U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li će Rusija biti prepreka na putu Srbije ka Evropskoj uniji. Sagovornici su bili Simeon Pobulić, bivši diplomata i član Foruma za međunarodne odnose Srbije, i Filip Ejdus, docent na Fakultetu političkih nauka iz Beograda.
Razgovaralo se o tome šta znače nedavne izjave ruskog ambasadora u Srbiji Aleksandra Čepurina u kojima je on izneo neskrivene rezerve prema proevropskoj politici vlade Srbije, zašto zvanični Beograd nije na to reagovao, zašto Rusija stvara utisak da joj je više stalo do Kosova nego Srbiji, o energetskoj zavisnosti Srbije od Rusije, koji je strategijski interes Rusije da Srbija ostane van NATO pakta, kao i o tome da li u rukovodstvu Srbije postoji podela, kad je reč o odnosima s Moskvom.
Filip Ejdus: Ambasador Čepurin, koliko sam mogao da primetim, nije kritikovao evropske integracije Srbije, već je samo izrazio nadu da one neće ugroziti dobre srpsko-ruske odnose. Ono čemu se ruski ambasador jeste protivio, kao uostalom i svi njegovi prethodnici, to je učlanjenje Srbije u NATO. Rusija se, kao što je dobro poznato, oštro protivi proširenju NATO pakta i to je njeno legitimno pravo. Ali isto tako je i legitimno pravo Srbije da kao nezavisna država suvereno odabere kurs svoje bezbednosne i odbrambene politike. U ovom trenutku taj kurs je politika vojne neutralnosti i nema naznaka da će u skorije vreme biti promenjen.
Filip Ejdus: Čini mi se da se to radi iz preventivnih razloga. Moguće je da postoje nekakvi signali da određene strukture u aktuelnoj vladajućoj koaliciji imaju nameru da u nekom trenutku u budućnosti otvore ovu temu, tako da ovo upozorenje treba shvatiti kao neku vrstu preventivnog upozorenja.
Simeon Pobulić: Slažem se sa gospodinom Ejdusom, jer činjenice potkrepljuju njegov stav. Međutim, imam utisak da ruska poruka nije samo upućena našoj javnosti, nego i Evropskoj uniji, što je rezultat trenutnog stanja odnosa između Moskve i Brisela.
Filip Ejdus: Tačno je da je Rešetnjikov oštro kritikovao, gotovo ismevao, proevropsku politiku Beograda. Međutim, iako je reč o direktoru državnog instituta, Rešetnjikov nije državni službenik i njegov stav ne predstavlja zvanični stav Moskve. U ruskoj vladi sigurno ima mnogo ljudi koji misle kao on i koji bi više voleli da vide Srbiju u Evroazijskoj nego u Evropskoj uniji. Ipak, Evroazijska unija još uvek ne postoji i trebaće joj decenije da stane na noge, ukoliko se uopšte ikada oformi.
Simeon Pobulić: Ne bih se mnogo uzrujavao oko izjava Rešetnjikova. Taj gospodin može da govori šta hoće, ali Rusi dobro znaju da mi, bar u ekonomskom pogledu, nemamo alternativu Evropskoj uniji. Bez članstva u Evropskoj uniji, mi ne možemo da sačuvamo naš izvoz u zemlje unije, koji iznosi više od 60 posto našeg ukupnog izvoza, niti da obezbedimo priliv stranih investicija i transfer moderne tehnologije. Ono što nama može dati Evropska unija - ne može Rusija. Naravno da nam Evropska unija ne može sve pružiti i zato se moramo okrenuti i drugim delovima sveta, a tu je na prvom mestu Rusija.
