Most: Da li bi Rusija podržala otcjepljenje Republike Srpske?

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li je Zapadni Balkan ponovo postao poprište sukoba velikih sila. Sagovornici su bili dva univerzitetska profesora koji se bave geostrateškim pitanjima - Edina Bećirević, profesorica Fakulteta za kriminalistiku, kriminologiju i bezbjednosne studije iz Sarajeva i Filip Ejdus, vanredni profesor Fakulteta političkih nauka iz Beograda.

Bilo je riječi o tome zašto je Rusija, koja dugo vremena nije pokazivala veliki interes za Zapadni Balkan, posljednjih godina počela da se snažno angažuje na tom području, ko su glavni ruski igrači na Zapadnom Balkanu, zašto je Milorad Dodik toliko važan za Moskvu, da li je sve veće vezivanje Srbije za Rusiju taktički potez ili dugoročnija strategija, šta znači izjava ruskog generala Sergeja Lipovoja da je Srbiji potrebna zaštita jer je okružena bazama NATO pakta, da li je Brisel odlukom da Sjevernoj Makedoniji i Albaniji ponovo odloži početak pregovara o pristupanju Evropskoj uniji širom otvorio vrata Rusiji, da li je pojačani angažman Sjedinjenih Američkih Država na Zapadnom Balkanu rezultat dugoročne strategije ili prije svega reakcija na jačanje ruskog uticaja, kao i o tome koliko je ozbiljna prijetnja Vašingtona da će uvesti sankcije Srbiji ako kupi rusko raketno oružje.

Omer Karabeg: Dugo je vladalo uvjerenje da Rusija nije suštinski zainteresovana za područje Zapadog Balkana. Posljednjih godina to se promijenilo. Mnogim potezima Moskva daje do znanja da je itekako zainteresovana za taj region. Kako je došlo do te promjene?

Edina Bećirević: Ne bih rekla da se radi baš o nekoj dramatičnoj promjeni. Međutim, činjenica je da je u zapadnim diplomatskim krugovima dugo vladalo mišljenje da Rusija nije zainteresirana za Zapadni Balkan. Ili da budem nešto preciznija - da Rusija nema tu snagu da ostvari ozbiljan politički uticaj na Zapadnom Balkanu. Ipak, bilo je američkih diplomata koji su imali jasniju sliku o tome šta se dešava na terenu. Iz američke diplomatske prepiske, koja je danas dostupna, vidi se da su Amerikanci još 2007. bili zabrinuti zbog toga što Rusija i Vojislav Koštunica ohrabruju Milorada Dodika da radi na destabilizaciji Bosne i Hercegovine. Rusija je od 2007. počela davati bezuslovnu podršku Dodikovim potezima koji su očigledno bili secesionistički.

U Vijeću za implementaciju mira Rusija se jasno stavila na stranu Dodika i uvijek bila protiv svih deklaracija koje su osuđivale Dodikove secesionističke planove. Istovremeno, Rusija je davala bezuslovnu podršku politici poricanja genocida. Vrhunac te politike bio u julu 2015. kada je Rusija u Savjetu sigurnosti iskoristila pravo veta i oborila britansku rezoluciju o genocidu u Srebrenici.

Građanski orijentirani analitičari u Bosni i Hercegovini, Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji vrlo često su još od 2007. godine u susretima sa zapadnim diplomatama govorili o pogubnom uticaju Rusije i upozoravali da Moskva podržava antizapadno raspoloženje i radi na tome da spriječi euroatlantske integracije regiona. Na sva ta upozorenja zapadne diplomate su odmahivali rukom. Prije dvije godine bila sam prisutna na sastanku na kojem je jedan vrlo visoki europski diplomata na naše upozorenje o djelovanju Rusije rekao da Evropa nije zabrinuta zbog ruskog uticaja zato što Rusija nema ekonomsku snagu za tako nešto.

Rusija je od 2007. počela davati bezuslovnu podršku Dodikovim potezima koji su očigledno bili secesionistički: Edina Bećirević

Filip Ejdus: Rusija je tokom devedesetih godina bila dosta okrenuta svojim problemima. Pa čak i početkom dvehiljadite bila je pre svega fokusirana na konsolidaciju postsovjetskog prostora. Međutim, posle 2008. godine - nakon svetske ekonomske krize, proglašenja nezavisnosti Kosova i rata u Gruziji - Rusija sve više počinje da potkopava autoritet Zapada i u drugim regionima.

