Tema najnovijeg Mosta bila je odnos Srbije i Hrvatske prema Bosni i Hercegovini. Sagovornici su bili Jovan Teokarević, profesor Fakulteta političkih nauka iz Beograda i direktor Beogradskog centra za evropske integracije, i Davor Gjenero, politički analitičar iz Zagreba.
Razgovaralo se o tome da li Srbija i Hrvatska, kao potpisnice i garanti Dejtonskog sporazuma, imaju pravo da se mešaju u unutrašnja pitanja Bosne i Hercegovine, o dvostrukoj igri Borisa Tadića koji s jedne strane govori da podržava teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, a s druge daje snažnu podršku Miloradu Dodiku koji ne krije da mu je cilj raspad te države.
Zašto se Zagreb držao po strani tokom nedavnih izbora u Bosni i Hercegovini, kakav uticaj ima Boris Tadić na Milorada Dodika, a kakav Jadranka Kosor na lidera bosanskohrecegovačkog HDZ-a Dragana Čovića, koliko su u Srbiji jake snage koje računaju s tim da bi Republika Srpska mogla biti nadoknada za Kosovo, kao i o tome da li Brisel uzima u obzir odnos Beograda i Zagreba prema Bosni i Hercegovini kada ocenjuje njihovu spremnost za pristupanje Evropskoj uniji.
Jovan Teokarević: Ja mislim da je nakon 15 godina od prestanka rata u Bosni i Hercegovini to ipak drugorazredni faktor. Mnogo je važnije ponašanje lokalnih bosanskohercegovačkih lidera. Srbija i Hrvatska tu mogu nešto da doprinesu, malo više da pokvare, ali čini mi se da je danas isključen neki njihov izuzetni uticaj.
Davor Gjenero: Meni se čini da su Beograd i Zagreb što su mogli lošeg napraviti već napravili. S druge strane, kada bi Zagreb i Beograd mogli zajedno ponuditi nešto što bi garantiralo samoodrživost i stabilnost Bosne i Hercegovine, to bi bilo dobro za tu državu, ali upravo grijesi iz prošlosti i opasnost da se takva inicijativa shvati kao nekakvo ponavljanje nacionalističkog dila o diobi plijena smanjuje manevarski prostor takvom dogovoru.
Jovan Teokarević: Ne bi bilo dobro ni prirodno da Hrvatska i Srbija okrenu leđa i da potpuno zapostave Bosnu i Hercegovinu. Mešanje može da se shvati i u dobrom i u lošem smislu. Konstruktivno mešanje je dobro došlo. Hrvatska je tu prva povukla nogu izjavama bivšeg predsednika Mesića o tome koji je glavni grad bosanskih Hrvata i koja je njihova domovina. Nešto takvo još nismo čuli iz Srbije, ali, čini mi se, da ima naznaka da se upravo pod Tadićevim rukovodstvom Srbija kreće u tom pravcu.
Davor Gjenero: Bosna i Hercegovina je suverena država tako da bilo kakvo miješanje sa strane u nekom klasičnom smislu nije poželjno. I Zagreb i Beograd moraju o tome voditi računa. Svako uplitanje i pokušaj nametanja nekakvog političkog rješenja od strane Beograda i Zagreba nosi opasnost da se bošnjačka strana osjeti ugroženom. Međunarodna zajednica, međutim, očekuje da Zagreb i Beograd preuzme svoj dio odgovornosti za konsolidaciju Bosne i Hercegovine.
