U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome prijeti li kolaps bosanskohercegovačkoj privredi. Sagovornici su bili Svetlana Cenić, ekonomista iz Banjaluke, i Muris Čičić, profesor Ekonomskog fakuleta iz Sarajeva.
Bilo je riječi o tome kako politika uništava privredu, zašto Bosna i Hercegovina nema jedinstveni ekonomski prostor, da li su ekonomije Republike Srpske i Federacije toliko udaljene jedna od druge da se može govoriti o dvije odvojene privrede, zašto pismo sa Pala putuje do Sarajeva tri dana, može li slaba bosanskohercegovačka privreda izdržati armiju od 70.000 administrativaca, koliko korupcija razara privredu, kako običan svijet preživljava sa malim platama i penzijama, i može li se situacija toliko pogoršati da ljudi ostanu bez penzija.
Svetlana Cenić: Nova poslovna i politička elita, koja je u tranziciji jako dobro profitirala. Postoje povlašteni privrednici koji su uz vlade, bez obzira da li su one kantonalne ili entitetske, i oni mahom dobijaju sve tendere. Oni su jako dobro povezani sa političarima po principu - pomozi mi da dođem na vlast, a posle se ne sekiraj. Došlo je do raslojavanja stanovništva. Ogromna korupcija i kriminal, koji su svakim danom sve veći, doprineli su da danas dobar deo stanovništva živi na granici potpunog siromaštva.
Muris Čičić: Prije svega politika Srbije prema Bosni i Hercegovini, koja se nije promijenila u zadnjih 20-tak godina. Cilj te politike je da se onemogući konstituisanje ekonomsko-političkog prostora u Bosni i Hercegovini i da se po svaku cijenu dokaže da ova država ne može funkcionirati. Mi nemamo vladu koja će kreirati uslove za normalan ekonomski razvoj. Mi nemamo jedinstven ekonomski prostor. Sve je podijeljeno na dva entiteta i onda se to dijeli dalje. Mi u Bosni i Hercegovini imamo tri elektroprivrede, tri pošte, tri željeznice, 14 ministarstava poljoprivrede i tako dalje. To nas uništava, to je rak na tkivu bosanskohercegovačkog društva i privrede. U zemlji se u suštini nikada nije ni sprovela nikakva tranzicija. Mi nemamo nikakav sistem, ni neoliberalni kapitalizam, ni socijalizam. Imamo nešto što se zove preživljavanje. Insistira se na opstojnosti entiteta, dijelom i kantona, prave se male državice, a na nivou Bosne i Hercegovine imamo neko Vijeće ministara, koje u suštini ima vrlo malo ovlašćenja. Ključni razlog osiromašenja Bosne i Hercegovine je nastojanje da se dokaže da je ova država neodrživa.
Svetlana Cenić: Većina firmi iz oba eniteta nije toliko međusobno udaljena, koliko ih na to tera politika. Njih je samo strah da javno kažu da je ova situacija nepodnošljiva, da je njima, kao i svim firmama na svetu, potreban širi prostor da se razmašu, da im je potrebna bolja međusobna saradnja i zajednički nastup na inostranim tržištima, jer ovako usitnjeni ne mogu ništa. Ako se pobune - dobiju inspekciju, epitet nacionalnog izdajnika i sve što uz to ide. Ovde bih ukazala i na jedan paradoks. U javnosti vlada uverenje da je privreda Republike Srpske dobro sarađuje sa Srbijom, a privreda Federacije sa Hrvatskom. Cifre, međutim, pokazuju nešto sasvim drugo. Republika Srpska ima veliki deficit u poslovanju sa Srbijom. Mnogo više uvozi iz Srbije, nego što tamo uspe da proda, a ima suficit sa Hrvatskom. Kod Federacije je to obrnuto. Federacija ima veliki minus u trgovini sa Hrvatskom, a sa Srbijom je negde na nuli, ponekad čak ima i pozitivan bilans.
