U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tiraniji žute štampe u Srbiji. Sagovornici su bili Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, i Velimir Ćurgus Kazimir, direktor medijskog arhiva Ebart iz Beograda.
Bilo je reči o tome zašto se tabloidi u Srbiji, za razliku od sličnih novina u svetu, bave pre svega politikom, da li su tabloidi postali zvanični glasnici vlasti, kako se u žutoj štampi vode hajke protiv onih koje vlast smatra svojim protivnicima i najavljuju njihova hapšenja, o povezanosti tabloida sa policijom i službama bezbednosti, zašto pravosuđe ne primenjuje zakon i ne kažnjava tabloide kada iznose notorne laži o ljudima, postoje li ličnosti na koje tabloidi ne smeju da udare, o otvorenom pismu grupe novinara i javnih ličnosti ministru kulture i informisanja Ivanu Tasovcu, u kome od njega traže da zaštiti javnost od terora tabloida, kao i o tome ko su stvarni vlasnici tabloida.
Vukašin Obradović: Nisam siguran da će ovo pismo imati neki efekat osim onog da ponovo javnosti skrenemo pažnju na to šta se sve dešava u ovom medijskom prostoru. Ministar kulture i informisanja se nije oglasio i pismo prolazi dosta nezapaženo u onim krugovima kojima je i namenjeno.
Velimir Ćurgus Kazimir: Nisam potpisao, ne zbog toga što se s njegovim sadržajem ne slažem - u potpunosti ga podržavam - ali mi se čini da je ministar kulture i informisanja na neki način pogrešna adresa. Ne verujem da se stvari na taj način mogu menjati. Problem je previše ozbiljan da bi se jednim pismom bilo šta rešilo.
Vukašin Obradović: Mislim da je moj kolega Mijat Lakićević nedavno napisao jednu suštinsku stvar, a to je da tabloidi danas nisu novine puka, naroda, već elite. Tabloidi nisu nešto što je trenutni incident i nešto što nam se sada iznenada desilo, već su logična posledica svega onoga što se od 2000. godine do danas dešavalo u medijskom sistemu Srbije. Vladajuća Srpska napredna stranka, za koju se s pravom sumnja da ima odlučujući uticaj na većinu tabloida, samo je dovela do logičkog kraja ono što se dešavalo svih ovih godina. Naši tabloidi nisu mediji u zapadnom smislu tog pojma, ovde se pre svega radi o političkim projektima koji imaju vrlo jasan cilj, a to je da se hajkom na lopove, stvarne ili izmišljene, zamagle suštinski problemi ovog društva.
Velimir Ćurgus Kazimir: Ono što je po meni najveća šteta koju čine tabloidi je da se time uništava svaki kredibilitet politike. Političke stranke, koje koriste tabloide, u stvari same sebi kopaju grob, jer narod sve više stiče utisak da su svi političari isti, da je politika jedna pokvarena rabota oko koje se okupljaju isključivo lopovi. Svaka ideja demokratije i političkog aktivizma pretvara se u ujdurmu, u šegačenje, u lopovluk, u nešto što je nedolično poštenog i normalnog čoveka. Politika se pretvara u kaljugu u kojoj ne postoje apsolutno nikakvi principi i nikakva pravila. To su užasavajuće posledice tabloidnog novinarstva.
Vukašin Obradović: Stojim iza tvrdnje da su tabloidi službeni glasnici ove vlasti s tim što stvari moramo posmatrati u širem kontekstu, jer tabloidi nisu jedini problem medijskog sistema Srbije, oni su samo deo ledenog brega. Kurir i Informer stoje na braniku ove vlasti, ali ne treba zatvarati oči - to isto rade i druge novine, poput Politike i Večernjih novosti, samo na jedan drugačiji, umereniji način. Naš problem nisu samo Kurir i Informer, naš problem je što mi u ovom trenutku nemamo društveni dijalog u medijima, nemamo takozvane opozicione medije. Ima pokušaja kritike, ali uvek sa dozom proračuna koga, kako i kada napadati.
