U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa vođena je polemika o autonomiji Vojvodine. Sagovornici su bili dva politikologa - Slobodan Samardžić, profesor Fakulteta političkih nauka iz Beograda i Jovan Komšić, profesor Ekonomskog fakuleta iz Novog Sada.
Bilo je reči o tome da li su nedavnom odlukom Ustavnog suda Srbije, kojom su ukinute mnoge dosadašnje nadležnosti Vojvodine, bitno ugrožena prava građana te pokrajine, kakva je autonomija moguća po Ustavu Srbije, u kome je ta država definisana kao unitarna, zašto Vojvodina ne može imati svoje predstavništvo u Briselu dok takva predstavništva mogu imati Kragujevac i Niš, zašto Novi Sad ne može biti glavni grad Vojvodine, kakav je položaj regiona u Srbiji, a kakav u evropskim državama, koliko je u Vojvodini jak separatizam, ko se zalaže da Vojvodina bude republika, kao i o tome da li može doći do internacionalizacije problema Vojvodine.
Jovan Komšić: Mislim da jesu bitno ugrožena, jer član 12 Ustava Srbije garantuje lokalnu i pokrajinsku autonomiju kao oblik ograničavanja državne vlasti. Međutim, posle tog darežljivog garantovanja autonomije Ustav ostavlja dovoljno prostora da se zakonima bitno ograniči to načelno garantovano pravo.
Slobodan Samardžić: Mislim da je ustavni koncept teritorijalne autonomije, koji je dat u Ustavu iz 2006. godine dobar, racionalan i funkcionalan za Srbiju i da je osnovni problem u tome što su Zakon o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine i pokrajinski statut ignorisali te odredbe i Vojvodini dali mnoge nadležnosti kojih nema u Ustavu. Zbog toga je Ustavni sud morao da reaguje.
Slobodan Samardžić: To ne smatram samo ja i moja stranka, Demokratska stranka Srbija, koja je još 2009. godine na to ukazala, to smatra i Ustavni sud Srbije i to je pokazao svojom odlukom.
Jovan Komšić: Mislim da je sam pojam autonomije u tekstu Ustava Srbije problematičan. Autonomija podrazumeva mogućost da se određena pitanja mogu uređivati na nivou niže zajednice, dok Ustav Srbije nudi fasadnu autonomiju. Tu ne može biti reči o evropskom poimanju teritorijalne autonomije.
Slobodan Samardžić: Evropa nema jedinstven pojam autonomije. Tu ima bar 15-20 koncepata, koliko i država koje dopuštaju autonomiju u svojim teritorijalnim uređenjima. Mi se u Srbiji moramo držati koncepta autonomije kako je on definisan u našem ustavu. To je koncept kakav ima unitarna država i on se svakako razlikuje od koncepta autonomije kakav postoji u regionalnoj državi.
Jovan Komšić: Upravo na tim primerima možemo videti koliko su Ustav i njegovi interpretatori u sukobu sa životom. Svaka lokalna samouprava ima pravo na predstavništvo i na određen oblik međunarodne saradnje. Kragujevac ima svoje predstavništvo u Briselu, Niš takođe, i to nije problem, ali je problem što ga ima Vojvodina. Priča o tome da Vojvodina time što ima svoje predstavništvo u Briselu postaje neka ekstra državna jedinica je apsurdna, kada se ima u vidu da takva predstavništva ima preko 300 evropskih gradova i regija. Zašto nekome smeta da se Novi Sad zove glavnim gradom pokrajine, kada je on središte kulturnih, obrazovnih i univerzitetskih insitucija i informativnih kuća Vojvodine? Ustavni sud, takođe, govori da Vojvodina nema pravo da u svom statutu kaže da je čine građani koji žive u istorijskim regijima kao što su Srem, Banat i Bačka. Pa to su identitetske odrednice. Sve to govori da je Ustavni sud pribegao dogmatskoj interpretaciji Statuta Vojvodine sa stanovišta formalno pravne logike.