Filip Ejdus: Kada je ambasador Konuzin pre nekoliko godina uvredio učesnike beogradskog bezbednosnog foruma, među kojima je bilo i visokih državnih funkcionera, nisam bio u potpunosti siguran da li se radilo o ličnom istupanju ili o zvaničnoj politici Moskve. Sada, kada je Čepurin ponovio uvredljive i nediplomatske komentare na račun spoljnopolitičke orijentacije Srbije, a posebno Crne Gore, postaje jasno da se radi o kontinuitetu zvanične politike Moskve. Ukoliko Rusija namerava da sačuva ono malo preostalih prijatelja poput Srbije, morala bi da promeni svoju arogantnu politiku i rečnik, jer tako se sa prijateljima ne razgovara. Zbog čega je to tako? Zbog čega se brojni ambasadori, ne samo ruski, grubo mešaju u unutrašnja pitanja Srbije? Razloge treba tražiti u činjenici da je Srbija ekonomski, politički i vojno slaba država, bez mnogo prijatelja u svetu. Danas i velike i snažne države doživljavaju eroziju svoje suverenosti, a kamo li hromi liliputanci poput Srbije.
Simeon Pobulić: Vi hoćete da kažete zašto se oni obraćaju našoj javnosti, jer oni službenim kanalima mogu da prenesu svoje kritike našim organima. Treba da znamo da su se velike sile oduvek tako ponašale prema malim zemljama. Menjali su se samo načini i nivo oštrine.
Filip Ejdus: Kao što sam maločas rekao, Srbija je izuzetno slaba država kako u političkom, tako i u vojnom i bezbedosnom smislu. I ranijih godina se dešavalo da su strani ambasadori iznosili uvredljive komentare na račun vlasti ili su se direktno mešali u unutrašnje stvari Srbije. Zvaničnici Srbije nikada se nisu oglašavali i uvek se sve završavalo na tome da reaguju opozicija i intelektualni krugovi, ređe i predstavnici vladajućih stranaka, tako da se već odomaćila atmosfera u kojoj strane diplomate mogu nekažnjeno da iznose uvredljive komentare.
Simeon Pobulić: Ako nas upoređujete sa Crnom Gorom onda treba porediti i to kakvi su naši interesi da sarađujemo sa Rusijom, a kakvi crnogorski. Naš interes za dobre odnose sa Rusijom je daleko veći nego crnogorski. Kada uzmemo u obzir robnu razmenu, ruske investicije koje se tiču Južnog toka, kao i investicije koje se najavljuju, naše ponašanje prema Rusiji mora biti takvo da ne izazivamo buru u našim odnosima. To opet ne znači da se diplomatskim kanalima ili u direknim kontaktima ne mogu kritikovati neki potezi ruskih predstavnika, ali to onda ne izlazi u javnost.
Filip Ejdus: Rusiji sigurno nije više stalo do Kosova nego Srbiji. Moskvu ništa ne košta da koristi svoje pravo veta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. a kada se pogleda bagatelna cena po kojoj su kupili energetsku infrastrukturu u Srbiji, onda se vidi da je Rusija, zapravo, debelo zaradila i unovčila svoju ljubav prema Srbiji u vezi sa Kosovom. Prema tome, vrlo je jasan motiv koji stoji iza ruske podrške Srbiji.
Simeon Pobulić: Ja se baš ne bih složio da je ruski energetski interes u Srbiji jako veliki, jer Južni tok nije naš projekt i ne radi se zbog nas. To je projekt nekoliko jakih članica Evropske unije i mi smo tu upali, jer Rumunija nije dolazila u obzir. Tu je ključna zemlja bila Bugarska. Prema tome, Srbija nije tako visoko na skali ruskih energetskih interesa.
Simeon Pobulić: Da, ali Bugarska je imala pare koje mi nismo imali i to se sada zaboravlja. Bugarska učestvuje u finansiranju svega toga, a ona je i ključna zemlja za taj gasovod, pa joj se nešto moralo dati, a kod nas se radi o kompletnoj ruskoj investiciji. Mi ćemo jako malo novca dati za taj projekat.
Filip Ejdus: To nije samo Bugarska. U svim zemljama, kroz koje prolazi Južni tok, država je zadržala većinsko vlasništvo. Samo ga Srbija nema. Osim toga prodala je Rusima Naftnu industriju Srbije (NIS) po ceni koja je ispod svake tržišne. Ruska podrška Kosovu naplaćena je na taj način i to je jedan od ključnih razloga zašto je Rusija podržavala Srbiju u vezi sa Kosovom. Pored toga postoji i politički razlog, a to je da se jedna noga zadrži na Zapadnom Balkanu i da to bude rusko simboličko uporište.
