Srbija između Rusije i NATO pakta

U Mostu RSE razgovaralo se o tome da li vojna saradnje sa Rusijom može da ugrozi evropsku perspektivu Srbije. Sagovornici su bili Jelena Milić, direktorka beogradskog Centra za evroatlantske studije, i Aleksandar Radić, vojni analitičar iz Beograda.

Bilo je reči o tome zašto je Brisel veoma blago reagovao na činjenicu da je Srbija početkom septembra učestvovala u zajedničkoj vežbi sa Rusijom i Belorusijom i pored protivljenja Evropske unije, da li se na toj vežbi vojska obučavala u gušenju građanskih pobuna, da li je politika sedenja na dve stolice posledica razlika između premijera Vučića predsednika Nikolića, da li je pravu ministar odbrane Srbije Bratislav Gašić kada tvrdi da je vojna saradnja Srbije sa Sjedinjenim Američkim Državama dominatna u odnosu na saradnju sa Rusijom, da li je moguće da Srbija kao članica Evropske unije ostane vojno neutralna, kao i o tome da li će Srbija udovoljiti zahtevu Rusije da se organizuju zajedničke vojne vežbe i iduće godine.

Omer Karabeg: Koji je cilj politike sedenja na dve stolice, ruskoj i NATO-voj, koju Srbija praktikuje u vojnoj saradnji?

Aleksandar Radić: Politika sedenja na dve stolice je zapravo prirodna posledica činjenice da na našem području jako veliki upliv ima ne samo Zapad, nego i Rusija. Činjenica da su ruski biznis i firme, koje su devedesetih godina u Rusiji osnovali srpski biznismeni, jako prisutni na srpskom tržištu oblikuje i političku scenu Srbije. Ne treba zaboraviti ni to da je ruska vlada svojevremeno pozajmila pare vladi Srbije da pokrije budžetski deficit. Tu je onda i odnos Rusije prema Kosovu i Metohiji.

Sve to utiče da - u trenutku kada između zapadnih sila i Moskve postoji visoki nivo nerazumevanja - Srbija ima strateški oslonac i na Istoku i na Zapadu. Kako se to dogodilo? Srbija godinama unazad u vojnoj saradnji sa Rusijom nije imala ništa što bi bilo relevantno. Bio je tu i tamo poneki remont aviona i helikoptera, poneki komercijalni ugovor, ali ništa što bi govorilo o ozbiljnoj saradnji u domenu odbrane. Onda je nekoliko sedmica uoči izbijanja krize u Ukrajini došlo do posete ruskog ministra odbrane Beogradu.

Tada je stvorena ideja o zajedničkim vojnim vežbama, pa se krenulo u neke konkretne oblike saradnje. Za razliku od onih koji kažu da je sedenje na dve stolice deo politike, ja mislim da je tu reč o inerciji. Obaveze su već bile ugovorene, pa bi se odustajanjem od njih u trenutku izbijanja ukrajinske krize poslala loša poruka Moskvi. U Beogradu je procenjeno da bi to bila mnogo veća šteta nego da se istrpi poneka kritika sa Zapada, jer se zvanični Beograd uvek može pozvati na činjenicu da je vojna saradnja Srbije sa zemljama NATO pakta mnogo razvijenija nego sa Rusijom.

Omer Karabeg: Gospođo Milić, po vama, da li je reč o inerciji, kao što kaže gospodin Radić, ili o politici sedenja na dve stolice?

Jelena Milić: Politika sedenja na dve stolice je politika reketiranja i Istoka i Zapada od strane aktuelne vlasti. Nije mnogo bolje bilo ni za vreme prethodnih administracija u Beogradu. Nema tu, na žalost, ni strateškog opredeljenja, niti razmišljanja o tome šta je u najboljem interesu građana i države Srbije na duže staze, već se samo lavira. Tom laviranju ide na ruku i konfuzija u kojoj se Evropska unija nalazi. Ustvari, vladajuća garnitura smatra da može da prolongira svoju vlast neodgovorno sedeći na dve stolice.

Omer Karabeg: Početkom septembra Srbija je, i pored protivljenja Evropske unije, učestvovala u zajedničkoj vojnoj vežbi sa Rusijom i Belorusijom. Vežba se zvala "Slovensko bratstvo", a održana je na jugu Rusije. Kako tumačite činjenicu da nakon završetka vežbe nije bilo reakcija iz Brisela? Zvaničnici Evropske unije kao da su zaboravili svoje saopštenje u kome su upozorili da bi takva vežba predstavljala pogrešan signal.

