U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li su Bosna i Hercegovina i Makedonija najslabije države na Balkanu. Sagovornici su bili Biljana Vankovska, profesorka Filozofskog fakulteta iz Skoplja, i Asim Mujkić, profesor Fakulteta političkih nauka iz Sarajeva.
Bilo je reči o tome da li je Bosna i Hercegovina pod protektoratom, a Makedonija nedovršena država, zašto je Bosna i Hercegovina u zamci Dejtonskog, a Makedonija u zamci Ohridskog sporazuma, koje su sličnosti, a koje razlike između ta dva sporazuma, da li se Makedonija kreće u pravcu federacije, a Bosna i Hercegovina u pravcu konfederacije, da li su nacionalne podele u tim dvema državama vidljive u svim oblastima života, zašto obrazovni sistem produbljuje nacionalne podele, kako domaći lideri nacionalnom mobilizacijom jačaju svoju vlast, koliko susedi ugrožavaju te dve države, kao i tome zašto Evropska unija dozvoljava da jačaju dezintegracione tendencije u Bosni i Hercegovini i Makedoniji.
Biljana Vankovska: Nasuprot većini građana i političke javnosti u Makedoniji, koja se zgrozila nad ovom izjavom, ja se u osnovi slažem sa Žarkom Puhovskim. Ova mala država, koja je zbog poznatog problema sa imenom izložena spoljnim pritiscima, doživela je ovu izjavu kao još jedna udarac na njeno pravo da ima svoju državu, državnost i identitet. Međutim, izjava gospodina Puhovskog nije na pravi način shvaćena. Mislim da je on imao u vidu ono što mi zovemo koncept slabe države i u tome su Makedonija i Bosna i Hercegovina jako slične. I u jednoj i drugoj je primenjen konsocijalni sistem podele na nacionalne zajednice koje onda zajedno učestvuje u političkom sistemu. Takav sistem proizvodi slabosti koje su prisutne u obe države, s time što je Makedonija možda jednostavniji slučaj, jer ratni konflikt, koji je bio slabog intenziteta, nije ovde ostavio tako teške posledice kao u Bosni i Hercegovini.
Asim Mujkić: I ja se u osnovi slažem sa Žarkom Puhovskim. Ni Bosna i Hercegovina, ni Makedonija nisu države u klasičnom smislu. One nisu nacionalne države za razliku od većine zemalja evropskog kontinenta. Ja, međutim, u tome ne vidim razloga za neki lament. Tačno je da je kompliciran unutrašnji ustroj obje zemlje, naročito Bosne i Hercegovine, ali mislim da je koncept klasične nacionalne države sa dominantnom nacijom - prevaziđen. Taj koncept se polako troši i mislim da danas prije svega služi nacionalnim elitama za mobiliziranje stanovništva i za prikupljanje političkih poena. Jeste, Bosna i Hercegovina nije država u strogom smislu, ali meni je drago što ona nije nacionalna država, jer se duboko slažem sa hrvatskim filozofom Borisom Budenom da je ideja nacionalne države - zločinačka.
Biljana Vankovska: Naše dve države su u zamci. Bosna i Hercegovina je uhvaćena u zamku Dejtonskog sporazuma, a Makedonija u zamku Ohridskog sporazuma. Ta dva mirovna sporazuma su nametnuta. To nisu društveni ugovori do kojih se došlo putem debate građana. Konsocijalni sistem, koji je na osnovu ovih ugovora uveden u Bosni i Hercegovini i Makedoniji, ima velike slabosti. On ne dopušta da građanin dođe do izražaja. Mi smo zarobljeni u etnosima, zatvoreni smo u plemenskim torovima. Naravno da to odgovara našim vođama. Kada ne bi postojalo ovakvo političko ustrojstvo, ovi naši lideri ne bi nikada predstavljali elitu, jer u normalnom građanskom i demokratskom društvu oni ne bi ispunjavali osnovne kriterijume da budu izabrani. Ovako, oni su lideri, a svi mi taoci njihovog načina vladanja.
