Rusija ne bi podržala otcjepljenje Republike Srpske

U najnovijem Mostu RSE razgovaralo se o politici Rusije prema Bosni i Hercegovini. Sagovornici su bili dva stručnjaka za međunarodne odnose - Miloš Šolaja, profesor Fakulteta političkih nauka u Banjaluci, i Ešref Kenan Rašidagić, vanredni profesor Fakulteta političkih nauka u Sarajevu.

Bilo je riječi o tome šta znači nedavna poruka Petra Ivancova, ruskog ambasadora u Sarajevu, da za Bosnu i Hercegovinu postoje i druge opcije osim Evropske unije, zašto je Rusija bila uzdržana na sednici Savjeta bezbjednosti kada se raspravljalo o produženju mandata snaga EUFOR-a u Bosni i Hercegovini, o vezama rukovodstva Republike Srpske sa Moskovom, da li bi Rusija podržala otcjepljenje Republike Srpske, zašto se Rusija protivi ulasku Bosne i Hercegovine u NATO pakt, kao i o tome da li bi Rusija pravila smetnje Bosni i Hercegovini na njenom putu ka Evropskoj uniji.

Omer Karabeg: Nedavno je Petar Ivancov, ruski ambasador u Bosni i Hercegovini, rekao da bi Bosna i Hercegovina, umjesto neuspjelih pokušaja da se pridruži Evropskoj uniji, trebalo da razmisli o jačem povezivanju sa zemljama kao što su Kina, Rusija i Turska. To je prvi put da je Rusija javno sugerisala Bosni i Hercegovini da potraži alternativu Evropskoj uniji. Rusija je i do sada imala rezerve prema euroatlanskom putu Bosne i Hercegovine, ali sada je vrlo otvoreno nastupila. Kako vi to tumačite?

Ešref Kenan Rašidagić: Politika Rusije prema Bosni i Hercegovini vrlo često se isključivo stavlja u kontekst posljednjih događanja vezanih za Ukrajinu. Međutim, bez obzira na povremenu drugačiju retoriku pojedinih predstavnika Rusije, ta politika je u cijelom poslijeratnom periodu igrala vrlo konstruktivnu ulogu u odnosu na Bosnu i Hercegovinu.

Tačno je to što ste rekli da Rusija prvi put iskazuje određene rezerve spram euroatlanskog puta Bosne i Hercegovine, što do sada nije radila. Ja, međutim, ne mislim da ona sada u potpunosti mijenja svoj odnos prema Bosni i Hercegovini i da će raditi na tome da oteža naš pristup euroatlantskim integracijama. Pitanje je da li bi ona, i kada bi to odlučila, imala načina i mogućnosti da tako nešto napravi.

Omer Karabeg: To da Rusija sada ima drugačiji stav prema Bosni i Hercegovini govori i činjenica da je na sjednici Savjeta bezbjednosti bila uzdržana prilikom glasanja o produžavanju mandata EUFOR-a.

Ešref Kenan Rašidagić: Bitan je moment kada se to desilo i u kom okruženju. Uzdržavanjem od glasanja ona je poslala neku vrstu diplomatske poruke Zapadu u vezi sa Bosnom i Hercegovinom, ali nije glasala protiv. Samo bi glas protiv bio nešto stvarno značajno.

Miloš Šolaja: Spoljnu politiku Rusije prema Bosni i Hercegovini ne možemo posmatrati izvan opšte koncepcije ruske spoljne politike koja je, kao što je poznato, počela da se mijenja nakon one čuvene konferencije o bezbjednosti u Minhenu 2007. godine, kada je Putin nagovijestio zaokret.

Suština tog zaokreta je da Rusija ne želi više da bude podizvođač, odnosno kooperant tranzicionih radova kojima rukovodi Zapad, nego želi da ostvari svoj uticaj i da bude ravnopravna. Ona vodi svoju politiku čiji su ciljevi što veći uticaj i što veća korist kako politička, tako i ekonomska.

Poruka koju je Rusija uputila uzdržavanjem od glasanja, kada se na sjednici Savjeta bezbjednosti razgovaralo o produženju mandata EUFOR-a nije nova, ona se mogla čuti i ranije, samo je neki nisu željeli da čuju. To je rezultat ruske spoljne politike, čiji je cilj jačanaje Rusije na međunarodnom planu, uključujući i nastojanje da se povrati nekadašnja uloga Sovjetskog saveza na svjetskoj sceni.