Jovan Teokarević: Mislim da je to jedna komplikovana, višeslojna politika. Jasan odgovor ne biste mogli da dobijete ni od samog predsednika Tadića. Imam utisak da je ova 2010. godina dosta važna za odnos Srbije prema Republici Srpskoj, pa samim tim i prema Bosni i Hercegovini. Naime, ove godine je, uprkos mnogo puta ponovljenoj podršci srpskog državnog vrha Dodiku, prvi put došlo do razmimoilaženja između Beograda i Banjaluke. Jednom je to bilo povodom deklaracije o Srebrenici srpske skupštine, a drugi put povodom uloge Turske u pomirenje Bosne i Srbije. Nasuprot tome, srpski predsednik i ministar spoljnih poslova dali su otvorenu, nepodeljenu podršku Dodiku na nedavnim izborima. Treba, međutim, reći da Tadići ljudi iz vlade nikada nisu eksplicitno podržali ono što se najviše zamera Dodiku, a to je težnja za izdvajanjem iz Bosne i Hercegovine. Tadić i Srbija su na bosanskohercegovačkim izborima igrali na kartu onog ko praktično ima apsolutnu vlast u Republici Srpskoj. To se može koristiti za svaku vrstu uticaja iz Beograda, mada na osnovu dosadašnjeg cik-cak ponašanja nije jasno da li će se i nakon izbora Dodiku davati podrška u svim aspektima njegovih političkih ideja ili će ponekad biti i zavrtanja ruku. Rekao bih da je Tadić davanjem bezrezervne podrške Dodiku na nedavnim izborima otvorio mogućnost i za jedno i za drugo.
Jovan Teokarević: Znam, ali Tadić je za Dodikov ukus previše puta rekao da Srbija podržava jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu. Imam potrebu da kažem još nešto što se, čini mi se, iz Beograda jasnije vidi nego možda sa drugih strana. Iz ugla Beograda je gotovo nemoguće zamisliti Bosnu i Hercegovinu drugačije nego kao izuzetno decentralizovanu, dakle federalnu ili konfederalnu državu. Svaki pokušaj promene dejtonske strukture Bosne i Hercegovine, zasnovan na inače racionalnim argumentima da treba stvoriti efikasniju i funkcionalniju državu, u Beogradu i Banjaluci uvek izaziva strah da će to voditi stvaranju unitarne države. Nažalost, mnogi iz međunarodne zajednice, posebno iz zemalja koje nemaju nikakvo iskustvo sa višenacionalnim društvom i federalizmom, funkcionalnu državu izjednačavaju sa unitarnom. To je nešto na šta Beograd, a možda i Zagreb, nikada neće moći da pristanu.
Davor Gjenero: Kad je u pitanju odnos prema Bosni i Hercegoviniti, HDZ je u potpunosti detuđmaniziran. Ideja o širenju Hrvatskepreko njenih granica je definitivno nestala iz HDZ-a u vrijeme onog teškog unutarstranačkog rata kojeg je bivši premijer Sanader vodio sa frakcijom Ivića Pašalića još tamo 2001.-2002. godine. Uvjerenje da je Bosna i Hercegovina susjedna država, kojoj u potpunosti treba priznati teritorijalni integritet i pomoći joj da se pretvori u samoodrživu funkcionalnu državu, je nešto u čemu se slažu sve parlamentarne stranke u Hrvatskoj. U Hrvatskoj je također općeprihvaćeno kako Bosna i Hercegovina mora biti organizirana kao visoko decentralizirana, ali funkcionalna država koja na cijelom svom području garantira ravnopravnost sva tri njena naroda. U tom pogledu Zagreb nema razrađenu koncepciju. Ima onih koji zagovaraju uspostavu trećega entiteta koji bi obuhvatio nekadašnju Herceg Bosnu, ali oni su u manjini. Među hrvatskim političkim stankama dominantno je uvjerenje kako mimo dejtonskih granica valja uspostaviti nove političke entitete u kojima će svim narodima biti garantirana ravnopravnost.