Slobodan Samardžić: Mislim da su Zakon o nadležnostima Vojvodine i pokrajinski statut osnovni krivci što Vojvodina nema svoje predstavništvo u Briselu. Zakon koji je osporen od Ustavnog suda Srbije uveo je neke nove, vrlo nejasne i maglovite kategorije koje Ustav ne poznaje. On Vojvodinu naziva regijom. Regija je potpuno nejasna kategorija koja i u Evropi svašta znači. Taj pojam obuhvata i federalne jedinice, i autonomne zajednice, i lokalne samouprave, i pokrajine, i posebne teritorijalne jedinice, i mnogo štošta drugo. Zakon i Statut operišu konceptom regije kojeg nema u Ustavu. Ovo sadašnje predstavništvo Vojvodine u Briselu izvedeno iz nejasnog pojma regija, što nije slučaj sa Kragujevcem i Nišom, koji imaju svoja predstavništva kao gradovi, a grad je ustavna kategorija. I Novi Sad i Zrenjanin bi mogli kao gradovi da imaju svoja predstavništva. Dakle, ne radi se o tome da neko ne želi da Vojvodina ima svoje predstavništvo u Briselu, nego da to predstavljanje bude u skladu sa Ustavom.
Jovan Komšić: Pojam regija je itekako prepoznatljiv u praksi Evropske unije, a regionalna autonomija je kategorija kojom ne barataju samo političari i teoretičari u zemljama članicama Evropske unije, nego i ministri za državnu i lokalnu samoupravu svih zemalja članica Saveta Evrope, uključujući i našeg nekadašnjeg ministra za državnu i lokalnu samoupravu, koji je bio član stranke gospodina Samradžića, a koji je potpisivao međunarodne deklaracije o zajedničkim principima regionalne autonomije. Regioni sa jakom autonomijom spadaju u najrazvijenije u Evropi. Podsetio bih da je u bivšoj socijalističkoj Jugoslaviji, kada je Vojvodina imala visok stepen autonomije, dohodak po stanovniku u pokrajini bio 3.000 dolara što je ovo područje svrstavalo u srednje razvijene zemlje Evrope. Tada smo imali skoro duplo veći standard nego što ga imamo danas, nakon 20 godina nacionalnog preporoda Srbije, a ukoliko nastavimo da sledimo logiku unitrane države i njene ekonomije, Vojvodina i čitava Srbija živeće u bedi i siromaštvu.
Slobodan Samardžić: Šta je teritorijalna autonomija - određuju naš ustav i naša država. To ne određuju ni evropski zakoni, ni deklaracije evropskih međunarodnih organizacija. Inače, nije Vojvodina bila u dobrom materijalnom položaju zato što je imala autonomiju, već zato što je, kao i sama Srbija, bila deo Jugoslavije, koja je imala daleko veći standard nego što ga danas imamo. Taj standard se dobrim delom bazirao na spretnoj spoljnoj politici te zemlje, koja je uspela da dobije zapadne kredite zbog svoje geopolitičke strategije. To je bila politika koja nije vodila računa o budućnosti i koja je 80-tih godina doživela svoj kraj. Mi danas pravimo Srbiju kao državu. Ona se mora konstituisati kao država. Ne mogu u njoj postojati relikti starih odnosa. To je bio komunistički sistem, u kome je partija bila sve i svja i u kome je važilo pravilo da se zakona ne treba pridržavati kao pijan plota, kako je to govorio Josip Broz. Današnji problem sa Vojvodinom je neka vrsta starog anarhičnog stava prema državi. Sada je važno Srbiju konstituisati kao državu, a Ustav iz 2006. godine je onaj beočug iz koga ona može nastati.