Muris Čičić: Entitetske privrede se vještački odvajaju po etničkom principu, po kome je organizirano i cijelo naše društvo. Geografski i istorijski te privrede nisu odvojene. Međutim, stvaraju se vještačke barijere - pokušavaju se nametnuti različiti poreski sistemi, drugačije su akcize, drugačija je statistika, jednom riječju, nameću se standardi koji su različiti. Nastoji se da se na svaki način naprave dvije odvojene privrede. U tome se, po mom mišljenju, u velikoj mjeri i uspjelo. Evo, napravite jedan mali test i pošaljete pismo sa Pala u Sarajevo, pa pogledajte kuda će sve to pismo putovati i koliko će mu dana trebati da dođe do Sarajeva. Privrednici iz jednog entiteta sve manje učestvuju na tenderima u drugom entititetu, jer znaju da nemaju nikakave šanse. Ako vam se, recimo, proizvod zove sarajevski kiseljak, vi ste unaprijed diskvalifikovani i nemate šansu da ga prodajete u Republici Srpskoj. Ja sam u nekim svojim istraživanjima utvrdio da ovo dijeljenje privrede stvaranjem vještačkih barijera Bosnu i Hercegovinu svake godine košta preko milijardu maraka.
Muris Čičić: Napravite test, pa ćete vidjeti da su to tri dana. Jer, pismo najprije mora otići u Banjaluku. I onda će vam sve biti jasno kako privreda funkcionira.
Svetlana Cenić: Niko ne vrši provetravanje tih institucija, pa da kaže - ovo nam zaista treba, a ostalo je višak. A svi oni političari koji sada pričaju kako nam je glomazan administrativni aparat zaboravljaju da tu rade njihovi prijatelji, kumovi, rodbina. Ja često pitam ove koji tamo udome svoju rodbinu i kumove: “Da li bi ga uzeo u svoju firmu da je imaš?”. On kaže: “Ne bih”. Pa što mu onda daješ da nama upravlja? Činovnici u administraciji su najpouzdanija i najveća glasačka mašinerija, koja će uvek glasati za onu partiju koja ih je tamo zaposlila, bez obzira kako se ona zove. Vlada je uvek najbolji poslodavac. Sada niko ne zna šta ćemo sa tolikom administracijom. Nema šanse da ti ljudi odu u privredu, jer je većina nesposobna i privreda ih neće.
Muris Čičić: To što privreda uspijeva da podnese troškove tolike administracije govori da ipak postoji jedan broj žilavih firmi koje rade i razvijaju se uprkos sistemu, a ne zahvaljujući njemu, kao što je slučaj u normalnim državama. Administrativni aparat u ovoj državi je nevjerovatno veliki i morao bi se pod hitno rekonstruisati. A da bi se to uradilo, neophodne su ustavne reforme, koje su blokirane. Ne dozvoljava se ni da počne suštinski razgovor o njima. Zato je sva priča o restruktuiranju javnog sektora besmislena, Mi očekujemo da javni sektor sam sebe reformiše. Tvrdim da do toga nikada neće doći. Ako očekujemo da će ove silne vlade raznih nivoa same sebe reformisati - to nikada nećemo dočekati. Privreda će to podnosti dokle može. Međutim, ako se nastave negativna kretanja u našem okruženju i u Europskoj uniji, može u određenom trenutku doći i do kolapsa.
Normalan svijet životari
Svetlana Cenić: On ne živi, on životari kao biljka. Jedan deo penzionera verovatno preživljava uz pomoć rodbine i prijatelja, ali ima i onih penzionera koji izdržavaju i svoju decu koja su ostala bez posla. Kako to uspevaju? Tako što se nezdravo hrane, tako što se zadužuju, tako što rade na sivo. Neću da kažem na crno, jer ako neko prihvata svaki posao da bi preživeo, ne možes mu reći - nemoj da radiš, to nije legalno, idi i prijavi gazdu. Sve se vrti u krug. Iz zaduženja - u zaduženje. Kada pogledate kolika je zaduženost stanovništva kod komercijalnih banaka, onda vam je sve jasno.