Velimir Ćurgus Kazimir: U određenoj meri jesu. Oni ne samo da sprovode direktive, nego dobijaju i ekskluzivne vesti. Kada dobiju policijske podatke da će neko iz opozicije biti uhapšen zbog korupcije ili nečega drugog, tabloidi imaju ekskluzivnu vest. Oni to onda koriste punim plućima, tu više nema nikakvog proveravanja, samokontrole ili ograđivanja, da ne govorimo o pravu na demanti, koje je apsolutno obesmišljeno i ismejano. Tražiti demanti u stvari znači tražiti da još jedanput prođete kroz šibe, ismevanja i ruganja.
Vukašin Obradović: Pažljivom analizom lako možemo doći do zaključka o čemu se radi. Naime, u tabloidima vrlo često možete videti dokumente ili izvode iz dokumenata koji su službena tajna i koji bi u svakom pravnom sistemu bili nedostupni za javnost. Policija i tajne službe su jedan od najvažnijih izvora tabloida. Veza između policije, tajnih službi i tabloida je do te mere očigledna da smo nedavno mogli da pročitamo kako se vlasnik jednog tabloida žali kako je lako onom drugom tabloidu, jer mu prve četiri strane uređuje policija. Ovde se radi o uhodanom sistemu. Kršenje pretpostavke nevinosti nije incident, nego uobičajna praksa. Kad tabloidi objave da je neko lopov i da će biti uhapšen, on sutra zaista bude uhapšen. To se često pretvara u hajku. Tabloidi ne samo da najavljuju nečije hapšenje, nego i prejudiciraju ishod sudskog postupka i donose presudu. To se ne može raditi bez znanja i dozvole vlasti.
Velimir Ćurgus Kazimir: Uvek postoje takve ličnosti. Posebno je zanimljivo da su neke ličnosti iz vlasti uvek pošteđene, takoreći postoji zabrana da se o njima bilo šta loše napiše, dok su druge ličnosti iz te iste vlasti meta za odstrel. To je zanimljiv pokazatelj o tome kakvi su odnosi u vladajućoj koaliciji, čija je funkcija pod znakom pitanja i ko će s kim ići u koaliciju itd. Da nije u pitanju stvarni život, to bi ličilo na neku video igru. Postoje ličnosti koje se pojavljuju isključivo u pozitivnom svetlu i koje su apsolutno nedodirljive, postoje institucije koje su također nedodirljive, postoje i tabu teme i događaji koje niko ne sme da pomene. Ponekad sve to ispada smešno. Uzmimo slučaj apsolutne ćutnje o venčanju prvog potpredsednika vlade. Prosto mi je neshvatljivo u čemu je problem da se objavi da se neko razveo i ponovo oženio. To jeste lična i privatna stvar, ali javne ličnosti su uvek bile u fokusu medija, pa je uobičajeno da se to i objavi. Nećete od toga praviti ko zna kakvu priču, ali zašto bi se to krilo. Dakle, očigledno je da postoje zabranjene zone i zone gde se može pucati iz svih oružja.
Vukašin Obradović: Ne treba biti neki veliki analitičar, pa da se vidi da je gospodin Vučić pod apsolutnom zaštitom tabloida. Danas u tabloidima, ali ne samo u njima, možete pročitati kritičke tekstove gotovo o svim političkim ličnostima, bez obzira da li se radi o vlasti ili o opoziciji, osim o gospodinu Vučiću. Istini za volju tabloidi su organizovali hajke i za vreme prehodnih vlada, ali na meti su bili pre svega opozicioni lideri. Sada su na meti svi osim prvog potpredsednika. Možete pročitati neprijatne tekstove čak i o gospodinu Nikoliću koji je predsednik države, ali plašim se da ćete vrlo, vrlo retko naći kritički tekst o gospodinu Vučiću. Tabloidi imaju granicu koju ne prelaze i ta granica je u ovom trenutku prvi potpredsednik, o kome se izveštava da je danas došao u narandžastom džemperu, da je juče bio jedini u zgradi vlade, ali nema ni retka o tome da se on razveo, oženio ili šta već, što je par exsellence tema za tabloide.
