Ko to ponižava Srbiju?

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome zašto lideri Srbije sve češće govore o ponižavanju Srbije. Sagovornici su bili Sonja Biserko, predsednica Helšinskog odbora za ljudska prava Srbije, i Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada.

Bilo je reči o tome da li neko stvarno ponižava Srbiju ili se radi o populističkoj floskuli, kako je incident sa albanskim dronom iskorišćen za širenje mržnje prema Albancima koji žive u Srbiji, zašto je rezolucija Evropskog parlamenta o Šešelju protumačena kao uvreda Srbije, zašto se srpski vrh nije ogradio od Šešeljevih priča o velikoj Srbije, zašto je reč ponižavanje rezervisana samo za Zapad i za susede, a nikada za Rusiju, kako se priča o ponižavanju Srbije odražava na odnose u regionu, zašto Dačić uporno ponavlja da Srbija nije banana država, kao i tome da li priča o ponižavanju Srbije služi da se skrene pažnja sa teških ekonomskih problema.

Omer Karabeg: Kako tumačite sve češće pominjanje ponižavanja Srbije. O tome najčešće govori premijer Vučić, ali i ostali funkcioneri to ponavljaju za njim.

Sonja Biserko: Prvo treba reći da se Srbija generalno oseća poniženom s obzirom na pojačano siromaštvo, samoizolaciju i odsustvo bilo kakve nade da može biti bolje. To osećanje je svakim danom sve jače. Ova vlada koristi to osećanje, ali na vrlo pogrešan način. Umesto da otvara perspektivu, ona svaki svoj neuspeh tumači kao poniženje. Ona optužuje druge, pre svega zemlje u regionu, a onda i Evropsku uniju, da ponižavaju Srbiju - bilo da je reč o uslovima koje Srbija mora da ispuni na svom putu prema Uniji, bilo da je reč o odnosima u regionu. Svaki incident se stavlja u kontekst poniženja.

Aleksandar Popov: Ovde se naširoko priča o poniženjima koje su nam priredili albanski premijer Edi Rama svojom izjavom o nezavisnosti Kosova i Evropski parlament rezolucijom o Šešelju, ali niko ne spominje samoponižavanje kojem mi sami sebe izlažemo. Uzmimo samo energetski sporazum sa Rusijom.

Mi smo pod krajnje ponižavajućim uslovima maltene poklonili Naftnu industriju Srbije Rusiji uz dva opravdanja - da će nam Rusija pomoći da odbranimo Kosovo i da ćemo imati značajne prihode od Južnog toka. U međuvremenu se desilo da je Rusija anektirala Krim i time legalizovala otcepljenje Kosova, a naši zvaničnici su preko konferencije za štampu Putina i Erdogana saznali da je Južni tok pokojni i da od toga ništa neće biti.

Kao šlag na tortu ruski ambasador Čepurin je, na pitanje ko će obeštetiti Srbiju zbog svega toga, cinično rekao: "Neka se obrate Briselu". Narodski rečeno - mi smo debelo namagarčeni i to svojom krivicom. Ne treba niko drugi da nas ponižava, jer mi to bolje radimo od njih.

Omer Karabeg: Čini mi se da je serija izjava o ponižavanju Srbije počela sa onim dronom, na kome je bila zastava velike Albanije, koji se pojavio iznad beogradskog stadiona na kome se igrala utakmica Srbija-Albanija. Tada su svi u horu govorili da je to bio pokušaj da se ponizi Srbija.

Sonja Biserko: To isto može da se kaže i za Šešeljevu priču o velikoj Srbiji koju je on aktuelizovao nakon povratka iz Haga. To je, zapravo, bio srpski dron koji je ugrozio Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Kosovo. Osnovno je pitanje ko je imao interes da se albanski dron pojavi u tom momentu. Meni ta priča nije do kraja jasna pogotovo kad je reč o ponašanju naše vlade. Dron je iskorišćen da bi se retorikom o ponižavanju Srbije otklonile sumnje desnog bloka u pogledu budućeg statusa Kosova time što će se još jednom ponoviti da Srbija nikada neće priznati kosovsku nezavisnost.

Omer Karabeg: Zanimljivo je kako je vlada Srbije reagovala na rezoluciju Evropskog parlamenta o Šeselju. Vučić je rekao da Srbija nije vreća za udaranje i da je reč o želji da se naškodi Srbiji. Zašto se Srbija jednostavno nije ogradila od Šešeljevih izjava? Šta bi to koštalo Vučića i Nikolića koji su i onako u sukobu sa Šešeljom?

