Zašto Dodik neće da bude bosanski Srbin?

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome koji je cilj deklaracije o položaju srpskog naroda u regionu čije je donošenje najavljeno do kraja godine. Sagovornici su bili Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije, i Branko Todorović, predsednik Helsinškog odbora Republike Srpske. Bilo je reči o tome zašto Vučić govori da je cilj deklaracije očuvanje srpske kulture u regionu, dok Dodik naglašava da je njen cilj da se izbegne novo stradanje Srba, da li se deklaracija može posmatrati kao ponovno otvaranje srpskog pitanja na Balkanu, da li je u Srbiji još živa ideja o državi svih Srba na Balkanu, zašto Miloradu Dodiku smeta naziv bosanski Srbi, da li se u Srbiji na Republiku Srpsku gleda kao na kompenzaciju za gubitak Kosova, može li se verovati Vučiću kada kaže da deklaracija neće biti usmerana protiv suseda, kao i o tome šta deklaracijom dobija Vučić, a šta Dodik.

Omer Karabeg: Milorad Dodik, koji je uz Aleksandra Vučića glavni promotor deklaracije, izjavio je da je njen cilj da se izbegne novo stradanje Srba. Kako tumačite tu izjavu?

Sonja Biserko: Priče o ugroženosti srpske nacije uvek su u funkciji održavanja jedinstva i homogenosti srpskog naroda i generisanja nacionalizma koji služi da se prikrije nesposobnost vlasti da rešava aktuelne probleme kako u Srbiji, tako i u Republici Srpskoj. S druge strane, to se verovatno radi da bi se odvratila pažnja od Kosova, jer Evropska unija vrši pritisak na vlast u Srbiji da realizuju sporazum Beograd-Priština. I treći razlog je što Milorad Dodik sledeće godine ima izbore, pa Beograd nastoji da mu da podršku, jer je njegova pozicija znatno oslabila s obzirom na tešku ekonomsku i socijalnu situaciju u Republici Srpskoj.

Srbi koji žive izvan Srbije u regionu nikada ne bi trebalo da zaborave kako je zvanični Beograd devedesetih godina okretao glavu od egzodusa Srba (na fotografiji) iz Hrvatske za koji je snosio ogromnu odgovornost

Branko Todorović: Mislim da Srbi koji žive izvan Srbije - u Republici Srpskoj i drugim zemljama u regionu - nikada ne bi trebalo da zaborave kako je zvanični Beograd devedesetih godina okretao glavu od egzodusa Srba iz Hrvatske za koji je snosio ogromnu odgovornost. Tada se u Beogradu igrala neka velika utakmica, mislim da je bio neki “vječiti derbi“, pa se na televiziji samo govorilo o tome, a vijest o izbjeglim Srbima emitovala se negdje pri kraju dnevnika. Dakle, u ne tako davnoj prošlosti možemo pronaći odgovor na pitanje koje je sada pred nama. Očito je da politički vrh u Beogradu, u dogovoru sa Banjalukom, u želji da očuva vlast povlači poteze koji su prije svega namijenjeni unutrašnjoj upotrebi i koji su u ovom trenutku itekako potrebni i Beogradu, i Banjaluci.

Rekao bih da u tome nema ništa što će doprinijeti da Srbi sa ove ili one strane Drine žive bolje, lišeni mnogih briga koje u ovom trenutku imaju. Za nas, koji dosta često putujemo preko Drine, bilo bi mnogo korisnije da su predsednici Dodik i Vučić postigli dogovor da više ne bude višesatnog zadržavanja na granici - u Sremskoj Rači i na drugim prelazima. To su pitanja koja muče građane. I još nešto. Prije nekih sedam godina donijeta je slična deklaracija koja se zvala veoma zvučno “Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore“ koja je imala skoro identične ciljeve kao ova. Ništa od toga u proteklih sedam godina nije zaživjelo. Tako će biti i sa ovom deklaracijom ali, nažalost, ovakve najave mogu da naruše odnose u regionu i unesu dodatni nemir, nestabilnost i nepovjerenje.

Nacionalistički gard

Omer Karabeg: Zanimljivo je da su nosioci celog posla oko deklaracije Srbija i Republika Srpska. Nema tu predstavnika Srba ni iz Hrvatske, ni iz Crne Gore, ni iz Makedonije, ni sa Kosova.