Velimir Ćurgus Kazimir: To ne važi za lokalne medije. Pravosuđe reaguje vrlo hitro i efikasno kada se neki opštinski politički ili finansijski moćnik oseti ugroženim od lokalnih medija. Međutim, kada su u pitanju nacionalni mediji, pravosuđe zazire od njih i boji se da im se ne zameri. To nije strah od samih medija koliko od političara koji iza njih stoje. Tužioci i sudije dobro znaju da su tabloidi čvrsto povezani sa policijom, pa i delom pravosuđa, i zato ništa ne preduzimaju. Ovde je i kod običnih ljudi dosta raširen strah da ih tabloidi ne uzmu na zub. Ljudi koji u javnosti ništa ne znače, plaše se da ih neki tabloid ne provuče kroz svoju mašinu za blaćenje. Kada istraživači javnog mnjenja pitaju ljude da li veruju štampi, veliki broj anketiranih kaže da ne veruje, a s druge strane, priče i glasine koje se puste preko tabloida itekako utiču na živote ljudi.
Vukašin Obradović: Mi imamo sudstvo koje je sporo i neefikasno i očigledno podložno uticajima. Kada bi tužbe ljudi, koje su tabloidi oklevetali, bile rešavane brzo, u skladu sa pravnim standardima, ali i sa novinarskom etikom, tabloidi ne bi smeli tako olako da iznose lažne optužbe. Strah sudija da će se zameriti vlastima i dovesti u pitanje svoj položaj osnovni je razlog što su presude najčešće takve da ohrabruju tabloide. Zbog toga oni koji su oklevatani sve češće odustaju od podnošenja tužbi.
Vukašin Obradović: Otuda potiče moć tabloida. Oni znaju da iza njih stoji sistem i da, šta god da urade, neće morati da plate enormne kazne i obeštećenja. Zbog toga bez ikakvog zazora iznose lažne optužbe. Danas možete nakažnjeno da napišete bilo šta o bilo kojem političaru, javnoj ličnosti ili običnom čoveku i da ne snosite nikakve konsekvence. Pošto je to tako, tabloidi s tim nastavljaju. Porodica Ognjanović je najbolji primer za to. Tablodi su vodili hajku protiv roditelja male Tijane, optužujući ih da su posle Tijanine smrti pokušali da prisvoje novac koji je prikupljen za njeno lečenje, da bi na kraju policijska istraga utvrdila da je novac nedirnut i da je prebačen Institutu za majku i dete, kako bi bio upotrebljen za lečenje druge dece. Pitam se - da postoji efikasan sudski sistem, da li bi se tabloidi usudili da iznose takve laži o ovoj porodici. Naravno da ne bi, ali pošto znaju da neće biti kažnjeni, oni nastavljaju sa hajkom, ne samo protiv političara, nego i protiv običnih ljudi kao što su Ognjanovići, koji se nađu na njihovoj meti.
Velimir Ćurgus Kazimir: To je još jedna od tajni. Pominju se neka imena, mada je vrlo malo verovatno da su ti ljudi bili u stanju da prikupe tolika sredstva da bi pokrenuli tabloidsku industriju. Ne znamo koje finansijske grupe stoje iza tabloida, a da ne govorim o političkim. Da pomenem i ovaj strašni slučaj sa malom Tijanom. Rekao bih da je i tu politika umešala prste. Naime, najveća dio novca prikupljen je od policajaca koji su se odrekli jedne dnevnice, pa postoje sumnje da se kampanjom protiv Tijaninih roditelja istovremeno ciljalo i na policiju i njenog ministra Ivicu Dačića.