Filip Ejdus: Da li su oni iskreno verovali da će na taj način spasiti Kosovo - ne znam. Ne mogu da uđem u njihove glave i da vam kažem šta su mislili. Mogu samo da pretpostavim da je bilo tako, jer ne postoji nijedno drugo objašnjenje zašto bi vlada prodala NIS ispod cene. Uostalom, u zajednici analitičara i naučnika, koji se bave međunarodnim odnosima, opšteprihvaćeno je mišljenje da je ruska podrška Srbiji u njenoj borbi da sačuva Kosovo bila razlog prodaje naftne industrije po tako niskoj ceni. Da li su u igri bili još neki skriveni interesi - ne znam. To će vreme pokazati.
Simeon Pobulić: Ja ne znam sve detalje sporazuma o NIS-u. Ja samo znam da je NIS imao veliki dug i da niko nije hteo da ga kupi. Tačno je da je naftna industrija prodata po ceni koja je zaista bila niska, ali je istina i to da je nova kompanija isplatila skoro sve dugove koje je NIS imao. Inače, kad se cela stvar pogleda iz šireg konteksta, teško mi je zamisliti da smo mi mogli dobiti rusku podršku u vezi sa Kosovom prodajom NIS-a za bagatelu. Ja ipak mislim da je odnos prema Kosovu deo nekih širih interesa Rusije. U pitanju je njihov odnos sa ostalim članicama Saveta bezbednosti, u suštini radi se o odnosu istok - zapad.
Simeon Pobulić: Da. U toj igri Srbija nije nikakav igrač. Nije čak ni posmatrač.
Simeon Pobulić: Da. Kosovo je kockanje, ako smem da upotrebim taj izraz, između Rusije i drugih sila.
Filip Ejdus: Ja ne mogu da pričam o stvarima o kojima nemam empirijske činjenice. Da li su tu postojali neki viši interesi - ne znam, ali tu tvrdnju ne mogu da prihvatim dok mi se ne pokažu neki dokazi za to. Ako se pak radi o nekoj velikoj igri, koju mi ne možemo da objasnimo, onda je bolje da se time ne bavimo kao analitičari. Jedino što ja vidim je kontekst u kojem je NIS prodat. To je bilo vreme pregovora o konačnom statusu Kosova i vreme kada je tadašnji premijer Vojislav Koštunica rešio da postepeno prekida veze sa Evropskom unijom, odnosno da promeni dotadašnji spoljnopolitički kurs Srbije, koji je imao za cilj članstvo u Evropskoj uniji. Koštunica je favorizovao politiku neutralnosti o kojoj govori i u svojoj poslednjoj knjizi. Ako pogledamo međunarodni i unutrašnji kontekst u kome je NIS prodat, meni se logično nameće zaključak da je naftna industrija prodata Rusima isod cene zbog njihove podrške Srbiji u vezi sa Kosovom. Dok mi se ne ponude neki uverljivi dokazi koji govore da je u pitanju nešto drugo, ja ću ovako da mislim.
Simeon Pobulić: Ja bih se mogao složiti sa gospodinom Ejdusom kad je reč o našim motivima, ali što se tiče ruskih motiva, to je već druga priča u koju ja nisam sposoban da uđem, ali znam da se ništa ne događa slučajno i da je sve deo jedne velike računice. Za to mi ne trebaju neki veliki dokazi, jer se to svakodnevno u svetu događa.
Filip Ejdus: Ovo je teško pitanje. Naime, ulazak Srbije u NATO pakt ne bi ovu alijansu približio ruskim granicama. Tako da je moguće pretpostaviti da je važnost ove teme za Moskvu samo simboličke prirode i da su upozorenja samo retorička. S druge strane, ne treba nikako potcenjivati uticaj simbola na politiku. Međunarodna politika je u velikoj meri sačinjena od simbola. Činjenica da se Srbija nalazi duboko u geografskoj sferi uticaja NATO pakta ne mora obavezno da znači da eventualni ulazak Srbije u NATO Rusija ne bi pogrešno interpretirala kao pretnju svojoj nacionalnoj bezbednosti. Ipak, mislim da bi u Moskvi prevladao razum nad emocijama i da bi ona vrlo brzo naučila da živi i sa atlantskom Srbijom.
