Tokom nedavne posete kineskog predsednika Si Đinpinga Srbiji mnogo je krupnih reči izgovoreno o kineskom privrednom angažmanu u Srbiji. Stekao se utisak da će Kinezi maltene spasiti srpsku ekonomiju. Šta je istina, a šta propaganda u pričama o kineskom privrednom čudu u Srbiji? To je bila tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa u kome su sagovornici bili Mijat Lakićević, ekonomski analitičar, i Milan Kovačević, savetnik za strana ulaganja. Bilo je reči o tome zašto su Kinezi kupili Železaru Smederevo dok su njeni nekadašnji vlasnici Amerikanci jedva čekali da je se otarase, koliko ima istine u tvrdnjama srpske i kineske strane da će ta železara biti najkonkurentija u Evropi, zašto su sporazumi, koji su potpisani za vreme posete kineskog predsednika, u najvećoj meri protokolarni, zašto Srbija ima ogromni deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni sa Kinom, kako Srbija uvozi mostove i autoputeve iz Kine, zbog čega srpske firme ne posluju u Kini, kao i o tome da li će Srbija biti najpouzdaniji parter Kine u jugoistočnoj Evropi i odskočna daska za prodor kineske robe u centralnu Evropu.
Omer Karabeg: Meni najviše liči na čudo to što su Kinezi kupili Železaru Smederevo za 46 miliona eura i najavili velike investicije u taj kombinat, dok su njeni nekadašnji vlasnici Amerikanci jedva čekali da je se otarase i praktično su je poklonili vladi Srbije. Kako za Kineze može biti rentabilno ono što nije za Amerikance? Do sada nisam čuo ubedljivo objašnjenje.
Mijat Lakićević: Nisam ni ja. Kina je zemlja specifičnih karakteristika u svakom pogledu, pa i kada se radi o ekonomiji. Kinezi vole da računaju na jako duge rokove. Ovo što oni sada rade sa Železarom Smederevo nije trenutno isplativo. Kupovina Železare najpre ima strateški i politički značaj, pa onda ekonomski. Verovatno se računa na dugoročniju korist od ovog aranžmana, ako je ikada bude. A ako i izgubi 50 ili 100 miliona evra - to je za kinesku državu sitnica.
Milan Kovačević: Ne treba zaboraviti da su Kinezi kupili samo imovinu Železare Smederevo bez ikakvog opterećenja i duga. Dobili su kapacitet na evropskom tlu, pa se Evropa buni, jer se boji da će imati konkurenciju. Ako oni budu povećavali kapacitete, a to im je namera, Železara u jednom trenutku može postati rentabilna. Kada je američki US Steel kupio Železaru, on nije imao nikakvog interesa da je uvećava, on je samo nastojao da proda proizvodnju, a uspevao je da proda samo polovinu. Amerikanci su je kupili misleći da će zaraditi na prodaji čelika, a Kinezi dolaze da osvajaju tržište Evrope. Kupovina Železare Smederevo se uklapa u njihovu strategiju. Njihov pogled na ekonomiju je drugačiji od američkog. To je zemlja u u kojoj država ima značajnu ulogu u privredi i u kojoj se usklađuju politički i ekonomski ciljevi.
Omer Karabeg: I kineska i srpska strana su najavile da će Železara Smederevo biti najkonkurentnija u Evropi. Verujete li u to?
Milan Kovačević: To je čisti populizam i to ne treba ni slušati. Uostalom, tokom posete predsjednika Kine ovde je bilo mnogo populizma. Malo je bilo pravih informacija. Proglašeno je velikim uspehom to što su zaključena 22 sporazuma, a kada malo bolje pogledate te sporazume - među njima je devet memoranduma koji nikoga ne obavezuju. Zaključena su samo dva ozbiljnija sporazuma.