Jovan Komšić: Ne osećam ja nikakvu nostalgiji za komunizmom. Ako sam nostalgičan, nostalgičan sam prema godinama u kojima sam znatno bolje živeo nego što živim danas, bez obzira na sve teze o nacionalnom preporodu. Ne verujem u nacionalni preporod u kome građani postaju sve siromašniji, ne verujem u državu u kojoj građani postaju sve obespravljeniji. A kad govorimo o evropskim iskustvima, pogledajte Francusku, klasičnu unitarnu i centralizovanu državu koja je 80-tih godina prošlog veka shvatila da, ako hoće sačuvati modernu francusku državu, mora je regionalizovati. Pogledajte Veliku Britaniju koja jača autonomiju svojih istorijskih regija, koje imaju svoje kulturološke i teritorijalne specifičnosti. Škotska ima zakonodavne nadležnosti, ima ih i Vels, a do juče je imao neku vrstu kulturne autonomije.
Slobodan Samardžić: Kolega Komšić je upotrebio reč regionalizacija Francuske. Kada biste nekom Francuzu, posebno državniku ili pravniku, rekli da je reč o regionalizaciji Francuske, on bi vas demantovao. To što su departmani 80-tih godina dobili malo jača ovlašćenja nego što su ih pre imali - ne znači da se Francuska regionalizuje. Ista je stvar sa Britanijom. Ona se ne regionalizuje. Ona ima određene oblike decentralizacije i ima Škotsku kao teritoriju koja ima svoj parlament i donosi određene zakone, ali Britanija je zemlja koja već 300 godina ima veoma jaku država u kojoj postoji vladavina prava. Mi ne možemo gledati Britaniju. Srbija se kao moderna država konstituiše 2006. godine donošenjem ovog sadašnjeg ustava.
Slobodan Samardžić: U Vojvodini postoje jake separatističke snage. Recimo, Liga socijaldemokrata Vojvodine se zalaže za Republiku Vojvodinu. To je čitav jedan projekat, postoji mapa, postoji pasoš. To je politički vrlo opasno. Osim toga, tamošnja Demokratska stranka bila je pod uticajem separatističkih snaga kada je pravila Statut Vojvodine. Ona je prvo napravila taj statut, koji je, tako da kažem, prošvercovan u Skupštini Vojvodine, pa je onda primorala Borisa Tadića i ostale u Demokratskoj stranci da na osnovu statuta prave Zakon o nadležnostima Vojvodine. Proces je išao naopako Zato je važno što je Ustavni sud bar pravno zaustavio to srljanje u federalizaciju Srbije, što u našim prilikama znači rastakanje države. Na žalost, naša istorija pokazuje da se kod nas često kroz regionalizaciju i decentralizaciju švercuju neki drugi interesi. Koštunica je bio u pravu kada je rekao da je odluka Ustavnog suda mera kojom se sprečava državnost Vojvodine koja se švercuje kroz koncept autonomije. Dakle, autonomija da, državnost ne. O tome se radi.
Jovan Komšić: Koristeći se glagolom švercovati koji je upotrebio moj uvaženi kolega Samardžić, ja bih rekao da se iza ove teze o separatizmu u suštini švercuju težnje nekih rukovodstava da budu svekoliki posednici naših vrednosti - simboličkih i materijalnih. Ako nije to, onda je reč o tragičnom nesporazumu i arhaičnoj interpretaciji države. To je onaj romantičarski, devetnaestovekovni model jedinstvene države, koja po Bizmarkovom receptu nastaje iz pokrajina. To danas, na početku 21. veka, nije moguće. Kako se ponaša unitarna država? Tvorci Ustava iz 2006. godine su nam kao garantovali pravo na autonomiju, a istovremeno su nam oduzeli svaku mogućnost da se samoorganizujemo, jer su nas uputili na zakonske i podzakonske akte, gde zavisimo od volje većine u republičkom parlamentu. Izgleda da teoretičari i političari misle da je država jedinstvena samo onda ako se njome komanduje iz jednog političkog centra. Ja nisam pristalice ideje - Vojvodina republika, ali i taj zahtev nije inicijativa za razbijanje države. Federalna država je, takođe, jedinstvena država, samo na drugačiji način. Tu se ne radi o separatizmu, tu se radi o jednoj funkcionalnoj raspodeli nadležnosti, koja obezbeđuje jedinstvo ekonomskog, kulturološkog, društvenog i svakog drugog tkiva države. Ni Liga socijaldemokrata Vojvodine, koja je 1999. godine u svom političkom programu imala ideju - Vojvodina republika, nije se tada zalagala za destrukciju Republike Srbije, već za njeno prekomponovanje. Uostalom, ta partija je kasnije od te ideje odustala. Nijedna ozbiljna politička stranka i politička inicijativa u Vojvodini danas u svom programu nema ideju separacije, nema zahtev za izlaskom iz političko-državnog okvira Srbije.