Simeon Pobulić: Ja zaista ne znam koji bi bio strategijski interes Rusije da Srbija ostane van NATO pakta. Srbija nema zajedničku granicu sa Rusijom, niti izlazi na Crno more, tako da s vojne tačke gledišta naše učešće u NATO paktu nema veliki značaj za Rusiju. U pitanju je nešto drugo. Rusija se protivi proširenju NATO pakta. To njoj jedostavno ne odgovara.
Filip Ejdus: Možda je reč podela malo prejaka, ali svakako možemo da kažemo da unutar vladajuće koalicije, bar na izgled, postoje različita viđenja bliskosti Beograda i Moskve. Čini mi se da srpska vlada to želi da iskoristi kao instrument pritiska na Evropsku uniju, kao neku vrstu ucene, kako bi izdejstvovala neke ustupke u procesu evropske integracije i normalizacije odnosa sa Prištinom. Beograd, zapravo, sebi podiže cenu pričama da bi se eventualno mogao okrenuti ka Moskvi. Međutim, bojim se da je ovaj blef provaljen i da Brisel ovoga puta neće nasesti, iako je proteklih godina bilo toga. Svima je jasno da ni u vladajućim strankama, a ni u opoziciji, sa izuzetkom Demokratske stranke Srbije, niko ozbiljan ne misli da Rusija može da bude nekakva alternative Evropskoj uniji. Razlike se javljaju samo kad je reč o tome koliko će evropska Srbija biti bliska sa Moskvom. To, opet, ne znači da se ova politika ne može promeniti. Ukoliko bi došlo do nekakvog značajnijeg zastoja ili disfunkcionalnosti unutar Evropske unije ili ukoliko bi članstvo Srbije u Evropskoj uniji postalo vrlo neizvesno, onda bi, možda, moglo doći do okretanje ka Moskvi. U ovom trenutku ja ne vidim ni da se Evropska unija raspada, niti da je proces proširenja toliko usporen da je članstvo Srbije u Evropskoj uniji postalo neizvesno, pa je vrlo malo verovatno da će u dogledno vreme doći do promene proevropskog kursa.
Simeon Pobulić: Ja u te podele ne verujem. Tu možda postoji izvesna podela uloga u održavanju veza sa velikim silama, ali ne bih išao dalje od toga. Bilo bi neozbiljno da mi igramo neku vrstu pokera sa Evropskom unijom i da neke karte krijemo. To što se priviđa u javnosti mislim da nema korena u stvarnoj situaciji.
Simeon Pobulić: Ja mislim da je to tako, iako ne mogu da tvrdim, jer bih za tvrdnju morao da imam jače dokaze. Ali, po logici stvari, neko mora da igra ulogu prijatelja Rusije, kao što neko mora da igra ulogu prijatelja vodećih sila Evropske unije. Takva podela uloga nije ništa novo u međunarodnim odnosima.
Filip Ejdus: Slažem se da postoji podela uloga, ali mislim da postoje i neke razlike. Čuli smo čak i otvorene kritike predsednika Nikolića na račun nekih članova vlade. Nikolić ih je kritikovao što se više nisu angažovali na otpočinjanju radova na Južnom toku. Vidimo da postoje različiti senzibiliteti, da je predsednik Nikolić više naklonjen Moskvi nego neki ministri u vladi, ali ta podela uloga ili te različite nijanse ne isključuju ono o čemu sam govorio - da vlada šalje Briselu poruku o podelama ne bi li isposlovala nekakve ustupke u procesu evropskih integracija. Ta taktika nije bila strana prethodnim vladama, pa ne znam zašto bi bila strana i ovoj.
Simeon Pobulić: Ne verujem u to, mada u pojedinim trenucima može tako da nam izgleda. Do toga neće doći, jer ne vidim da je to ruski interes.