Asim Mujkić: Ti sporazumi su jako nedorečeni i višesmisleni. Dejtonski sporazum je trebao da zaustavi rat, ali i da doprinese demokratskoj konsolidaciji Bosne i Hercegovine. Taj drugi dio je izostao. Veliki nedostatak oba sporazuma, osobito Dejtonskog, je njihova nedorečenost što omogućava etnonacionalnim vođama da nastave sa proizvodnjom svojih etnonacija, da nastave da se etnoteritorijalno zaokružuju. To im omogućava ovaj konsocijacijski okvir o kome je riječ, pa onda Milorad Dodik govori da Bosna i Hercegovina može preživjeti samo kao konfederacija tri nacionalne republike. Tu na djelu vidimo nastavak etnonacionalne revolucije koja je devedesetih godina započela ratom, a sada se nastavlja sredstvima političke opstrukcije koje nudi konsocijacijski aranžman. I to neće stati bez jasne poruke međunarodne zajednice da je to nedopustivo, a nje nema je već 20 godina.
Biljana Vankovska: Dejtonski sporazum je bio potpisan izvan zemlje. Lideri, koji su ga potpisali, praktično su bili stavljeni pred svršen čin. U Makedoniji se išlo drugačijim putem. Ohridski sporazum je potpisan u zemlji i u njemu imate elemente građanskog društva, ali njegova implementacija, na žalost, vodi ka etnizaciji, ka još dubljoj podeli umesto ka integraciji. Međunarodna zajednica se u oba slučaja pokazala vrlo površnom. Njen pristup je bio da problem treba što brže rešiti kako bi se zaustavilo nasilje. Makedonija je, ne zaboravimo, imala period od 10 godina u kome nije bilo nikakvog nasilja, u kome je imala građanski, liberalni ustav, koji je bio pohvaljen od Badinterove komisije. Međutim, društveni uslovi nisu dopuštali da se u kratkom roku izgradi demokratsko, građansko društvo, a Makedonci su, realno govoreći, bili slepi i gluvi za zahteve albanske zajednice. I tu je propuštena velika šansa. Sada smo tu gde smo i moramo da nađemo način kako da izađemo iz ovoga. Po meni postoje dva izlaza - ili ćemo izgraditi normalno, demokratsko, građansko društvo, ili ćemo krenuti ka federalizaciji. Mislim da Makedonija korača prema federalizaciji. Mi smo de iure unitarna država, ali su de facto elementi federalizacije prisutni.
Asim Mujkić: Iako su akteri međunarodne zajednice bili uvereni da su nametanjem ta dva sporazuma postupili pragmatično, danas - 20 godina nakon Dejtonskog i 10 godina nakon Ohridskog sporazuma - vidimo da od te pragmatičnosti nije ništa ostalo. Konosocijacijski aranžman počiva na fundamentalnom povjerenju između elita. Međutim, uređenje naših država usmjerava nas ka produbljavanju nepovjerenja. Predstavnici međunarodne zajednice, koji su napravili te sporazume i koji su nam ih nametnuli, su iz zemalja liberalne demokratije. Za mene je velika enigma kako oni mogu podržavati sisteme, koji su nastali na osnovu tih sporazuma, a koji su neliberalni i čija je demokratičnost upitna. Razumijem pragmatičnost koja je rezultat želje da se zaustavi konflikt, ali kako je moguće da nakon dvije decenije predstavnici međunarodne zajednice i dalje ostaju privrženi ugovorima koji počivaju na diskriminaciji i etnizaciji svih institucija u društvu. To je moj prigovor našim protektorima, da se poslužim riječnikom Žarka Puhovskog.
Biljana Vankovska: Za sada su to povremeni zahtevi. Međutim, paralelizam u institucijama i vođenju države je jako prisutan, počevši od civilnog društva, preko privrednih komora, sve do vođenja spoljne politike. Recimo, lider najveće albanske partije Ali Ahmeti putuje po Evropi i vodi spoljnopolitičke razgovore. On vodi svoju politiku u vezi sa problemom imena Makedonije. Makedonija ne govori jednim glasom, čak ni kada je međunarodna scena u pitanju. Međutim, ono što mene najviše brine nisu glasovi političara koji pozivanjem na etničku mobilizaciju dobijaju poene na izborima, već ono što se dešava u društvu. Kada vidite da su mladi podeljeni od dečijih vrtića do univerziteta, kada vidite da se Makedonija dobrovoljno etnički čisti u smislu preseljavanja čitavih grupa jednog naroda sa jedne obale Vardara na drugu, kao što je to slučaj u Skoplju, onda postoji opravdana bojazan da se na duži rok stvaraju društvene pretpostavke da se desi ono što sam malopre rekla, a to je federalizacija Makedonije. Ipak, kao što sam rekla, za sada nema eksplicitnih zahteva za federalizacijiom, jer Albanci znaju da im međunarodna zajednica to neće dopustiti. Ali, sve su opcije otvorene, ukoliko nešto krene na gore.
