Tabloidi - Vučićeva politička batina

U najnovijem Mostu RSE razgovaralo se o žutoj štampi u Srbiji. Sagovornici su bili Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, i beogradski novinar Miloš Vasić.

Bilo je reči o tome zašto se tabloidi u Srbiji, za razliku od žute štampe na Zapadu, prevashodno bave politikom, ko ih finasira, kako je Vučić uspeo da od tabloida napravi svoju političku batinu, kako tabloidi biraju mete, da li primaju naloge direktno sa vrha, o povezanosti tabloida sa tajnim službama i istražnim organima, zašto ljudi koje optuže tabloidi završavaju u zatvoru, zašto javne ličnosti izbegavaju da kritikuju tabloide, kako žuta štampa širi nacionalnu mržnju, kao i o tome zašto su tabloidi najtiražnije novine u Srbiji i koliki je njihov uticaj na javno mnjenje.

Omer Karabag: Gospodine Obradoviću, vi ste nedavno rekli da su tabloidi politički projekti. Čiji su oni projekti?

Vukašin Obradović: Jedna od osnovnih karakteristika tabloida je to što oni često menjaju naredbodavca. Jedan od rodonačelnika tabloidizacije u Srbiji je rekao: ”Danas reketiramo onoga koji nam je do juče naređivao koga da reketiramo”. Naredbodavci se menjaju u zavisnosti od toga koja je stranka na vlasti.

Omer Karabeg: Znači, oni su politički projekti onoga ko je trenutno na vlasti.

Vukašin Obradović: Sasvim sigurno. Da bi tabloid postojao, on mora da bude povezan sa vladajućom političkom partijom, koja mu omogućava povlašćen položaj na medijskom, ali i finansijskom tržištu. Insistiram na toj finansijskoj komponeti, jer novac u svemu tome ima veliku ulogu. Tabloidi idu za političkom moći i uticajem, ali i za novcem.

​Miloš Vasić: Podsetio bih da je prvi tabloid koji se ovde pojavio, mislim 1991. godine, bio Balkan ekspres Milovana Brkića koji je radio sve isto što danas rade Kurir, Informer i ostali. Razlika između naših tabloida i onih u nemačkom i anglosaksonskom svetu je što se naši tabloidi manje bave sisama i guzicama, a mnogo više pljuvanjem po narudžbini.

To je ono što je nekada davno u Nemačkoj bilo definisano kao revolver jounalismus ili revolversko novinarstvo. Platiš mi da te hvalim ili mi platiš da te uopšte ne pominjem. U jednom istaživanju, koje je objavljeno u Vremenu, Dragan Đilas kaže: ”Tražili su mi milion evra da me ne pominju”.

Omer Karabag: Ima tabloida i ovde u Českoj. Oni se uglavnom bave estradnim ličnostima i njihovim ljubavnim aferama. Političar može da dospe na prvu stranu tabloida jedino kada se otkrije da ima tajnu ljubavnicu. Ovdašnju žutu štampu ne interesuje politika, osim kada je reč o ljubavnoj aferi nekog političara.

Miloš Vasić: Za naše tabloide nisu važne sise, guzice i švalerke, za njih je važno da li je neko nekog prisluškivao, ko je koga udario, šta je radio brat Aleksandra Vučića, a da ne govorimo o tome koliko se u tabloidima umnožilo branilaca lika, dela i porodice Aleksandra Vučića. Svaki udvorički nastrojen, ambiciozni novinar će se potruditi da brani lik, delo i porodicu Aleksandra Vučića, jer to očito pruža mogućnost da se ostvare ambicije koje se drugačije ne bi mogle ostvariti.

Omer Karabag: Tabloidi su služili i ranijim liderima, kao što danas služe Vučiću. Ali čini se da Vučić ume najbolje da ih koristi. Zašto je Vučić uspešniji u korišćenju tabloida od svojih predhodnika?