Muris Čičić: Ovdje ipak moramo iznijeti realne brojke. Prema podacima agencije za statistiku, kod nas je nezaposlenost između 25 i 28 posto, što je maltene blizu Španije ili nekih zemalja Europske unije. Nažalost, nezaposlenost mladih je preko 50 posto, što je slično Španiji i Grčkoj. Prosječna plaća je oko 400 eura, što nije puno manje od Portugala. Prosječna penzija je 200 eura, što je veoma malo, ali tako je u svim državama ovog regiona, pa i u Bugarskoj i Rumuniji, koje su članice Europske unije. Po nekim pokazateljima naš GDP po stanovniku je blizu 7.500 KM, zavisi od toga koju metodologiju koristite. Znači, mi nismo Afrika, ili neke zemlje južne Azije i srednje Amerike. Mi smo čak po nekim kreterijima u sredini svjetskog prosjeka. Većina stanovništa u ovoj zemlji ima tekuću vodu, ima struju, ima nekakav posao. Mi nemamo gladi. Zašto ovo govorim? Zato što ćete vrlo često čuti po medijima da je situacija katastrofalna. Ona je jako loša, ali ne treba da govorimo da je gora nego što jeste.
Svetlana Cenić: Moram samo da kažem da je statistika šarena laža. Mi imamo pola miliona registrovanih nezaposlenih, a sigurno ih je znatno više, jer se značajan broj ljudi bez posla ne prijavljuje na biro za zapošljavanje. Bosna i Hercegovina ima 3,5 miliona stanovnika. Ako je polovina od toga radno sposobno stanovništvo, pogledajte onda koliki je procenat nezaposlenosti. On je mnogo veći nego što to tvrdi zvanična statistika. Prosečna penzija u Republici Srpskoj je 300 i nešto maraka. Otprilike jedan radnik dolazi na jednog penzionera. Odnos je 1:1,18. Skoro se izjednačio broj zaposlenih sa brojem penzionera. Najniža penzija - a prima je najveći broj penzionera - je 160 maraka, znači, oko 80 eura. Ko može živeti od toga? Statistika je varljiva stvar. Znate onu priču o sarmi. Statistički svi jedemo sarmu, samo što pet posto jede meso, a ostali kupus, a pitanje je i kakav kupus jedu. Oni koji tvrde da se ne živi loše kažu - pogledajte koliko je automobila na ulici, zaboravljajući da će neko dati i poslednju marku da bi se provozao kolima, jer je to statusni simbol. Ima onaj sjajan vic. Pitaju prodavca kako mu ide posao, a on kaže: “Slabo, pao je promet, kupuju samo ono najneophodnije - dva piva, dopunu za mobilni i kafu”. To je naša svakodnevica. Nama je loše i mi smo na začelju Evrope. Poranite ujutru, pa ćete videti koliko ljudi prekopava kontejnere.
Svetlana Cenić: Mnogo. Korupcija nikad nije bila veća. Ne znam ni za jedan tender koji je spoveden po proceduri. U tom procepu nestaju milijarde. Mi se bavimo time hoće li policajac da uzme 20 maraka mita, a ne istražujemo koliko se reketira privreda. Naše firme su nekonkurente zbog toga što moraju da izdvajaju velike novce za mito da bi dobile posao i, naravno, da je onda njihov proizvod skuplji. Imovinski kartoni onih koji kreiraju ekonomsku politiku su posle svakih izbora sve puniji. Pogledajte samo šta zvanično prijave, da ne govorimo o onom što imaju u inostranstvu, a ne prijavljuju. U isto vreme građani su sve siromašniji.
Muris Čičić: Kod nas ne postoji klima za borbu protiv korupcije. Pogledajte rasprave oko visine budžeta za ovu godinu. Neki tvrde, a ja mislim da su u pravu, da iza zahtjeva da budžet bude što manji stoji namjera da se onemogući finansiranje svih onih agencije koje su potrebne jednoj državi, a jedna od njih je i Agencija za borbu protiv korupcije, koja je formirana prije nekoliko godina, ali sredstva za njen rad nikada nisu obezbijeđena. Zašto? Zato što se brani vlastita pozicija iz straha da bi takva jedna nezavisna agencija mogla otkriti svu onu korupciju koja stoji iza pojedinih odluka visokih funkcionera.