Aleksandar Radić: Mislim da na Zapadu jasno prepoznaju da je generalni stav srpskih vlasti prozapadni i da se odbrambena politika gradi širenjem i jačanjem veza sa NATO paktom, s obzirom da postoji čitava mreža zajedničkih aktivnosti sa članicama tog vojnog saveza. Zapad očigledno pragmatično procenjuje da ne treba praviti veliku buku oko vojne saradnje Srbije sa Rusijom. Jedan od indikatora takvog postupanja je i pisanje Pentagon Bloga gde zvanični Vašington hvali Srbiju za veliko zalaganje unutar NATO saveza i učešće njenih vojnika u međunarodnim operacijama.

Poruka tog teksta je otprilike ova: ako nećete u NATO - u redu je, jer se vi ponašate kao da ste odgovorna članica NATO saveza. Upravo zbog toga mislim da postoji određena blagonaklonost prema Srbiji. Shvata se da te vežbe sa Rusijom nisu presudne, da one ne menjaju političku orijentaciju Srbije. S druge strane, primetan je interes Rusije za te vežbe, što se vidi i iz naziva poslednje zajedničke vežbe.

Vojnim vežbama se obično daje neko geografsko ime ili neko koje asocira na vojnu operaciju, ali, kada vežbi date ime "Slovensko bratstvo", onda je očigledno da insistirate na bliskosti naroda koji u njoj učestvuju. Sve u svemu, reč je o nekoliko zajedničkih vojnih aktivnosti sa Rusima tokom godine i, ako to uporedite sa desetinama vežbi koje su organizovane u okviru Partnerstva za mir i NATO pakta, onda je potpuno jasno da je Vojska Srbije u velikoj meri okrenuta ka Zapadu.

Jelena Milić: Ne bih se složila s vama, gospodine Karabeg, da je Evropska unija olako prešla preko vežbe na jugu Rusije. Ovo je pre svega spoljnopolitičko pitanje, jer vojska deluje na osnovu političkih odluka koje donosi rukovodstvo zemlje. Zbog toga je evropski komesar za susedsku politiku Johannes Hahn uoči kontroverzne vežbe "Slovensko bratstvo" upozorio da se najavom zajedničke vojne vežbe sa Rusijom Evropskoj uniji šalje pogrešan signal. Na to je naš ministar spoljnih poslova odgovorio jako neodmereno u stilu - šta se tiče Evropske unije šta radi Srbija sa Rusijom, to je vojno pitanje. Nije to vojno pitanje. To je, pre svega, političko pitanje.

Argument koji čujemo od zvaničnika Srbije o tome da broj vežbi sa NATO paktom odnosi apsolutnu prevagu nad brojem vežbi, koje Srbija ima sa Rusijom, možda bi i imao nekog smisla da Rusija nije trenutno pod sankcijama Evropske unije zbog rata u Ukrajini. A što se tiče naziva "Slovensko bratstvo" - od kad to Poljaci, Česi, Slovaci i Bugari nisu Sloveni, da spomenem samo neke koji na toj vežbi nisu učestvovali. Drugo, šta se tamo vežbalo?

Cilj je bio da se kriminalizuju pobune građana protiv totalitarnih i korumpiranih režima, pa se onda vežbao vojni odgovor na takvo nešto, što je u najmanju ruku kontroverzno, da ne upotrebim neku drugu reč. Ali da se vratim pitanju da li je Brisel olako prešao preko činjenice da je Srbija, i pored upozorenja, učestvovala u vežbi sa Rusijom . U Srbiji se često smatra da, kad Zapad kaže da izražava zabrinutost, to nije neka ozbiljna kritika.

Šta je značila ta zabrinutost - videćemo kada 15. oktobra komesar Hann dođe u Beograd da nam prezentuje izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije. Tek tada ćemo znati da li je naše učešće u vežbi "Slovensko bratstvo" prošlo bez posledica. Nemojmo zaboraviti još nešto. Jedna od stvari koje su bile pomenute u onom famoznom pismu pet američkih kongresmena potpredsedniku Sjedinjenih Američkih Država Bajdenu - koje je Vučića sačekala kada je stigao u nedavnu posetu Vašingtonu - bilo je upravo učešće Srbije u toj kontroverznoj vojnoj vežbi.