​Vukašin Obradović: Vučić nije stvorio tabloide, on je nasledio situaciju koja je postojala od ranije, ali je učinio da se tabloidi od dvorskih pudlica pretvore u pitbulove. Dao im je mnogo veću slobodu nego što su je imali ranije. Tabloidi su postali i tužioci, i sudovi, i policija, oni hapse i presuđuju. Vučić je napravio mehanizam u čijoj je osnovi finansijska zavisnost tabloida od države i raznih centara moći, što mu je omogućilo da mnogo bolje kontroliše tabloide nego garniture pre njega. Otuda njegov veliki uticaj na tabloide.​

Miloš Vasić: To je tačno, ali plašim se da danas vlast više trči za tabloidima, nego što oni trče za vlašću. Tabloidizacija javnog života u Srbiji je tolika da su vlasnici i urednici tabloida sada u situaciji da diktiraju svoje uslove - za razliku od ranijeg perioda kada su političari diktirali svoje uslove. Oni su postali, da se marksistički izrazim, otuđeni centri moći.

Omer Karabeg: Vi kažete da tabloidi diktiraju uslove, ali niko ne sme ni da pipne Vučića. Ni u jednom tabloidu ne može se naći ništa loše o premijeru Vučiću i njegovoj porodici, već uvek same pohvale - dok svi ostali mogu biti na meti, čak i predsednik Srbije Tomislav Nikolić.

Miloš Vasić: Naravno, zato što je to smisao poslovne pogodbe. Ja vas puštam, ja vas huškam, ja vas plaćam, ali nemojte slučajno mene da dirnete, jer - ako bi me neko dirnuo - videćete šta će biti. Toma Nikolić je ličnost na odlasku i njega je tu i tamo lako pljunuti - preko žene Dragice, preko sina, preko vikendica na levoj obali Save. Ali je Aleksandar Vučić, nesporni gospodar Srbije, nedodirljiv - i to je glavni smisao poslovnog dogovora između njih.

Vukašin Obradović: Vučić je nedodirljiv zato što, za razliku od Tomislava Nikolića, kontroliše sve poluge vlasti. Vučić kontroliše ono što je životna hrana tabloida. To je policija, to su finansijski centri moći, to su tužilaštva. Tabloid ne može da postoji bez svojih izvora u policiji i tužilaštvu, kao ni bez finansijske potpore, a sve to kontroliše Vučić i zbog toga je on zaštićen. Nikolić, ministri i drugi visoki funkcioneri nemaju tu moć i zato se povremeno nađu na udaru tabloida.

Sa druge strane, ti napadi služe i da Vučić kontroliše svoje podređene. Tu i tamo on zna da ljudima oko sebe da do znanja ko je glavni i za to koristi uglavnom tabloide. Ukoliko bi se neko slučajno zaneo i pomislio da nešto može da uradi bez njegovog znanja ili dozvole, tu je batina koja služi da takve svojeglavce opomene da se bez glavnog bosa ništa ne sme uraditi. Dodao bih još nešto. Mi ovde govorimo samo o tabloidima. Međutim, oni su deo jedne zajednice kojoj pripadaju i televizija Pink i razni portali.

Omer Karabag: Kako tabloidi biraju metu? Da li oni direktno sa vrha vlasti dobijaju signale koga treba staviti na stub srama?

​Miloš Vasić: Ne baš tako direktno od Aleksandra Vučića ili nekog drugog visokog funkcionera. Postoji jedan štab u senci koji čine, koliko ja znam, jedan spin doktor - veliki majstor za marketing - i barem jedan tajkun preko kojih se ta cela priča odvija. Ako se jedna te ista meta u istom trenutku pojavi i u štampanim tabloidima, i u elektronskim tabloidima, i u televizijskim tabloidima - kakav je Pink, to ukazuju da cela stvar potiče iz jednog štaba koji je zadužen i plaćen da se time bavi. To je potpuno jasno. I još jedan detalj. Struktura vlasništva tabloida je krajnje sumnjiva.