Priča o ugroženosti Srba u regionu svodi se, pre svega, na Srbe u RS koji naravno nisu ugroženi: Sonja Biserko

Sonja Biserko: Priča o ugroženosti Srba u regionu svodi se, pre svega, na Srbe u Republici Srpskoj, koji naravno nisu ugroženi pošto žive u gotovo etnički čistom entitetu. Ova deklaracija zaista može uneti nemir u region ako imamo u vidu ono što često govori Milorad Dodik, kome je cilj nezavisnost Republike Srpske i ujedinjenje sa Srbijom. S obzirom na prošlost, o kojoj se još uvek vode sporovi, incijative poput ove deklaracije izazivaju vrlo negativne reakcije u celom regionu, pa čak i među Srbima koji tu navodnu veliku brigu Beograda o njima vrlo često plaćaju veoma visokom cenom. To su pokazali ratovi devedesetih, kada su Srbi gotovo nestali sa nekih teritorija, pre svega krivicom Beograda koji je podržavao etnički inženjering i stvaranje etnički čistih teritorija, koje bi se objedinile u jednonacionalnu državu. To je jedan od osnovnih ciljeva srpske politike.

Koliko će Srbija u tome uspeti - zavisi od raznih okolnosti. Mislim da Srbija za to više nema snagu, ali još uvek igra tu igru, pogotovo što je nedavno na prostor Zapadnog Balkana ušla Rusija. Ona koristi fragilnost regiona i nezrelost političara da bi opstruirala put zemalja regiona ka Evropskoj uniji, čime nanosi štetu celom regionu, a najviše Srbima. Rusija to ne čini zbog toga što je Zapadni Balkan previše zanima, nego da bi pokazala da je Evropska unija slaba i da ne može da zaokruži taj prostor kao svoju interesnu sferu.

Branko Todorović: Mislim da je deklaracija u suštini politička potreba Banjaluke i Beograda, mada postoje nagoveštaji i o uključivanju predstavnika Srba iz Crne Gore. Do sada se nije izašlo u javnost sa detaljima i imenima ljudi koji će pisati deklaraciju. Sve što je do sada rečeno je prilično uopšteno i podsjeća na neke deklaracije iz bliske prošlosti. Rekao bih da se radi o kratkoročnoj kupovini pažnje javnosti i o podizanju nacionalističkog garda.

Dodikova memorandumska artiljerija

Omer Karabeg: Očigledna je razlika u nastupu Vučića i Dodika. Dok Vučić i njegov šef kabineta Selaković govore o očuvanju srpskog jezika i pisma, kulture i nacionalne svesti, Dodik poteže tešku artiljeriju. On govori da su Srbi najgore prošli nakon raspada Jugoslavije, da je njihov položaj težak u susednim zemljama i da Evropska unija to bagateliše. To dosta podseća na jezik Memoranduma. Mislite li da je u pitanju podela posla?

• Pročitajte: Aleksandar Vučić - i palikuća i vatrogasac I Vučićev i Dodikov povratak na Memorandum? I Prpa: Deklaracija o opstanku srpske nacije i naroda eufemizam

Sonja Biserko: Podela posla je oduvek na stolu i to je konstanta u odnosima Vučića i Dodika. Deklaracija ima podršku srpske elite. Sve vreme se kalkuliše da Srbija treba gubitak Kosova da kompenzira Republikom Srpskom. U svemu tome važnu ulogu ima Srpska pravoslavna crkva kao jedina srpska institucija koja ima pravo na prekogranično delovanje, što se pokazuje pre svega na primeru Crne Gore. Očigledno je da Srbija još uvijek nije raščistila sa svojim porazom u ratu, nije ga prihvatila i nije prihvatila novu realnost.

Srbija sedi na dve stolice. S jedne strane flertuje sa Rusijom i emotivno i na svaki drugi način podržava Rusiju očekujući od nje podršku za svoje teritorijalne aspiracije, a s druge strane javno tvrdi da je za evropske integracije. Međutim, bliži se kraj toj poziciji koju je Vučić do sada vešto održavao. Aleksandar Dugin, glavni Putinov geostrateg, pre izvesnog vremena poručio je Vučiću da neće još dugo moći sedeti na dve stolice i da će morati izabrati stranu. To je ono u čemu se sada kuvaju predsednik Vučić i svi oko njega. Otuda ova deklaracija kojom se nacija zasipa pričama o ugroženosti i raznim pretnjama, kako bi se zabašurile ključne odluke koje sada dolaze na dnevni red.