Omer Karabeg: Kažete da to nije nova politika , ali nikada ranije Rusija nije tako otvorena stavila pod znak pitanja evropski put Bosne i Hercegovine, kao što je to nedavno učinio ruski ambasador Ivancov. Zašto baš u ovom trenutku?

Miloš Šolaja: Procijenjeno je da je to moguće zbog prilično snažne uloge Rusije, ne samo u Bosni i Hercegovini, nego u regionu. Ta izjava pokazuje da Rusija želi da ima što jače partnere širom svijeta, a svakako i u regionima koji su joj u blizini. A jugoistok Evrope, odnosno Balkan, je jedan od tih regiona koji je interesantan ne samo Rusiji, nego i Turskoj, ali i Kini, što smo vidjeli u posljednje vrijeme.

Omer Karabeg: Da li je takav nastup Rusije prema Bosni i Hercegovine dio nove strategije Rusije prema Balkanu, posebno prema Srbiji i Bosni i Hercegovini? Na to je nedavno upozorila i njemačka kancelarka Merkel koja je rekla da Moskva nastoji da zemlje zapadnog Balkana učini ekonomski i politički zavisnim od Rusije?

Ešref Kenan Rašidagić: Činjenica je da su ruske tvrtke veoma mnogo investirale, ne samo na području Balkana, nego prije svega u centralnoj i istočnoj Europi, s tim što je područje Balkana posebno podložno uticaju te vrste zbog toga što je riječ o malim državama i slabim ekonomijama gdje jedna investicija, relativno mala u europskim i svjetskim okvirima, može značiti jako puno - i odatle možda strah da Rusija na taj način kupuje svoj uticaj u regionu.

S druge strane, vrlo je upitno koliko je područje Balkana strateški bitno za Rusiju i šta ona tu može učiniti. Ako je igdje mogla da pokaže zube i državama u regionu i Zapadu - to je bilo Kosovo. Srbija se veoma mnogo oslonila na podršku za koju je mislila da će je dobiti od Rusuje, kad je u pitanju Kosovo. Rusima je gotovo u bescjenje prodata naftna industrija u zamjenu za neki obećani uticaj. Šta je za uzvrat Srbija dobila? Apsolutno ništa.

Rusija je čak povukla i svoje trupe, koje je imala na teritoriji Kosova, sa kojima je mogla da ostvari neki uticaj u regionu. Ona je procijenila da joj to nije toliko bitno, da joj je preskupo da drži trupe na Kosovu, jer nema stvarnog interesa. Drugi primjer je Crna Gora, gdje su Rusi postali glavni investitori i pokupovali sve što vrijedi od tamošnjih nekretnina.

Međutim, to ni na koji način nije uticalo na opredjeljenje Crne Gore da pristupi NATO savezu. Ruski dužnosnici su oštro reagirali na namjeru Crne Gore da uđe u NATO pakt, ali bez obzira na sve investicije, oni to nisu mogli da blokiraju. I još nešto.

Ako govorimo o zaokretu u ruskoj spoljnoj politici, u čemu se slažem sa kolegom Šolajom, ako je tačno da Rusija sada pokazuje zube, onda je tužno da je nekadašnja imperija, od koje se tresao cijeli svijet, spala na to da se nateže sa Zapadom oko malih mikro država poput Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije.

Omer Karabeg: Rusija se već čvrsto usidrila u Republici Srpskoj. Njen predsjednik Milorad Dodik se stalno savjetuje sa ruskim ambasadorom, otvoreno podržava sve poteze Rusije i kritikuje Zapad.

Miloš Šolaja: Republika Srpska, koja nije subjekt međunarodnih odnosa u punom kapacitetu, u određenom smislu, koji je predviđen Dejtonskim sporazumom, ima mogućnosti da vodi spoljnu politiku i ostvaruje svoje ciljeve i interese. Rusija se pokazala kao vrlo zainteresovan i vrlo jak partner Republike Srpske, posebno kada je riječ o privatizacijama, koje su bile vrlo snažan ekonomski impuls.

Ekonomska saradnja podrazumijevala je i određene političke odnose u koje su bili uključeni ne samo ruski ambasador u Bosni i Hercegovini, koji ima česte kontakte sa institucijama Republike Srpske, nego i drugi visoki zvaničnici. Ne treba zaboraviti da Aleksandar Bocan Harčenko, bivši ambasador u Bosni i Hercegovini, spada u sam vrh ruske dipomatije što govori o tome da Bosna i Hercegovina zauzima visoku poziciju u spoljnoj politici Rusije.