Aleksandar Radić: Ne bih se složio sa gospođom Milić oko njene procene sadržaja vežbe "Slovensko bratstvo". Scenario te vežbe je veoma sličan scenariju vežbe "Srem 2014", koja je održana prošle godine na poligonu u Nikincima - i rekao bih da su oba bili politički korektni. Dobro, jeste jedan ruski general nešto rekao o protestima, ali scenariji tih vežbi su slični u svim zemljama sveta - bilo da je reč o članicama NATO pakta, Rusiji ili Kini. Svi su danas fokusirani na borbu protiv pobunjenika i terorista.

Po mom mišljenju poruka Zapada Srbiji je vrlo jasna. Oni nam poručuju - što je bilo, bilo je, ali da vidimo šta planirate u 2016. godini, jer su tokom leta iz Moskve stigli signali da se očekuje da će vojna saradnja iduće godine biti veća nego ove. Tek to će biti pravi test za srpsku politiku. Poruka Evropske unije i NATO pakta je vrlo jasna - pazite šta potpisujete i koje obaveze preuzimate. U kontekstu strateškog opredeljenja Srbije da se približava Evropskoj uniji i jača saradnju sa NATO savezom bilo bi prirodno da se ublaži saradnja sa Rusijom.

Jelena Milić: Htela bih samo da se osvrnem na ovo što je gospodin Radić rekao o sadrzaju vežbe. Jedna je stvar kada vežbate kako da zaustavite delovanje pobunjenika i terorista na nekoj tuđoj teritoriji, ali problem sa vojnom vežbom "Slovensko bratstvo" je što je to bila kriminalizacija ukrajinskog Evromajdana, što je to bila vežba kako da vojska spreči unutrašnju građansku pobunu.

Omer Karabeg: Ministar odbrane Srbije Bratislav Gašić nije zabrinut zbog primedbi Brisela. On kaže da je vojna saradnja Srbije sa Sjedinjenim Američkim Državama dominantna u odnosu na druge zemlje, znači i u odnosu na Rusiju.

Jelena Milić: Mi iz Centra za evroatlantske studije smo više puta javno kritikovali saopštenja State Departmenta - Hillary Clinton je bila prva koja je to rekla - da je vojna saradnja najbolji apekt bilateralne saradnje Srbije i SAD. Mislim da ta saopštenja ne vode računa o zločinima koje su srpske oružane snage počinile na Kosovu, da je to na neki način njihovo aboliranje. Mislim da su to bile površne ocene koje nikako ne služe uspostavljanju mehanizama tranzicione pravde bez kojih nema reformi sistema bezbednosti, niti otklona od prošlosti koja je opterećena ratnim zločinima.

Pomenula bih samo da je Fond za humanitarno pravo napravio veoma ozbiljan dosije o slučaju generala Dikovića, sadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Srbije, u kome su evidentirani zločini srpskih vojnih snaga na Kosovu za koje još niko nije odgovarao. Učešće naših nižerangiranih oficira na obuci u West Pointu ili negde drugo ne može se porediti sa političkom odlukom da se našim učešćem u zajedničkim vežbama da legitimiet Rusiji koja je pod sankcijama Zapada zbog aneksije Krima i rata u istočnoj Ukrajini. To više nije ni pitanje šta će reći NATO, SAD i EU. Mi smo sada u fazi kada bismo morali da kažemo šta je za nas na duže staze u najboljem interesu.

Aleksandar Radić: Činjenica je da je i po broju i po kvalitetu najznačajnija naša vojna saradnja saradnja sa Sjedinjenim Američkim Državama. Činjenica je takođe da postoji podrška Vašingtona i da nam Sjedinjene Američke Države pružaju vojnu pomoć. Uz američku pomoć u bazi Jug gradi se Centar za obuku jedinica za multinacionalne operacije, koji bi trebalo da ima regionalni karakter, i koji će po svom formatu obavljati zadatke namenjene članicama NATO pakta. Sve to dovoljno govori o poverenju koje Beograd uživa u Vašingtonu. Rekao bih da je na Zapadu prećutno prevladao stav da je postupanje Srbije prihvatljivo. Amerikanci prepoznaju Srbiju kao partnera i na Srbiji je da u budućnosti preciznije definiše svoju politiku.

Naravno, tabu tema je članstvo u NATO savezu. Kaže se da je to neprihvatljivo za javno mnjenje. To je bio stav svih vlada koje su bile na čelu Srbije posle 5. oktobra. Insistiranje na vojnoj neutralnosti bio je najlakši način da se izbegne rasprava o NATO paktu. Ja, međutim, spadam u one koji ne veruju da je moguće ostvariti evropsku budućnost Srbije, a da se pri tome izbegne članstvo u NATO savezu. Bez obzira što ne postoji formalni zahtev da se pre ulaska u Evropsku uniju pristupi NATO paktu, niti će takavog zahteva biti, za zemlje u tranziji, a pogotove za zemlje Zapadnog Balkana koje su bile u međusobnim konfliktima, članstvo u NATO paktu se podrazumeva.