Filip Ejdus: U ovom trenutku stvarno je teško pretpostaviti da će Rusija predstavljati prepreku, a šta će bitu u budućnosti - možemo samo da nagađamo. Evropska unija, možda, može da upadne u veliku krizu, proces proširenja bi dugoročno mogao da se zaustavi, pa bi u takvom kontekstu Rusija mogla da postane atraktivna za Srbiju. Ali to je za sada naučna fantastika.
Razgovaralo se o tome šta znače nedavne izjave ruskog ambasadora u Srbiji Aleksandra Čepurina u kojima je on izneo neskrivene rezerve prema proevropskoj politici vlade Srbije, zašto zvanični Beograd nije na to reagovao, zašto Rusija stvara utisak da joj je više stalo do Kosova nego Srbiji, o energetskoj zavisnosti Srbije od Rusije, koji je strategijski interes Rusije da Srbija ostane van NATO pakta, kao i o tome da li u rukovodstvu Srbije postoji podela, kad je reč o odnosima s Moskvom.
Omer Karabeg: Gospodine Ejdus, da li su poslednje izjave ruskog ambasadora Čepurina, u kojima on iznosi neskrivene rezerve prema proevropskoj politici srpske vlade, samo incident ili je to neka vrsta upozorenja Rusije vrhu Srbije da vodi računa o tome šta radi?
Ono čemu se ruski ambasador jeste protivio, kao uostalom i svi njegovi prethodnici, to je učlanjenje Srbije u NATO.
Omer Karabeg: A zašto onda Čepurin upozorava, ako zna da se Srbija opredelila za politiku vojne neutralnosti?
Filip Ejdus: Čini mi se da se to radi iz preventivnih razloga. Moguće je da postoje nekakvi signali da određene strukture u aktuelnoj vladajućoj koaliciji imaju nameru da u nekom trenutku u budućnosti otvore ovu temu, tako da ovo upozorenje treba shvatiti kao neku vrstu preventivnog upozorenja.
Simeon Pobulić: Slažem se sa gospodinom Ejdusom, jer činjenice potkrepljuju njegov stav. Međutim, imam utisak da ruska poruka nije samo upućena našoj javnosti, nego i Evropskoj uniji, što je rezultat trenutnog stanja odnosa između Moskve i Brisela.
Omer Karabeg: Postoje i neke druge izjave, pored izjave gospodina Čepurina. Recimo, Leonid Rešetnjikov, direktor Ruskog instituta za strateške studije, nedavno je rekao da je srpski narod dobro razumeo da NATO i Evropska unija nemaju budućnost u Srbiji i da će polovina Srba biti konobari u nemačkim restoranima, a druga polovina će ginuti po Africi i Aziji za interese Zapada, i onda je dodao: “Za srpsko rukovodstvo imamo samo jednu želju - da sluša svoj narod i deluju u interesu svog naroda”. Zar to ne liči na upozorenje?
Filip Ejdus: Tačno je da je Rešetnjikov oštro kritikovao, gotovo ismevao, proevropsku politiku Beograda. Međutim, iako je reč o direktoru državnog instituta, Rešetnjikov nije državni službenik i njegov stav ne predstavlja zvanični stav Moskve. U ruskoj vladi sigurno ima mnogo ljudi koji misle kao on i koji bi više voleli da vide Srbiju u Evroazijskoj nego u Evropskoj uniji. Ipak, Evroazijska unija još uvek ne postoji i trebaće joj decenije da stane na noge, ukoliko se uopšte ikada oformi.
Rusi dobro znaju da mi, bar u ekonomskom pogledu, nemamo alternativu Evropskoj uniji.
Omer Karabeg: Ruski ambasadori, setimo se ponašanja Konuzina, Čepurinovog prethodnika, ne libe se da povremeno upute oštre žaoke na račun srpske vlade. Imam utisak da oni sebi mnogo više dozvoljavaju nego ostali ambasadori.
Sada, kada je Čepurin ponovio uvredljive i nediplomatske komentare na račun spoljnopolitičke orijentacije Srbije, a posebno Crne Gore, postaje jasno da se radi o kontinuitetu zvanične politike Moskve.