Vukašin Obradović: Po mom mišljenju glavni vlasnik tabloida u Srbiji je država, odnosno vlast. Pravi vlasnici svakako nisu imena koja stoje u impresumu i to možete zaklučiti vrlo jasnom računicom. Pogledajte tiraže, broj oglasnih strana, pogledajte cenu novina, pa će i laiku biti jasno da tu ne postoji nikakva ekonomska računica. Ovakvi medijsko-politički projekti finansiraju se, u to sam ubeđen, i parama poreskih obveznika. Finansiraju ih razna ministarstava, javna preduzeća i lica koja imaju svoje interese u podršci ovoj ili onoj vlasti. Sve dok u Srbiji ne budemo imali transparentno trošenje državnog novca, nećemo znati ko su pravi vlasnici, ne samo tabloida, nego i mnogih drugih medija.
Velimir Ćurgus Kazimir: Mislim da će moć tabloida slabiti, jer su ljudi prezasićeni i sve manje čitaju štampu, dok se istovremeno otvara jedan novi prostor koji država neće moći da kontroliše, a to su društvene mreže. Sve više informacija prelazi u taj prostor, ali brine me što se i na Facebooku ljudi počinju plašiti da napišu nešto što znaju ili su saznali, pa onda to pišu izokola. Postoji strah da neke informacije koje se plasiraju u javnost mogu da nanesu štetu onome ko ih šalje. Dakle, na jednoj strani imamo tiraniju tabloida i pravosuđe koje uopšte ne reaguje, a na drugoj postoji i strah da se određene informacije plasiraju. I to je opasno.
Vukašin Obradović: Meni se čini da mi idemo u pravcu još veće tabloidizacije stvarnosti, a u tabloidnoj stvarnosti moraju da postoje i tabloidi. Mislim da ćemo imati dva glavna pravca u informisanju. Jačaće uticaj tabloida, ali će istovremeno jačati i uticaj društvenih mreža - i to će biti polje na kome će se voditi bitke u informativnom sektoru u Srbiji. Imaćemo tabloide sve dok budemo imali ovakvu društvenu elitu. I ne samo tabloide.
Vukašin Obradović: Vlast neće moći na tako rigidan način da kontroliše društvene mreže kao što kontroliše tradicionalne medije, ali u svakom slučaju činjenica je da je strah od objavljivanja infomacija, koje se ne sviđaju vlasti, prisutan i na društvenim mrežama.
Bilo je reči o tome zašto se tabloidi u Srbiji, za razliku od sličnih novina u svetu, bave pre svega politikom, da li su tabloidi postali zvanični glasnici vlasti, kako se u žutoj štampi vode hajke protiv onih koje vlast smatra svojim protivnicima i najavljuju njihova hapšenja, o povezanosti tabloida sa policijom i službama bezbednosti, zašto pravosuđe ne primenjuje zakon i ne kažnjava tabloide kada iznose notorne laži o ljudima, postoje li ličnosti na koje tabloidi ne smeju da udare, o otvorenom pismu grupe novinara i javnih ličnosti ministru kulture i informisanja Ivanu Tasovcu, u kome od njega traže da zaštiti javnost od terora tabloida, kao i o tome ko su stvarni vlasnici tabloida.
Omer Karabeg: Nedavno je grupa novinara i javnih ličnosti uputila otvoreno pismo ministru kulture i informisanja Srbije Ivanu Tasovcu, u kome od njega traže da zaštiti javnost i građane od tabloida, koji se u tom pismu nazivaju žutim lomačama. Kaže se da se ti listovi bave obračunima i hajkama protiv pojedinih ljudi, da ih linčuju i medijski čereče. Gospodine Obradoviću, vi ste jedan od potpisnika tog pisma, mislite li da ono može imati neki efekat?
Vukašin Obradović: Nisam siguran da će ovo pismo imati neki efekat osim onog da ponovo javnosti skrenemo pažnju na to šta se sve dešava u ovom medijskom prostoru. Ministar kulture i informisanja se nije oglasio i pismo prolazi dosta nezapaženo u onim krugovima kojima je i namenjeno.