Slobodan Samardžić: To je jedna maliciozna politika, koja polazi od toga da je internacionalizacija lek za svaki problem. To već pomalo liči na model Kosova, premda mi ne možemo zatvoriti državu i onemogući da i drugi raspravljaju o našim problemima. Ali, pretiti internacionalizacijom zato što je Ustavni sud, legitimno izabran, doneo odluku koja se nekome ne sviđa - govori o tome da separatistički tonovi u Vojvodini nisu od juče. Ljudi koji vode računa o jedinstvu države moraju na to da reaguju, jer je Vojvodina osamdesetih godina bila na ivici da postane republika u federalnoj Jugoslaviji. Nacionalno heterogene strukture imate u celoj Srbiji, ne samo u Vojvodini. U Raškoj oblasti je veći procenat drugih nacija u odnosu na Srbe, nego je što je to u Vojvodini. Ako bi se sva ta pitanja rešavala teritorijalnom autonomijom, onda bi se država rasula, jer ovde ne postoji demokratski poriv za decentralizacijom. Ovde je poriv za decentralizacijom zapravo separatizam. I to je problem Srbije. Ne možemo se praviti da to ne postoji. Svaka evropska država u kojoj bi se otvorilo pitanje separatizma - reagovala bi na isti način kao i Srbija, ako ne i još vehemetnije. Ne daj bože da se separatizam pojavi u Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, u bilo kojoj državi koja ima manjina. Perje bi letelo. Dodao bih još nešto. Statut Vojvodine je uveo kategoriju nacionalne zajednice, što predstavlja potpuno iskakanje iz ustavnog koncepta. Ustav poznaje samo nacionalne manjine koje imaju status u skladu sa standardima Saveta Evrope. Izmišlja se, dakle, priča o nacionalnim zajednicama. Nismo zadovljni ovim što imamo, nego pravimo eksperimente, kao što je to bilo sa samoupravljanjem, narodnostima i federalističkim varijantama i konceptima koji su bili neodrživi.