Omer Karabeg: Gospodine Pobuliću, zašto se ruski ambasadori ne ustručavaju da otvoreno kritikuju politiku Srbije?
Simeon Pobulić: Vi hoćete da kažete zašto se oni obraćaju našoj javnosti, jer oni službenim kanalima mogu da prenesu svoje kritike našim organima. Treba da znamo da su se velike sile oduvek tako ponašale prema malim zemljama. Menjali su se samo načini i nivo oštrine.
Omer Karabeg: Zašto vlada Srbije nije reagovala na izjave Čepurina, nego ih je jednostavno prećutala dok je, recimo, Podgorica dosta otvoreno reagovala?
Filip Ejdus: Kao što sam maločas rekao, Srbija je izuzetno slaba država kako u političkom, tako i u vojnom i bezbedosnom smislu. I ranijih godina se dešavalo da su strani ambasadori iznosili uvredljive komentare na račun vlasti ili su se direktno mešali u unutrašnje stvari Srbije. Zvaničnici Srbije nikada se nisu oglašavali i uvek se sve završavalo na tome da reaguju opozicija i intelektualni krugovi, ređe i predstavnici vladajućih stranaka, tako da se već odomaćila atmosfera u kojoj strane diplomate mogu nekažnjeno da iznose uvredljive komentare.
Simeon Pobulić: Ako nas upoređujete sa Crnom Gorom onda treba porediti i to kakvi su naši interesi da sarađujemo sa Rusijom, a kakvi crnogorski. Naš interes za dobre odnose sa Rusijom je daleko veći nego crnogorski. Kada uzmemo u obzir robnu razmenu, ruske investicije koje se tiču Južnog toka, kao i investicije koje se najavljuju, naše ponašanje prema Rusiji mora biti takvo da ne izazivamo buru u našim odnosima. To opet ne znači da se diplomatskim kanalima ili u direknim kontaktima ne mogu kritikovati neki potezi ruskih predstavnika, ali to onda ne izlazi u javnost.
Omer Karabeg: Zašto Rusija stvara utisak da joj je više stalo do Kosova nego Srbiji? Ona je, recimo, otvoreno kritikovala Briselski sporazum između Beograda i Prištine.
Kada se pogleda bagatelna cena po kojoj su kupili energetsku infrastrukturu u Srbiji, onda se vidi da je Rusija, zapravo, debelo zaradila i unovčila svoju ljubav prema Srbiji u vezi sa Kosovom.
Simeon Pobulić: Ja se baš ne bih složio da je ruski energetski interes u Srbiji jako veliki, jer Južni tok nije naš projekt i ne radi se zbog nas. To je projekt nekoliko jakih članica Evropske unije i mi smo tu upali, jer Rumunija nije dolazila u obzir. Tu je ključna zemlja bila Bugarska. Prema tome, Srbija nije tako visoko na skali ruskih energetskih interesa.
Omer Karabeg: Ali zanimljivo je da Bugarska ima većinsko vlasništvo na delu gasovoda koji ide preko njene teritorije, dok Srbija ima manjinsko. Rusija je, znači, dala Bugarskoj ono što nije dala Srbiji?
Simeon Pobulić: Da, ali Bugarska je imala pare koje mi nismo imali i to se sada zaboravlja. Bugarska učestvuje u finansiranju svega toga, a ona je i ključna zemlja za taj gasovod, pa joj se nešto moralo dati, a kod nas se radi o kompletnoj ruskoj investiciji. Mi ćemo jako malo novca dati za taj projekat.
Filip Ejdus: To nije samo Bugarska. U svim zemljama, kroz koje prolazi Južni tok, država je zadržala većinsko vlasništvo. Samo ga Srbija nema. Osim toga prodala je Rusima Naftnu industriju Srbije (NIS) po ceni koja je ispod svake tržišne. Ruska podrška Kosovu naplaćena je na taj način i to je jedan od ključnih razloga zašto je Rusija podržavala Srbiju u vezi sa Kosovom. Pored toga postoji i politički razlog, a to je da se jedna noga zadrži na Zapadnom Balkanu i da to bude rusko simboličko uporište.