Tadićevo koketiranje
Jovan Teokarević: To pitanje mnogi u Beogradu postavljaju svojim prijateljima iz Tadićevog okruženja i nikada ne dobiju jasan odgovor. To je jedna od većih enigmi srpskog političkog života. Ja mislim da uticaji idu i na jednu i na drugu stranu. Tadić verovatno neće biti suviše restriktivan kad su u pitanju Dodikove izjave. Sve dok priča o izdvajanju iz Bosne i Hercegovine bude na verbalnom nivou, mislim da Tadić neće reagovati i preporučivati Dodiku da smiri tu retoriku. Tadiću Republika Srpska trenutno služi u jednom drugom, jako značajnom smislu. On je napravio, ili je počeoda pravi, veliki zaokret, u odnosu na Kosovo. Srbija je pristajanjem na pregovore o svim pitanjima, a ne samo o statusu, praktično na putu da neformalno prizna Kosovo. U takvoj situaciji Tadiću je potreban dobar odnos s Dodikom zbog javnog mnjenja u kome i dalje tinja neka vrsta očekivanja da, kad se već izgubilo Kosovo, to neće biti slučaj i sa Republikom Srpskom ili da će u radikalnijoj verziji tih očekivanja Republika Srpska na neki način biti nadoknada za gubitak Kosova. Tadić ustvari koketira sa tim delom biračkog tela, to je posledica zaokreta u politici prema Kosovu. Međutim, treba pogledati kako se u Srbiji razvejavaju iluzije o Kosovu, pa videti koliko su tek nerealne ove u vezi sa Republikom Srpskom.
Davor Gjenero: Hrvatska nema kontrolu nad političkim akterima koji zastupaju hrvatsko političko tijelo u Bosni i Hercegovini. Hrvatska nije razvijala političku kulturu Hrvata u Bosni i Hercegovini i na neki način je dopustila da se do vrhunca razvije zlo koje je započeo Tuđmanov režim, a to je da se koncentracija političkog interesa Hrvata u Bosni i Hercegovini svede zapravo na zapadnu Hercegovinu. Sada imate stvaranje svojevrsne koalicije između Čovićevog HDZ-a i Dodikove političke stranke. Njihovi interesi se poklapaju. Rukovostvo bosanskohercegovačkih Hrvata više ne postavlja pitanje pozicije Hrvata u Republici Srpskog nego pitanje svoje konstitucionalne pozicije unutar Federacije Bosne i Hercegovine. Dakle, postoje potpuno usuglašeni interesi između Čovića i Dodika. Hrvatska nema polugu - nema je ni predsednik Josipović, niti predsjednica vlade Kosor - kojom bi mogla da utječe na to političko opredjeljenje.
Davor Gjenero: Taj koncept jednostavno ne može funkcionirati. Hrvatska je na neki način završila svoju nacionalnu konsolidaciju. Ono što Hrvatska nije znala u Tuđmanovo vrijeme danas jako dobro zna, a to je načelo The state is the nation (Država je nacija), i kompletna državna politika je danas fokusirana na organizaciju Hrvatske unutar njenih granica. Osim toga, Hrvatska je na pragu završetka pregovora s Evropskom unijom i nema nikakvog manevarskog prostora, čak i kada bi postojao takav impuls iznutra, da dovodi u pitanje svoj teritorijalni obujam. Treće, u vrijeme Tuđmanovog režima stvorio se svojevrstan politički odium prema bosanskohrecegovačkim Hrvatima koji su kasnije označeni kao nosioci sveg zla koje se u vrijeme Tuđmanovog režima događalo u Hrvatskoj. Zbog svega toga nije bilo nikakvog impulsa, niti u vrijeme Račana, niti u vrijeme Sanadera, niti ga ima danas, da se Hrvatska na bilo koji način žešće, otvorenije angažira u Bosni i Hercegovini. Rekao bih da je i ovaj ambivalentni odnos predsjednika Tadića prema gospodinu Dodiku u velikoj mjeri indiciran unutarnjim političkim odnosima u Srbiji. U Hrvatskoj takvog političkog pritiska nema, tako da ne postoji nikakav interes za sudjelovanje u bilo kakvoj potencijalnoj diobi Bosne i Hercegovine. Meni se čini da je za perspektivu Bosne i Hercegovine vrlo instruktivno savjetodavno mišljenje Međunarodnoga suda pravde koji je odluku o samoopredjeljenju Kosova legitimirao depriviranim položajem de facto nacionalne većine na Kosovu. Tog tipa depriviranosti niti srpskog, niti hrvatskog političkog tijela u Bosni i Hercegovini nema i ne može ga se dokazivati. Može se dokazivati nešto drugo, može se dokazivati genocid koji je provođen nad bošnjačkim stanovništvom. Prema tome, nema nikakvog međunarodno prihvatljivog uporišta za diobu Bosne i Hercegovine. Čini mi se da je hrvatska politička javnost toga u potpunosti svjesna.