22 sporazuma - sve sami protokol
Mijat Lakićević
Mijat Lakićević: Kada se govori o konkurentnosti Železare - pitanje je šta to znači. Kinezi mogu da odluče da čelik prodaju ispod cene, da idu sa takozvanim dampinškim cenama, što oni i inače rade i protiv čega se Evropa buni. To je deo njihove dugoročne strategije. Oni mogu sebi da dopuste da rade sa gubitkom i po nekoliko decenija, da bi nakon toga možda došli na zelenu granu. Osim toga Kinezi i nisu baš nešto poznati kao najbolji investitori. Oni su imali dosta promašenih investicija. Danas u Kini imate čitave gradove koji zvrje prazni jer, kada grade, oni ne pitaju za cenu. To može da prođe zahvaljujući političkom režimu kakav postoji u Kini. Kada je reč o 22 sporazuma, koji su potpisani za vreme posete kineskog predsednika Si Đinpinga, najveći deo tih sporazuma je čisto protokolarni. Nema ministra u vladi Srbije koji ih nije potpisao. I (ministar prosvete, Srđan)Verbić, i (ministar kulture, Ivan)Tasovac, i (ministar rudarstva i energetike, Aleksandar) Antić, i Ministarstvo odbrane, i Ministarstvo finasija - svi su potpisali poneki sporazum, zapravo memorandum, a to su potpuno neobavezujući papiri. Onaj ključni, od koga se najviše očekivalo, a to je izgradnja pruge Beograd-Budimpešta, nije potpisan. Za Srbiju je dobro da sarađuje sa svakom zemljom, pa i sa Kinom, ali ono što u toj saradnji za nas nije dobro je što se ne ulaže u proizvodnju robe koju bi Srbija mogla izvoziti na strana tržišta. Jedini komercijalni ugovor je onaj o prodaji telekomunikacione opreme kineske kompanije Huawei srpskom Telekomu. Opet mi ništa ne prodajemo, nego kupujemo od Kine i povećavamo ogromni spoljnotrgovinski deficit u robnoj razmeni koji imamo sa tom zemljom. Toliki deficit ni približno nemamo ni sa jednom evropskom zemljom. To baca dosta negativno svetlo na našu ekonomsku saradnju sa Kinom.
Milan Kovačević: Gospodin Lakićević je pomenuo posao sa Telekomom koji mi se nimalo ne sviđa. Naš Telekom kupuje opremu od kineskog Huaweia i to na kredit. Mi ne znamo da li je to vrhunska oprema, ne znamo kakva je cena, samo znamo da je Telekom uzeo kredit od kineske banke, koji nije naročito povoljan. To je jedan od dva ozbiljnija ugovora koja sam pomenuo. Drugi je izgradnja autoputa od Surčina do Obrenovca i tu se, nažalost, primenjuje isti model kao kod izgradnje mosta Zemun-Borča, koji su izgradili Kinezi. Ja sam tada rekao da je taj most praktično uvezen iz Kine, jer su ga izgradili Kinezi, a finansiran je kreditom koji smo dobili od kineske banke uz kamatu od tri posto. Drugim rečima, mi smo povećali deficit, pa moramo na nečem drugom zaraditi da bi vratili taj kredit. Slično će biti i sa autoputem od Surčina do Obrenovca. Gradiće ga Kinezi umesto da ga gradi naša operativa i poveća naš bruto domaći proizvod. Ovako ispada se mi zadužujemo u Kini i da naše zaduživanje omogućava kineskim firmama da na našoj teritoriji povećavaju društveni proizvod svoje zemlje. Slično će biti i ako se bude gradila brza pruga prema Budimpešti. Opet će je graditi Kinezi, a mi ćemo otplaćivati kredit. S druge strane, brza pruga je važna pre svega za putnički saobraćaj, a mi nemamo neku veliku frekvenciju putnika između Beograda i Budimpešte. Nama je mnogo važniji transport robe.