Isto tako, činjenica je da se predsjednik Putin samo u ovoj godini tri puta sastao sa predsjednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom. Sve to govori o političkim namjerama, ciljevima i interesima Rusije. Rusija je velika sila, htio to neko da prizna ili ne. Stvoren je interesantan okvir i politički ambijent povezivanja Republike Srpske i Rusije.

Zapad se tome protivi jer mu to ne odgovara, ali zar se i ljudi sa Zapada nisu mogli da ponašaju na taj način prema Republici Srpskoj. Činjenica je da se ruska i zapadna ekonomska filozofija razlikuju.

Ako se vežete za Evropsku uniju i NATO pakt, investicije vam dolaze tek kada postanete njihovi članovi, a Rusija je investirala odmah. Jedan ozbiljan državnik naravno da će ići prema onome ko će mu omogućiti da što prije ostvari jaku ekonomsku, a time i političku poziciju.

Ešref Kenan Rašidagić: Dodik se ponaša realno i traži saveznike tamo gdje može da ostvari svoje ciljeve. Da li se nekom sviđa ili ne - to je druga stvar. Možda bi bilo bolje upitati se zašto se drugi političari u Bosni i Hercegovini i zašto se centralne vlasti toliko ustežu od saradnje i kontakata sa Rusijom.

Zašto postoji neka vrsta sumnjičavosti kada je u pitanju sve što se tiče ruske politike? Rusija je, ako ništa, jako bitna država za Bosnu i Hercegovinu. Ona je veliki investitor i jedini izvor energenta o kojem ovisi dosta veliki dio populacije ove zemlje. To je plin koji nam dolazi isključivo iz Rusije. Tako da bi po logici stvari svaki dobar političar trebao da radi na tome da ostvari što bolje odnose sa Rusijom.

Inače, bez obzira na svu retoriku koja se čuje u posljednje vrijeme, mislim da Bosna i Hercegovina nema potencijal da se pretvori u neku novu tačku sukoba između Istoka i Zapada. Ona nije toliko bitna ni jednoj ni drugoj strani, nema resursa, niti ima značajan strateški položaj.

Omer Karabeg: Da li bi Rusija podržala otcjepljenje Republike Srpske, što je Dodikov cilj od koga on nikada nije odustao?

Miloš Šolaja: Nisam siguran da je to Dodikov cilj, ali je činjenica da on tu mogućnost koristi u unutrašnjim relacijama. Jer, činjenica je da pored ideje o separaciji Republike Srpske kod Hrvata postoji ideja o separaciji zapadne Hercegovine, kao što kod izvjesnih političkih krugova u Sarajevu postoji ideja o centalizaciji Bosne i Hercegovine. To je posljedica unutrašnje kompleksnosti Bosne i Hercegovine.

Međutim, mi ne treba da igramo te igre, nego treba pokušati da tu unutrašnju kompleksnost pretvorimo u našu prednost. Ako imamo hrvatski nacionalni korpus, koji je bliži saradnji sa NATO paktom i Evropskom unijom, ako postoji probošnjački, odnosno islamski korpus, koji je bliži saradnji sa islamskim zemljama, i ako postoji pravoslavni korpus koji može da ostvari veze sa svijetom koji predvodi Rusija - zašto da to sve ne iskoristimo i ne pokušamo da iz toga izvučemo zajedničku korist.

Zašto se zajedničke institucije ne bi okrenule i prema Rusiji, ne samo prema Evropskoj uniji? Ali političke elite u Bosni i Hercegovini nemaju baš mnogo želje da se otvore prema bilo kome, pa ni prema Evropskoj uniji, jer bi tada nestale sa političke scene. Druga stvar su geostrateški interesi Rusije. Rusija ima tradicionalnu potrebu da bude prisutna na jugoistoku Evrope, jer je to region koji je blizu i Turske i Sredozemnog mora.

U pitanju su geopolitičke težnje kojih se velike sile nikada ne odriču. One ih samo modifikuju. Nekad su vidljivije, a nekad manje vidljive, ali je činjenica da je kontrola prolaza između Crnog i Sredozemnog mora i danas, kao i prije 200 ili 500 godina, za Rusiju bila jako važna.

Omer Karabeg: Niste mi odgovorili na pitanje kakav odnos ima Rusija prema Dodikovim izjavama o otcjepljenju Republike Srpske. One su možda samo retoričke, ali stalno se ponavljaju.

Miloš Šolaja: Mislim da Rusija nema neku potrebu da podržava samostalnost i nezavisnost Republike Srpske. Rusija je, kao učesnik u kreaciji Dejtonskog mirovnog sporazuma, i jedan od njegovih garanata. Mislim da je Rusija apsolutno zadovoljna ovakvom unutrašnjom organizacijom i političkim sistemom Bosne i Hercegovine.