Aleksandar Popov: Kada je Šešelj pušten i kada je prvi put izašao u javnost, a možda i pre toga, vlada Srbije je samo trebalo da izjavi da čvrsto podržava integritet svojih suseda i da teži da s njima razvija što bolje prijateljske odnose. U tom slučaju ne bi morala da se ograđuje od bilo kakvih Šešeljevih izjava, jer ona nije ni dala garancije za Šešelja kada je on puštan iz haškog zatvora - i to bezuslovno.

Sonja Biserko: Rezolucija Evropskog parlamenta o Šešelju je posledica ćutanja srpske vlade. To je bila reakcija Evropske unije, nije tu reč samo o Hrvatskoj koja je inicirala tu rezoluciju. Radi se o tome da je istup Šešelja otvorio pitanje odgovornosti Srbije za sve ono što se dešavalo u ratovima devedesetih godina. Srbija je propustila priliku da se na jasan način distancira od Miloševićeve politike, pre svega od politike velike Srbije. Takvim ponašanjem sadašnja vlast je pokazala ignorantski stav prema ratnim zločinima i na neki način reafirmisala radikalni nacionalizam koji opasno ugrožava evropsku orijentaciju Srbije.

Omer Karabeg: Cela ova stvar oko Šešelja dosta je pokvarila regionalne odnose. Srbija je uputila oštre reči Hrvatskoj koja je inicirala rezoluciju Evropskog parlamenta o Šešelju, a Vučić je, aludirajići na Hrvate, rekao: "Jasno nam je šta misle o nama i šta nam žele, ali mi smo malo bolji prijatelji nego oni nama". Onda je Hrvatska odgovorila, pa je Srbija uzvratila - i ponovo imamo nesporazume na liniji Beograd-Zagreb.

Aleksandar Popov: Ovo nije prvi takav slučaj. Svedoci smo da se takve stvari događaju u regionu od početka normalizacije odnosa u 2000. godini. To ide po sistemu vruće-hladno. Bilo je perioda čak i srdačnih odnosa. Setimo se samo Tadićevog i Josipovićevog susreta u Opatiji bez kravata - da bi posle nastupilo zahlađenje. Suština cele te priče je u tome što se bilateralni odnosi često zloupotrebljavaju za potrebe unutrašnje politike. To se najčešće dešava u vreme izbora ili nekih drugih kampanja.

Sada imamo ping-pong između Zagreba i Beograda u kome je sa srpske strane glavni igrač Aleksandar Vulin, dok sa hrvatske imamo više igrača. To potraje izvesno vreme, pa onda prestane, ali nevolja je u tome što taj politički ping-pong, ne samo da zaledi odnose Beograda i Zagreba, nego ih i unazadi, pa onda treba dosta vremena da se stvari vrate u normalu.

Omer Karabeg: Vučić stalno govori da je Srbija faktor mira u regionu. Kako se u to uklapa priča o ponižavanju Srbije?

Sonja Biserko: To je neka vrsta šizofrenije ovog društva i političara koji nisu sposobni da iskorače u odnosu na prošlost. Mi se stalno krećemo na trasi između glorifikovane prošlosti i frustrirajuće sadašnjosti. Šešeljev povratak je u stvari bio katalizator takvog duhovnog stanja i društvene atmosfere. Jer, duh prošlosti je još uvek prisutan i postaje dominantan u svakoj kritičnoj situaciji.

Svaki čas se reafirmiše teza da Srbija nije bila u ratu, da su rat pokrenule secesionističke republike, da je u Bosni radikalni islam, a teroristi na Kosovu. Povratak Šešelja je doživljen kao jedna vrsta trijumfa, jer se on vraća neosuđen. U isto vreme lansira se teza da je njegovo puštanje na slobodu, zapravo, nova zavera Zapada protiv ove vlade, pogotovo protiv premijera Vučića.

Aleksandar Popov: Ovde postoji mentalitetski problem, a to je naša megalomanija. Mi smo devedesetih godina bili nebeski narod i brana Novom svetskom poretku. Koja je to samo bila svest o nekoj sopstvenoj veličini! Onda smo imali Jeremića, koji je prosipao tezu o tome da smo mi lideri u regionu, što je samo živciralo naše susede.

Zapad igra igru štapa i šargarepe. Šargarepa je to što hvale neke poteze Srbije i govore o njenom značaju u regionu kako bi nas ohrabrili da istrajemo na evropskom putu, ali nas i ukore kada laviramo između Evrope i Rusije. Tada stiže ono što naši lideri zovu ponižavanje, odosno opomena da se tako više ne može i da se Srbija mora vratiti na evropski put.