Kako je Srbija uvezla most iz Kine
Mijat Lakićević: Kada je građen most Zemun - Borča, to su uglavnom radili kineski radnici, čelik je bio iz Kine, mašine su bile iz Kine. Priča se - i ja mislim da je ta priča tačna - da je Kinezima nakon Olimpijade ostala ogromna građevinska operativa, s kojom nisu znali šta će, pa su krenuli da rade po svetu. To je njihova državna strategija. Oni daju kredit i onda - najveći deo tog kredita odlazi kineskim firmama. Potpuno je druga stvar kada vi kreditom, koji ste uzeli da napravite most, kupite svoj čelik, svoj beton, platite svoju građevinsku operativu i svoje radnike. Tada najveći deo kredita ostane u Srbiji. A kod mosta Zemun - Borča otprilike dve trećine, ako ne i tri četvrtine kineskog kredita - otišlo je nazad u Kinu. To je loš aranžman, jer naša država ne razvija našu, nego stranu ekonomiju. I kada to postane strategija, kao što je to kod nas slučaj, onda je to jako loše. Dodao bih nešto i o našem izvozu u Kinu. Naša preduzeća su išla u Kinu i tamo su sa domaćim partnerima osnivala zajedničke firme, ali sa Kinezima je jako teško raditi. Oni su vrlo nezgodni partneri. Tamo nisu išle bilo kakve firme, to su bile naše poznate firme, kao što je vršački Hemofarm, koji je osnovao zajedničku firmu, pa je iz Kine vrlo brzo bio izbačen naglavačke, partneri su mu oteli i kapital i imovinu. Među privrednicima se to vrlo brzo pročulo, pa se malo ko usuđuje da ide u Kinu. Sada naša firma vodi spor pred Međunarodnim arbitražnim sudom u Parizu. Uostalom, to pitanje je trebalo postaviti prilikom posete kineskog predsednika, jer su razgovori bili vrlo prijateljski. Ali nije bilo postavljeno.
Omer Karabeg: Kada je to tako, kako onda Vučić može da tvrdi da će zahvaljujući kineskim ulaganjima u Železaru Smederevo Srbija imati veći rast od Nemačke?
Milan Kovačević: Kada je neko pred formiranjem nove vlade, onda on mora da priča o lepšoj budućnosti, ali u tome se, zaista, ponekad preteruje. Vučić je govorio kako ćemo iduće godine imati najveći privredni rast - oko četiri procenta, a mi smo daleko veći privredni rast imali 2006. i 2007. Tako da na žalost, toga ima dosta. Međutim, najveći problem u Srbiji je to što vlast sve tajno radi, pa mi ne znamo koliko ona loše radi. Ne znamo ko su ljudi koji pregovaraju sa stranim partnerima, a ti ljudi očito nemaju iskustva i znanja. Jer kada čitate ugovore koje su oni zaključili, čudite se kako je neko mogao toliko dati, a tako malo dobiti. Uzmimo samo kinesko-francusku fabriku Mei Ta u Bariču kod Obrenovca, čija je izgradnja počela u aprilu ove godine. Investicija je vredna 60 miliona evra i, nećete vjerovati, u ugovoru koji je zaključio naš ministar privrede, piše da oni moraju uložiti bar četvrtinu te sume, a mi ćemo ostalo. Mi smo se obavezali da ćemo im u kešu uplatiti 23 miliona, da ćemo im besplatno dati zemljište, izgraditi infrastrukturu i regulisati Savu u blizini te lokacije. Mi već za njih o našem trošku obučavamo radnike. Kao što sam rekao, Kinezi moraju dati bar četvrtinu, ali prema ugovoru to može biti i kredit koji će oni uzeti. Vrhunac svega je što oni tu fabriku, kada bude gotova, mogu i prodati, pa uzeti novce i nešto drugo s njima raditi - i to neće biti kršenje ugovora. I sve je to ministar Sertić potpisao.
Omer Karabeg: To je ona fabrika za koju je kamen temeljac položio gradonačelnik Beograda Siniša Mali u prisustvu premijera Vučića.
Milan Kovačević: To je fabrika o kojoj su mnoge neistine pričali i gospodin Vučić i gospodin Mali. Oni su sve uljepšavali. Pričali su da će se zaposliti na hiljade ljudi, a obaveza investitora je da zaposli 1.400 radika i za to će dobiti 23 miliona evra u kešu. Iz ugovora se ne vidi kolike će biti zarade zaposlenih, a biće vrlo niske. Većina stranih ulagača, koje mi kapom i šakom plaćamo da bi došli u Srbiju, grade pogone u onim delatnostima u kojima se zapošljava jeftina radna snaga.
