Inicijativa mladih za ljudska prava organizovala je pre nekoliko dana u Beogradu miting podrške izbeglicama, uz poruku „Solidarnost, a ne mržnja“. Ova organizacija već trinaest godina radi na povezivanju mladih u zemljama bivše Jugoslavije i uticala je na vlade svojih zemalja da učine mnogo više na regionalnom povezivanju mladih. To je, konačno, ovog leta i urodilo plodom, kada je u Beču, na samitu zemalja Zapadnog Balkana, usvojena deklaracija o osnivanju Kancelarije za regionalnu saradnju mladih u regionu. Zbog dugogodišnjih izvanrednih napora regionalna Inicijativa mladih za ljudska prava, uz aktiviste za ljudska prava iz Rusije i Avganistana, nominovana je za nagradu koja nosi ime pokojnog češkog predsednika Vaclava Havela. O svim ovim temama, kao i o izbegličkoj krizi i načinu na koji se Evropska unija sa njom nosi razgovaramo sa Anitom Mitić, predsednicom Inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji.
RSE: Anita, od momenta kada su izbeglice u većim talasima počele da stižu i prolaze kroz Srbiju, jeste li registrovali više solidarnosti nego odbijanja i mržnje?
Anita Mitić: Može se reći da ima više solidarnosti. Mislim da je jako važna solidarnost koju građani Beograda i Srbije pokazuju. To je lice Srbije i to je dobra poruka koja je poslata u svet. Međutim, taj skup jeste održan u znak solidarnosti sa izbeglicama, ali je održan i kako bi se pohvalio obrazac ponašanja građana, svih ljudi koji pomažu izbeglicama; hteli smo da im odamo počast što već danima pomažu i donose humanitarnu pomoć i mislim da je to jako važno. Ali, pre svega, taj skup je održan zato što su desničarske organizacije prijavile skup protiv emigranata.
RSE: Da, taj skup je vlast zabranila.
Anita Mitić: Taj skup je bio zabranjen, to je u redu, država je prepoznala da ga treba zabraniti, ali verujem da jedino kako mi možemo pobediti takvo desničarsko okupljanje jeste da na taj naš protivskup dođe nas sto hiljada, a da njih dođe hiljadu i da na taj način pokažemo da je nas više nego tih desničara. U ovom gradu nema mesta za grupacije koje će da pozivaju na nečiju smrt, na nečiji linč, za skup protiv izbeglica.
Prosto, svugde sam pričala da je najljudskija stvar koju mi možemo da uradimo da odemo i pomognemo. Situacija u kojoj se Srbija sada nalazi jako je komplikovana, a ovo je tek početak. Moguće je da će biti mnogo gore do kraja godine jer je ovo tek prvi talas. Ljudi osećaju da treba da pomognu, osećaju solidarnost, ali to će takođe da se malo izduva. Otuda se mora naći dugotrajno rešenje za te ljude, jer će njih biti mnogo više, a vremenski uslovi biće sve gori.
Država će, dakle, morati da se suoči sa jednim ogromnim izazovom i sa svim tim problemima zaista nema mesta za desničarske organizacije. Mislim da je vreme da neko danas kaže da postoji grupa ljudi koja neće da da desničarskim organizacijama da se okupe, da će pokazati da ima ovde i taj neki drugi glas.
RSE: Imate li i u tom pogledu, kada je u pitanju pomoć izbeglicama koje sada prolaze kroz Srbiju, za razliku od drugih zemalja na zapadnom Balkanu, saradnju sa organizacijama iz susednih država, iz Inicijative mladih za ljudska prava iz Hrvatske, BiH i Crne Gore?
Anita Mitić: Da. Organizacija je regionalna - ima kancelarije u Sarajevu, Podgorici, Prištini i Zagrebu i Beogradu – i mi usko sarađujemo po tom pitanju. Inicijativa je u BiH učestvovala u prikupljanju ogromne pomoći koja je poslata, mislim da je tri tone humanitarne pomoći poslato za Beograd. Upravo taj regionalni pristup je jako važan i mislim da on šalje drugačiju i pozitivnu poruku – uostalom, i mi smo iz ovog regiona nekada bili izbeglice i moramo da nađemo način kako da bolje postupamo nego što smo postupali tih devedesetih godina prema ljudima koji dolaze.