Jovan Teokarević: Čini mi se da nema govora ni o podeli Kosova iako takva ilizija postoji u Srbiji. Ako podele neće biti na Kosovu, sigurno da su šanse za to mnogo manje u Bosni i Hercegovini. Mislim da je srpski politički vrh veoma svestan da bi, ne samo u slučaju podele Bosne i Hercegovine nego i u slučaju bilo kakve dekonsolidacije te zemlje, talas nestabilnosti zapljusnuo Beograd. Nema boljeg primera za to od onog šta se dešavalo devedesetih godina kada je Srbija bila neka vrsta taoca bosanskih Srba i situacije u Bosni i Hercegovini. Dakle, ne verujem da bilo ko u vlasti misli da bi destabilizacija Bosne i Hercegovine, da ne govorimo o njenom rasparčavanju, bila u interesu Srbije. Ali u ovom trenutku zbog razloga o kojima sam govorio Tadić prosto ne može sebi da dozvoli luksuz da ne bude u dobrim odnosima sa danas najmoćnijim čovekom u Bosni i Hercegovini. Dodao bih još nešto. Mislim da bi i međunarodna zajednica morala da uloži mnogo više napora da se Bosna i Hercegovina učvrsti kao država. Rešenja su, naravno, najbolja kad dođu iznutra, ali je neophodna i podrška sa strane naročito kada je reč o evroatlantskim integracijama. Navešću jedan primer. Kada su početkom pedesetih godina Grčka i Turska postale kandidati za NATO pakt, one tada nisu ispunjavale niti jedan procenat uslova koji se postavljajudanašnjim kandidatima. Ali, njihov prijem u NATO pakt eliminisao je rat u južnom delu Evrope i učvrstio NATO kao organizaciju. Imam utisak da bi Evropska unija i NATO trebalo da u ovom trenutku pokažu takvu vrstu dalekosežne vizije, kada je u pitanju Bosna i Hercegovina, pa da joj ponude kandidatski status u obe organizacije, a i neku vrstu izglednog priključenja u budućnosti. To bi itetako doprinelo stabilnosti te zemlje.
Davor Gjenero: Kad je riječ o Hrvatskoj rekao bih da je do sada njen politički dezangažman u Bosni i Hercegovini bio na neki način politički honoriran.
Jovan Teokarević: Što se tiče Srbije, za Evropsku uniju je mnogo manje važno njeno ponašanje prema Bosni i Hercegovini nego njen odnos prema Kosovu ili hapšenje Mladića, ali imam utisak da će značaj tog pitanja da raste. Sve poruke koje dobijamo iz Evropske unije govore o tome. Rekao bih da će za ulazak u Evropsku uniju mnogo manje biti važno ćemo regulisati ovo ili ono pitanje u nekom našem zakonu nego kakve ćemo odnose imati sa drugim državama i narodima u regionu.Tu će se dobijati ili gubiti poeni u sledećim godinama. Postalo je jasno da bez pomirenja, zajedničkih rešenja i boljih bilateralnih i regionalnih odnosa nijednoj od zemalja, koje su na putu za Evropsku uniju, neće biti dobro. Moraćemo da izgladimo i poboljšamo međusobne odnose pre nego što zakucamo na briselsku kapiju. Imam utisak da i u Beogradu postepeno preovladava mišljenje da za Srbiju nije dobro da stanje u Bosni i Hercegovini i na Kosovu bude loše. To nikakvo dobro ne može doneti Srbiji.
Davor Gjenero: Kao prvo, Bosna i Hercegovina se neće raspasti. Kao drugo, to bi bila politička katastrofa jer bi to značilo odustajanje od načela nepromjenjivosti granica.