Srbija - najpouzdaniji partner Kine?
Omer Karabeg: Kako gledate na tvrdnju srpskog ministra inostranih poslova Ivice Dačića da će Srbija biti najpouzdaniji parter Kine u jugoistočnoj Evropi, a možda i u celoj Evropi?
Mijat Lakićević: Naravno da je to preterivanje. Naša vlada i naši političari vole da ističu nekakvu lidersku poziciju Srbije - kako će ona biti lider jugoistočne Evrope. A mi nismo lider ni na Zapadnom Balkanu. Samo smo najveći, ali daleko od toga da smo lideri u bilo kom pogledu - po privrednom rastu, po platama, u obrazovanju, u zdravstvu. Mi smo na začelju u našem regionu koji je najsiromašniji u Evropi, a stalno se busamo u prsa. Mi volimo da koristimo krupne reči i da se pravimo da je Srbija mnogo važna zemlja oko koje se biju Kina, Rusija, Amerika i Evropska unija. Mi stalno razmišljamo u tim gabaritima umesto da vodimo politiku primerenu našoj snazi i pameti, ako hoćete.
Omer Karabeg: Mnogo se priča i o tome da je Kina izabrala Srbiju da joj bude odskočna daska za prodor u centralnu Evropu.
Milan Kovačević
Milan Kovačević: Kina će svakako tražiti razne metode da se što bolje okoristi tržištem Evrope. Odskočna daska bi značila da mi imamo dobar feder da njih podignemo, a to je već preterivanje. Inače, kao što kaže gospodin Lakićević, naši političari imaju ružan običaj da pretjeruju sa pričama koje su daleko od realnosti. Tako je svojevemeno slavljen ugovor sa Fiatom, a sada se govori o mogućnosti da Fiat ode iz Srbije. Svi ozbiljni ekonomisti su sve vrijeme pričali da ne valja to što radimo sa Fiatom, što po povlašćenim uslovima puštamo njihove proizvode na naše tržište. Kada je taj ugovor zaključen, mnogi ekonomisti su govorili da on za nas nije previše povoljan. Uloženi su veliki novci, taj ugovor ističe za dve godine, a mi još uvek ne znamo šta piše u tom ugovoru. I u većini drugih projekata, kao što je Beograd na vodi i mnogi drugi, mi ne znamo šta je ugovoreno. Vidimo samo da se daju novci, a za šta - to ne znamo.
Omer Karabeg: Da li su ugovori sa Kinom transparentni? Da li se zna šta sadrži ugovor o kupovini Železare Smederevo? Kakve će biti obaveze kineskog Hestila, koji je kupio Železaru, prema radnicima? Kakav će biti njihov položaj? Da li se sve to zna ili je opet sakriveno?
Mijat Lakićević: To se zna, ali ne na osnovu ugovora. Kinezi, kao što je rekao gospodin Kovačević, nisu kupili Železaru Smederevo, odnosno nisu kupili preduzeće. Da su kupili preduzeće, oni bi sa preduzećem kupili i radnike, pa bi se onda moglo i pregovarati o tome kakav će biti njihov položaj i kakve će im biti plate. Ali oni su kupili samo imovinu - zemljište i opremu. Kupili su 500 hektara zemlje između koridora 10 i Dunava - odlično parče koje se može za svašta upotrebiti. I ako Železara nestane, to će ostati kineska zemlja. Kinezi osnivaju novo preduzeće i oni s radnicima zasnivaju nove ugovore. Radnici nemaju nikakva prava na osnovu toga što su radili u starom preduzeću, odnosno u staroj Železari. Videćemo kakav će biti njihov položaj i kakve će biti plate. Kinezi su obećali da nikoga neće otpustiti, da neće smanjivati plate, ali toga nema u ugovoru. Ja sam ugovor čitao i toga nigde nema.
Spasava li Kina Srbiju?
Omer Karabeg: Pojedini mediji, bliski vlastima, tvrde da bi Kina mnogo više uložila u Srbiji da se nije isprečila Evropska unija, koja se boji kineske konkurencije, pa onda okrivljuju Brisel što Kina ne ulaže više?