RSE: Na samitu zemalja zapadnog Balkana u Beču konačno je usvojena deklaracija o osnivanju Kancelarije za saradnju mladih na zapadnom Balkanu. U kojoj meri i na koji način će, pošto ste vi već 13 godina, koliko i postojite, regionalno organizovani, kako će vam, dakle, to institucionalno rešenje pomoći?
Anita Mitić: To je možda jedna od najboljih stvari koja se dogodila ove godine. Posebno je važno zato što je impuls ove organizacije civilnog društva koji traje 13 godina konačno došao na red da ga i institucije primene. Srećna sam što je taj sporazum potpisan; to je tek inicijativa, Kancelarija za saradnju i razmenu mladih tek treba da se osnuje, to će se desiti tokom sledeće godine, a počeće da radi u januaru 2017. godine. Mislim da je jako zrelo od naših vlada da su shvatile da je to jedan ozbiljan posao. Kada smo pričali i predlagali osnivanje te kancelariju, svi su govorili - pa dobro, mladi, šta oni ima da se uvezuju. Zapravo, dugo nisu shvatali koliko je to ozbiljna stvar. Mi smo stalno insistirali na tome: šta ćete kada dođu mladi iz Hrvatske i Srbije i postavi se pitanje Vukovara, šta ćete vi da im kažete? I šta ćemo sa mladima ih BiH i Kosova? I kakav ćete vi imati odnos sa prošlošću i suočavanjem sa ratnim zločinima? Ko će da moderira te diskusije, ko će da se time bavi? Ko će da objasni to mladima, šta ćete da im kažete, da li je bio zločin i genocid i šta se tu dešava...?
Mislim da su oni tada shvatili koliko to može da bude komplikovano i da su zato uzeli tih godinu dana da nađu odgovore na sva ta pitanja, što mislim da je jako zrelo za našu Vladu. San svakog civilnog društva je da država preuzme ono što civilno društvo smatra da je od istinske važnosti, a mi mislimo da je ovaj regionalni program razmene od zaista suštinske važnosti jer će, ako se bude radilo kako treba, stvoriti, kako mi to kažemo, gain changer za ovaj region, stvoriće potpuno novu generaciju mladih ljudi koji će biti, nadam se, mnogo bolji od nas.
RSE: Kada gledate ovu trenutnu izbegličku epopeju i reakcije članica EU koja se, uz časne izuzetke, pretvorila u tvrđavu Evropu i u kojoj većina zemalja vrlo nerado prima čak i minimalni broj izbeglica, šta možete reći: da li je ovo razočaravajuća slika EU? Je li to EU koja je u ovih mesec dana izbegličke krize odbacila svoj sistem vrednosti i izgubila dušu?
Anita Mitić: EU već dugi niz godina ima problem sa desnicom i rastom nacionalizma. Nije, prema tome, iznenađenje da EU neće biti spremna na izbegličku krizu. Mi se pravimo kao da je sve OK, ceo svet se pravi kao da je sve u redu, a objektivno nije. Dve velike super sile su ušle u rat praktično i ne znam dokle ćemo moći da žmurimo i da se pravimo da se ništa ne dešava.
Izbeglice u blizini mađarsko-austrijske granice
Mislim da ovo nije prava EU. U ovim vanrednim okolnostima ona se ne snalazi i malo se guši u sopstvenoj birokratiji, zbog čega ne dolaze te prave evropske vrednosti do izražaja. EU je napravljena da bude solidarna, da poštuje ljudska prava, da poštuje demokratiju, da poštuje različitosti - to je utkano u njenu srž. Zato je i nastala posle Drugog svetskog rata, ali tužno je gledati ovo što se dešava. Nadam se da će se brzo reagovati na ovu izbegličku krizu bar posle slike sirijskog dečaka koji se utopio, koja kruži socijalnim mrežama. To me vraća na pitanja koja su mi prolazila kroz glavu i kad smo u školi učili o fašizmu i kasnije, kada smo učili o ratu devedesetih. Uvek sam se pitala kako je moguće da se tako nešto dogodi. To mi nikada nije bilo jasno - kako je moguće da su postojali neki koncentracioni logori, da su ljudi odvođeni, da je neko klao ljude u Srebrenici, a da ovde u Beogradu niko nije reagovao. Sada se nalazimo u situaciji gde mi zapravo uživo pratimo šta se dešava, kako ljudi ginu i umiru i kako nam plutaju tela dece oko nas, a da mi ne radimo ništa.