Omer karabeg: Vi mislite da je ondašnje srpsko rukovodstvo prodalo Naftnu industriju Srbije za bagatelu i pristalo na uslove oko Južnog toka nadajući se da će tako spasiti Kosovo?
Filip Ejdus: Da li su oni iskreno verovali da će na taj način spasiti Kosovo - ne znam. Ne mogu da uđem u njihove glave i da vam kažem šta su mislili. Mogu samo da pretpostavim da je bilo tako, jer ne postoji nijedno drugo objašnjenje zašto bi vlada prodala NIS ispod cene. Uostalom, u zajednici analitičara i naučnika, koji se bave međunarodnim odnosima, opšteprihvaćeno je mišljenje da je ruska podrška Srbiji u njenoj borbi da sačuva Kosovo bila razlog prodaje naftne industrije po tako niskoj ceni. Da li su u igri bili još neki skriveni interesi - ne znam. To će vreme pokazati.
Teško mi je zamisliti da smo mi mogli dobiti rusku podršku u vezi sa Kosovom prodajom NIS-a za bagatelu.
Omer Karabeg: To su ti širi interesi?
Simeon Pobulić: Da. U toj igri Srbija nije nikakav igrač. Nije čak ni posmatrač.
Omer Karabeg: Vi mislite da je Kosovo jedostavno upalo u tu igru i da to nema nikakve veze sa odnosom Rusije prema Srbiji?
Simeon Pobulić: Da. Kosovo je kockanje, ako smem da upotrebim taj izraz, između Rusije i drugih sila.
Filip Ejdus: Ja ne mogu da pričam o stvarima o kojima nemam empirijske činjenice. Da li su tu postojali neki viši interesi - ne znam, ali tu tvrdnju ne mogu da prihvatim dok mi se ne pokažu neki dokazi za to. Ako se pak radi o nekoj velikoj igri, koju mi ne možemo da objasnimo, onda je bolje da se time ne bavimo kao analitičari. Jedino što ja vidim je kontekst u kojem je NIS prodat. To je bilo vreme pregovora o konačnom statusu Kosova i vreme kada je tadašnji premijer Vojislav Koštunica rešio da postepeno prekida veze sa Evropskom unijom, odnosno da promeni dotadašnji spoljnopolitički kurs Srbije, koji je imao za cilj članstvo u Evropskoj uniji. Koštunica je favorizovao politiku neutralnosti o kojoj govori i u svojoj poslednjoj knjizi. Ako pogledamo međunarodni i unutrašnji kontekst u kome je NIS prodat, meni se logično nameće zaključak da je naftna industrija prodata Rusima isod cene zbog njihove podrške Srbiji u vezi sa Kosovom. Dok mi se ne ponude neki uverljivi dokazi koji govore da je u pitanju nešto drugo, ja ću ovako da mislim.
Simeon Pobulić: Ja bih se mogao složiti sa gospodinom Ejdusom kad je reč o našim motivima, ali što se tiče ruskih motiva, to je već druga priča u koju ja nisam sposoban da uđem, ali znam da se ništa ne događa slučajno i da je sve deo jedne velike računice. Za to mi ne trebaju neki veliki dokazi, jer se to svakodnevno u svetu događa.
Omer Karabeg: Da li je Rusiji suštinski stalo da Srbija ne uđe u NATO pakt ili su njena upozorenja da je članstvo Srbije u toj organizaciji za nju neprihvatljivo više retoričkog karaktera? Koji je strategijski interes Rusije da Srbiju drži van NATO pakta?
Filip Ejdus: Ovo je teško pitanje. Naime, ulazak Srbije u NATO pakt ne bi ovu alijansu približio ruskim granicama. Tako da je moguće pretpostaviti da je važnost ove teme za Moskvu samo simboličke prirode i da su upozorenja samo retorička. S druge strane, ne treba nikako potcenjivati uticaj simbola na politiku. Međunarodna politika je u velikoj meri sačinjena od simbola. Činjenica da se Srbija nalazi duboko u geografskoj sferi uticaja NATO pakta ne mora obavezno da znači da eventualni ulazak Srbije u NATO Rusija ne bi pogrešno interpretirala kao pretnju svojoj nacionalnoj bezbednosti. Ipak, mislim da bi u Moskvi prevladao razum nad emocijama i da bi ona vrlo brzo naučila da živi i sa atlantskom Srbijom.