Jovan Komšić: Pitanje Vojvodine - kao i niz drugih relevantnih pitanja koja se tiču Srbije - već je internacionalizovano. Srbija je članica Saveta Evrope. Postoji i Parlament Saveta Evrope. Mi smo u statusu pridruženog kandidata, sutra ćemo biti i kandidat. Apsolutna suverenost koja podrazumeva potpunu kontrolu i vlast nad teritorijom - nije više moguća. To je bilo moguće u Evropi u 19. i početkom 20. veka. Danas su članice Evropske unije u svom vlastitom interesu odustale od nekih suverenih prava, pre svega u sferi monetarne politike. Za budućost Srbije je bitno kakavu državu hoće glavne političke snage ove zemlje. Ako hoće opštenarodnu, svekoliku i svemoguću državu, onda mislim da se tom politikom centralizacije čini žestoka greška, jer se beži od činjenica života. Činjenice života nisu bile eksperiment. Činjenica života je da je u Vojvodini od 1970. do 90-tih godina svaki treći brak bio multietnički, što je najpouzdanija sociološka indikacija poverenja među nacionalnim zajednicama u Vojvodini. Da li ćemo koristiti termin nacionalne zajednice ili manjine, mislim da nije bitno. Neka se zovu i nacionalne zajednice, ali da ne bude konflikata. Vrlina mudre politike je u sposobnosti harmonizovanja različitosti, a ne u komandovanju i u hijerarhijskim odnosima. Srbija treba da ima razumevanja za svoje regionalne i nacionalne različitosti, a posebno za položaj Autonomne Pokrajine Vojvodine. Ako se u rešavanju problema, koji je nastao odlukom Ustavnog suda. krene žestokom varijantom disciplinovanja pokrajinskih struktura i pokazivanjem ko je jači u toj utakmici između pokrajine i republike, mislim da se u tom slučaju može prizvati sablasno priviđenje separatizma kojeg danas nema u Vojvodini.
Slobodan Samardžić: Pitanje je malo čudno formulisano. Vojvodina ima onakvu autonomiju kakva je koncipirana u Ustavu iz 2006. godine i treba da je realizuje. Treba doneti novi Zakon o nadležnostima Vojvodine, koji će biti u skladu sa Ustavom, kao i novi pokrajinski statut. Ne radi se o tome da Vojvodina nema autonomiju ili da joj je oduzeta, nego o tome da treba da ima onakvu autonomiju kako je to definisano u Ustavu. Mislim da je to najoptimalniji model za Srbiju.
Jovan Komšić: Ako ima mudrosti u dominantnim političkim snagama Srbije, onda će one shvatiti da je interes Srbije da Vojvodina ima autonomiju u svim sferama koje nisu klasične državne nadležnosti, a to su spoljna i unutrašnja bezbednost, monetarna politika, carinska politika i garantovanje ljudskih prava i sloboda na celoj teritoriji Republike. Sve ostalo je stvar podele nadležnosti između centralnih, pokrajinskih i lokalnih vlasti. To je stvar decentralizacije. Potpuno sam saglasan da se mora poštovati pravni poredak, ali pravni poredak podrazumava da, pored centralnih zakona postoje i regionalne, pokrajinske i lokalne norme. Interes je Srbije da građani Vojvodine, organizovani u svoje političke i teritorijalne asocijacije, mogu upravljati svim onim resursima koji ne spadaju u klasične države nadležnosti.
Bilo je reči o tome da li su nedavnom odlukom Ustavnog suda Srbije, kojom su ukinute mnoge dosadašnje nadležnosti Vojvodine, bitno ugrožena prava građana te pokrajine, kakva je autonomija moguća po Ustavu Srbije, u kome je ta država definisana kao unitarna, zašto Vojvodina ne može imati svoje predstavništvo u Briselu dok takva predstavništva mogu imati Kragujevac i Niš, zašto Novi Sad ne može biti glavni grad Vojvodine, kakav je položaj regiona u Srbiji, a kakav u evropskim državama, koliko je u Vojvodini jak separatizam, ko se zalaže da Vojvodina bude republika, kao i o tome da li može doći do internacionalizacije problema Vojvodine.
Omer Karabeg: Ustavni sud Srbije je svojom nedavnom odlukom proglasio neustavnim mnoge dosadašnje nadležnosti Vojvodine. Pobornici vojvođanske autonomije smatraju da su tim potezom bitno ugrožena prava građana Pokrajine.
Jovan Komšić: Mislim da jesu bitno ugrožena, jer član 12 Ustava Srbije garantuje lokalnu i pokrajinsku autonomiju kao oblik ograničavanja državne vlasti. Međutim, posle tog darežljivog garantovanja autonomije Ustav ostavlja dovoljno prostora da se zakonima bitno ograniči to načelno garantovano pravo.