Svetlana Cenić: Naravno da mogu. U ataru Republike Srpske, ja to zovem srpski feud, već se uzimaju krediti od komercijalnih banaka da bi se isplatile penzije. Sada se traži još 40 miliona maraka. Dokle će ovo ići? Država neće bankrotirati. To nam ne dozvoljavaju ovi izvana. Oni su se pobrinuli da donesemo takav zakon, po kome se sa jedinstvog računa Uprave za indirektno oporezivanje prvo isplaćuju inostrane obaveze, pa onda rezerve, pa budžet države, a ono što preostane ide entitetima. Znači - može se desiti da im ništa ne ostane, a na enitetima su i socijalni, i zdravstveni, i penzioni fondovi.
Muris Čičić: Urušavanje je malo prejaka riječ. Naš problem je što u zadnje dvije-tri godine imamo stagnaciju i ne vidimo kako iz nje izaći. Oba entiteta imaju budžetske deficite i nemaju nikakvu mogućnost ulaganja u razvoj. Privreda je na neki način u stanju hibernacije, već nekoliko godina je na istom nivou, nema napretka. Mislim da smo došli na najnižu tačku, ali da ćemo, vjerovatno, za koju godinu ponovo početi da rastemo, kao što smo rasli u prethodnom periodu - od 1996 do 2007. godine. Inače, mislim da neće doći do prestanka isplate penzija ovakvih kakve su, ali teoretski je i to moguće.
Svetlana Cenić: Ja mislim da mi još nismo dotakli dno. Dno je još daleko, a bojim se da će nas onda, kada ga dotaknemo, jako boleti glava.
Muris Čičić: Mislim da smo negdje oko dna i da dalje nećemo ići, da će od iduće godine i nakon nje doći do preokreta u evropskim ekonomijama, koje su naši glavni privredni i trgovinski partneri, što će dovesti i do određenog stabiliziranja naše privrede. Uz pomoć MMF-a i drugih međunarodnih finansijskih institucija, mogli bismo za godinu do dvije polako početi da se izvlačimo. Ali to pretpostavlja dosta restrukturiranja i promjenu politika u Bosni i Hercegovini, o čemu ja sada ne bih spekulirao.
Bilo je riječi o tome kako politika uništava privredu, zašto Bosna i Hercegovina nema jedinstveni ekonomski prostor, da li su ekonomije Republike Srpske i Federacije toliko udaljene jedna od druge da se može govoriti o dvije odvojene privrede, zašto pismo sa Pala putuje do Sarajeva tri dana, može li slaba bosanskohercegovačka privreda izdržati armiju od 70.000 administrativaca, koliko korupcija razara privredu, kako običan svijet preživljava sa malim platama i penzijama, i može li se situacija toliko pogoršati da ljudi ostanu bez penzija.
Omer Karabeg: Šta najviše doprinosi konstantnom siromašenju privrede Bosne i Hercegovine?
Svetlana Cenić: Nova poslovna i politička elita, koja je u tranziciji jako dobro profitirala. Postoje povlašteni privrednici koji su uz vlade, bez obzira da li su one kantonalne ili entitetske, i oni mahom dobijaju sve tendere. Oni su jako dobro povezani sa političarima po principu - pomozi mi da dođem na vlast, a posle se ne sekiraj. Došlo je do raslojavanja stanovništva. Ogromna korupcija i kriminal, koji su svakim danom sve veći, doprineli su da danas dobar deo stanovništva živi na granici potpunog siromaštva.
Cilj politike Srbije je da se onemogući konstituisanje ekonomsko-političkog prostora u Bosni i Hercegovini i da se po svaku cijenu dokaže da ova država ne može funkcionirati.
Omer Karabeg: Da li su ekonomije Republike Srpske i Federacije toliko udaljene jedna od druge da se može govoriti o dvije odvojene ekonomije?
