Kompanija US Steel Srbija, zbog nezadovoljavajućih rezultata poslovanja mogla bi ugasiti i drugu visoku peć u Smederevu ili otpustiti više od 5000 radnika. Analitičari ukazuju na to da ceh sada stiže na naplatu i da bi se ovakve vesti lakše podnele da su srpske vlasti u godinama pre svetske ekonomske krize nešto ozbiljno učinile da završe reforme i privuku više stranih investicija.
Predsednik „US Steel-a“ John Surma izjavio je da nije zadovoljan rezultatima koje kompanija postiže u Srbiji. Tu ocenu je izneo pred analitičarima Njujorške berze.
Metalurgija trpi velike gubitke, naročito u Srbiji, gde su finansijski rezultati slabi. Za tri meseca, gubitak čeličana u Srbiji i Slovačkoj narastao je sa 18 na 50 miliona dolara. Razlozi za to su ekonomska anemija, niže izvozne cene i slaba tražnja za čelikom - saopštio je Surma.
On je za Pittsburgh Post-Gazette izjavio da bi kompanija u Srbiji mogla pokušati da smanji troškove otpuštanjem radnika u Smederevu i Šapcu.
Povodom aktuelne krize u poslovanju, Nemanja Brković, direktor za komunikacije ove američke kompanije u Srbiji Radiju Slobodna Evropa dostavio je sledeću izjavu:
Najapsurdnije, iako ne i iznenađujuće, u čitavoj ovoj priči jeste to što su se srpski političari našli u čudu ovakvim razvojem stvari. Tako se pomoćnik ministra ekonomije Nebojša Čirić gostujući u lokalnom mediju zabrinuto, ali retorički, upitao šta će raditi sa nekoliko hiljada otpuštenih radnika.
Baš kao političari, i sindikati i radnici su u nekom autističkom snu. Zaposleni u US Steel -u traže veće plate, a Mileta Gujančić iz Nezavisnog sindikata metalaca US Steela kao da nije preterano zabrinut:
„Ono što je suština jeste da mi radimo i nemamo nikakvih problema. Naš je interes da sa poslodavcem nađemo najbolje rešenje i za kompaniju i za zaposlene“, kaže Gujančić.
Propuštene berićetne godine
Gradonačelnik Smedereva Predrag Umičević tek je sada zabrinut pa iznosi spasonosni predlog:
„U petak će na sednici Skupštine grada na predlog Gradskog veća biti umanjena taksa za korišćenje obale u poslovne svrhe, a razmotrićemo i zahteve kompanija za smanjenje takse za zaštitu životne sredine. Time želimo da pomognemo svim firmama koje rade u Smederevu“.
Srbija nije mogla da predupredi svetsku ekonomsku krizu, ali je do njenog nastupa mogla da obezbedi bolju ekonomsku klimu i bolje uslove za privlačenje stranih investicija. Po svim ekonomskim pokazateljima Svetske banke i drugih institucija ona je, međutim, po svim ekonomskim pokazateljima i dalje pri samom dnu na planeti.
Od 2004. godine do ekonomske krize u Srbiju se slivalo dosta novca, ali vlasti su propustile da te berićetne godine iskoriste za sprovođenje reformi i stvaranje povoljnog poslovnog ambijenta za privlačenje stranih investicija, ukazuje Vladimir Gligorov, istraživač Bečkog instituta za ekonomske studije.
“Osnovni problem je što su sve vlade od 2004. naovamo, kad je priliv para bio značajan, odlučile da reforme više nisu potrebne. Jednostavno, nije učinjeno ništa što bi obezbedilo priliv stranih investicija, što bi se reklo, i u dobru i u zlu. Rezultat toga je da je sada situacija takva da imate potpuno nereformisane i veoma rdjave ustanove, a interes spolja je znatno manji zbog krize i zbog drugih alternativa koje postoje. To je i ključna odgovornost vlasti praktično od 2004. do danas. Svi su izgleda bili vrlo zadovoljni takvim sistemom kakav je postojao i to sad, naravno, košta”, ocenjuje Gligorov.
Slično mišljenje za Radio Slobodna Evropa iznosi i Miroslav Prokopijević, ekonomski analitičar Centra za slobodno tržište. On kaže da se tek sada vidi koliko košta propušteno vreme od 2000. godine do sada u kojem nisu urađene ozbiljnije reforme.
„Tada je vladala jedna druga filozofija. Smatralo se da su donacije, opraštanje dugova, prihodi od privatizacije i doznaka itd. veliki tako da to omogućava vlasti da bez političkog troška – a politički trošak su reforme i eventualno izgubljeni glasovi u prvom trenutku posle reformi – da ide dalje. To što nije urađeno od 2000-te do danas, to se sad sveti. Mi ne znamo, možda bi US Steel morao da se zatvori i da je svih reformi bilo jer za neke firme samo tržište pokazuje ima li smisla raditi ili ne, ali ono što je sigurno to je da bi investicija i radnih mesta bilo mnogo više da su reforme obavljene. Dakle, neko bi možda zatvorio svoje operacije, ali mnogi bi ostali i sad ne bismo bili u ovakvoj situaciji u kojoj smo, gde čekamo 2012. koja će, po svemu sudeći, biti dosta teža, a ako dođe do neke veće havarije u evro-zoni – i vrlo teška“, ocenjuje Prokopijević.
Predsednik „US Steel-a“ John Surma izjavio je da nije zadovoljan rezultatima koje kompanija postiže u Srbiji. Tu ocenu je izneo pred analitičarima Njujorške berze.