Jovan Teokarević: Ne vidim takvu mogućnost. Suviše je političke energije sa mnogo strana uloženo u očuvanje Bosne i Hercegovine kao jedinstvene države. To naročito važi za Evropsku uniju, NATO pakt i vodeće zemlje tih organizacija. Susedi su se takođe zakleli nad tim tako da ne verujem da bi do toga moglo doći. Ponavljam, to ne bi obradovalo Beograd. To bi bilo nešto što bi ponovo uzdrmalo stabilnost Srbije i dovelo u mnoga iskušenja. Zbog toga mislim da bi u tom slučaju Beograd imao značajnu preventivnu ulogu, da bi se svim silama trudio da do takve situacije ne dođe.
Razgovaralo se o tome da li Srbija i Hrvatska, kao potpisnice i garanti Dejtonskog sporazuma, imaju pravo da se mešaju u unutrašnja pitanja Bosne i Hercegovine, o dvostrukoj igri Borisa Tadića koji s jedne strane govori da podržava teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, a s druge daje snažnu podršku Miloradu Dodiku koji ne krije da mu je cilj raspad te države.
Zašto se Zagreb držao po strani tokom nedavnih izbora u Bosni i Hercegovini, kakav uticaj ima Boris Tadić na Milorada Dodika, a kakav Jadranka Kosor na lidera bosanskohrecegovačkog HDZ-a Dragana Čovića, koliko su u Srbiji jake snage koje računaju s tim da bi Republika Srpska mogla biti nadoknada za Kosovo, kao i o tome da li Brisel uzima u obzir odnos Beograda i Zagreba prema Bosni i Hercegovini kada ocenjuje njihovu spremnost za pristupanje Evropskoj uniji.
Omer Karabeg: Koliko ponašanje Srbije i Hrvatske prema Bosni i Hercegovini utiče na prilike u toj zemlji?
Jovan Teokarević: Ja mislim da je nakon 15 godina od prestanka rata u Bosni i Hercegovini to ipak drugorazredni faktor. Mnogo je važnije ponašanje lokalnih bosanskohercegovačkih lidera. Srbija i Hrvatska tu mogu nešto da doprinesu, malo više da pokvare, ali čini mi se da je danas isključen neki njihov izuzetni uticaj.
Meni se čini da obuzdavanje političke elite Hrvata odnosno Srba u BiH, treba da bude manevarski prostor utjecaja Zagreba i Beograda.
Davor Gjenero: Meni se čini da su Beograd i Zagreb što su mogli lošeg napraviti već napravili. S druge strane, kada bi Zagreb i Beograd mogli zajedno ponuditi nešto što bi garantiralo samoodrživost i stabilnost Bosne i Hercegovine, to bi bilo dobro za tu državu, ali upravo grijesi iz prošlosti i opasnost da se takva inicijativa shvati kao nekakvo ponavljanje nacionalističkog dila o diobi plijena smanjuje manevarski prostor takvom dogovoru.
Omer Karabeg: Srbija i Hrvatska su potpisnice i garanti Dejtonskog sporazuma. Da li im to daje pravo da se mešaju u unutrašnja pitanja Bosne i Hercegovine?
Jovan Teokarević: Ne bi bilo dobro ni prirodno da Hrvatska i Srbija okrenu leđa i da potpuno zapostave Bosnu i Hercegovinu. Mešanje može da se shvati i u dobrom i u lošem smislu. Konstruktivno mešanje je dobro došlo. Hrvatska je tu prva povukla nogu izjavama bivšeg predsednika Mesića o tome koji je glavni grad bosanskih Hrvata i koja je njihova domovina. Nešto takvo još nismo čuli iz Srbije, ali, čini mi se, da ima naznaka da se upravo pod Tadićevim rukovodstvom Srbija kreće u tom pravcu.
Davor Gjenero: Bosna i Hercegovina je suverena država tako da bilo kakvo miješanje sa strane u nekom klasičnom smislu nije poželjno. I Zagreb i Beograd moraju o tome voditi računa. Svako uplitanje i pokušaj nametanja nekakvog političkog rješenja od strane Beograda i Zagreba nosi opasnost da se bošnjačka strana osjeti ugroženom. Međunarodna zajednica, međutim, očekuje da Zagreb i Beograd preuzme svoj dio odgovornosti za konsolidaciju Bosne i Hercegovine.