Imao sam priliku da razgovaram sa nekim ruskim diplomatima koji su mi rekli da jačanje ruske pozicije u Republici Srpskoj nije krajnji cilj ruske spoljne politike nego jačanje njene pozicije, naročito energetske, u cijeloj Bosni i Hercegovini. Taj prostor bi Rusija morala napustiti kada bi priznala Republiku Srpsku. Za nju je bolje da bude partner cijele Bosne i Hercegovine nego samo Republike Srpske.

Ešref Kenan Rašidagić: Rusija nije sklona podržavanju takvih avanturističkih poteza dužnosnika srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Kada je dolazilo do kriznih situacija, kao što su bile najava referenduma o otcjepljenju ili prijetnja povlačenjem predstavnika Republike Srpske iz državnog parlamenta, Rusija nije ohrabrivala retoriku koja je imala za cilj dalje zaoštravanje odnosa ili čak raspad Bosne i Hercegovine.

Istina, bilo je izjava podrške takvim potezima koje su često citirane u štampi, ali to su bile izjave nekih četvororazrednih vladinih dužnosnika ili penzioniranih ruskih pukovnika. To nikada nisu bili izrazi podrške zvanične Moskve. U politici velikih sila simpatije i istorijske veze igraju ulogu samo u onoj mjeri u kojoj su korisne za ciljeve vanjske politike koji se trenutno pokušavaju sprovesti.

U pojedinim medijima Rusija se često predstavlja kao majka zaštitnica ovog ili onog naroda. Te stvari u politici velikih država i velikih sila ne postoje. Da emocije igraju neku ulogu, Rusija bi reagirala na Kosovu, gdje je imala i svoje trupe. I u Republici Srpskoj, prilikom najava o raspisivanju referenduma, Rusija očito nije podržala tu vrstu avanturizma.

Omer Karabeg: Vi, dakle, smatrate da Rusija ne bi podržala otcjepljenje Republike Srpske, jer to nije u njenom interesu?

Ešref Kenan Rašidagić: Ne može se proglasiti otcjepljenje preko noći. To bi morao biti rezultat dugoročnog procesa disolucije, a prvi korak je raspisivanje referenduma. Rusija nije podržala ni taj prvi korak, pa je možda izlišno postavljati pitanje da li bi ona podržala nezavisnost Republike Srpske, jer ne vidim mogućnost da bi neko mogao proglasiti tu nezavisnost preko noći. Ne vidim da je to pitanje sada relevantno.

Omer Karabeg: U kojoj mjeri prisustvo snaga EUFOR-a, to jeste vojnih snaga Evropske unije, ma koliko one malobrojne bile, ograničava širenje ruskog uticaja u Bosni i Hercegovini?

Ešref Kenan Rašidagić: Snage EUFOR-a su praktično zanemarive. Ako pogledate podatke na web stranici EUFOR-a, vidjećete da su te efektive zapravo vrlo simbolične, praktično se radi o osoblju glavnog štaba. EUFOR je bitan u simboličnom smislu, jer zahvaljujući autoritetu, koji dobija od Vijeća sigurnosti Ujedinjenih naroda, predstavlja garant stabilnosti i opstojnosti Bosne i Hercegovine.

EUFOR ima političku ulogu i Europska unija i NATO preko njega ostvaruju određenu ulogu u osiguranju pravca kojim će se kretati Bosna i Hercegovina. U tom smislu EUFOR je ovdje bitan faktor, a, s druge strane, teško je zamisliti situaciju u kojoj on predstavlja neku vrstu brane širenju ruskog uticaja. Ruski uticaj se ne ostvaruje kroz prisustvo vojnih efektiva nego putem investicaja.

Omer Karabeg: U zaključku, može li Rusija svojim akcijama da uspori put Bosne i Hercegovine prema Evropskoj uniji?

Miloš Šolaja: Rusija je više puta rekla da vidi Bosnu i Hercegovinu u Evropskoj uniju, ali bez stranih agencija koje upravljaju Bosnom i Hercegovinom, u koje spada i vojni dio. To je jedan od razloga zašto Rusija nije dala saglasnost na produžavanje mandata EUFOR-a. Sasvim je izvjesno da Bosna i Hercegovina neće ući u Evropsku uniju ni sa OHR-om, ni sa NATO misijom, ni sa EUFOR-om.