Asim Mujkić: One su izuzetno jake i jačale su u onoj mjeri u kojoj se smanjivala uloga međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini. I danas su te centrifugalne sile, barem kada je riječ o srpskom i dobrim dijelom o hrvatskom nacionalizmu, izuzetno prisutne. Samo se čeka, da tako kažem, pristanak treće, bošnjačke strane na takvu prekompoziciju Bosne i Hercegovine. A bošnjačke elita je još uvijek podijeljena oko te ideje. Međutim, nedavna kampanja oko popisa stanovništva pokazuje da su i kod Bošnjaka jake težnje ka etnoteritorijalnom zaokruživanju. Mislim da ta tri odvojena centrifugalna procesa, ako se nastave, mogu u konačnici da dovedu do konfederalne političke zajednice.
Biljana Vankovska: Mešovitih brakova ovde nikada nije ni bilo, tako da ne mogu reći da se, za razliku od Bosne i Hercegovine, u tom smislu desio neki dramatični preokret. U Makedoniji su identitetski markeri jako snažni kod obe nacionalne zajednice počevši od jezika, preko kulture, do religije. Kao što sam već rekla, najviše zabrinjava to što naši najmlađi već od najranije dobi žive odvojeno jedni od drugih. Tako je to i na univerzitetu. Makedonci studiraju na jednim, a Albanci na drugim univerzitetima, pa mladi ljudi nemaju gde da se susretnu. Žalosno je da je sve više stvari koje nas dele. Tako se ponašamo i mi intelektualci. Mi koristimo slušalice i prevodioce kada razgovaramo na javnim tribinama. Mi koji bismo trebali da radimo na prevazilaženju barijera više i ne razgovaramo direktno jedni sa drugima, mada, moram da priznam, 90 posto Makedonaca uopšte ne zna albanski i nikada nisu ni znali, dok Albanci relativno dobro vladaju makedonskim jezikom. Kažem relativno dobro zato što je to nekada bilo odlično. Sada mladi Albanci odbijaju da govore makedonski. Da stvar bude gora, tu je i problem sa Grčkom oko imena ove države. Ponašanje Grčke izaziva frustraciju, strah i nesigurnost kod Makedonaca, pa kada oni emocionalno reaguju na te pretnje, Albanci to ponekad dožive kao nešto što je, možda, upućeno njima. To vam je jedan trougao koji je teško rešiti i tu, na žalost, međunarodna zajednica ništa ne radi, pre svega zato što je Grčka članica Evropske unije.
Asim Mujkić: Upravo zbog toga što se razumijemo oni koji su razarali Bosnu i Hercegovinu morali su učiniti zločine neviđenih razmjera i popaliti tolike gradove i sela da bi zatrli ideju o mogućnosti zajedničkog života. Kod nas se nacija najbolje gradi kroz sistem obrazovanja. Uz crkvu, obrazovanje je najvažniji ideološki instrument za proizvodnju vlastitog naroda. Za razliku od, recimo, Belgije, gdje je etnička i kulturna različitost osnov za različitu političku artikulaciju, u Bosni i Hercegovini se političkim sredstvima morala proizvesti kulturnu različitost. Taj proces je brutalan i bezobziran i često sadrži elemente, upotrebiću taj izraz, fašističke prakse razdvanja učenika i to pod krinkom ostvarivanja prava na obrazovanje na svom jeziku.