Svetlana Cenić: Većina firmi iz oba eniteta nije toliko međusobno udaljena, koliko ih na to tera politika. Njih je samo strah da javno kažu da je ova situacija nepodnošljiva, da je njima, kao i svim firmama na svetu, potreban širi prostor da se razmašu, da im je potrebna bolja međusobna saradnja i zajednički nastup na inostranim tržištima, jer ovako usitnjeni ne mogu ništa. Ako se pobune - dobiju inspekciju, epitet nacionalnog izdajnika i sve što uz to ide. Ovde bih ukazala i na jedan paradoks. U javnosti vlada uverenje da je privreda Republike Srpske dobro sarađuje sa Srbijom, a privreda Federacije sa Hrvatskom. Cifre, međutim, pokazuju nešto sasvim drugo. Republika Srpska ima veliki deficit u poslovanju sa Srbijom. Mnogo više uvozi iz Srbije, nego što tamo uspe da proda, a ima suficit sa Hrvatskom. Kod Federacije je to obrnuto. Federacija ima veliki minus u trgovini sa Hrvatskom, a sa Srbijom je negde na nuli, ponekad čak ima i pozitivan bilans.
Ja sam u nekim svojim istraživanjima utvrdio da ovo dijeljenje privrede stvaranjem vještačkih barijera Bosnu i Hercegovinu svake godine košta preko milijardu maraka.
Omer Karabeg: Niste mi rekli koliko putuje pismo od Pala do Sarajeva. Znam da se kolima iz Sarajeva na Pale stiže za dvadesetak minuta.
Muris Čičić: Napravite test, pa ćete vidjeti da su to tri dana. Jer, pismo najprije mora otići u Banjaluku. I onda će vam sve biti jasno kako privreda funkcionira.
Omer Karabeg: Kako izuzetno slaba privreda Bosne i Hercegovine može da izdržava ogromnu administraciju, u kojoj prema nekim procjenama ima preko 70.000 zaposlenih?
Svi oni političari koji sada pričaju kako nam je glomazan administrativni aparat zaboravljaju da tu rade njihovi prijatelji, kumovi, rodbina.
Muris Čičić: To što privreda uspijeva da podnese troškove tolike administracije govori da ipak postoji jedan broj žilavih firmi koje rade i razvijaju se uprkos sistemu, a ne zahvaljujući njemu, kao što je slučaj u normalnim državama. Administrativni aparat u ovoj državi je nevjerovatno veliki i morao bi se pod hitno rekonstruisati. A da bi se to uradilo, neophodne su ustavne reforme, koje su blokirane. Ne dozvoljava se ni da počne suštinski razgovor o njima. Zato je sva priča o restruktuiranju javnog sektora besmislena, Mi očekujemo da javni sektor sam sebe reformiše. Tvrdim da do toga nikada neće doći. Ako očekujemo da će ove silne vlade raznih nivoa same sebe reformisati - to nikada nećemo dočekati. Privreda će to podnosti dokle može. Međutim, ako se nastave negativna kretanja u našem okruženju i u Europskoj uniji, može u određenom trenutku doći i do kolapsa.
Normalan svijet životari
Omer Karabeg: Po nekim procjenama skoro polovina radno sposobnog stanovništva je nezaposlena. Oni koji su zaposleni, imaju male plate, a penzije su još manje. Od čega onda živi normalan svijet koji ne krade?
Svetlana Cenić: On ne živi, on životari kao biljka. Jedan deo penzionera verovatno preživljava uz pomoć rodbine i prijatelja, ali ima i onih penzionera koji izdržavaju i svoju decu koja su ostala bez posla. Kako to uspevaju? Tako što se nezdravo hrane, tako što se zadužuju, tako što rade na sivo. Neću da kažem na crno, jer ako neko prihvata svaki posao da bi preživeo, ne možes mu reći - nemoj da radiš, to nije legalno, idi i prijavi gazdu. Sve se vrti u krug. Iz zaduženja - u zaduženje. Kada pogledate kolika je zaduženost stanovništva kod komercijalnih banaka, onda vam je sve jasno.