Milan Kovačević: To je pogrešno. Stanovište Brisela je da u stepenu kojim se približavamo Evropskoj uniji moramo poštovati njena pravila. Za nas bi bilo bolje da smo i do sada poštovali pravila Evropske unije, pa ne bi sklapali ugovore na našu štetu. Recimo, kada se pregovaralo o Južnom toku, mi smo na našu štetu prihvatili zahtev ruske strane da kroz taj gasovod ide samo ruski gas, iako je bilo predviđeno da mi finansiramo polovinu gasovoda. To je u suprotnosti sa evropskim pravilima po kojima proizvođač gasa ne može biti i vlasnik gasovoda. U ugovoru sa Emiratima stoji da poslovi sa tom zemljom ne podležu bilo kom postupku predviđenom našim zakonodavstvom. Ili - najnoviji slučaj. Telekom dobija kredit od kineske Exim banke da bi kupio opremu od kineskog Huaweia, a mi ne znamo da li bi se možda bolja oprema mogla jeftinije kupiti od Eriksona ili nekog drugog evropskog proizvođača. Poštovanje pravila konkurencije, za šta se zalaže Evropska unija, u ovom slučaju bi išlo nama u prilog.
Omer Karabeg: U zaključku, može li se govoriti o kineskom ekonomskom čudu u Srbiji? Da li su Kinezi spasioci srpske ekonomije - kako se već uveliko priča?
Mijat Lakićević: To je politička retorika i namenjena je za dnevnopolitičku upotrebu. Vlast ima veliki problem sa Savamalom, koja uveliko okupira javnost, pa joj je potrebna neka pozitivna priča da bi skrenula pažnju sa tog velikog problema. To što su Kinezi kupili Železaru Smederevo jeste iznenađenje i to može imati dobre posledice za Srbiju, ali to sigurno neće biti čudo, jer Železara ne može da ima nekakav efekat na rast domaćeg bruto proizvoda. Mi ne znamo kakva će biti budućost Železare. Govorilo se da bi Železara trebalo da pravi čelik za automobilsku industriju, posebno za Fiat, ali vidimo da se Fiat drma, ne zna se šta će biti s njim i da li će ostati u Srbiji. Za sada su sve to obećanja. Posao političara je da obećavaju, ali ta obećanja ne treba da budu neumerena. Uostalom, i do sada je bilo dosta obećanja koja nisu ispunjena i zato političarima u principu ne treba verovati. Treba da vidimo i kako će se ponašati Evropska unija. Ako Kina bude išla sa damping cenama čelika, Evropska unija to neće dozvoliti, pa će se onda postaviti pitanje kuda će ići čelik iz Železare Smederevo.
Milan Kovačević: Nije Kinezima interes da nas spasavaju. Nismo mi jedini njihov prijatelj. Oni imaju preko stotinu zemalja sa kojima imaju bliske odnose. Nas ne može niko spasiti, ako se mi sami ne budemo spasavali. Mi naravno možemo imati koristi od Kine koja dosta investira po svetu. Na političkom planu imamo dosta prisne odnose i to treba iskoristioti da se sklapaju poslovi između naših i kineskih poslovnih ljudi. Nedavno sam imao sastanak sa nekim privatnicima iz Kine i oni su mi rekli: “Država je stvorila uslove za našu saradnju, ali mi sada moramo praviti konkretne poslove, to nam ne mogu napraviti ni naš predsednik, ni vaš premijer“.
Mijat Lakićević: Nas ne može spasiti ni Kina, ni Rusija, niti neki veliki aranžmani. To mogu samo naši biznismeni i veća saradnji sa razvijenim zemljama Zapada. Od njih nam dolazi tehnologija i kada se sa njima povezujemo, onda dobijamo proizvodnju za izvoz. Naravno, treba nam saradnja i sa Kinom, i sa Rusijom, i sa Latinskom Amerikom, i sa svakom drugom zemljom, ali morali bismo se skoncentrisati na što tešnju saradnju sa zemljama zapadne Evrope, jer tu možemo da dobijemo mnogo više i kapitala, i tehničkih, i tehnoloških veza - što će sigurno povećati naš izvoz.