Omer Karabeg: Predsednik Tadić je do sada mnogo puta izjavio da podržava teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine. U isto vreme on daju snažnu podršku Miloradu Dodiku koji ne krije da mu je cilj raspad te države i koji negira genocid u Srebrenici i nakon toga što je Skupština Srbije usvojila rezoluciju kojom se osuđuje taj genocid. Kako to tumačite, gospodine Teokareviću?
Jovan Teokarević: Mislim da je to jedna komplikovana, višeslojna politika. Jasan odgovor ne biste mogli da dobijete ni od samog predsednika Tadića. Imam utisak da je ova 2010. godina dosta važna za odnos Srbije prema Republici Srpskoj, pa samim tim i prema Bosni i Hercegovini. Naime, ove godine je, uprkos mnogo puta ponovljenoj podršci srpskog državnog vrha Dodiku, prvi put došlo do razmimoilaženja između Beograda i Banjaluke. Jednom je to bilo povodom deklaracije o Srebrenici srpske skupštine, a drugi put povodom uloge Turske u pomirenje Bosne i Srbije. Nasuprot tome, srpski predsednik i ministar spoljnih poslova dali su otvorenu, nepodeljenu podršku Dodiku na nedavnim izborima. Treba, međutim, reći da Tadić
Ove godine je, uprkos mnogo puta ponovljenoj podršci srpskog državnog vrha Dodiku, prvi put došlo do razmimoilaženja između Beograda i Banjaluke. Jednom je to bilo povodom deklaracije o Srebrenici srpske skupštine, a drugi put povodom uloge Turske u pomirenje Bosne i Srbije.
Omer Karabeg: Da, ali Dodik to može da shvati kao signal da može da nastavi ono što je do sada radio.
Jovan Teokarević: Znam, ali Tadić je za Dodikov ukus previše puta rekao da Srbija podržava jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu. Imam potrebu da kažem još nešto što se, čini mi se, iz Beograda jasnije vidi nego možda sa drugih strana. Iz ugla Beograda je gotovo nemoguće zamisliti Bosnu i Hercegovinu drugačije nego kao izuzetno decentralizovanu, dakle federalnu ili konfederalnu državu. Svaki pokušaj promene dejtonske strukture Bosne i Hercegovine, zasnovan na inače racionalnim argumentima da treba stvoriti efikasniju i funkcionalniju državu, u Beogradu i Banjaluci uvek izaziva strah da će to voditi stvaranju unitarne države. Nažalost, mnogi iz međunarodne zajednice, posebno iz zemalja koje nemaju nikakvo iskustvo sa višenacionalnim društvom i federalizmom, funkcionalnu državu izjednačavaju sa unitarnom. To je nešto na šta Beograd, a možda i Zagreb, nikada neće moći da pristanu.
Omer Karabeg: Poznato je da predsednik Hrvatske Josipović podržava celovitost Bosne i Hercergovine. To pokazuje i činjenica da se držao po strani tokom nedavnih izbora u Bosni i Hercegovini. Samo je kurtoazno pozvao Hrvate da izađu na birališta. Gospodine GJenero, kakav je stav premijerke Jadranke Kosor i vladajućeg HDZ-a prema Bosni i Hercegovini s obzirom na aspiracije koje je prema toj zemlji imao osnivač te stranke Franjo Tuđman?
Davor Gjenero: Kad je u pitanju odnos prema Bosni i Hercegoviniti, HDZ je u potpunosti detuđmaniziran. Ideja o širenju Hrvatske
Kad je u pitanju odnos prema BiH, HDZ je u potpunosti detuđmaniziran. Ideja o širenju Hrvatske preko njenih granica je definitivno nestala iz HDZ-a u vrijeme onog teškog unutarstranačkog rata kojeg je bivši premijer Sanader vodio sa frakcijom Ivića Pašalića još tamo 2001.-2002. godine.
Tadićevo koketiranje
Omer Karabeg: Kakav uticaj predsednik Tadić ima na Dodika? S obzirom da su prošli izbori i da nema više potrebe da se nastavlja sa nacionalističkom retorikom kojom se u vreme izbora dobijaju glasovi, da li bi sada Tadić mogao uticati na Dodika da prestane sa pričom o raspadu Bosne i Hercegovine?