Slobodan Samardžić: Mislim da je ustavni koncept teritorijalne autonomije, koji je dat u Ustavu iz 2006. godine dobar, racionalan i funkcionalan za Srbiju i da je osnovni problem u tome što su Zakon o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine i pokrajinski statut ignorisali te odredbe i Vojvodini dali mnoge nadležnosti kojih nema u Ustavu. Zbog toga je Ustavni sud morao da reaguje.
Omer Karabeg: Vi, znači, smatrate da su mnoge dosadašnje nadležnosti Vojvodine prevazilazile okvire autonomije koju treba da ima jedna pokrajina?
Slobodan Samardžić: To ne smatram samo ja i moja stranka, Demokratska stranka Srbija, koja je još 2009. godine na to ukazala, to smatra i Ustavni sud Srbije i to je pokazao svojom odlukom.
Jovan Komšić: Mislim da je sam pojam autonomije u tekstu Ustava Srbije problematičan. Autonomija podrazumeva mogućost da se određena pitanja mogu uređivati na nivou niže zajednice, dok Ustav Srbije nudi fasadnu autonomiju. Tu ne može biti reči o evropskom poimanju teritorijalne autonomije.
Slobodan Samardžić: Evropa nema jedinstven pojam autonomije. Tu ima bar 15-20 koncepata, koliko i država koje dopuštaju autonomiju u svojim teritorijalnim uređenjima. Mi se u Srbiji moramo držati koncepta autonomije kako je on definisan u našem ustavu. To je koncept kakav ima unitarna država i on se svakako razlikuje od koncepta autonomije kakav postoji u regionalnoj državi.
Omer Karabeg: Čini mi se da su dve stvari u odluci Ustavnog suda posebno izazvale nezadovoljstvo političkih stranaka koje su sada na vlasti u Vojvodini - jedna je da Vojvodina ne može imati svoj glavni grad, što je do sada bio Novi Sad, a druga da Vojvodina ne može imati svoje predstavništvo u Briselu.
Kragujevac ima svoje predstavništvo u Briselu, Niš takođe, i to nije problem, ali je problem što ga ima Vojvodina.
Ne radi se o tome da neko ne želi da Vojvodina ima svoje predstavništvo u Briselu, nego da to predstavljanje bude u skladu sa Ustavom.
Jovan Komšić
Jovan Komšić: Pojam regija je itekako prepoznatljiv u praksi Evropske unije, a regionalna autonomija je kategorija kojom ne barataju samo političari i teoretičari u zemljama članicama Evropske unije, nego i ministri za državnu i lokalnu samoupravu svih zemalja članica Saveta Evrope, uključujući i našeg nekadašnjeg ministra za državnu i lokalnu samoupravu, koji je bio član stranke gospodina Samradžića, a koji je potpisivao međunarodne deklaracije o zajedničkim principima regionalne autonomije. Regioni sa jakom autonomijom spadaju u najrazvijenije u Evropi. Podsetio bih da je u bivšoj socijalističkoj Jugoslaviji, kada je Vojvodina imala visok stepen autonomije, dohodak po stanovniku u pokrajini bio 3.000 dolara što je ovo područje svrstavalo u srednje razvijene zemlje Evrope. Tada smo imali skoro duplo veći standard nego što ga imamo danas, nakon 20 godina nacionalnog preporoda Srbije, a ukoliko nastavimo da sledimo logiku unitrane države i njene ekonomije, Vojvodina i čitava Srbija živeće u bedi i siromaštvu.