Biljana Vankovska: Makedonija ima otvorena pitanja praktično sa svim susedima. Očito je da je nacionalizam itekako živ i zdrav u svim zemljama regiona, na žalost, čak i u onim koje su članice Evropske unije i koje bi nama ostalima trebale biti primer kako izgraditi demokratsko društvo. Ne bih toliko ulazila u odnose sa Bugarskom i Srbijom koje, istina, imaju izvestan uticaj na ovdašnja zbivanja, ali ne preteran. Recimo, u odnosima sa Srbijom najdelikatnije pitanje je bilo makedonsko priznanje Kosova, zato što je Srbija moćan sused i veliko tržište, pa je postojao strah da će Srbija reagovati nervozno. Međutim, posredstvom međunarodne zajednice taj je problem rešen, pa je Srbija to priznanje prihvatila bez većih turbulencija. Čini se da je, kad izuzmemo Grčku, najdelikatniji odnos sa Albanijom, zato što kod većine Makedonaca postoji strah od nekakve Velike Albanije. Makedonci nemaju drugu matičnu državu, ovo im jedina država i otuda taj strah. Ne mislim da kod Albanaca postoje neki planovi o stvaranju Velike Albanije, jer su svesni da za to ne postoje uslovi. Međutim, ta tema dobro dođe u vreme političkih i izbornih kampanja, kao što je to bio slučaj sa prošlogodišnjom proslavom stogodišnjice formiranja albanske države kada su lideri Albanije i albanski lideri iz Makedonije i Kosova zajedno održavali mitinge sa kojih su slali poruke da sve Albance vide ujedinjene u Evropskoj uniji, što je izazvalo negativne reakcije kod Makedonaca.
Asim Mujkić: Apsolutno utiču. Osobito Srbija kao najjača zemlja na zapadnom Balkanu. Ja volim reći da će Bosna i Hercegovina postati konsolidirana demokratija onog trenutka kada to Srbija odluči. Vidjeli smo kako se povodom proglašenja nezavisnosti Kosova kockalo sa statusom Republike Srpske. Bosna i Hercegovina će, dok god robuje nedovršenim etnonacionalnim projekatima, ostati ranjiva iznutra i potpuno će zavisiti, s jedne strane, od međunarodne zajednice, a, s druge strane, od srpske, odnosno srbijanske političke elite. Koristeći svoj uticaj na vlast Republike Srpske Srbija u značajnoj mjeri može da utiče na prilike u Bosni i Hercegovini i u negativnom i u pozitivnom smislu. Htjeli mi to ili ne htjeli, put do unutrašnje konsolidacije Bosne i Hercegovine ide preko Beograda, kao što je išao i preko Zagreba. Politika Zagreba dobrim dijelom se izmijenila, uticaj Hrvatske na zbivanja u Bosni i Hercegovini je značajno reduciran, moglo bi se čak reći da je neznatan. Da zaključim, s obzirom da ni Bosna i Hercegovina, ni Makedinija nisu nacionalne države one su vrlo ranjive i podložne uticaju svojih susjeda.
Biljana Vankovska: Moje je mišljenje da oni mogu biti lideri samo u ovom haosu u kome živimo. Na žalost, ne možemo očekivati da ćemo u budućnosti imati neke bolje političke elite. Mladi ljudi, koji se danas angažuju u političkim strankama, su jako pragmatični, oni su klonovi starijih kolega. Drugo, međunarodni faktori neće da eksperimentišu sa novim ljudima. Oni kažu: “Da, ovi su loši, ali njih bar dobro poznajemo, pa zašto bismo probali nešto drugo“. Treće, u Makedoniji uopšte ne postoji prostor za alternativu. Nema nikakve šanse da se pojavi stranka građanske opcije, jer, čim uđete u političku trku, morate da se izjasnite o svom etničkom poreklu.
Asim Mujkić: Političari u Bosni i Hercegovini su nesporno najveći krivci što se zemlja našla na začelju balkanske kolone. Oni su ti koji generiraju krizu i podižu tenzije da bi učvrstili svoju vlast.