Branko Todorović: Podela posla između Vučića i Dodika mogla se i očekivati. Vučić inače figurira kao ozbiljniji političar. On ima konakte na međunarodnoj političkoj sceni koje ne treba ignorisati. Tu, pre svega, mislim na vrlo bliske odnose zvaničnog Beograda i Berlina i njemačku podršku Srbiji na njenom putu u Evropsku uniju. Zbog toga Vučić mora da vaga šta će reći.

S druge strane, Dodik se već godinama nalazi u izolovanom prostoru u kome može ne samo da govori, nego i da radi ono što hoće. Njegove izjave o predstavnicima nekih ambasada i međunarodnih organizacija u Bosni i Hercegovini su neozbiljne, veoma niskog nivoa i pune stranice žute štampe. Takvim izjavama Dodik privlači pažnju javnosti u Republici Srpskoj i nije ga briga kakav će odjek one imati u regionalnom i međunarodnom kontekstu. Sjetimo se samo nekih njegovih komentara o Hrvatskoj, Turskoj i nekim drugim zemljama i njihovim predstavnicima u Bosni i Hercegovini. Te njegove izjave ponekad su bile na granici političke lakrdije.

Bosanski Srbi

Omer Karabeg: Jedna stvar mi je posebno pala u oči. Dodik govori o tome da bi trebalo već jednom odustati od naziva bosanski Srbi. To je stereotip, kaže on i dodaje: “Mi smo jednostavno Srbi” Zašto njemu smeta naziv bosanski Srbi?

Branko Todorović: To mu nije smetalo u većem dijelu njegovog života, ali kada Dodik procjeni da mu je nešto politički profitabilno, on na tome beskompromisno insistira. Dodik je, inače, na domaćem terenu suočen s vrlo ozbiljnim ekonomskim problemima, enormnom korupcijom, štrajkovima i nezadovoljstvom građana. On te probleme ne može riješiti i zato lansira priče o referendumu, otcjepljenju, ujedinjenju sa Srbijom. To je već postao politički avanturizam.

S obzirom da se oktobra 2018. godine u Bosni i Hercegovini održavaju izbori možemo očekivati da će njegove izjave biti još ekstremnije i da će on, možda, organizavati i referendum o otcjepljenju ili se opredijeliti za neki drugi čin destabilizacije, ukoliko procijeni da mu se to isplati. Dodiku destabilizacija odgovara, jer je u takvim okolnostima mnogo lakše prikriti enormne korupcionaške afere u Republici Srpskoj.

Omer Karabeg: Kada Dodik promovišući deklaraciju kaže da ne postoje bosanski Srbi već samo Srbi, da li to znači da se deklaracijom ponovo želi podgrejati ideja o ujedinjenju svih Srba? Vlast verovatno ovako rezonuje - taj san je u ovom trenutku neostvariv, ali ne treba ga odbacivati. Treba s vremena na vreme podsećati na njega, treba ga održavati u životu.

Sonja Biserko: Jedinstvo srpske kulture - a u deklaraciji će se govoriti o pismu, jeziku, srpskom kulturnom nasleđu i tome slično - uvod je u uspostavljanje političkog i teritorijalnog jedinstva srpskog naroda. Tako je osamdesetih godina bilo najavljeno u Memorandumu. To je matrica koja se stalno obnavlja. Da li će ona biti realizovana - to je nešto drugo, ali ona se tako shvata u regionu, a i među samim Srbima. To je nešto što ne mora mnogo da se objašnjava, ta matrica je već veoma dobro poznata iz propagandnih kampanja koje se vode od osamdesetih godina.

Najava deklaracije govori da srpska elita još uvijek živi u uverenju da je moguće zaokruživanje srpskih etničkih teritorija. Uostalom, najveći deo srpske elite tretira Republiku Srpsku kao ratni plen od koga se neće odustati. To je nešto što predstavlja ogroman problem i za Bosnu i Hercegovinu, i za Srbe u Republici Srpskoj, i za sve zemlje u okruženju. Jer Bosna i Hercegovina je tačka od koje počinje integracija regiona, njegovo stvarno kretanje prema Evropskoj uniji. Sve dok Bosna i Hercegovina ostaje nedefinirana, kao što je sada, nema šanse da se region oporavi - ni ekonomski, ni politički, ni na bilo koji drugi način. Produžava se agonija u kojoj region živi. Upravo u tome srpska elita vidi mogućnost za realizaciju svojih aspiracija.