Jedan veliki ukor, koji se u našim medijima ne pominje, je i to da, uprkos svim našim nadanjima, nismo započeli pregovore o pristupanju Evropskoj uniji. To je još jedno upozorenje da smo mi loši đaci i da Evropa s priličnim podozrenjem gleda na nas.

Omer Karabeg: Gospodine Popov, vi ste pomenli odnos Srbije prema Rusiji. Srpski lideri govore da ih svako ponižava osim Rusije, a Rusija ih je najviše ponizila kada je odustala od Južnog toka, a da ih prethodno o tome nije ni obavestila, nego su to saznali iz novina.

Aleksandar Popov: Mi smo, kao što sam rekao, namagarčeni i sada je veliki problem naših političara kako da to saopšte javnosti. Ministar energetike Antić je pokušao da to relativizuje time što je rekao da je Južni tok privremeno obustavljen, mada je iz Moskve jasno rečeno da to nije zarez, nego tačka. Kako sada saopštiti građanima Srbije da je ugovor sa Rusima napravljen na njihovu štetu i da će nas to debelo koštati?

Rusima je jeftino prodat Naftagas koji za samo jednu godinu napravi dobit koliko je ukupno plaćen. Sve je pogrešno urađeno i neko bi za to morao da odgovara. Vlast to ne sme da saopšti građanima, pa se priča o ponižavanju koje dolazi sa Zapada, a ne od našeg omiljenog zaštitnika - Rusije, koja nam napravi štetu kad god može.

Sonja Biserko: Odnos Srbije prema Rusiji zasnovan je na jednoj iluziji, na mitu koji se stalno hrani pričama da mi pripadamo istom civilizacijskom krugu - pravoslavlju, a da Zapad pokušava da uništi taj naš identitet. Međutim, u Evropskoj uniji već postoje tri pravoslavne zemlje - to su Rumunija, Bugarska i Grčka i ne može se reći da one, naročito Grčka, ne neguje svoj pravoslavni identitet.

Omer Karabeg: Gospođa Biserko je pomenula priču o zaveri. Tu priču lansira ministar Vulin koji često iznosi ono što sam Vučić neće javno da kaže. Vulin je rekao da iza svega stoji Amerika koja je izdejstvovala puštanje Šešelja iz zatvora Haškog tribunala da bi rušio srpsku vladu.

Zastava Srbije

Aleksandar Popov: Mislim da je ta priča krajnje kontraproduktivna. Čak mi se čini da je to bila Vulinova solo igra. Ne izgleda mi da je on govorio umesto premijera, kao što često čini, ali je činjenica da smo nakon toga morali da “peglamo“ odnose sa Amerikancima.

Sonja Biserko: Mislim da je Vulin megafon našeg premijera i da je ta teza prevladavala u reakcijama na Šešelja. Nije samo Vulin o tome govorio nego i drugi.

Omer Karabeg: I ubistvo srpskog navijača u Istambulu proglašeno je ponižavanjem Srbije.

Aleksandar Popov: Zaboravili smo šta se desilo sa francuskim navijačem Brisom Tatonom, koji je 2009. godine ubijen u Beogradu. Ispalo je da je to uradila jedna grupa huligana i da država s tim nema nikakve veze, a suđenje za to ubistvo bilo je krajnje kontroverzno. Zaboravljajući na taj slučaj mi sada, kada je ubijen naš navijač, što je velika tragedija, govorimo o ponižavanju. A trebalo je reći da očekujemo od Turske da reši taj slučaj, da otkrije krivca i da ga kazni.

Omer Karabeg: Srpski konzul u Turskoj je izjavio da je to bio gest neprijateljstva u vreme kada se Srbiji zabija nož u leđa sa svih strana.

Sonja Biserko: Turska vlada i njen premijer pozvali su našu vladu i našeg premijera i izvinjavali se. Odmah su pokrenuli istragu. Uhapšen je osumnjičeni. Turska država je uradila sve da se tim ubistvom pozabavi na najozbiljniji način. Srbija, međutim, taj događaj koristi da demonizuje Tursku koja je važan regionalni partner. Umesto da razvijamo regionalne odnose, ne samo sa Turskom, nego i sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom i drugim zemljama u regionu, plasira se priča o ponižavanju i o potrebi da vratimo dostojanstvo. To je vraćanje dostojanstva na pogrešan način.