Biljana Vankovska: Mi smo u ovom razgovoru izneli toliko sličnosti da se zaključak sam nameće. Međutim, komunikacija između naše dve zemlje je toliko retka i slaba da se mi uopše ne poznajemo, pa ni ne znamo koliko smo nalik jedni drugima. Kada bi bilo više ovakvih mostova koji bi približavali dve javnosti, onda bismo mogli učiti jedni od drugih i videti kako naši političari koriste iste trikove i mehanizme da bi što duže ostali na vlasti. Naravno da i Bosna i Hercegovina i Makedonija imaju svoje specifičnosti. Bosna i Hercegovina je, možda, tragičniji slučaj zato što je u bivšoj Jugoslaviji bila par excellence primer multietičnosti i prožimanja ljudi različitih nacija u svim sferama življenja, uključujući i intimnu, dok se Makedonija raspadom Jugoslavije našla u potpuno novim okolnostima. Ona je morala da shvati da nema više bratskih naroda koji su stvarali onu veliku državu, već da je sada upućena na svoje prve komšije - Albance. Ipak, Makedonija je u mnogo čemu bolje prošla od Bosne i Hercegovine jer nema toliko ratnih i poratnih trauma, mada kao i Bosna i Hercegovina ima problem pomirenja i suočavanja sa prošlošću, što njena politička elita pokušava da izbegne.
Asim Mujkić: Počeli smo sa zagrebačkim profesorom Žarkom Puhovskim, pa predlažem da završimo sa sarajevskim profesorom Zdravkom Grebom koji kaže: “Spasa nam nema, raspasti se nećemo“. Velika je sličnost između Makedonije i Bosne i Hercegovine. Riječ je o neuspjelim konsocijacijma, o etnokracijama za koje se pouzdano zna da neće dovesti do demokratije i do stabilnog, građanskog društva. Bosna i Hercegovina i Makedonija, kao i Crna Gora, predstavljaju posljednje oaze multietičnosti u regionu. Proces rastakanja multietičnosti na Balkanu traje već sto godina na očigled cijele Evrope. Taj prostor beznadežno izmješanih naroda, kako kaže Marija Todorova, brutalno se etnički čistio kroz procese stvaranja nacionalnih država. Trebalo bi naći način da multetničnost bude prednost. Da Bosna i Hercegovina može funkcionirati drugačije pokazao je komunistički period. To možda nije popularno reći, ali Bosna i Hercegovina je tada bila zasnovana kao pluralna zajednica - i srpska, i bošnjačka, i hrvatska, ali ni srpska, ni bošnjačka, ni hrvatska. U to vrijeme ona je imala svoj najveći uspon u svakom pogledu. I u kulturnom i u ekonomskom. Postoje modeli za multietničke zemlje, ali nama se uporno nameće model konosocijacije koji rastače i Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju. Princip teritorijalizacije se uvlači na zadnja vrata u Bosnu i Hercegovinu, možda sutra i u Makedoniju, a on neizbježno vodi ka dovršavanju čišćenja nacionalnih prostora, što je tragedija za sve nas, a i za Evropu.
Bilo je reči o tome da li je Bosna i Hercegovina pod protektoratom, a Makedonija nedovršena država, zašto je Bosna i Hercegovina u zamci Dejtonskog, a Makedonija u zamci Ohridskog sporazuma, koje su sličnosti, a koje razlike između ta dva sporazuma, da li se Makedonija kreće u pravcu federacije, a Bosna i Hercegovina u pravcu konfederacije, da li su nacionalne podele u tim dvema državama vidljive u svim oblastima života, zašto obrazovni sistem produbljuje nacionalne podele, kako domaći lideri nacionalnom mobilizacijom jačaju svoju vlast, koliko susedi ugrožavaju te dve države, kao i tome zašto Evropska unija dozvoljava da jačaju dezintegracione tendencije u Bosni i Hercegovini i Makedoniji.
Omer Karabeg: Nedavno je profesor Žarko Puhovski izjavio da su Bosna i Hercegovina i Makedonija jedine dve postjugoslovenske države koje zapravo nisu države. Prema gospodinu Puhovskom, Bosna i Hercegovina je neka vrsta protektorata, a Makedonija neka vrsta nejasno raspadnute države, koja se, kako on kaže, nije ni sastavila da bi se raspala. Slažete li se vi sa ovom ocenom?
Biljana Vankovska: Nasuprot većini građana i političke javnosti u Makedoniji, koja se zgrozila nad ovom izjavom, ja se u osnovi slažem sa Žarkom Puhovskim. Ova mala država, koja je zbog poznatog problema sa imenom izložena spoljnim pritiscima, doživela je ovu izjavu kao još jedna udarac na njeno pravo da ima svoju državu, državnost i identitet. Međutim, izjava gospodina Puhovskog nije na pravi način shvaćena. Mislim da je on imao u vidu ono što mi zovemo koncept slabe države i u tome su Makedonija i Bosna i Hercegovina jako slične. I u jednoj i drugoj je primenjen konsocijalni sistem podele na nacionalne zajednice koje onda zajedno učestvuje u političkom sistemu. Takav sistem proizvodi slabosti koje su prisutne u obe države, s time što je Makedonija možda jednostavniji slučaj, jer ratni konflikt, koji je bio slabog intenziteta, nije ovde ostavio tako teške posledice kao u Bosni i Hercegovini.