RSE: Kako vi kao mladi ljudi na zapadnom Balkanu reagujete na to kada čujete, recimo, britanskog premijera Camerona koji kaže da „roj ljudi“, roj izbeglica dolazi na obale Engleske da ugrozi tamošnji životni standard, pri čemu je Engleska primila samo par hiljada izbeglica. U Nemačkoj je mnogo bolja slika, ali društvo je podeljeno: imate ljude koji izražavaju solidarnost, ali i one, koji čak nisu ni neonacisti i desničari, koji su protiv izbeglica, jer misle da im to ugrožava standard, da će im pasti vrednost nekretnina ako u blizini bude prihvatni centar za izbegice. Nije li ovo evropska sramota?
Anita Mitić: Mislim da će se to jako teško objasniti ovde u Srbiji, gde se mi toliko borimo protiv svih tih ljudi koji imaju takve stavove jer oni time dobijaju legitiman razlog i vetar u leđa za svoje stavove. Treba se ugledati na severnu Evropu, na Švedsku, koja je još pre dve godine rekla da svako ko bude došao iz Sirije u Švedsku i bude tražio azil, da će ga i dobiti. Mislim da to pokazuje koje su se države razvile do nekog stepena kojem mi nismo ni blizu. Sa druge strane, moramo voditi računa, jer dovoljno je da se okupi par radikalnih desničarskih organizacija da nastane mnogo veći haos nego što je sada.
RSE: Da li se toga bojite u Srbiji ako bude krenuo veći talas izbeglica i ako se izbeglice ovde budu duže zadržavale?
Anita Mitić: Plašim se da to može da se dogodi. Plašim se da u takvim okolnostima i ovi dobri ljudi koji zaista pomažu ljudima to više neće raditi, jer će se plašiti. To imate u vezi sa svim okupljanjima. Svako ko je malo drugačiji u ovoj zemlji meta je radikalnih grupacija.
Nedavno je izašla priča o dečku iz Sirije koji je sam došao ovde. Doveli su ga u dom za nezbrinutu decu i 1. septembra je krenuo u školu. To malo dete je golo i boso došlo, prešlo hiljade kilometara, ali komentari na tu vest bili su mi neobjašnjivi - tolika mržnje je bilo tu. Problem, dakle, predstavlja sve što je drugačije. Mogli ste čuti i one koji bi primili samo pravoslavce, ali ne i muslimane, jer oni navodno mogu biti baza za islamski terorizam.
RSE: Ima tih tipičnih, preglupih balkanskih, ali, ne samo balkanskih, mitova. Često se može čuti i pitanje da, kako to da iz Avganistana dolaze samo mladi muškarci, da su oni potencijalna opasnost od terorizma. Ti ljudi upravo beže od toga, oni koji dolaze iz Sirije i Iraka beže od ekstremista ISIL-a. i Sramno je da u ovoj situaciji vi imate jednu Tursku koja je primila dva miliona izbeglica, Liban koji je milion - svaki četvrti stanovnik Libana je izbeglica, o čemu govori i UNHCR, a, na drugoj strani, imate jednu Evropu koja se sada našla tobože ugroženom od, kako se često može čuti, varvara. Kako vi reagujete na to?
Anita Mitić: Pa, znate šta. Naši dometi, nažalost, nisu preveliki. Mi se bavimo svojim dvorištem u tom smislu. Mi jesmo članica Evropskog antirasističkog pokreta, Inicijativa je i jedan od osnivača tog pokreta. Oni prave 30. septembra veliki događaj u svim gradovima u Evropi, ali naša moć je ograničena tim „crvenim linijama“, ipak mi ne možemo da radimo ono što je zadatak države. Sve se svodi na individualni nivo pomoći jednom po jednom čoveku, jedan po jedan dan. Na neke duže staze mene zaista brine kako će to dugoročno uticati na ovo društvo jer podrška za EU u ovoj zemlji je takva da više od 50 posto mladih ljudi ne veruje da Srbija treba da uđe u EU, 60 posto misli da demokratija nije najbolji oblik vladavine. Još, povrh svega, kada slušaju takve priče iz EU, to ih samo osnažuje.