Omer Karabeg: Rusija se često na međunarodnoj sceni ponaša kao zaštitnik Srbije. Ranije je takvu ulogu imala oko Kosova, dok je ove godine svojim vetom sprečila Savet bezbednosti da usvoji rezoluciju o srebreničkom genocidu. Koliko je vladajućoj garnituri u Srbiji bilo stalo da ne prođe ta rezolucija, najbolje govori nedavna izjava Aleksandra Vučića koji je neusvajanje rezolucije o Srebrenici proglasio jednom od dve najveće ovogodišnje pobede Srbije. Da li je bliska saradnja sa Moskvom, uključujući i vojnu, na neki način vraćanje duga Rusiji?

Jelena Milić: Ruski veto na rezoluciju o Srebenici nema nikakve veze sa naklonošću Rusije prema Srbiji. To jedino ima veze sa pozicioniranjem Rusije na globalnoj sceni i artikulisanjem njenih interesa. Srbija je bila potiv rezolucije o Srebrenici jer se u toj rezoluciji insistira na odgovornosti za zločine i zato joj je bio potreban ruski veto. Rusija je to odlično odradila, a srpski zvaničnici su ispali neodmereni. Pogledajte samo govor predsednika Nikolića koji je usred Ujedinjenih nacija, koje su osnivač Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde, otvoreno negirao genocid u Srebrenici koji je utvrđen presudama tih sudova. To je bio vrlo štetan potez za interese Srbije i to će nam se fakturisati kad-tad.

Što se tiče naše saradnje sa NATO savezom, mi smo pre devet meseci usvojili Individualni akcioni plan partnerstva sa NATO paktom, ali na njegovoj realizaciji nije ništa urađeno. Jedna od aktivnosti predviđenih tim planom je i jačanje demokratske kontrole nad oružanim snagama. To je stvar koju niko u Srbiji od 5. oktobra do danas nije stavio kao prioritet - i to nam se sveti.

Mi smo trenutno u ko zna kojoj aferi prisluškivanja. Imamo jedan potpuno diskreditovan skupštinski odbor za kontrolu službi bezbednosti koji tvrdi da su teroristi svuda oko nas. Srbija neće nikada od Rusiji dobiti podršku za jačanje demokratske kontrole oružanih snaga, niti Rusiju to zanima. To su stvari koje se mogu dobiti samo od Evropske unije i i NATO članica. To su problemi sa kojima se Srbija suočava, a ne kakve će biti performanse njenih jedinica u mirovnim misijama.

Omer Karabeg: Da li je politika sedenja na dve stolice posledica razlika između predsednika Nikolića i premijera Vučića? Za Vučića se govori da je prozapadno orijentisan, dok Nikolić ne krije da obožava Putina.

Aleksandar Radić: Mislm da je to crno-bela slika. To ne postoji. Tu se prepliću različiti interesi i unutar vlasti ne postoji podela na grupacije koje su striktno vezane za jednu ili drugu stranu. Možemo da govorimo samo o onome što vidimo na površini, a to je jedinstven stav srpske vlasti.

Jelena Milić: Ta podela je po meni wishful thinking zapadne zajednice koja bi volela da postoji takva situacija i da onda u takvom odnosu snaga kreira rešenja. Ono što sada vidimo - to su tri prilično različita centra artikulacije srpskih spoljnopolitičkih pozicija, što je apsolutno nedopustivo. To su premijer Srbije, ministar spoljnih poslova i predsednik Srbije. Pri tome ne postoji rasprava o spoljnoj politici u parlamentu, a to je jedino mesto gde bi trebalo da se ispoljavaju razlike. Inače, po mom misljenju u Srbiji postoje dva ključna centra koja opstruiraju okretanje Srbije prema Zapadu. Jedan je u sistemu bezbednosti, a drugi su ljudi koji imaju itekako velike ekonomske interese u poslovanju sa javnim i državnim preduzećima.

Oni vam, naravno, neće reći - mi ne želimo da idemo u evropske integracije, jer to znači kontrolu javnih i državnih preduzeća, a to nam seče granu na kojoj sedimo. Oni ne mogu da javno kažu da zbog toga ne žele da Srbija krene evropskim putem, ali će zato reći da se solidarišu sa bratskom Rusijom i da zbog toga neće u evropske integracije. Što se tiče bezbednosnih struktura, one vrlo dobro znaju da proces približavanja Evropskoj uniji podrazumeva i insistiranje na nastavku suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima.