EUFOR je više stvar unutrašnjih evropskih politika koje se okupljaju oko jedine vojne misije Evropske unije u Evropi, a to je i stvar odnosa između Evropske unije i NATO pakta. Njima je to prisustvo važno više u simboličkom smislu. Realno gledajući, to nije vojna snaga koja bi mogla da interveniše u slučaju poremećaja mira u Bosni i Hercegovini.

Ona bi mogla da interveniše jedino upozorenjem. Bosna i Hercegovina bez stranih organizacija sa unutrašnjim, a ne spoljnim suverenitetom, sposobna da samostalno provodi političke i pravne procedure - to je cilj kome treba težiti. Rusija nema ništa protiv takve Bosne i Hercegovine u Evropskoj uniji.

Omer Karabeg: Da li je Rusija protiv toga da Bosna i Hercegovina uđe u NATO pakt?

Miloš Šolaja: Da. To je apsolutno pozicija Rusije i ona je to više puta iskazala. Počela je da iskazuje taj stav još u vrijeme kada se Hrvatska približavala NATO paktu. Tada je otvoreno rekla da se ne slaže s tim, mada njene reakcije nisu bile tako oštre. Čitav niz zemalja na zapadnom Balkanu - Crna Gora, Srbija, Makedonija i Bosna i Hercegovina nisu u tom vojnom savezu. Pozicija Srbije je vojna neutralnost i sasvim je sigurno da će Rusija nastojati da pojača unutrašnji otpor u toj zemlji prema evroatlantskoj integraciji.

Ešref Kenan Rašidagić: Što se tiče pristupanja Europskoj uniji, mislim da je to za sve zemlje regiona na neki način završena priča, s tim što će ona duže potrajati. Srbija je kandidat, a kad vas jednom potvrde kao kandidata, onda je otprilike ta priča završena.

Ako se Rusija nije baš pretjerano bunila zbog takve orijentacije Srbije, ne mislim da će se drukčije ponašati i kad je u pitanju Bosna i Hercegovina. Pitanje širenja NATO pakta je u neku ruku druga priča, bez obzira što iskreno mislim da Rusija ne strahuje toliko od približavanja zemalja Balkana NATO paktu, jer to izravno ne ugrožava njene interese, s obzirom da ona ne graniči sa tim zemljama.

Prema tome, Bosna i Hercegovina u tom pogledu nije bitna za Rusiju. Međutim, Rusija se principijelno protivi širenju NATO pakta, jer sebe vidi kao predvodnicu zemalja koje su na meti tog saveza, pa vjerujem da neće biti presretna ako se i Bosna i Hercegovina jednog dana nađe u tom vojnom savezu. Drugo je pitanje da li će ona aktivno raditi na sprečavanju i usporavanju pristupanja naše zemlje NATO paktu i koliko ima mogućnosti za to.

Omer Karabeg: Dakle, Rusija se neće mnogo protiviti ulasku Bosne i Hercegovine u Evropsku uniju, ali bi se možda mogla protiviti njenom ulasku u NATO pakt?

Ešref Kenan Rašidagić: Otprilike tako. S tim što se Rusija ne bi protivila njenom ulasku u NATO pakt zato što joj je Bosna i Hercegovina jako bitna, nego zato što se Rusija principijelno protivi širenju uticaja NATO saveza, jer opravdano smatra da je ona dežurni neprijatelj tog saveza i raison d'etre njegovog postojanja.

Pitanje je, međutim, da li bi zbog pristupanja Bosne i Hercegovine NATO paktu Rusija ušla u otvorenu konfrontaciju sa tim savezom, jer ne vidim da, osim tog principijelnog neslaganja sa politikom proširenja NATO pakta, Rusija ima neki poseban strateški interes u Bosni i Hercegovini. Ako je u pitanju pristup toplim morima, Crna Gora je tu mnogo bitnija, a svojedobno je bila i Bugarska, ali Rusija ni u jednom ni u drugom slučaju nije mogla ništa učiniti.

Miloš Šolaja: Rusija je 2009. godine pokrenula inicijativu o zajedničkoj evropskoj bezbjednosti, koja je podrazumijevala da se sve države u Evropi, kao i organizacije tipa NATO pakta, Evropske unuje, Organizacije za bezbjednost i saradnju i tako dalje, uključe u tu inicijativu i da bezbjednost nijedne države i organizacije ne bude građena na račun drugih.

Tu inicijativu niko nije podržao i od tada je Rusija počela sa snažnijom retorikom protiv NATO pakta i protivi se njegovom proširenju. Tako je bilo kad se radilo o pristupanju NATO paktu Hrvatske i Albanije, a tako je i sada kada su u pitanju Crna Gora i Bosna i Hercegovina.