Jovan Teokarević: To pitanje mnogi u Beogradu postavljaju svojim prijateljima iz Tadićevog okruženja i nikada ne dobiju jasan odgovor. To je jedna od većih enigmi srpskog političkog života. Ja mislim da uticaji idu i na jednu i na drugu stranu. Tadić verovatno neće biti suviše restriktivan kad su u pitanju Dodikove izjave. Sve dok priča o izdvajanju iz Bosne i Hercegovine bude na verbalnom nivou, mislim da Tadić neće reagovati i preporučivati Dodiku da smiri tu retoriku. Tadiću Republika Srpska trenutno služi u jednom drugom, jako značajnom smislu. On je napravio, ili je počeo
Tadiću je potreban dobar odnos s Dodikom zbog javnog mnjenja u kome i dalje tinja neka vrsta očekivanja da, kad se već izgubilo Kosovo, to neće biti slučaj i sa RS.Tadić ustvari koketira sa tim delom biračkog tela, to je posledica zaokreta u politici prema Kosovu.
Omer Karabeg: Kakav uticaj ima hrvatski politički vrh na Dragana Čovića, lidera bosanskohercegovačkog HDZ-a, koji najavljuje osnivanje trećeg, hrvatskog entiteta u Bosni i Hercegovini što još više produbljava krizu u toj zemlji? Može li, recimo, Jadranka Kosor, kao premijerka i lider HDZ-a, uticati na Čovića da ublaži retoriku?
Davor Gjenero: Hrvatska nema kontrolu nad političkim akterima koji zastupaju hrvatsko političko tijelo u Bosni i Hercegovini. Hrvatska nije razvijala političku kulturu Hrvata u Bosni i Hercegovini i na neki način je dopustila da se do vrhunca razvije zlo koje je započeo Tuđmanov režim, a to je da se koncentracija političkog interesa Hrvata u Bosni i Hercegovini svede zapravo na zapadnu Hercegovinu. Sada imate stvaranje svojevrsne koalicije između Čovićevog HDZ-a i Dodikove političke stranke. Njihovi interesi se poklapaju. Rukovostvo bosanskohercegovačkih Hrvata više ne postavlja pitanje pozicije Hrvata u Republici Srpskog nego pitanje svoje konstitucionalne pozicije unutar Federacije Bosne i Hercegovine. Dakle, postoje potpuno usuglašeni interesi između Čovića i Dodika. Hrvatska nema polugu - nema je ni predsednik Josipović, niti predsjednica vlade Kosor - kojom bi mogla da utječe na to političko opredjeljenje.
Omer Karabeg: Može li se reći da je hrvatski politički vrh u potpunosti odustao od onog nekadašnjeg Tuđmanovog sna o pripajanju dela Bosne i Hercegovine, posebno zapadne Hercegovine Hrvatskoj. Da li bi taj koncept u određenom trenutku, kad to dozvole okolnosti, ponovo mogao oživeti?
Davor Gjenero: Taj koncept jednostavno ne može funkcionirati. Hrvatska je na neki način završila svoju nacionalnu konsol
Hrvatska nema kontrolu nad političkim akterima koji zastupaju hrvatsko političko tijelo u BiH.... Hrvatska nema polugu - nema je ni predsednik Josipović, niti predsjednica vlade Kosor - kojom bi mogla da utječe na njihovo političko opredjeljenje.
Omer Karabeg: Da li se u dugoročnoj strategiji Srbije prema Bosni i Hercegovini potpuno odbacuje opcija pripajanja Republike Srpske Srbiji?