Aleksandar Popov: Setimo se samo slučaja drona i načina na koji smo hteli da povratimo to povređeno dostojanstvo. Sve se svelo na demoliranje pekara Albanaca po Vojvodini. U Novom Sadu je demolirano osam pekara. Zamislite kakva bi slika otišla u svet i koje bi posledice sve to imalo da nismo uspeli da sakupimo 1.500 ljudi da protestuju zbog toga.

Policija je tri dana tolerisala uništavanje pekara, da bi tek nakon toga u Novi Sad došao direktor policije Veljović, pa su onda postavili automobile ispred svake pekare. To je najgori mogući odgovor na navodno ponižavanje Srbije. Time mi sami sebe još više ponižavamo i prikazujemo se u izuzetno ružnom svetlu.

Omer Karabeg: Vesna Pešić je ovu priču o ponižavanju nazvala kalimero politikom uvređene Srbije.

Aleksandar Popov: I meni sve ovo liči na neku stalnu kuknjavu. Stvarno ima tog kalimero sindroma - te nepravda je ovo, te nepravda je ono, a ne gledamo zašto je do nečega došlo. Kad slušate izjave naših ključnih političara, pa i premijera, one su prepune emocija, kao da igramo neku tragediju u kojoj se njeni junaci žrtvuju za narod i državu, umesto da hladne glave razmislimo šta nam je najbolje činiti. Nekada smo imali diplomatiju koja je bila itekako dobra i profesionalna i koja je znala da parira mnogim izazovima u svetu. A šta imamo sada?

Omer Karabeg: Ivica Dačić stalno govori da Srbija nije banana država. I ostali funkcioneri često kažu: "Mi nismo mali, mi smo jaki i poštovani u svetu".

Sonja Biserko: Ta priča služi da se zamagli realnost u kojoj živimo i nesposobnost da se nešto uradi da bi nam bilo bolje. Srbija je neuređena država. Sve zavisi od jednog čoveka, a institicije nisu sposobne da se bave nagomilanim problemima.

Ova vlada se pokazala nesposobnom da se na adekvatan način bavi prošlošću. Imamo poslanika vladajuće partije koji radi na uništavanju jedne važne institucije za Srbiju, a to je Sud za ratne zločine. Temeljno se radi na diskvalifikovanju i diskreditaciji tog suda, verovatno sa idejom da se on rasturi. A taj sud direktno sarađuje sa Haškim tribunalom i ima direktan pristup tamošnjoj dokumentaciji.

Mislim da je to ono što najviše smeta ovdašnjim vlastima. Poslanik koji je na čelu te kampanje je gospodin Milovan Drecun koji se se kao ratni huškač pominje u jednoj od istražnih radnji Tužilaštva. Uništava se sve ono što bi moglo da doprinese razumevanja svega što se dešavalo devedesetih godina.

Preskače se odgovornost Miloševića i njegove partije i svih onih partija koje su sa njim sarađivale u to vreme, a sva odgovornost za tešku situaciju u kojoj se nalazi Srbija stavlja se na leđa Demokratske stranke i vlada koje su došle posle pada Miloševića. Naravno da one snose veliki deo odgovornosti, ali mislim da ipak najveću odgovornost snosi projekat čiji je izvođač bio Slobodan Milošević.

Omer Karabeg: Da li je stvarni cilj priče o ponižavanju skretanje pažnje sa ogromnih ekonomskih problema - nezaposlenosti, bede i smanjivanja plata i penzija?

Aleksandar Popov: Mislim da to jeste indirektni cilj. To bi mogao da bude jedan od načina nacionalnog homogenizovanja. Logika je otprilike sledeća: svet nas ponižava, moramo se homogenizovati i odbraniti od tog ponižavanja, manite se penzija i plata. Narodu se poručuje da nas svet ne razume, da nas mrzi i da mi nemamo kud nego da se okrenemo sami sebi. To, međutim, može samo jedno vreme da drži vodu, ali ne dugo. I Milošević je imao svoj patent za rešavanje kriza. Kada bi upao u krizu, on je izazivao novu, veću krizu kako bi ona manja pala u zaborav. Bojim se da se taj patent ne ponovi i ovaj put.

Sonja Biserko: Mislim da mi imamo konstantnu homogenizaciju srpskog naroda. Stalno se skreće pažnja na opasnosti koje vrebaju iz regiona i sa Zapada. Sve to je praćeno sprečavanjem pluralizacije i bilo kakvog drugačijeg mišljenja. Svaki disonantni glas se odmah stavlja na stub srama i protiv njega se pokreće kampanja.