To se najbolje videlo nakon rata u Ukrajini 2014. godine kada je Rusija počela snažno da se angažuje na Zapadnom Balkanu kako bi onemogućila dalje širenje NATO pakta i u tome postigla određene uspehe. To je možda obnavljanje stare geopolitičke vizija ruske moći, ne samo na postsovjetskom prostoru, nego i šire. U proteklih desetak godina stvorile su se pretpostavke da Rusija stekne veće samopouzdanje i agresivnije krene u realizaciju te geopolitičke vizije.

Ključni igrač Moskve

Omer Karabeg: Ko su glavni ruski igrači na Zapadnom Balkanu, na koga se Moskva najviše oslanja?

Filip Ejdus: Mogli bismo da napravimo dugačak spisak pojedinaca, institucija i organizacija koje tu spadaju. To su oni koji se protive širenju NATO pakta i sve evroskeptične i desno orijentisane organizacije. Tu spadaju i brojni tabloidi u Srbiji među kojima prednjači Informer. Ne prođe sedmica, a da nemamo Putina na naslovnoj stranici.

Edina Bećirević: Postoji više nivoa ruskih igrača. To su prije svega oni koji su 2016. sa ruskom vladajućom strankom Jedinstvenom Rusijom potpisali deklaraciju o vojnoj neutralnosti. Riječ je o predstavnicima proruskih partija iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Bugarske. To su očigledni saveznici Kremlja na Balkanu. Godinu dana nakon toga Skupština Republike Srpske usvojila je rezoluciju o vojnoj neutralnosti, koja doduše nije pravno obavezujuća, ali je očigledno inspirisana i ohrabrena od strane Rusije. Milorad Dodik je ključni ruski igrač u Bosni i Hercegovini i on je zakočio put Bosne i Hercegovine u NATO tako što opstruira slanje Godisnjeg nacionalnog programa za NATO.

Dodik je očigledno najjači ruski saveznik i bastion promoviranja ruskih interesa na Zapadnom Balkanu. To su jasni saveznici Moskve, ali Rusija traži podršku i na drugim stranama. Istraživanje koje je nedavno proveo Međunarodni republikanski institut pokazalo da se značajan broj političara u Bosni i Hercegovini - bez obzira na njihovu orijentaciju - suzdržava da negativno ocijeni ulogu Rusije u Bosni i Hercegovini. Neki od političara iz SDA (Stranka demokratske akcije) su čak tvrdili da Putin sprječava Dodika da krene u secesionističku avanturu. U jednom nezvaničnom intervjuu visoki SDA političar je rekao da Rusija drži Dodikovu stranu kao što Turska drži stranu SDA, ali da Rusija nije protiv Bosne i Hercegovine nego protiv NATO-a.

Slične stavove čula sam i od političara iz SDP-a. Mislim da to pokazuje koliko su geopolitički neosvješteni vrhovi probosanskih stranaka. Jer, anti-NATO propaganda je zapravo podrivanje bosanskohercegovačkog konsenzusa i ohrabrivanje secesije Republike Srpske.

Secesija

Omer Karabeg: Vi kažete da Rusija u svemu podržava Milorda Dodika. Da li bi Rusija podržala Dodika kada bi krenuo u otcjepljenje Republike Srpske?

Edina Bećirević: Nemam nikakvih dilema da Rusija podgrijava Dodikove namjere o secesiji i da bi ga podržala kad bi krenuo u implementaciju plana o secesiji. Za to ne trebamo znati nikakve tajne planove. Toliko je toga dostupno u javnom prostoru da je vrijeme da počnemo vjerovati u ono što govore i kako se ponašaju Putinovi ambasadori i što govore Vučić i Dodik. Ali meni nije jasno zašto Rusija u posljednje vrijeme toliko agresivno radi na destabilizaciji Bosne i Hercegovine jer bi otcjepljenjem Republike Srpske izgubila uticaj u Bosni i Hercegovini s obzirom da je Republika Srpska dominantan faktor u vanjskoj politici Bosne i Hercegovine.

