U Srbiji, čak pola miliona mladih ljudi, starih između 20 i 34 godine, živi sa roditeljima. Jedna trećina njih nema izglede da počne samostalni život jer nema nikakve prihode. A i oni, koji su zaposleni, ostaju sa roditeljima jer ne mogu da si priušte da iznajme stan i da od ostatka novca pristojno žive. Mladi ljudi do stana dolaze, ili nasledstvom, ili uz finansijsku pomoć roditelja.
Stručnjaci ističu da oni zbog toga veoma sporo stiču emocionalnu i funkcionalnu autonomiju, kao i to da sve kasnije stupaju u brak, ali da, i kad to učine, život sa roditeljima dovodi do konflikata i razvoda braka. Uprkos mnogo puta ponovljenim obećanjima, ovdašnje vlade nikada nisu preduzele išta ozbiljnije da ubrzaju zapošljavanje mladih.
Stevan Gagić, Beograđanin, ima 42 godine, zaposlen je, oženjen, otac troje dece i živi u trosobnom stanu sa majkom i sestrom, a uz to je, najveći deo godine, sa njima i ćerka druge sestre koja u Beogradu studira.
"Ja, supruga i troje dece živimo u jednoj sobi, u 14 kvadrata. Čovek se navikne. Što je najgore, kada se navikne, nema želju da menja."
"Ja, supruga i troje dece živimo u jednoj sobi, u 14 kvadrata. Čovek se navikne. Što je najgore, kada se navikne, nema želju da menja. To je opasno. Naravno da osećamo potrebu za privatnost, ali, nekako stoički suzbijamo da je iskazujemo", priča nam Gagić, te odgovara postoji li mogućnost da se podigne kredit za stan:
"Bio sam u firmi koja je bila perspektivna, kredino sposobna. Tada su mi dolazile koleginice i pitale me što ne uzmem kredit za stan. One su to uradile. Sada ih srećem, a one ne znaju gde udaraju. Konverzija, kamate, pad cena nekretnina, a firma je otišla pod stečaj. Video sam kako su se drugi opekli. Video sam relativnost radnog mesta i neuspeo pokušaj Srba da glume Evropu. Tako sam shvatio kredite i taj zanos koji smo imali od 2008. do 2011. godine. Od onda u svojoj glavi imam sledeće, ili ću da se mučim sa svojim članovima porodice u jednoj sobi, ili ću da se mučim, kao što se oni muče, da se razbolevaju od brige i sekiracije. Ja ću možda da se razbolim od gužve. Navikao sam se na ovu prvu varijantu."
U uzrastu od 16 do 30 godina, 80 odsto mladih žive sa roditeljima, kaže Dragan Stanojević, docent na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji je, ispred Instituta za sociološka istraživanja, učestvovao u istraživanju motiva zbog kojih mladi žive sa svojim roditeljima.
"Od ovih 80 posto, koji žive sa roditeljima, interesantno je da je značajno više muškaraca, oko 90 posto, i oko 70 posto žena. To upućuje na tradicionalni obrazac gde žene, kada se udaju, prelaze uglavnom u domaćinstvo svog supruga. Tu neko vreme žive, a ukoliko imaju sredstava, onda se osamostaljuju. Zapravo pokazuje i drugu osobinu, da muškarci duže ostaju u domaćinstvu svojih roditelja", ističe Stanojević.
Stanojević govori i o tome kakve su posledice života u ovakvim međugeneracijskim simbiozama.
"U tim proširenim domaćinstvima su češći konflikti između generacija i unutar generacija. To je jedna cena. Druga cena je da se unutar proširenih porodica lakše reprodukuju tradicionalni patrijarhalni obrasci. Također se pokazuje da u tim domaćinstvima postoji mnogo izraženija rodna podela rada, podela na mušku i žensku sferu. Muškarci se mnogo ređe uključuju u kućne poslove. Po ovim istraživanjima, žene mnogo ređe i izlaze na tržište rada", pojašnjava Dragan Stanojević.
Iako su sve vlasti obećavale, u Srbiji zapravo nema ozbiljnih napora da se mladima olakša stupanje u svet rada, pa tako i osamostaljivanje od roditelja. Sociolog Srećko Mihajlović kaže da je nekih pokušaja bilo, ali da je to daleko od ozbiljnosti sistematskog napora.
Srećko Mihajlović
"U ovim zemljama su godinama na vlasti ljudi koji troše državne ili evropske pare na neke iluzorne akcije uz pomoć organizacija civilnog društva. To pokazuje primer obaveznog zapošljavanja mladih ljudi nakon završetka školovanja na godinu dana, gde oni imaju sva prava iz radnog odnosa, imaju i neke novčane prinadležnosti. Nakon godinu dana, firma u kojoj su radili, odlučuje da li će ih zaposliti ili ne. Praksa pokazuje da je retko ko od mladih, uključen u takav tip akcije, zaista bio zaposlen", konstatuje Mihajlović.
Kod nas se, dodaje Srećko Mihajlović, daju pare, ali se daju za neke imaginarne kurseve osposobljavanja mladih, bez garancija da će biti zaposleni.
"Taj tip akcija, koje vode nacionalne službe za zapošljavanje, su po pravilu poluozbiljne jer ne daju rezultate. Ne očekujem rezultate ni od ove najavljene akcije oko mladih preduzetnika jer smo mi i do sada imali neke bonitete za one koji počinju da se bave preduzetništvom. Iza toga prestaje svaka aktivnost društva da tim mladim ljudima pomognu da budu preduzetnici. Jednostavno, ljudi se ne rađaju kao preduzetnici. Neko ih mora doučiti i obučiti, ali ne profesori univerziteta, koji pričaju teorijske bajke, već oni mladi ljudi koji su započeli biznis pre tri godine i u tome uspeli. Oni treba da im ispričaju šta znači knjigovodstvo, šta znači rad, tržište, šta znači započeti proizvodnju, a nemaš kome da prodaš proizvod. Dakle, nisu samo u pitanju pare, već čitav niz akcija, koje neko treba da osmisli, ali ne iz kabineta, nego ljudi iz prakse", zaključuje Srećko Mihajlović.