Ja zaista ne znam koji bi bio strategijski interes Rusije da Srbija ostane van NATO pakta.
Omer Karabeg: Postoji li podela u rukovodstvu Srbije, kad je reč o odnosima sa Rusijom? Primetno je da je predsednik Nikolić veoma naklonjen Rusiji, dok je Vučić prilično uzdržan i svaki čas ide u Brisel i Berlin.
Filip Ejdus: Možda je reč podela malo prejaka, ali svakako možemo da kažemo da unutar vladajuće koalicije, bar na izgled, postoje različita viđenja bliskosti Beograda i Moskve. Čini mi se da srpska vlada to želi da iskoristi kao instrument pritiska na Evropsku uniju, kao neku vrstu ucene, kako bi izdejstvovala neke ustupke u procesu evropske integracije i normalizacije odnosa sa Prištinom. Beograd, zapravo, sebi podiže cenu pričama da bi se eventualno mogao okrenuti ka Moskvi. Međutim, bojim se da je ovaj blef provaljen i da Brisel ovoga puta neće nasesti, iako je proteklih godina bilo toga. Svima je jasno da ni u vladajućim strankama, a ni u opoziciji, sa izuzetkom Demokratske stranke Srbije, niko ozbiljan ne misli da Rusija može da bude nekakva alternative Evropskoj uniji. Razlike se javljaju samo kad je reč o tome koliko će evropska Srbija biti bliska sa Moskvom. To, opet, ne znači da se ova politika ne može promeniti. Ukoliko bi došlo do nekakvog značajnijeg zastoja ili disfunkcionalnosti unutar Evropske unije ili ukoliko bi članstvo Srbije u Evropskoj uniji postalo vrlo neizvesno, onda bi, možda, moglo doći do okretanje ka Moskvi. U ovom trenutku ja ne vidim ni da se Evropska unija raspada, niti da je proces proširenja toliko usporen da je članstvo Srbije u Evropskoj uniji postalo neizvesno, pa je vrlo malo verovatno da će u dogledno vreme doći do promene proevropskog kursa.
Simeon Pobulić: Ja u te podele ne verujem. Tu možda postoji izvesna podela uloga u održavanju veza sa velikim silama, ali ne bih išao dalje od toga. Bilo bi neozbiljno da mi igramo neku vrstu pokera sa Evropskom unijom i da neke karte krijemo. To što se priviđa u javnosti mislim da nema korena u stvarnoj situaciji.
Omer Karabeg: Kad kažete podela uloga, da li mislite na to da je Nikolić, da tako kažem, zadužen za odnose sa Moskvom, a Vučić za odnose sa Briselom i Berlinom?
Simeon Pobulić: Ja mislim da je to tako, iako ne mogu da tvrdim, jer bih za tvrdnju morao da imam jače dokaze. Ali, po logici stvari, neko mora da igra ulogu prijatelja Rusije, kao što neko mora da igra ulogu prijatelja vodećih sila Evropske unije. Takva podela uloga nije ništa novo u međunarodnim odnosima.
Vidimo da postoje različiti senzibiliteti, da je predsednik Nikolić više naklonjen Moskvi nego neki ministri u vladi.
Omer Karabeg: I na kraju da se vratimo uvodom pitanju ovog razgovora. Može li Rusija biti prepreka na putu Srbije ka Evropskoj uniji?
Simeon Pobulić: Ne verujem u to, mada u pojedinim trenucima može tako da nam izgleda. Do toga neće doći, jer ne vidim da je to ruski interes.
Filip Ejdus: U ovom trenutku stvarno je teško pretpostaviti da će Rusija predstavljati prepreku, a šta će bitu u budućnosti - možemo samo da nagađamo. Evropska unija, možda, može da upadne u veliku krizu, proces proširenja bi dugoročno mogao da se zaustavi, pa bi u takvom kontekstu Rusija mogla da postane atraktivna za Srbiju. Ali to je za sada naučna fantastika.