Ona sada odlučuje o vanjskoj politici jer ima veto koji je dobila Dejtonskim sporazumom. Rusija takođe ima ekonomski interes u cijeloj Bosni i Hercegovini. Ona je doprla i do drugih političkih elita i preko Erdogana i Turske drži pod kontrolom dio političke elite u Sarajevu. Tako da mislim da otcjepljenje Republike Srpske ne bi bilo u njenom interesu. Međutim, kako se ponaša očigledno je da bi podržala Dodika u tome. Mislim da Rusija ne bi izravno intervenirala. Bosna i Hercegovina je daleko. Međutim, Dodikova elita i Republika Srpska ne mogu beskonačno ostati u statusu quo. Dodikova politika stvara nužnost secesije. I mada Rusiji iz razloga koje sam navela baš toliko i nije do secesije, ako do nje dođe, Moskva će svakako podržati Milorada Dodika.

Filip Ejdus: Mislim da je interes Rusije da se održi status quo, to jeste da Bosna i Hercegovina ostane disfunkcionalna država i da ne ide u pravcu članstva u NATO paktu. Međutim, ukoliko s druge strane bude postojao pritisak da se taj status quo promeni, mislim da će Rusija sve učiniti da ta promena, ako do nje dođe, bude u njenom interesu. A to bi možda mogla da bude i secesija.

Ipak bih bio oprezan sa takvim predviđanjima zato što Rusiji trenutno nije u interesu da dođe do neke velike destabilizacije ili upotrebe oružane sile u Bosni i Hercegivini zbog toga što ne bi želela da bude uključena u jedan takav konflikt s obzirom da ima druga krizna žarišta u kojima je duboko involvirana. Tako da mislim da Rusiji najviše odgovara da smeta Zapadu u njegovim namerama da se sredi situacija u Bosni i Hercegovini, da se zemlja stabilizuje i na kraju priključi evroatlantskim integracijama.

Ne prođe sedmica, a da nemamo Putina na naslovnoj stranici: Filip Ejdus

Balansiranje Beograda

Omer Karabeg: Čini se da se Srbija sve više vezuje za Rusiju. Potpisuje sporazum sa Evroazijskom unijom, kupuje rusko oružje, pravi veliku vojnu vježbu sa Rusima na koju na veliko oduševljenje građana Rusija doprema svoj čuveni raketni sistem S-400, a mediji u horu slave Rusiju i Putina.

Filip Ejdus: Svakako da se Rusija i Srbija približavaju. Ali ne treba proglasiti kraj evropskih integracija u Srbiji. Srpski vrh vodi politiku balansiranja. Ta politika se svodi na stalno pronalaženje nekakve fine ravnoteže koja će da omogući Srbiji da manevriše i koristi jednu stranu protiv druge kako bi promovisala sopstvene interese. Mislim da je to najbolji opis spoljne politike Srbije i u tom kontekstu trenutno okretanje Rusiji treba videti kao taktiku.

Srbija se sada okreće Moskvi zbog pritisaka Zapada da Beograd normalizuje odnose sa Kosovom, kao i da prestane urušavanje demokratskih institucija i gušenje medijskih sloboda. Rusi koriste tu situaciju da utvrde svoj položaj u regionu i, naravno, nadaju se da će to taktičko približavanja uvući Srbiju u trajni medveđi zagrljaj. U tom konteksu treba posmatrati taktičko okretanje Srbije prema Rusiji koje - ukoliko potraje i ukoliko se steknu uslovi - može da predstavlja i promenu u strategiji. Nadam da do toga neće doći.

Edina Bećirević: Očigledno je da su u posljednjih godinu, dvije Vučić i njegova državna struktura napravili snažniji zaokret prema Rusiji. Čini se da su marginalizovani svi oni pripadnici vojnih i državnih struktura koji su možda imali naklonost prema NATO paktu. Navešću primjer koji pokazuje koliko se retorika političara iz Srbije - a pod njihovim uticajem i političara iz Republike Srpske - odmakla od euroatlantskih integracija. Podsjetila bih da je 2010. u Istambulu održan trilateralni sastanak između tadašnjeg turskog predsjednika Abdulaha Gula, Borisa Tadića i Harisa Silajdžića. Boris Tadić je tada čestitao Bosni i Hercegovini na dodjeljivanju Akcionog plana za NATO pakt.