Omer Karabeg: Gospodine Ćurgus, da li ste Vi potpisali to pismo?
Velimir Ćurgus Kazimir: Nisam potpisao, ne zbog toga što se s njegovim sadržajem ne slažem - u potpunosti ga podržavam - ali mi se čini da je ministar kulture i informisanja na neki način pogrešna adresa. Ne verujem da se stvari na taj način mogu menjati. Problem je previše ozbiljan da bi se jednim pismom bilo šta rešilo.
Omer Karabeg: U kojoj meri tabloidi, to jeste žuta štampa, danas formiraju javno mnjenje u Srbiji?
Naši tabloidi nisu mediji u zapadnom smislu tog pojma, ovde se pre svega radi o političkim projektima.
Omer Karabeg: Gospodin Obradović je pomenuo tabloide u zapadnim zemljama. I tamo su tabloidi najčitanije dnevne novine, ali oni se pre svega bave estradom, ljubavnim aferama estradnih ličnosti i sličnim stvarima. Bave se onim što spada pod formulu tri S - sport, seks, senzacionalizam. Oni se ne bave politikom. Političar postaje predmet interesovanja tabloida samo kada ga prevari žena ili ako on nađe ljubavnicu. Kod nas je politika glavna tema tabloida.
Omer Karabeg: Štampa u Srbiji, sa retkim izuzetcima, manje-više služi onima koji su na vlasti. Može li se reći da su tabloidi u tome najrevnosniji? Ako se dobro sećam, vi ste, gospodine Obradoviću, jednom prilikom tabloide nazvali službenim glasnicima vlasti.
Vukašin Obradović: Stojim iza tvrdnje da su tabloidi službeni glasnici ove vlasti s tim što stvari moramo posmatrati u širem kontekstu, jer tabloidi nisu jedini problem medijskog sistema Srbije, oni su samo deo ledenog brega. Kurir i Informer stoje na braniku ove vlasti, ali ne treba zatvarati oči - to isto rade i druge novine, poput Politike i Večernjih novosti, samo na jedan drugačiji, umereniji način. Naš problem nisu samo Kurir i Informer, naš problem je što mi u ovom trenutku nemamo društveni dijalog u medijima, nemamo takozvane opozicione medije. Ima pokušaja kritike, ali uvek sa dozom proračuna koga, kako i kada napadati.
Omer Karabeg: Gospodine Ćurgus, mislite li i da su tabloidi službeni glasnici vlasti?
Tražiti demanti u stvari znači tražiti da još jedanput prođete kroz šibe, ismevanja i ruganja.
Omer Karabeg: Gospodin Ćurgus je rekao da tabloidi u Srbiji najavljuju hapšenja opozicionih političara, a ja bih dodao da se te najave redovno obistine. Čovek, čije je hapšenje najvaljeno u tabloidu, obavezno završi u zatvoru. Kako tabloidi dolaze do tih informacija? Da li imaju bolje veze sa policijom i službama bezbednosti ili ih te službe i političari biraju da najave hapšenja plasiraju preko njih?
Vukašin Obradović: Pažljivom analizom lako možemo doći do zaključka o čemu se radi. Naime, u tabloidima vrlo često možete videti dokumente ili izvode iz dokumenata koji su službena tajna i koji bi u svakom pravnom sistemu bili nedostupni za javnost. Policija i tajne službe su jedan od najvažnijih izvora tabloida. Veza između policije, tajnih službi i tabloida je do te mere očigledna da smo nedavno mogli da pročitamo kako se vlasnik jednog tabloida žali kako je lako onom drugom tabloidu, jer mu prve četiri strane uređuje policija. Ovde se radi o uhodanom sistemu. Kršenje pretpostavke nevinosti nije incident, nego uobičajna praksa. Kad tabloidi objave da je neko lopov i da će biti uhapšen, on sutra zaista bude uhapšen. To se često pretvara u hajku. Tabloidi ne samo da najavljuju nečije hapšenje, nego i prejudiciraju ishod sudskog postupka i donose presudu. To se ne može raditi bez znanja i dozvole vlasti.