Slobodan Samardžić: Šta je teritorijalna autonomija - određuju naš ustav i naša država. To ne određuju ni evropski zakoni, ni deklaracije evropskih međunarodnih organizacija. Inače, nije Vojvodina bila u dobrom materijalnom položaju zato što je imala autonomiju, već zato što je, kao i sama Srbija, bila deo Jugoslavije, koja je imala daleko veći standard nego što ga danas imamo. Taj standard se dobrim delom bazirao na spretnoj spoljnoj politici te zemlje, koja je uspela da dobije zapadne kredite zbog svoje geopolitičke strategije. To je bila politika koja nije vodila računa o budućnosti i koja je 80-tih godina doživela svoj kraj. Mi danas pravimo Srbiju kao državu. Ona se mora konstituisati kao država. Ne mogu u njoj postojati relikti starih odnosa. To je bio komunistički sistem, u kome je partija bila sve i svja i u kome je važilo pravilo da se zakona ne treba pridržavati kao pijan plota, kako je to govorio Josip Broz. Današnji problem sa Vojvodinom je neka vrsta starog anarhičnog stava prema državi. Sada je važno Srbiju konstituisati kao državu, a Ustav iz 2006. godine je onaj beočug iz koga ona može nastati.
Jovan Komšić: Ne osećam ja nikakvu nostalgiji za komunizmom. Ako sam nostalgičan, nostalgičan sam prema godinama u kojima sam znatno bolje živeo nego što živim danas, bez obzira na sve teze o nacionalnom preporodu. Ne verujem u nacionalni preporod u kome građani postaju sve siromašniji, ne verujem u državu u kojoj građani postaju sve obespravljeniji. A kad govorimo o evropskim iskustvima, pogledajte Francusku, klasičnu unitarnu i centralizovanu državu koja je 80-tih godina prošlog veka shvatila da, ako hoće sačuvati modernu francusku državu, mora je regionalizovati. Pogledajte Veliku Britaniju koja jača autonomiju svojih istorijskih regija, koje imaju svoje kulturološke i teritorijalne specifičnosti. Škotska ima zakonodavne nadležnosti, ima ih i Vels, a do juče je imao neku vrstu kulturne autonomije.
Slobodan Samardžić: Kolega Komšić je upotrebio reč regionalizacija Francuske. Kada biste nekom Francuzu, posebno državniku ili pravniku, rekli da je reč o regionalizaciji Francuske, on bi vas demantovao. To što su departmani 80-tih godina dobili malo jača ovlašćenja nego što su ih pre imali - ne znači da se Francuska regionalizuje. Ista je stvar sa Britanijom. Ona se ne regionalizuje. Ona ima određene oblike decentralizacije i ima Škotsku kao teritoriju koja ima svoj parlament i donosi određene zakone, ali Britanija je zemlja koja već 300 godina ima veoma jaku država u kojoj postoji vladavina prava. Mi ne možemo gledati Britaniju. Srbija se kao moderna država konstituiše 2006. godine donošenjem ovog sadašnjeg ustava.
Omer Karabeg: Gospodine Samardžiću, postavio bih vam pitanje kao potpredsedniku Demokratske stranke Srbije. Naime, predsednik vaše stranke, Vojislav Koštunica, nazvao je odluku Ustavnog suda Srbije istorijskom i rekao da se njome zaustavlja stvaranje države u državi i dalje rastakanje Srbije. Da li to znači da vaša stranka smatra da u Vojvodini postoje jake separatističke tendencije?
U Vojvodini postoje jake separatističke snage. Recimo, Liga socijaldemokrata Vojvodine se zalaže za Republiku Vojvodinu.
Nijedna ozbiljna politička stranka i politička inicijativa u Vojvodini danas u svom programu nema ideju separacije.
Slobodan Samardžić
Slobodan Samardžić: Ako je neko u programu imao zahtev da Vojvodina treba da bude republika, pa onda to promenio iz praktičnih razloga zato što je ušao u savezništvo sa nacionalnom strankom kao što je Demokratska stranka - to nije dovoljno ubedljiv razlog da čovek ne kaže da tu postoje separatističke tendencije, i to ne samo na osnovu onoga što su predstavnici te političke partije tada govorili, nego i na osnovu onoga što danas govore o Srbiji i Vojvodini.Omer Karabeg: Političke stranke u Vojvodini, koje se zalažu za autonomiju pokrajine, najavljuje internacionalizaciju problema Vojvodine. Može li do toga doći?