Ono što je manje poznato je da je srbijanska misija pri NATO paktu u Briselu pružala bezuvjetnu podršku tom procesu. Prema nekim diplomatama, s kojima sam razgovarala, srbijanska delegacija je tvrdila da integracija Bosne i Hercegovine u NATO može biti ohrabrujuća za Srbiju. Njihov argument je bio - ako Bosna i Hercegovina postane članica NATO-a biće lakše građanima Srbije objasniti da je Sjevernoatlantski savez najbolji izbor i za Srbiju. Sad je nešto takvo apsolutno nezamislivo.

Omer Karabeg: Ruski general major Sergej Lipovoj nedavno je izjavio da je Srbija vjerni saveznik Moskve na Balkanu i da joj je portebna stalna zaštita jer je okružena bazama NATO pakta. Kako tumačite ovu izjavu, da li kao nagovještaj da Rusija nudi Srbiji vojnu zaštitu?

Filip Ejdus: Svakako da Rusija gleda da iskoristi prilike koje joj se ukazuju na Balkanu i u drugim regionima gde želi da poveća svoj uticaj. Ona koristi te prilike da relativno jeftino, bez velikih rizika, zadobije moć i uticaj. Trenutna situacija u Srbiji otvara nove mogućnosti za pojačani angažman Rusije. U tom kontekstu treba videti izjavu generala Lipovoja i sve ono što se poslednjih dana dešavalo sa raketnim sistemom S-400.

Ne mislim, međutim, da Rusija ima u planu da uključi Srbiju u nekakav svoj vojni savez. Ali ovakvim izjavama i porukama podrške Srbiji i srpskom narodu, njegovoj borbi za Kosovo i Metohiju Rusija pridobija javnost u Srbiji i priprema teren da se sutra možda intenzivnije angažuje, ukoliko okolnosti to dozvole. Podsetio bih da je Putin vrlo pragamtičan političar. Možemo da ga kritikujemo po mnogo osnova, ali on nije sklon da ulazi u nekakve rizične avanture daleko od svojih granica.

Većina njegovih poteza, sa izuzetkom neuspelog državnog udara u Crnoj Gori, bilo je korišćenje prilika koje su se ukazivale bilo u postsovjetskom prostoru, bilo na Bliskom istoku, bilo na Zapadnom Balkanu. Nije tu bilo velike strategije i velike vizije. U ovom trenutku Rusija koristi vakuum koji je nastao nakon, rekao bih, slepačke odluke Evropske unije da ne otvori pregovore sa Severnom Makedonijom i Albanijom. Otvorio se jedan geopolitički vakuum koji Rusija želi da popuni.

Slepačka odluka

Edina Bećirević: Slažem sa ocjenom da je to bila vrlo sljepačka odluka. Međutim, vrata su se Rusiji otvorila američkim povlačenjem iz regiona i ovo što je uradila Evropska unija samo je završna igra. To je jedna katastrofalna odluka koja će još više ojačati rusko prisustvo na ovom prostoru.

Omer Karabeg: Da li to znači da se Evropska unija povlači sa Zapadnog Balkana?

Edina Bećirević: Evropska unija posmatra Zapadni Balkan kao problem koji ne može da rješi. Ona je očito posustala pred retrogradnim desničarskim snagama. Vidim da je čak i Evropska inicijativa za stabilnost, čije analize inače cijenim, vrlo intenzivno počela promovirati ideju kako je odluka Makrona zapravo dobra i kako je on prekratio muke Zapadnom Balkanu, te da bi države Zapadnog Balkana trebalo da se priključe jedinstvenom evropskom tržištu poput Norveške i Islanda.

Svakako da je bitno imati pristup tom tržištu. Ali način na koji se to predlaže, ako nije maliciozan, onda je stvarno naivan. Jer, smisao evropskih integracija je da neuralgične tačke na Zapadanom Balkanu budu rješene - teritorijalni sporovi, vladavina prava, ljudska prava. Ne vidim kako će se to riješiti samo stvaranjem jedinstvenog ekonomskog prostora. Upravo će takav pristup omogućiti dalje širenje i ruskog, i kineskog, i turskog, i saudijskog i svih drugih - kako ih oni zovu - malignih uticaja.