Omer Karabeg: Postoje li ličnosti u Srbiji na koje tabloidi ne smeju da udare?
Postoje ličnosti koje se pojavljuju isključivo u pozitivnom svetlu i koje su apsolutno nedodirljive.
Plašim se da ćete vrlo, vrlo retko naći kritički tekst o gospodinu Vučiću.
Omer Karabeg: Iako iznose notorne laži o ljudima, tabloidi veoma retko snose konsekvence. Na prste se mogu nabrojati slučajevi kada su tabloidi kažnjeni za klevetu, mada za to postoji zakonska mogućnost. Zašto se pravosuđe tako odnosi prema tabloidima?
Tužioci i sudije dobro znaju da su tabloidi čvrsto povezani sa policijom, pa i delom pravosuđa, i zato ništa ne preduzimaju.
Vukašin Obradović: Mi imamo sudstvo koje je sporo i neefikasno i očigledno podložno uticajima. Kada bi tužbe ljudi, koje su tabloidi oklevetali, bile rešavane brzo, u skladu sa pravnim standardima, ali i sa novinarskom etikom, tabloidi ne bi smeli tako olako da iznose lažne optužbe. Strah sudija da će se zameriti vlastima i dovesti u pitanje svoj položaj osnovni je razlog što su presude najčešće takve da ohrabruju tabloide. Zbog toga oni koji su oklevatani sve češće odustaju od podnošenja tužbi.
Omer Karabeg: Tablodi, dakle, znaju da mogu da iznesu svaku laž i izmišljotinu i da neće biti kažnjeni. Koliko znam, novine na Zapadu plaćaju ogromna obeštećenja, kada se dokaže da su nekoga lažno optužile, a kod nas su tabloidi očigledno zaštićeni.
Omer Karabeg: Da li se zna ko su vlasnici glavnih tabloida u Srbiji?
Velimir Ćurgus Kazimir: To je još jedna od tajni. Pominju se neka imena, mada je vrlo malo verovatno da su ti ljudi bili u stanju da prikupe tolika sredstva da bi pokrenuli tabloidsku industriju. Ne znamo koje finansijske grupe stoje iza tabloida, a da ne govorim o političkim. Da pomenem i ovaj strašni slučaj sa malom Tijanom. Rekao bih da je i tu politika umešala prste. Naime, najveća dio novca prikupljen je od policajaca koji su se odrekli jedne dnevnice, pa postoje sumnje da se kampanjom protiv Tijaninih roditelja istovremeno ciljalo i na policiju i njenog ministra Ivicu Dačića.
Po mom mišljenju glavni vlasnik tabloida u Srbiji je država, odnosno vlast.
Omer Karabeg: I na kraju, verujete li da će tiranija tablioda i dalje jačati i da će i ono malo nezavisnih medija biti potpuno marginalizovano?
Brine me što se i na Facebooku ljudi počinju plašiti da napišu nešto što znaju ili su saznali.
Vukašin Obradović: Meni se čini da mi idemo u pravcu još veće tabloidizacije stvarnosti, a u tabloidnoj stvarnosti moraju da postoje i tabloidi. Mislim da ćemo imati dva glavna pravca u informisanju. Jačaće uticaj tabloida, ali će istovremeno jačati i uticaj društvenih mreža - i to će biti polje na kome će se voditi bitke u informativnom sektoru u Srbiji. Imaćemo tabloide sve dok budemo imali ovakvu društvenu elitu. I ne samo tabloide.
Omer Karabeg: Bojite li se da će vlast sve više moći da kontroliše društvene mreže, koje su za sada jedini prostor van njihove kontrole?
Vukašin Obradović: Vlast neće moći na tako rigidan način da kontroliše društvene mreže kao što kontroliše tradicionalne medije, ali u svakom slučaju činjenica je da je strah od objavljivanja infomacija, koje se ne sviđaju vlasti, prisutan i na društvenim mrežama.