Ipak, čini mi se da će najveću korist od deklaracije imati Dodik kome su odbrojani politički dani. Ovo je neka vrsta spasavanja Dodika. I finansijska pomoć Republici Srpskoj, koju je najavio Vučić, namenjena je pre svega za njegov politički opstanak.

Srpsko pitanje

Omer Karabeg: Gospodine Todoroviću, vidite li vi u ovoj deklaraciji ponovno oživljavanje sna o velikoj Srbiji?

Branko Todorović: Ideja o velikoj Srbiji nije nešto što je nestalo, ona se provlači kroz mnoge istupe, izjave i razmišljanja političara, istoričara i javnih ličnosti. Treba se zapitati koliko iza tih izjava stoje ozbiljne namjere, a koliko su one izraz političkih potreba. Podsjetio bih da je Dodikova priča o referendumu za otcjepljenje Republike Srpske u suštini bila samo predizborni trik koji mu je donio pobjedu. Međutim, nakon toga ta ideja je zaživjela neovisno od onoga ko je tu ideju izgovorio i plasirao - i ona u ovom trenutku postoji. Bez obzira koliko je ona nerealna i neostvariva, ona je pretvorena u politički kapital koji donosi glasove na izborima.

I šta se dešava? Pošto takve ideje donose glasove na izborima i obezbjeđuju opstanak na vlasti, političari ne preduzimaju korake koji bi vodili ka ekonomskom napretku i evropskim integracijama, nego se oslanjaju na snove o velikoj Srbiji i priče o savezu sa Rusijom.

Ne bih rekao da pokretači deklaracije imaju potencijala i energije za otvaranje srpskog pitanja: Branko Todorović

Omer Karabeg: Da li se najava deklaracije može na neki način posmatrati i kao ponovno otvaranje srpskog pitanja na Balkanu?

Sonja Biserko: Mislim da srpsko pitanje na Balkanu nije ni zatvoreno. Ono je otvoreno početkom osamdesetih, nakon studentskih nemira na Kosovu. Srpsko pitanje je praktično otvoreno kroz kosovsko pitanje - da bi se mobilisali svi Srbi u Jugoslaviji. Međutim, ni nakon što je Srbija doživela poraz u ratu srpska elita nije odustala od svog projekta. Prisustvo srpskih obaveštajnih službi u Makedoniji, Crnoj Gori, verovatno i u Republici Srpskoj, govori o tome koliko Srbija još uvek na neprihvatljiv način deluje u tim zemljama. To se naročito dobro vidi u slučaju Makedonije i Crne Gore. Deklaracija, zapravo, održava u životu ideju o ujedinjavanju svih Srba.

Branko Todorović: Ne bih rekao da pokretači deklaracije imaju potencijala i energije za otvaranje srpskog pitanja i mislim da im to, zapravo, nije ni krajnja namjera. Mislim da su svjesni da za to ne postoje ni međunarodne okolnosti, ni podrška moćnih svjetskih fakora - izuzev Rusije koja bi podržala bilo koju vrstu destabilizacije regiona. Tako da će deklaracija jedino donijeti privremenu političku korist njenim glavnim protagonistima.

Vučić i Vučelić

Omer Karabeg: Verujete li Vučiću kada kaže da deklaracija neće biti usmerena protiv suseda i da Srbija poštuje teritorijalni integritet zemalja u kojima žive Srbi? Književnik Filip David mu očigledno ne veruje. On je nedavno podsetio da je Dodik u prisustvu Vučića izjavio da će pre ili kasnije Srbija i Republika Srpska biti jedna država. Vučić, koji stalno govori o poštovanju teritorijalnog integriteta Bosne i Hercegovine, morao je da se ogradi od te izjave, kaže David, ali on to nije učinio.

Sonja Biserko: To je ono što je veliki problem sa Vučićevom oficijelnom orijentacijom ka Evropskoj uniji. On nije ubedljiv zato što dozvoljava medijski linč svih ljudi koji drugačije misle, što dozvoljava da režimski mediji uporno promovišu mržnju i geostrateške interese nacionalističke elite. Ovih dana postavio je Milorada Vučelića za glavnog urednika Večernjih novosti koje su se uvek smatrale strateškom novinom srpske vlasti. Vučelić je vlasnik nedeljnika Pečat koji je izrazito proruski nastrojen. I Večernje novosti su proruski nastrojene, ali će Vučelićev dolazak pojačati tu orijentaciju.