Jovan Teokarević: Čini mi se da nema govora ni o podeli Kosova iako takva ilizija postoji u Srbiji. Ako podele neće biti na Kosovu, sigurno da su šanse za to mnogo manje u Bosni i Hercegovini. Mislim da je srpski politički vrh veoma svestan da bi, ne samo u slučaju podele Bosne i Hercegovine nego i u slučaju bilo kakve dekonsolidacije te zemlje, talas nestabilnosti zapljusnuo Beograd. Nema boljeg primera za to od onog šta se dešavalo devedesetih godina kada je Srbija bila neka vrsta taoca bosanskih Srba i situacije u Bosni i Hercegovini. Dakle, ne verujem da bilo ko u vlasti misli da bi destabilizacija Bosne i Hercegovine, da ne govorimo o njenom rasparčavanju, bila u interesu Srbije. Ali u ovom trenutku zbog razloga o kojima sam govorio Tadić prosto ne može sebi da dozvoli luksuz da ne bude u dobrim odnosima sa danas najmoćnijim čovekom u Bosni i Hercegovini. Dodao bih još nešto. Mislim da bi i međunarodna zajednica morala da uloži mnogo više napora da se Bosna i Hercegovina učvrsti kao država. Rešenja su, naravno, najbolja kad dođu iznutra, ali je neophodna i podrška sa strane naročito kada je reč o evroatlantskim integracijama. Navešću jedan primer. Kada su početkom pedesetih godina Grčka i Turska postale kandidati za NATO pakt, one tada nisu ispunjavale niti jedan procenat uslova koji se postavljaju
Ne verujem da bilo ko u vlasti misli da bi destabilizacija Bosne i Hercegovine, da ne govorimo o njenom rasparčavanju, bila u interesu Srbije.
Omer Karabeg: U kojoj meri Brisel uzima u obzir politiku i poteze Srbije i Hrvatske prema Bosni i Hercegovini kada ocenjuje njihovu spremnost za pristupanje Evropskoj uniji?
Davor Gjenero: Kad je riječ o Hrvatskoj rekao bih da je do sada njen politički dezangažman u Bosni i Hercegovini bio na neki način politički honoriran.
Jovan Teokarević: Što se tiče Srbije, za Evropsku uniju je mnogo manje važno njeno ponašanje prema Bosni i Hercegovini nego njen odnos prema Kosovu ili hapšenje Mladića, ali imam utisak da će značaj tog pitanja da raste. Sve poruke koje dobijamo iz Evropske unije govore o tome. Rekao bih da će za ulazak u Evropsku uniju mnogo manje biti važno ćemo regulisati ovo ili ono pitanje u nekom našem zakonu nego kakve ćemo odnose imati sa drugim državama i narodima u regionu.Tu će se dobijati ili gubiti poeni u sledećim godinama. Postalo je jasno da bez pomirenja, zajedničkih rešenja i boljih bilateralnih i regionalnih odnosa nijednoj od zemalja, koje su na putu za Evropsku uniju, neće biti dobro. Moraćemo da izgladimo i poboljšamo međusobne odnose pre nego što zakucamo na briselsku kapiju. Imam utisak da i u Beogradu postepeno preovladava mišljenje da za Srbiju nije dobro da stanje u Bosni i Hercegovini i na Kosovu bude loše. To nikakvo dobro ne može doneti Srbiji.
Omer Karabeg: Da vam postavim i pitanje koje se odnosi na hipotetičku situaciju. Ako bi raspala Bosna i Herecegovina, kako bi se to odrazilo na region? Da li bi to izazvalo turbulencije i dugotrajnu nestabilnost u regionu?
Davor Gjenero: Kao prvo, Bosna i Hercegovina se neće raspasti. Kao drugo, to bi bila politička katastrofa jer bi to značilo odustajanje od načela nepromjenjivosti granica.
Jovan Teokarević: Ne vidim takvu mogućnost. Suviše je političke energije sa mnogo strana uloženo u očuvanje Bosne i Hercegovine kao jedinstvene države. To naročito važi za Evropsku uniju, NATO pakt i vodeće zemlje tih organizacija. Susedi su se takođe zakleli nad tim tako da ne verujem da bi do toga moglo doći. Ponavljam, to ne bi obradovalo Beograd. To bi bilo nešto što bi ponovo uzdrmalo stabilnost Srbije i dovelo u mnoga iskušenja. Zbog toga mislim da bi u tom slučaju Beograd imao značajnu preventivnu ulogu, da bi se svim silama trudio da do takve situacije ne dođe.