Ni BiH, ni Makedonija nisu države u klasičnom smislu.
Mi smo zarobljeni u etnosima, zatvoreni smo u plemenskim torovima.
Omer Karabeg: Gospodine Mujkiću, slažete li se da je Bosna i Hercegovina uhvaćena u dejtonsku zamku, dok je Makedonija u zamci Ohridskog sporazuma?
Asim Mujkić: Ti sporazumi su jako nedorečeni i višesmisleni. Dejtonski sporazum je trebao da zaustavi rat, ali i da doprinese demokratskoj konsolidaciji Bosne i Hercegovine. Taj drugi dio je izostao. Veliki nedostatak oba sporazuma, osobito Dejtonskog, je njihova nedorečenost što omogućava etnonacionalnim vođama da nastave sa proizvodnjom svojih etnonacija, da nastave da se etnoteritorijalno zaokružuju. To im omogućava ovaj konsocijacijski okvir o kome je riječ, pa onda Milorad Dodik govori da Bosna i Hercegovina može preživjeti samo kao konfederacija tri nacionalne republike. Tu na djelu vidimo nastavak etnonacionalne revolucije koja je devedesetih godina započela ratom, a sada se nastavlja sredstvima političke opstrukcije koje nudi konsocijacijski aranžman. I to neće stati bez jasne poruke međunarodne zajednice da je to nedopustivo, a nje nema je već 20 godina.
Mislim da Makedonija korača prema federalizaciji. Mi smo de iure unitarna država, ali su de facto elementi federalizacije prisutni.
Asim Mujkić: Iako su akteri međunarodne zajednice bili uvereni da su nametanjem ta dva sporazuma postupili pragmatično, danas - 20 godina nakon Dejtonskog i 10 godina nakon Ohridskog sporazuma - vidimo da od te pragmatičnosti nije ništa ostalo. Konosocijacijski aranžman počiva na fundamentalnom povjerenju između elita. Međutim, uređenje naših država usmjerava nas ka produbljavanju nepovjerenja. Predstavnici međunarodne zajednice, koji su napravili te sporazume i koji su nam ih nametnuli, su iz zemalja liberalne demokratije. Za mene je velika enigma kako oni mogu podržavati sisteme, koji su nastali na osnovu tih sporazuma, a koji su neliberalni i čija je demokratičnost upitna. Razumijem pragmatičnost koja je rezultat želje da se zaustavi konflikt, ali kako je moguće da nakon dvije decenije predstavnici međunarodne zajednice i dalje ostaju privrženi ugovorima koji počivaju na diskriminaciji i etnizaciji svih institucija u društvu. To je moj prigovor našim protektorima, da se poslužim riječnikom Žarka Puhovskog.
Omer Karabeg: Bosna i Hercegovina je podeljena na dva entiteta, a hrvatski lideri već duže vremena traži treći - hrvatski entitet. Da li makedonski Albanci traže svoj entitet?
Makedonija ne govori jednim glasom, čak ni kada je međunarodna scena u pitanju.
Omer Karabeg: Koliko su jake težnje da se Bosna i Hercegovina pretvori u konfederalnu državu tri naroda?
Težnje ka konfederaciji su izuzetno jake u BiH i jačale su u onoj mjeri u kojoj se smanjivala uloga međunarodne zajednice u ovoj zemlji.
Omer Karabeg: Gospođo Vankovska, Vi ste govorili o podelama koje sežu od vrha do dna. Da li to znači da su te podele vidljive i u običnom životu? Da li albanski mladići idu u svoje kafiće, a makedonski u svoje? Da li svako ima svoje sportske klubove? Ima li uopšte mešovitih brakova?