Metalurgija trpi velike gubitke, naročito u Srbiji, gde su finansijski rezultati slabi. Za tri meseca, gubitak čeličana u Srbiji i Slovačkoj narastao je sa 18 na 50 miliona dolara. Razlozi za to su ekonomska anemija, niže izvozne cene i slaba tražnja za čelikom - saopštio je Surma.
On je za Pittsburgh Post-Gazette izjavio da bi kompanija u Srbiji mogla pokušati da smanji troškove otpuštanjem radnika u Smederevu i Šapcu.
Povodom aktuelne krize u poslovanju, Nemanja Brković, direktor za komunikacije ove američke kompanije u Srbiji Radiju Slobodna Evropa dostavio je sledeću izjavu:
US Steel
Rezultati U. S. Steel Serbia i dalje su odraz teške ekonomske situacije u Evropi, naročito u Južnoj Evropi. U. S. Steel nastavlja da se suočava sa brojnim izazovima u Srbiji koji podrazumevaju potpuno oslanjanje na kupovinu koksa, manje povoljan asortiman proizvoda, usporeni oporavak u regionu Balkana, kao i pritsak uvoznih proizvoda sa nižim cenama. Kao odgovor na smanjene tržišne cene čelika i slabu potražnju, visoka peć u U. S. Steel Serbia, koja je stavljena na tihi hod u drugom kvartalu 2011, ostala je u tom režimu rada i tokom trećeg kvartala 2011. godine. Nastavićemo pažljivo da pratimo situaciju na tržištu i prilagođavamo našu proizvodnju u skladu sa potrebama naših kupaca.Najapsurdnije, iako ne i iznenađujuće, u čitavoj ovoj priči jeste to što su se srpski političari našli u čudu ovakvim razvojem stvari. Tako se pomoćnik ministra ekonomije Nebojša Čirić gostujući u lokalnom mediju zabrinuto, ali retorički, upitao šta će raditi sa nekoliko hiljada otpuštenih radnika.
Baš kao političari, i sindikati i radnici su u nekom autističkom snu. Zaposleni u US Steel -u traže veće plate, a Mileta Gujančić iz Nezavisnog sindikata metalaca US Steela kao da nije preterano zabrinut:
„Ono što je suština jeste da mi radimo i nemamo nikakvih problema. Naš je interes da sa poslodavcem nađemo najbolje rešenje i za kompaniju i za zaposlene“, kaže Gujančić.
Propuštene berićetne godine
Gradonačelnik Smedereva Predrag Umičević tek je sada zabrinut pa iznosi spasonosni predlog:
„U petak će na sednici Skupštine grada na predlog Gradskog veća biti umanjena taksa za korišćenje obale u poslovne svrhe, a razmotrićemo i zahteve kompanija za smanjenje takse za zaštitu životne sredine. Time želimo da pomognemo svim firmama koje rade u Smederevu“.
US Steel
Srbija nije mogla da predupredi svetsku ekonomsku krizu, ali je do njenog nastupa mogla da obezbedi bolju ekonomsku klimu i bolje uslove za privlačenje stranih investicija. Po svim ekonomskim pokazateljima Svetske banke i drugih institucija ona je, međutim, po svim ekonomskim pokazateljima i dalje pri samom dnu na planeti.
Od 2004. godine do ekonomske krize u Srbiju se slivalo dosta novca, ali vlasti su propustile da te berićetne godine iskoriste za sprovođenje reformi i stvaranje povoljnog poslovnog ambijenta za privlačenje stranih investicija, ukazuje Vladimir Gligorov, istraživač Bečkog instituta za ekonomske studije.
“Osnovni problem je što su sve vlade od 2004. naovamo, kad je priliv para bio značajan, odlučile da reforme više nisu potrebne. Jednostavno, nije učinjeno ništa što bi obezbedilo priliv stranih investicija, što bi se reklo, i u dobru i u zlu. Rezultat toga je da je sada situacija takva da imate potpuno nereformisane i veoma rdjave ustanove, a interes spolja je znatno manji zbog krize i zbog drugih alternativa koje postoje. To je i ključna odgovornost vlasti praktično od 2004. do danas. Svi su izgleda bili vrlo zadovoljni takvim sistemom kakav je postojao i to sad, naravno, košta”, ocenjuje Gligorov.
Slično mišljenje za Radio Slobodna Evropa iznosi i Miroslav Prokopijević, ekonomski analitičar Centra za slobodno tržište. On kaže da se tek sada vidi koliko košta propušteno vreme od 2000. godine do sada u kojem nisu urađene ozbiljnije reforme.
„Tada je vladala jedna druga filozofija. Smatralo se da su donacije, opraštanje dugova, prihodi od privatizacije i doznaka itd. veliki tako da to omogućava vlasti da bez političkog troška – a politički trošak su reforme i eventualno izgubljeni glasovi u prvom trenutku posle reformi – da ide dalje. To što nije urađeno od 2000-te do danas, to se sad sveti. Mi ne znamo, možda bi US Steel morao da se zatvori i da je svih reformi bilo jer za neke firme samo tržište pokazuje ima li smisla raditi ili ne, ali ono što je sigurno to je da bi investicija i radnih mesta bilo mnogo više da su reforme obavljene. Dakle, neko bi možda zatvorio svoje operacije, ali mnogi bi ostali i sad ne bismo bili u ovakvoj situaciji u kojoj smo, gde čekamo 2012. koja će, po svemu sudeći, biti dosta teža, a ako dođe do neke veće havarije u evro-zoni – i vrlo teška“, ocenjuje Prokopijević.