Muris Čičić: Ovdje ipak moramo iznijeti realne brojke. Prema podacima agencije za statistiku, kod nas je nezaposlenost između 25 i 28 posto, što je maltene blizu Španije ili nekih zemalja Europske unije. Nažalost, nezaposlenost mladih je preko 50 posto, što je slično Španiji i Grčkoj. Prosječna plaća je oko 400 eura, što nije puno manje od Portugala. Prosječna penzija je 200 eura, što je veoma malo, ali tako je u svim državama ovog regiona, pa i u Bugarskoj i Rumuniji, koje su članice Europske unije. Po nekim pokazateljima naš GDP po stanovniku je blizu 7.500 KM, zavisi od toga koju metodologiju koristite. Znači, mi nismo Afrika, ili neke zemlje južne Azije i srednje Amerike. Mi smo čak po nekim kreterijima u sredini svjetskog prosjeka. Većina stanovništa u ovoj zemlji ima tekuću vodu, ima struju, ima nekakav posao. Mi nemamo gladi. Zašto ovo govorim? Zato što ćete vrlo često čuti po medijima da je situacija katastrofalna. Ona je jako loša, ali ne treba da govorimo da je gora nego što jeste.
Nama je loše i mi smo na začelju Evrope. Poranite ujutru, pa ćete videti koliko ljudi prekopava kontejnere.
Omer Karabeg: Koliko korupcija razara privredu Bosne i Hercegovine?
Svetlana Cenić: Mnogo. Korupcija nikad nije bila veća. Ne znam ni za jedan tender koji je spoveden po proceduri. U tom procepu nestaju milijarde. Mi se bavimo time hoće li policajac da uzme 20 maraka mita, a ne istražujemo koliko se reketira privreda. Naše firme su nekonkurente zbog toga što moraju da izdvajaju velike novce za mito da bi dobile posao i, naravno, da je onda njihov proizvod skuplji. Imovinski kartoni onih koji kreiraju ekonomsku politiku su posle svakih izbora sve puniji. Pogledajte samo šta zvanično prijave, da ne govorimo o onom što imaju u inostranstvu, a ne prijavljuju. U isto vreme građani su sve siromašniji.
Agencija za borbu protiv korupcije formirana je prije nekoliko godina, ali sredstva za njen rad nikada nisu obezbijeđena.
Omer Karabeg: Dokle može trajati urušavanje privrede Bosne i Hercegovine? Može li država bankrotirati i mogu li ljudi ostati bez penzija?
Svetlana Cenić: Naravno da mogu. U ataru Republike Srpske, ja to zovem srpski feud, već se uzimaju krediti od komercijalnih banaka da bi se isplatile penzije. Sada se traži još 40 miliona maraka. Dokle će ovo ići? Država neće bankrotirati. To nam ne dozvoljavaju ovi izvana. Oni su se pobrinuli da donesemo takav zakon, po kome se sa jedinstvog računa Uprave za indirektno oporezivanje prvo isplaćuju inostrane obaveze, pa onda rezerve, pa budžet države, a ono što preostane ide entitetima. Znači - može se desiti da im ništa ne ostane, a na enitetima su i socijalni, i zdravstveni, i penzioni fondovi.
Muris Čičić: Urušavanje je malo prejaka riječ. Naš problem je što u zadnje dvije-tri godine imamo stagnaciju i ne vidimo kako iz nje izaći. Oba entiteta imaju budžetske deficite i nemaju nikakvu mogućnost ulaganja u razvoj. Privreda je na neki način u stanju hibernacije, već nekoliko godina je na istom nivou, nema napretka. Mislim da smo došli na najnižu tačku, ali da ćemo, vjerovatno, za koju godinu ponovo početi da rastemo, kao što smo rasli u prethodnom periodu - od 1996 do 2007. godine. Inače, mislim da neće doći do prestanka isplate penzija ovakvih kakve su, ali teoretski je i to moguće.
Svetlana Cenić: Ja mislim da mi još nismo dotakli dno. Dno je još daleko, a bojim se da će nas onda, kada ga dotaknemo, jako boleti glava.
Muris Čičić: Mislim da smo negdje oko dna i da dalje nećemo ići, da će od iduće godine i nakon nje doći do preokreta u evropskim ekonomijama, koje su naši glavni privredni i trgovinski partneri, što će dovesti i do određenog stabiliziranja naše privrede. Uz pomoć MMF-a i drugih međunarodnih finansijskih institucija, mogli bismo za godinu do dvije polako početi da se izvlačimo. Ali to pretpostavlja dosta restrukturiranja i promjenu politika u Bosni i Hercegovini, o čemu ja sada ne bih spekulirao.