Kad god probate da kopate po Agenciji za privredne registre u potrazi za vlasnicima tabloida, pojavljuju vam se Miki Maus kompanije sa dalekih ostrva i iz države Delaver u Sjedinjenim Američkim Državama. I ne možete nikako da uhvatite ko je ko. Danas u Srbiji imate paradoksalnu situaciju da su svega dva medija, a to su Vreme i Danas, u vlasništvu zaposlenih novinara. Sve ostalo je potpuni cirkus gde se ništa ne zna - i to se namerno tako drži. Ali mi tu nismo jedini. Slično je i u Hrvatskoj.

Vukašin Obradović: Svaka pažljivija analiza medijske scene u Srbiji će pokazati da postoji visok stepen sinhronizacije prilikom napada na određene ličnosti i političke stranke, pa ne možete da izbegnete utisak da se to radi iz jednog centra. Nemoguće je da postoji takva podudarnost u izboru ličnosti i u “arumentaciji”, koja se koristi protiv tih ličnosti, ukoliko to nije organizovano iz jednog centra.

Očigledno je da u Vučićevom okruženju postoji ekipa ljudi koja bira i mete i način obračuna sa političarima, strankama i biznismenima. Nema tu nikakave stihije. Postoji grupa ljudi koja kontroliše ono što će izaći u tabloidima, s tim što se i tabloidima dozvoljava da i oni imaju svoje sopstvene mete, koje znaju da budu i obični ljudi koji su naprosto kolateralna šteta takvog prilaza novinarstvu.

Omer Karabeg: Pretpostavljam da to nisu direktni nalozi, nego su to više signali.

Vukašin Obradović: Postoje direktni nalozi kada se ništa ne prepušta slučaju, jer se radi o krupnim zverkama iz sveta biznisa i politike sa kojima se treba obračunati. Međutim, postoje i prljavi poslovi koje tabloidi obavljaju po svom vlastitom nahođenju. To se zove reketiranje: mi ti ponudimo nagodbu da ne pišemo o tebi, a ako je ti ne prihvatiš, onda mi o tebi pišemo najgnusnije laži sve do trenutka dok ne dođeš u redakciju i upitaš koliko košta da prestanete da pišete o meni.

Omer Karabeg: Tabloidi vrlo često najavljuju hapšenja ljudi i ispisuju javne optužnice protiv njih. Ti ljudi najčešće završe u zatvoru. Znači li to da tabloidi dobijaju informacije od tajnih službi i istražnih organa?

Miloš Vasić: Ne možemo to nikakao drugačije tumačiti nego kao davanje tabloidima informacija koje bi, uzgred budi rečeno, morale da budu službena tajna. Ali te informacije se puštaju, jer je to deo kampanje kojom se promoviše borba protiv korupcije gospodina Vučića. Sve u stilu - mi ćemo da uradimo ovo, pa ćemo da uradimo ono, pa ćemo uhapsiti ovog, pa ćemo uhapsiti onog, a narod će da se raduje što smo nekog uhapsili.

Problem je u tome što se do sada nije pojavila nijedna jedina pravosnažna presuda u celoj toj velikoj kampanji borbe protiv korupcije. To je ona stara priča - udri bogataša, uzmi mu pare, pa kada na sudu od svega toga ne ispadne ništa, nadajmo se da će se to zaboraviti. Međutim, oštećeni neće to zaboraviti i tu će doći do čitavog niza veoma zasnovanih tužbi po svim mogućim osnovama, uključujući i klevete, koje će na kraju završiti u Strazburu, pa će onda naši poreski obveznici morati iz svog džepa da plate tu veliku zabavu tabloida i vlasti.

​Vukašin Obradović: Gospodin Vučić je otprlike ovako koncipirao borbu protiv korupcije: najpre se u tabloidima pojavi uvod u optužnicu , zatim dolazi njeno razrađivanje, nakon čega sledi hapšenje. Na taj način tabloidi vrše pritisak na pravosuđe, jer je takvo presuđivanje u medijima zapravo atak na pravosudne institucije.