Filip Ejdus: Prerano je reći da li se Evropska unija trajno povlači sa Zapadnog Balkana. Sumnjam. To povlačnje bi bilo geopolitička katastrofa za celu Evropu. Evropska unija je zapravo jedina ponudila viziju za ovaj region. A to je pomirenje putem stvaranja liberalnih demokratija i ekonomske integracije u širi evroatlantski prostor. Ta vizija se, nažalost, nije ostvarila, stala je na pola puta. Prvo smo imali zamor u proširenju, a sada imamo totalni zastoj. U trenutku kada je Evropska unija poslala signal da trenutno neće biti proširenja lideri Srbije, Severne Makedonije i Albanije potpisali su deklaraciju o stvaranja takozvanog malog Šengena. Ideja je da zemlje Zapadnog Balkana naprave neku vrstu male Evropske unije dok čekaju da uđu u veliku Evropsku uniju. Mislim da je ta ideja vrlo plemenita. Svi su za to.

Ali s druge strane treba da imamo u vidu da je stvaranje prostora četiri slobode - reč je o slobodnom protoku ljudi, roba, usluga i kapitala - izuzetno komplikovan proces. Evropskoj uniji je trebalo nekoliko decenija da napravi šengensku zonu. Prostor četiri slobode podrazumeva, ne samo da slobodno trgujete, nego da imate i supranacionalne institucije, kao i sud za rešavanje sporova. Mora postojati niz institucija koje omogućavaju prostor četiri slobode. Ja u ovom trenutku ne vidim iskreno opredeljenje, energiju i resurse da se stvori jedna mala Evropska unija dok čekamo da uđemo u veliku. Da je tako lako napraviti Evropsku uniju, ona bi nicala svuda - i u Africi, i u Aziji i drugde.

Ipak se nadam da će oni koji donose odluke u Parizu i drugim prestonicama Evropske unije shvatiti da je jedini način da Evropska unija postane stabilna globalna sila - da Zapadni Balkan učini stabilnim. A jedini način da Zapadni Balkan dugoročno bude stabilan je da postane deo Evropske unije.

Na radaru Vašingtona

Omer Karabeg: Gospođo Bećirević, vi ste pomenuli da je povlačenje SAD otvorilo prostor Rusima. Međutim, SAD su u posljednje vrijeme pojačale angažman na Zapadnom Balkanu. Da li je to rezultat njihove dugoročne strategije ili prije svega reakcija na jačanje ruskog prisustva na ovom području?

Edina Bećirević: Želim da vjerujem da su SAD pojačale svoj angažman u regionu. Imenovali su specijalnog izaslanika za Zapadni Balkan Meta Palmera, kao i specijalnog izaslanika za pregovore između Srbije i Kosova Ričarda Grenela, vidimo da imaju neka saslušanja u Senatu. Ako mjerimo po tome, onda možemo reći da je porastao američki interes za Zapadni Balkan. Međutim, stvari na terenu su se jako, jako promijenile i vrlo je teško predvidjeti koju će strategiju SAD imati. Uloga Meta Palmera je izuzetno važna, ali pitanje je kakva će biti koordinacije biti između Bijele kuće i State Departmenta. Ja se samo nadam da će Met Palmer imati neophodnu podršku za svoje inicijative koje ocjenjujem kao vrlo pozitivne.

Filip Ejdus: SAD nemaju strateške interese na Zapadnom Balkanu, bez obzira što će nas njihove diplomate uveravati u suprotno. Strateški prioriteti SAD ne nalaze se čak ni u Evropi nego sve više u Aziji. I to nije tajna. To je dobro poznata činjenica. U kontekstu globalne preorijentacije Sjedinjenih Američkih Država Balkan svakako gubi na značaju. Međutim, ono što je poslednjih nekoliko godina vratilo Balkan na spoljnopolitičku mapu Vašingtona je sve snažnije prisustvo Rusije i Kine na o tom prostoru.

Setimo se da je u jeku ukrajinske krize bilo reči o tome da se Balkan nalazi između dve vatre - između Rusije i Zapada. Dakle, Balkan se vraća na radar Vašingtona u trenutku kada se Rusija direktno antagonizuje sa Sjedinjenim Američkim Državama. Kad se uzme u obzir i sve veće prisustvo Kine na prostoru Balkana, jasno je da SAD imaju interes da smanje i suzbiju uticaj svojih rivala na tom prostoru. U tom kontekstu vidim pojačano interesovanje SAD za Zapadni Balkan i imenovanje ne jednog nego dva specijalna izaslanika.