RSE: Kako ocenjujete ono što je država do sada uradila kada su u pitanju izbeglice koje prolaze kroz Srbiju?
Anita Mitić
Anita Mitić: Mislim da je država potpuno bila nespremna za ovo. Ne znam kako je moguće da je bila toliko nespremna, ali mislim da je reagovala mnogo bolje nego što smo svi mislili da će reagovati. Ne postoje mediji, posebno štampani mediji, koji nisu u službi vlasti i u tih par dana su zaista bili bombastični naslovi - ISIS dolazi, šire se zaraze, a onda se desio „svič“ pa se sada priča o tome, došlo ovo dete, došli ovi ljudi.
RSE: To je koincidiralo sa momentom kada je Vučić otišao u park pored Autobuske stanice Beograd?
Anita Mitić: Tako je. Ja ne mislim da tu postoji iskrena reakcija. Objektivno, to je problem, to je kriza, ali mislim da je trenutno u poziciji da kaže da je Srbija veća Evropa od Evrope, da bude jedina zemlja, sa još par država u regionu, koja na dostojanstven način tretira izbeglice.
RSE: Centri i prihvatilišta za izbeglice koje je Vučić najavio da će se izgraditi u Srbiji - ako se dobro sećam, dva u Preševu, jedan na obodu Beograda i jedan na severu u Subotici - nije li to već trebalo da počne da se gradi?
Anita Mitić: Da, trebalo je, ali ono što ja znam jeste da postoje još uvek samo šatori, koji će izdržati dok je ovih 35 stepeni. Iskreno se nadam da će oni te centre postaviti jer ne znam koji je drugi način da ne pustimo te ljude da umiru na ulici. Nadam se da ova zemlja nije spremna da ostavi ljude da umru na ulici.
RSE: U okviru sledećih projekata koje ćete uskoro imati, govorim o regionu zapadnog Balkana, da li imate nešto konkretno, šta pripremate?
Anita Mitić: Svašta. Naš najveći uspeh je bečka deklaracija o otvaranju kancelarije za regionalnu saradnju mladih i na tome ćemo da radimo intenzivno narednih godinu dana. Ono što će nam biti najbitnije jeste da ubedimo državu u neke stvari za koje mi mislimo da su najvažnije. Na primer, da je neophodno da školstvo i visoko obrazovanje učestvuje u programu razmene. To da vi imate srednjoškolce ili čak i osnovce koji se međusobno razmenjuju i idu u druge zemlje. Mi smo na osnovu našeg dugogodišnjeg rada prepoznali da je najbolji oblik menjanja ljudi i njihovih stavova kada ih stavite u određenu situaciju ili kada im pokažete nešto drugačije; ne pripremite ih uopšte nego ih dovedete, na primer, u Prištinu, pa onda oni kažu: pa, ovo nema nikakve veze sa onim što ja mislim da Priština jeste. To je zaista moćan način izgradnje pomirenja, pošto je nama sve što radimo u službi pomirenja mladih u regionu i stvaranje novih odnosa među mladima.
Mi ne moramo više da teramo mlade da se vole, da zaljubljuju i da budu u bog zna kakvoj ljubavi i prijateljstvu; mi samo hoćemo da iznedrimo jednu generaciju mladih ljudi koji će da žive jedni pored drugih i da ne misle da će se jednog dana poubijati.
RSE: Koji će, konačno, da se upoznaju, pa će im to automatski razbijati uzajamne predrasude.
Anita Mitić: Tako je, ali sva istraživanja pokazuju da su mladi na Balkanu konzervativniji od svojih roditelja, što je potpuno suludo. To je ironija, jer su njihovi roditelji neko ko je direktno učestvovao u ratu devedesetih godina, a onda se izrodila generacija mladih ljudi koji imaju gore stavove i vrednosti prema komšijama nego njihovi roditelji.
