda ima ulogu da brani interes upravo onih su najviše korumpirani - političara i krupnih kapitalista.
Svetlana Cenić: Taj mehanizam otprilke izgleda ovako. Oni koji su na ovaj ili onaj način tokom rata stekli neki kapital redovno finansiraju po nekoliko stranaka, ne jednu, jer se ne zna ko će doći na vlast. Političar kome je potreban novac obeća šta će sve uraditi za krug bisnismena koji ga finasiraju kad dođe za vlast. Dolaskom na vlast on ta obećanja ispunjava i time se završava prvi faza njegove vlasti. U drugoj fazi on pokušava da se oslobodi svih onih koji ga pamte iz vremena kad nije imao ništa i stvara novi krug poslušnika. Ja ih ne bi nazvala kapitalistima nego skorojevićima koji na vrlo mutan način dobijaju poslove od onoga koji ima najveću vlast. Dovoljno je samo pogledati ko dobija sve poslove, pa će vam biti jasno ko je ta privilegovana grupa ljudi. Ako jedna firma može da gradi i puteve i mostove i zgrade, druga da postavlja rasvetu po svim opštinama, treća da radi sva pošumljavanja i uređenje svih parkova, a sve te poslove dobijaju od vlade, onda je jasno o čemu se radi. Onim ostalim koji su u proizvodnji stalno se udara neki reket, a ako su neposlušni i ne plaćaju reket raznoraznim pomoćnicima i ministrima, onda se zna šta im sledi - najpre jedna kontrola, pa druga, treća, četvrta, peta, sve dok čovek na kraju ili ne pristane na reket ili ne zatvori radnju.
Omer Karabeg: I na kraju, nakon ove zaista crne slike o kojoj ste govorili, ima li šanse da se stane na put korupciji ili će se ona i dalje širiti i potkopavati same temelje društva u Bosni i Hercegovini?
Adis Arapović: Građani ne vjeruju u priče vlasti da će krenuti u borbu protiv korupcije prije svega zato što je upravo vlast najkorumpiraniji dio društva. Preostaje da drugi akteri u društvu pokušaju napraviti neki pomak. To su nezavisni mediji, nevladine organizacije, akademska zajednica, pa čak i vjerske zajednice mada su i one na spisku onih koji su dosta korumpirani. Ne treba zanemariti ni ulogu međunarodne zajednice mada se njeni predstavnici povijaju kako vjetar puše. Evo već mjesecima slušamo kako će Ured visokog predstavnika formirati antikorupcioni tim i bojim se da je to još jedna u nizu šarenih laža koje se puštaju ovom narodu.