Omer Karabeg: Da li o tom ozbiljnijem angažmanu govori i činjenica da je Vašington nedavno nagovijstio da bi Srbiji mogao uvesti sankcije ako nastavi da kupuje rusko oružje. Ranije nije bilo takvih prijetnji. Koliko je ta prijetnja ozbiljna?

Filip Ejdus: Ta pretnja je onoliko ozbiljna koliko je ozbiljna namera Srbije da kupi S-400. Možda postoji neka vrsta fantazije, ali neophodna sredstva za to ne postoje. S druge strane, ukoliko bi se krenulo u tako nešto, SAD imaju obavezu da primene takozvane ekstrateritorijalne ili sekundarne sankcije. To su sankcije kojima se kažnjava ne država koja je sankcionisana, u ovom slučaju Rusija, nego treća država koja sarađuje sa državom pod sankcijama.

Postoji i zakon koji obavezuje administraciju da uvede sankcije svakoj zemlji koja kupi velike sisteme od Rusije. To se ne odnosi na manje transakcije, recimo na kupovinu helikoptera, pa čak ni na sistem Pancir, koji je kupila Srbija. Ali kada bi kupila veliki sistem od nekoliko milijardi evra, kao što je S-400, Srbiji bi svakako zapretila opasnost da joj Vašington uvede sankcije.

Most Radija Slobodna Evropa, 10.11.2019.

Između dvije vatre

Omer Karabeg: Mogu li Srbija i Bosna i Hercegovina postati poprište ozbiljnijih sukoba između Rusije i Zapada?

Edina Bećirević: Ne bih htjela da strpam Rusiju i Zapad u isti koš. Bez obzira na političke promjene na Zapadu, Zapad ovdje promovira liberalni sistem vrijednosti. Ne sviđa mi se teza da su Bosna i Hercegovina i Zapadni Balkan poprište sukoba između Rusije i Zapada. Zakonom o odbrani Bosna i Hercegovina se obavezala da će ići ka NATO paktu. Prema tome Rusija je remetilački faktor, ona ruši državni konsenzus u Bosni i Hercegovini.

Filip Ejdus: Mislim da su Srbija i Bosna i Hercegovina već sada između dve vatre. Procesi koji se dešavaju u Srbiji i Bosni i Hercegovini su rezultat geopolitičkih rivaliteta. Problem između Beograda i Prištine pored ostalog ne može da se reši i zbog toga što velike sile, pre svega SAD i Rusija, imaju različite vizije kako ga rešavati. Bosna i Hercegovina ne može ni vladu da formira a kamoli da napravi neki značajniji iskorak prema članstvu u NATO upravo zbog toga što postoji veliki rivalitet između Moskve, Vašingtona i Evropske unije u pogledu budućnosti te države i Zapadnog Balkana.

Tako da Srbija i Bosna i Hercegovina jesu zatočenici ili taoci u geopolitičkoj borbi između Zapada i Rusije. U ovom trenutku ne jenjavaju sukobi između Rusije i Zapada, naprotiv oni se produbljuju. Čini mi se da pukotna između ta dva sveta prolazi delimično i preko Bosne i Hercegovine i Srbije. I zbog toga mislim da one, nažalost, već uveliko jesu poprište sukoba Zapada i Rusije.

Edina Bećirević: Htjela bih da nešto dodam. Prema Zakonu o odbrani Parlamentarna skupština, Vijeće ministara, Predsjedništvo BiH i svi subjekti odbrane treba da u okviru vlastitih nadležnosti provedu potrebne aktivnosti za prijem Bosne i Hercegovine u NATO. Svako odugovlačenje je zapravo kršenje Zakona o odbrani. Milorad Dodik u tom kontekstu ima kolaboracionističku ulogu. On je taj koji provodi ruske interese u velikoj anti-NATO kampanji u Bosni i Hercegovini. Zbog toga mislim da ne možemo na isti način posmatrati Zapad i Rusiju. Bosna i Hercegovina se Zakonom o odbrani obavezala na članstvo u NATO paktu.