Slobodan Samardžić: To je jedna maliciozna politika, koja polazi od toga da je internacionalizacija lek za svaki problem. To već pomalo liči na model Kosova, premda mi ne možemo zatvoriti državu i onemogući da i drugi raspravljaju o našim problemima. Ali, pretiti internacionalizacijom zato što je Ustavni sud, legitimno izabran, doneo odluku koja se nekome ne sviđa - govori o tome da separatistički tonovi u Vojvodini nisu od juče. Ljudi koji vode računa o jedinstvu države moraju na to da reaguju, jer je Vojvodina osamdesetih godina bila na ivici da postane republika u federalnoj Jugoslaviji. Nacionalno heterogene strukture imate u celoj Srbiji, ne samo u Vojvodini. U Raškoj oblasti je veći procenat drugih nacija u odnosu na Srbe, nego je što je to u Vojvodini. Ako bi se sva ta pitanja rešavala teritorijalnom autonomijom, onda bi se država rasula, jer ovde ne postoji demokratski poriv za decentralizacijom. Ovde je poriv za decentralizacijom zapravo separatizam. I to je problem Srbije. Ne možemo se praviti da to ne postoji. Svaka evropska država u kojoj bi se otvorilo pitanje separatizma - reagovala bi na isti način kao i Srbija, ako ne i još vehemetnije. Ne daj bože da se separatizam pojavi u Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, u bilo kojoj državi koja ima manjina. Perje bi letelo. Dodao bih još nešto. Statut Vojvodine je uveo kategoriju nacionalne zajednice, što predstavlja potpuno iskakanje iz ustavnog koncepta. Ustav poznaje samo nacionalne manjine koje imaju status u skladu sa standardima Saveta Evrope. Izmišlja se, dakle, priča o nacionalnim zajednicama. Nismo zadovljni ovim što imamo, nego pravimo eksperimente, kao što je to bilo sa samoupravljanjem, narodnostima i federalističkim varijantama i konceptima koji su bili neodrživi.
U Vojvodini je od 1970. do 90-tih godina svaki treći brak bio multietnički.
Omer Karabeg: I na kraju, u zaključku, kakvu autonomiju treba da ima Vojvodina?
Slobodan Samardžić: Pitanje je malo čudno formulisano. Vojvodina ima onakvu autonomiju kakva je koncipirana u Ustavu iz 2006. godine i treba da je realizuje. Treba doneti novi Zakon o nadležnostima Vojvodine, koji će biti u skladu sa Ustavom, kao i novi pokrajinski statut. Ne radi se o tome da Vojvodina nema autonomiju ili da joj je oduzeta, nego o tome da treba da ima onakvu autonomiju kako je to definisano u Ustavu. Mislim da je to najoptimalniji model za Srbiju.
Jovan Komšić: Ako ima mudrosti u dominantnim političkim snagama Srbije, onda će one shvatiti da je interes Srbije da Vojvodina ima autonomiju u svim sferama koje nisu klasične državne nadležnosti, a to su spoljna i unutrašnja bezbednost, monetarna politika, carinska politika i garantovanje ljudskih prava i sloboda na celoj teritoriji Republike. Sve ostalo je stvar podele nadležnosti između centralnih, pokrajinskih i lokalnih vlasti. To je stvar decentralizacije. Potpuno sam saglasan da se mora poštovati pravni poredak, ali pravni poredak podrazumava da, pored centralnih zakona postoje i regionalne, pokrajinske i lokalne norme. Interes je Srbije da građani Vojvodine, organizovani u svoje političke i teritorijalne asocijacije, mogu upravljati svim onim resursima koji ne spadaju u klasične države nadležnosti.