Vučić s jedne strane govori o svojoj proevropskoj orijentaciji, a s druge strane dopušta medijima koji su pod njegovom kontrolom, svojim ministrima i saradnicima da daju izjave i vode kampanje koje su u suprotnosti sa onim što on govori. Zbog toga, nažalost, nema puno razloga da mu se veruje.

Dvoličnost Beograda

Branko Todorović: Mislim da je politika Beograda prema Bosni i Hercegovini dvolična. Mi smo i ranije imali priliku da od najviših predstavnika vlasti iz Beograda slušamo slične poruke. To su već ustaljene fraze o Dejtonskom sporazumu, o cjelovitosti Bosne i Hercegovine, o nemiješanju u unutrašnje poslove. To su samo fraze iza kojih ne stoje djela. Djela su u potpunosti drugačija. Mislim da namjere Beograda prema Bosni i Hercegovini nikada nisu bile u potpunosti iskrene i čiste - čak ni kada je u pitanju Banjaluka, a kamo li kada je u pitanju Sarajevo. Beograd je u proteklih dvadesetak godina itekako bio spreman da zarad svojih interesa manipuliše i sa Banjalukom, i sa Republikom Srpskom, i sa Sarajevom, i sa Bosnom i Hercegovinom.

Vučić: Srbija je prijatelj BiH

Nema razloga da mi kao građani vjerujemo bilo kom političaru u regionu, pogotovo ne Vučiću. Mislim da njegov odnos prema Banjaluci, Sarajevu, Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini nije iskren. Radi se o demonstraciji superiorne pozicije zvaničnog Beograda i u odnosu na Banjaluku, i u odnosu na Sarajevo. To je jedna vrsta igre mačke i miša, gdje Beograd, prije svega, gleda svoje interese i ni u kom slučaju ne vodi računa o miru, suživotu i rješavanju problema koje nam je rat ostavio. Beograd to želi izbjeći i relativizirati pričom o budućnosti. Međutim, nisu riješena veoma ozbiljna pitanja - radi se o stotinama hiljada mrtvih, o razorenim domovima, o tragediji koja je pogodila gotovo svakog stanovnika Bosne i Hercegovine. Ne vidimo da postoje konkretni pomaci u suočavanju sa prošlošću i preuzimanju odgovornosti za ono za šta je Beograd očigledno odgovoran.

Dizanje prašine

Omer Karabeg: Kakva će po vama biti sudbina deklaracije o položaju srpskog naroda?

Sonja Biserko: O deklaraciji se još uvek ništa konkretno ne zna. Ne zna se ko će u njoj učestvovati, ko će je pisati, nema nikakvog akcionog plana. To će zavisiti od razvoja situacije u regionu i od situacije u samoj Srbiji, posebno od toga šta će Srbija da uradi oko Kosova. Možda je deklaracija najavljena samo da bi se podigla prašina i lansirala priča o ugroženosti Srba da bi se u tišini mogao obaviti posao koji se odnosi na Kosovo.

Branko Todorović: Prije svega mislim da će glavni protagonisti -Vučić i Dodik - izvući konkretnu korist. Vučić će amortizovati nezadovoljstvo ekstremnih krugova u Srbiji, a takvih koji mu zamjeraju zbog kooperativnosti sa Briselom, kada je u pitanju rješavanje problema Kosova, je popriličan broj. Deklaracija će ga prikazati kao vođu i lidera koji vodi računa o srpskom narodu, ne samo u Srbiji, nego i van nje.

Što se tiče Dodika, on će pojavom deklaracije dobiti jaku platformu za izbore 2018. godine. On će se prikazati kao kooperativan saradnik Beograda, što veliki broj građana u Republici Srpskoj cijeni. Inače, Srbima u regionu ova deklaracija neće donijeti ništa, kao što je uostalom bio slučaj i sa ranijim deklaracijama. Ali ona svakako može nanijeti štetu odnosima u regionu, povećati nepovjerenje, strah i podozrenje - i usporiti i onako spore korake ka uspostavljanju normalnog života u regionu.