RSE: Da li je to i zato što je generacija roditelja ratovala,a njihova deca su, kad su odrasla, bila u svojevrsnom getu: nisu mogla da putuju, doskora 70 posto mladih nikada nije prekoračilo granicu zemlje. Može li se i time objasniti ta tvrđava u glavi mladog čoveka iz Srbije koji nije prešao granicu, nije video sveta, i onda je mogao samo da gradi predrasude na osnovu vrednosnog sistema iz zemlje u kojoj živi?
Anita Mitić: Tako je, a i sama činjenica da oni nikada nisu živeli zajedno govori o tome da oni ne znaju da to može da funkcioniše. BiH je bila takva, funkcionisala je i bilo je normalno da nisi imao Republiku Srpsku i Federaciju BiH. Ja sam rođena 1990. i ja to ne mogu da pojmim, a mogu tek da zamislim kako je nekim ljudima koji ne putuju stalno po regionu pa nemaju uopšte taj odnos prema drugima.
Mi sada imamo politiku koja je bog-zna-kako regionalna. Srbija i Albanija su, recimo, na visokom političkom nivou u korektnim odnosima, a videli ste šta se desilo na fudbalskoj utakmici u oktobru; Vučić i Mustafa pregovaraju u Briselu, a ovde se ljudi na terenu međusobno mrze.
Mislim da će taj program regionalne saradnje i razmene mladih, ako bude kako treba, biti jako važan. Uostalom u Fancuskoj i Nemačkoj to je bio jedan od programa pomirenja između Francuske i Nemačke, to je ta čuvena Francusko–nemačka kancelarija za mlade. Oni rade već 51 godinu i mislim da je više od deset miliona mladih ljudi učestvovalo u tom programu. Ali, dok su oni sada već došli do stadijuma da razmenjuju mlade pekare iz Francuske i Nemačke, kod nas će svaka slična poseta imati politički prizvuk. Ono što je nama strašno važno jeste da se te posete ne svode na posetu i razmenu između mladih Srba iz Srbije i Republike Srpske, već da tome damo jedan multikulturalni odnos.
RSE: Albanski premijer Edi Rama je na bečkom samitu rekao da bi Albanija i Srbija mogle da urade za Zapadni Balkan ono što su Francuska i Nemačka uradile za Evropsku uniju. U tom smislu, i mladi iz dveju zemalja takođe bi mogli doprineti građenju jednog malog BENELUX-a u ovom regionu. Da li je to pretenciozno ili se možemo nadati tome?
Anita Mitić: Možda je malo pretenciozno - sa Ramine strane. Bila je ona emisija „Okruženje“, dijalog Vučić-Rama, u kojoj mi je najčudnije bilo da su oba premijera sve vreme pričali kako su oni predstavnici dva najmnogoljudnija naroda na Balkanu. Meni je to toliko paralo uši. To jeste istina, Albanaca i Srba činjenično ima najviše, ali meni je nekako to isticanje te činjenice ukazivalo da oni baš i ne razumeju da to ne treba tako da se predstavi s obzirom da mi imamo šest država u regionu. To me pomalo plaši jer oni nemaju iskreno razumevanje ovog regiona i zemalja u kojima žive. Mislim da će to, kad-tad, da izađe na videlo. Ko zna kakve ćemo za pet godina političare imati i upravo zato mislim da je jako važno da stvorimo nezavisne institucije, poput te Kancelarije za mlade, koje će moći da se odupru i da ostanu nezavisne bez obzira na to ko je na vlasti.
RSE: Sve ovo što ste uradili prethodnih godina konačno je prepoznato i van granica Zapadnog Balkana, pa ste tako uspeli da uđete u finaliste za dobijanje nagrade bivšeg češkog predsednika Vaclava Havela. Kada će biti dodela te nagrade?
Anita Mitić: Dodela nagrade je 28. septembra. To je ogromna čast biti u finalu sa još dve organizacije - iz Rusije i Avganistana. Mislim da je već to uspeh - ući u taj najuži krug. Zaista, i da je ne dobijemo, za nas je velika čast da smo ušli u najuži izbor za tu nagradu.