Podsetio bih kakva je hajka u tabloidima vođena protiv sudije Vučinića kada je vratio pasoš Miškoviću. U tom trenutku u tabloidima imate pravi prolom besa - kako se neko usuđuje da Miškoviću, kome se sudi, vrati pasoš. Zbog toga je protestovao sindikat policajaca, a Vučić ih, onako sa strane, potpaljuje rečenicom da on razume bes policajaca zbog toga što je neko spreman da baci u vodu toliki njihov trud.

Omer Karabeg: Tabloidi ne samo da linčuju ljude na koje ukaže vlast, nego vrlo često i šire nacionalnu mržnju. Setimo se slučaja sa albanskim dronom. Dovoljno je bilo da se s vrha vlasti pošalje poruka da je to delo albanske tajne službe i brata albanskog premijera Edija Rame, pa da krene lavina gnusnih naslova poput “šiptarska svinjarija”, “stoka šiptarska”, “albanska džukela” i tako dalje.

Miloš Vasić: Tabloidima je odmah postalo jasno da je došao trenutak da pljuju po Albancima. “Edi Rama Šiptar bez srama”, citiram naslov iz Informera. A niti su bratu Edija Rame uspeli da dokažu da je kontrolisao taj dron, niti su do dana današnjeg uspeli da bilo šta suvislo saopšte na tu temu. Ta priča o konfrontiranju Albanije i Srbije je besmislena, jer Edi Rama ovih dana priča o tome kako je namera Tirane da podrži Srbiju tokom njenog predsedavanja OEBS-om.

Albaniji ne odgovara - a ni Srbiji ne bi smelo da odgovara - bilo kakva konfrontacija na liniji Beograd-Tirana, jer su obe zemlj na istom putu, na putu ka Evropskoj uniji. Ali, dovoljno je da neko namigne, pa da se napravi cirkus nebeski zato što se računa na nagonsku, instinktivnu odvratnost Srba prema Albancima, za koju se misli da postoji i sa albanske strane, ali nije tako. Najlakše ćemo se izvući ako pljujemo ”Šiptare”. Opet smo negde u sredini devedesetih - na istom slaboumnom ideološkom nivou.

Vukašin Obradović: Koliko god priča o hapšenjima tajkuna i “lopova” bila primamljiva, ona više nije toliko interesantna širokim narodnim masama, kako se to nekad govorilo. Zato su tabloidi iskoristili dve situacije - ovu sa albanskim dronom i ubistvo navijača Crvene Zvezde u Turskoj - da šire nacionalnu histeriju, šovinizam i mržnju.

Kada još dublje potonemo u krizu i stomaci budu prazniji, plašim se da će se tabloidi okrenuti starom, oprobanom receptu iz devedesetih, a to je širenje mržnje prema susedima i prema pripadnicima drugih veroispovesti kako bi se skrenula pažnja sa surove realnosti - da ste se probudili gladni, da nemate deci da date pare za doručak i da nemate posao. Tabloidi bi tada mogli da metastaziraju u veoma opasne nosioce širenja nacionalne netrpeljivosti i mržnje, čije su posledice nedavno osetili albanski pekari u Vojvodini.

Omer Karabeg: Tabloidi su najtiražnije novine u Srbiji. Zašto ih ljudi toliko čitaju?

​Miloš Vasić: Zato što ima puno slika i malo teksta. Ovima što su polupismeni ne treba ništa osim slika, velikih naslova i gromopucateljnih najava na naslovnoj strani. S druge strane, tabloidi su jeftini. Mene stvarno zanima finansijska konstrukcija tabloida kao što su Informer, Kurir ili Alo. Kako oni uspevaju da prežive prodajući primerak po ceni koja je definitivno niža od komercijalne? To je pitanje na koje nikada nećemo dobiti odgovor.