Oni, takođe, ne mogu da kažu - mi smo protiv Evrope zato što se plašimo da će nas stići tranziciona pravda, nego će se zalagati da Srbija nipošto ne ide ka Evropskoj uniji i NATO paktu, već da jača saradnju sa Rusijom. A što se tiče interesa same Rusije, ja mislim da je dosta nategnuta ona teza da Rusija želi da Srbija bude njen trojanski konj u Evropskoj uniji, jer će Srbija, u najboljem slučaju, tek za nekih desetak godina ući u neku formu Evropske unije.

Ono do čega je Rusiji sada stalo jeste da pokaže da su devedesete godine, kad su istočnoevropske zemlje otišle u Evropsku uniju i NATO, bile jedan trenutak slabosti Rusije koji se više neće ponoviti. Zato Rusija sada nudi alternativu evropskim integracijama ukazujući na izazove sa kojima se Evropa danas susreće. Interes Rusije je da se u Srbiji smanji podrška evropskim integracijama i da se one snage, koje se zalažu za Evropu, optuže da protiv volje većine građana Srbije guraju zemlju ka Zapadu,

Omer Karabeg: Da li bliskost sa Moskvom u jednom trenutku može biti prepreka na putu Srbije ka Evropskoj uniji?

Aleksandar Radić: Naravno da može, ako se budu pogoršavali odnosi između vodećih sila Evropske unije i Moskve. A to bi se moglo dogoditi, kada bi se, recimo, u većim razmerama obnovili sukobi u Donjecku. Tada bi Brisel vršio pritisak na Srbiju se udalji od Moskve. Međutim, u ovom trenutku trend je drugačiji. Zajednički problemi na Bliskom i Srednjem istoku su izvesnoj meri približili Brisel i Moskvu. Primetna je blagonaklonost Brisela, uz određene rezerve i kritike, prema činjenici da je Rusija vojno ušla u sirijsku priču.

Jelena Milić: Ja mislim da je bliskost sa Moskvom već sada prepreka za demokratizaciju Srbije, a proces demokratizacije je jedan od glavnih kriterijuma za članstvo u Evropskoj uniji.

Omer Karabeg: U zaključku, dokle će Srbija sedeti na dve stolice, odnosno dokle će, s jedne strane Zapad, a s druge strane Rusija tolerisati tu politiku?

Aleksandar Radić: Ono što je u ovom trenutku važno je šta se planira za 2016. godinu. Ako srpski vrh želi da pošalje poruku Zapadu da će se distancirati od Rusije - naprosto neće iduće godine održati zajedničke vežbe sa Rusijom i vojnu saradnju s tom zemljom će svesti, recimo, na učešće srpskih vojnika u takmičenju u ratnim veštinama koje se održava iduće godine. To će zadovoljiti onaj većinski dio srpske javnosti koji podržava saradnju sa Rusijom, ali neće imati neki suštinski ni politički, ni bezbednosni značaj.

Međutim, kada je reč o mnogo važnijem pitanju, a to je ekonomski i politički uticaj Rusije, tu nema jasne linije. Ruski kapital i ruski uticaj, koji se ostvaruje preko tog kapitala, je prisutan i u zemljama Evropska unije, pa se, bez obzira na evropske ambicije Srbije, mora računati na značajno prisustvo Rusije i na našoj političkoj sceni. Šta god da uradite, kako god da gledate na stvari, valja računati s tim da je Rusija sila, koja se nalazi na istoku Evrope, i da će srpska politika uvek morati vrlo obazrivo da se kreće između Evropske unije i Rusije.

Jelena Milić: Ako Srbija želi da nastavi da deluje samodestruktivno, ona može i dalje da sedi na tom prividu od dve stolice, ali ja zaista ne vidim nikakve koristi od toga. Ne vidim šta nam to Rusija uopšte nudi zbog čega bismo morali da imamo specijalne obzire prema njoj. Rusija je tigar od papira i intervencije u Ukrajini i Siriji Putinu služe samo da skuplja političke poene kako bi odvratio pažnju od stanja ruske ekonomije i mnogih drugih problema. Za razliku od Rusije, Zapad nam je i geografski i vrednosno bliži. Zemlje Evropske unije su ekonomski mnogo i stabilnije i u jednom dužem periodu nisu imale međusobnih konflikata. To su po meni ključni argumenti kojima bi Srbija trebalo da se rukovodi kada donosi odluku o tome kojim putem treba da ide.