Biljana Vankovska: Mešovitih brakova ovde nikada nije ni bilo, tako da ne mogu reći da se, za razliku od Bosne i Hercegovine, u tom smislu desio neki dramatični preokret. U Makedoniji su identitetski markeri jako snažni kod obe nacionalne zajednice počevši od jezika, preko kulture, do religije. Kao što sam već rekla, najviše zabrinjava to što naši najmlađi već od najranije dobi žive odvojeno jedni od drugih. Tako je to i na univerzitetu. Makedonci studiraju na jednim, a Albanci na drugim univerzitetima, pa mladi ljudi nemaju gde da se susretnu. Žalosno je da je sve više stvari koje nas dele. Tako se ponašamo i mi intelektualci. Mi koristimo slušalice i prevodioce kada razgovaramo na javnim tribinama. Mi koji bismo trebali da radimo na prevazilaženju barijera više i ne razgovaramo direktno jedni sa drugima, mada, moram da priznam, 90 posto Makedonaca uopšte ne zna albanski i nikada nisu ni znali, dok Albanci relativno dobro vladaju makedonskim jezikom. Kažem relativno dobro zato što je to nekada bilo odlično. Sada mladi Albanci odbijaju da govore makedonski. Da stvar bude gora, tu je i problem sa Grčkom oko imena ove države. Ponašanje Grčke izaziva frustraciju, strah i nesigurnost kod Makedonaca, pa kada oni emocionalno reaguju na te pretnje, Albanci to ponekad dožive kao nešto što je, možda, upućeno njima. To vam je jedan trougao koji je teško rešiti i tu, na žalost, međunarodna zajednica ništa ne radi, pre svega zato što je Grčka članica Evropske unije.
Omer Karabeg: U Bosni i Hercegovini ne postoji problem jezika. Sve tri nacije se perfektno razumeju, ali je nacionalna podela postala način života u svim oblastima, posebno u obrazovanju. Imamo onaj čuveni fenomen - dve škole pod jednim krovom, gde đaci različitih nacionalnosti idu u istu školu, ali su potpuno odvojeni i uopšte se ne susreću.
Uz crkvu, obrazovanje je najvažniji ideološki instrument za proizvodnju vlastitog naroda.
Omer Karabeg: Bosna i Hercegovina i Makedonija su slične i po tome što su izložene jakom uticaju susednih država, koje imaju itekako uticaja na zbivanja u te dve zemlje. Vi ste, gospođo Vankovska, pomenuli Grčku, ali kako je sa ostalim državama sa kojim graniči Makedonija - sa Bugarskom, Srbijom i Albanijom.
Makedonci nemaju drugu matičnu državu, ovo im jedina država i otuda taj strah.
Omer Karabeg: Koliko susedi Bosne i Hercegovine utiču na njenu stabilnost?
Put do unutrašnje konsolidacije BiH ide preko Beograda.
Omer Karabeg: Koliko su makedonski i bosanskohercegovački političare svojom nezrelošću doprineli da im se zemlje nađu na začelju balkanske kolone koja putuje ka Evropskoj uniji?
Biljana Vankovska: Moje je mišljenje da oni mogu biti lideri samo u ovom haosu u kome živimo. Na žalost, ne možemo očekivati da ćemo u budućnosti imati neke bolje političke elite. Mladi ljudi, koji se danas angažuju u političkim strankama, su jako pragmatični, oni su klonovi starijih kolega. Drugo, međunarodni faktori neće da eksperimentišu sa novim ljudima. Oni kažu: “Da, ovi su loši, ali njih bar dobro poznajemo, pa zašto bismo probali nešto drugo“. Treće, u Makedoniji uopšte ne postoji prostor za alternativu. Nema nikakve šanse da se pojavi stranka građanske opcije, jer, čim uđete u političku trku, morate da se izjasnite o svom etničkom poreklu.
Asim Mujkić: Političari u Bosni i Hercegovini su nesporno najveći krivci što se zemlja našla na začelju balkanske kolone. Oni su ti koji generiraju krizu i podižu tenzije da bi učvrstili svoju vlast.
Omer Karabeg: U zaključku, u kojoj meri su Bosna i Hercegovina i Makedonija slične?
Komunikacija između naše dve zemlje je toliko retka i slaba da se mi uopše ne poznajemo.
Princip teritorijalizacije se uvlači na zadnja vrata u BiH, možda sutra i u Makedoniju.