Vukašin Obradović: Ljudi prosto žele da se zavaraju tražeći krivca za sve svoje nevolje, a odgovor im nude tabloidi. To je uvek neki tajkun, lopov, Albanac ili Turčin.

Omer Karabeg: Koliki je uticaj tabloida na javno mnjenje? Oni iznose dosta laži i neproverenih stvari. Da li je moguće da ljudi u sve to veruju?

Vukašin Obradović: Mislim da imaju priličan uticaj na javno mnjenje, pre svega zbog toga što su tabloidi glavni dvorski trbuhozborci. Ako želite da imate jasnu sliku o političkim prilikama u Srbiji, morate da čitate tabloide, jer ćete iz njih mnogo više saznati o političkim kretanjima u Srbiji i namerama vlasti nego iz takozvane ozbiljne štampe.

​Miloš Vasić: Da biste znali koliko je sati i odakle vetar duva naravno da ćete čitati tabloide. Čitaćete ih ako imate ambiciju da napredujete u stranačkoj nomenklaturi ili da steknete uhlebljenje u nekom javnom preduzeću. Tabloidi su vam najbolje uputstvo kako da se ponašate i kako da govorite.

Omer Karabeg: Plaše li se ljudi tabloida? Čuo sam da javne ličnosti odbijaju da kritički govore o njima, jer se boje da ne postanu njihova meta.

Miloš Vasić: To je potpuno razumljivo. Ako im je data sloboda da svakog nekažnjeno ispljuju, onda je jasno da će se ljudi čuvati da ih kritikuju.

Vukašin Obradović: Gašenje društvenog dijaloga i kritičkih rasprava velikim delom je posledica tabloidizacije medijskog prostora. S jedne strane imamo žrtve tabloida koje vidaju rane i ćute, a s druge one koji se boje da progovore plašeći se da ne prođu kroz toplog zeca, kao i njihovi prethodnici. To je za mene najopasnija posledica tabloidizacije Srbije - potpuno odsustvo kritičkog dijaloga.

Ljudi se boje da kritički govore o režimu, pre svega o Aleksandru Vučiću, jer znaju da rizikuju da se sledećeg dana nađu na naslovnoj strani nekog od tabloida. To je ono što, zapravo, obeležava političku scenu u Srbiji. Strah od tabloida generiše tišinu koja trenutno vlada u Srbiji. Vrlo retko ćete naći medije i ljude koji su spremni da kritički govore o trenutnoj vlasti, posebno o premijeru. Ja to razumem jer, kad tabloidi krenu da vas linčuju, tu nema granice, a vi nemate nikakvu mogućnost odbrane.

Omer Karabag: U zaključku, može li se reći da su tabloidi značajna poluga Vučićeve vlasti?

Vukašin Obradović: Ne samo značajna - nego jedna od osnovnih poluga vladanja Aleksandra Vučića. Tabloidi predstavljaju epicentar Vučićevog medijskog uticaja. On je uspeo da modelira medijsku scenu u Srbiji tako da su tabloidi u epicentru, a okolo imamo tišinu. To je ono što, zapavo, predstavlja globalnu sliku medijske scene u Srbiji.

​Miloš Vasić: Tabloidi su sigurno veoma važna poluga vlasti, ali ne bih isključio ni televizijske mreže sa nacionalnom frekvencijom, pre svega Pink sa njegovih bezbroj kanala. Sve te televizije isključivo vode računa da Aca Vučić bude na prvom mestu u vestima, a to su jako gledane televizije.

Slobodan Milošević je svojevremeno vrlo dobro shvatio da, ako ne kontrolišete najgledanije televizije, niste završili ništa u politici. Imamo, dakle, dve kolone - jedna je tabloidna, a druga televizijska. Imamo i onu treću - to su mediji, koji su do sada bili ozbiljni i uživali poverenje, a sada se polako na malo finiji način priklanjaju toj strategiji.