Kafa s... jedan je od najpopularnijih i najposjećenijih popratnih programa Sarajevo film festivala. U ovom programu u petak 14. kolovoza, gostovala je Mirjana Karanović, srbijanska glumica, koja je ove godine predsjednica žirija festivala.
Mirjana je govorila o svojoj karijeri na filmu i teatru, odnosu prema Sarajevu, te o ulozi predsjednice žirija.
Mirjana Karanović nekoliko puta bila je gost Sarajevo film festivala. Ove je godine u posebnoj ulozi. Biti predsjednica žirija, za nju je kaže, puno lakše nego biti glumica koja dođe na festival predstaviti film:
„Mislim da je meni lakše, nego ovima koji su došli sa filmovima. Ipak, makoliko da si nešto iskusan i ma koliko da si navikao na te situacije, uvek ima ta strepnja, kao šta će sad biti, kako će proći, šta će ljudi reći, uvek ideš okolo i pitaš- e šta miliš? Ja sad nemam to opterećenje, ja sedim i gledam filmove. Nemam svog favorita, pa da kažem, jao sad, uf, daj da vidimo, da držim palčeve, pa da se nerviram, da li je ton ovakav ili onakav, koliko je ušlo ljudi u salu, da li je puno, da li će da se priča o tome. Kad si u filmu, juriš novine gde je šta izašlo itd. Mislim da mi je lakše. Glumac mnogo uloži u neki film, mnogo se nada i onda to nama više znači, pogotovo što nismo nešto plaćeni senzacionalno, pa makar da nam kažu da smo dobri, da ti neki aplauz to potvrdi, da se osećaš da si ponosan na ono što si uradio.“
Mirjana Karanović nije prva osoba koja dolazi iz Srbije i predsjedava žirijem Sarajevo film festivala. Ranije je u istoj ulozi bio i srbijanski glumac Miki Manojlović. Mirjana je istakla da sa Sarajevom ima poseban odnos i da je ljudi u ovom gradu vole iz više raloga:
„Prvo me vole zbog „Oca na službenom putu“, tu sam se etablirala. E onda sam ja '90-ih godina imala jedna odnos prema tom ratu, meni su ovde ljudi to zapamtili, to šta sam ja govorla i kako sam se ponašala, tako da s te strane me vole. Ja sam ovde u Sarajevo došla 2001. godine, počela sam raditi jednu predstavu i od tada sam svakog meseca dolazim ovde i igram predstave. Ja sam za tih 8 godina imala samo dva neprijatna susreta sa dve osobe za koje sam ja sigurna da su ispoljili više svoju unutranju nesreću i nezadovljstvo, nego što je to bio neki ličan odnos prema meni.
Jednostavno nisu uspeli da prevaziđu to da ja zapravo dolazim iz Beograda ali da me ne poistovete sa politikom koja je toliko štete nanela ovom gradu. Tako da za 8 godina to je zbilja gotovo ništa. Ja sam ovde na ovaj trg, gde je sada ova kafana, na parkingu auto ostavljala 4 dana i nikad ga niko nije ni šutnuo, iako su beogradske tablice. Odem u neki drugu državu, kojoj neću da odam ime, prvi dan meni ključevima izgrebu auto. Meni je ovde bilo uvek bilo prijatno. Valjda su me zvali što sam i dobra glumica, a ne samo što sam u vezi sa Sarajevom."
Mirjana je govorila i osamdesetim godinama kada je važnost filma bila velika.
Svjesna je da ta važnost polako nestaje, ali dodaje da je tada bilo jedno vrijeme, a danas neko drugo:
„Odnos prema filmu je potpuno drugačiji, film se potpuno drugačije pravi. To je prošlost. Ja mislim da postoji neki drugi način da neke mlade generacije kažu šta je njima u filmu važno. Ja se sada jako pazim jer ja bila mlada bilo mi je bilo fuj kada vam neki stariji govore- e, u moje vreme bilo je drugačije, vidi kako vi danas ništa ne poštujete. Onda se setim kako sam ja razmišljala kada sam bila mlada. Iz moje perspektive meni je svega toga žao. Ja ću se potruditi da vidim svet onakako kakav on jeste. I mislim da je on moguć na jedan potpuno neočekivan način."
U filmovima Emira Kusturice, Ahmeda Imamovića i Jasmile Žbanić, Mirjana je ostvarila veliki uspjeh. Ovi filmovi su ostvarili svjetsku slavu. O svoj suradnji sa ovim autorima, Mirjana je odgovorila:
„Ono što je meni i kod Jasmile i kod Ahemda bilo jako intresantno te priče koji su oni pričali je to nešto što je tu. To su priče koje nisu neka fikcija, ne u smislu da su istinite. Teme i problemi koje te priče obrađuju su nešto što je prisutno i nešto što je u glavama ljudi. I nekako su te meni obe priče hrabre, ja volim hrabre ljude, ja volim ljude koji ne idu linijom manjeg otpora, nego se malo uhvate u koštac u nešto što nije jednostavno. Kad me zovu da igram neku ulogu, ja kažem dobro, nemam ništa protiv male uloge, ali s obzirom da sam ja akrobata, ja radim trostruki salto u glumi, ja sam veliki majstor, ja onda hoću u maloj ulozi da napravim barem jednu piruetu. Nije mi važno glavna ili sporedna uloga, samo mi je važno da nešto gde ja tu mogu sebe dati.“
Pored filma, Mirjana je ostavila veliki pečat i na teatru. I u tom teatarskom smislu Mirjana je uhvatila vezu sa Sarajevom. Sa predstavom Helverova noć Dine Mustafića odigrala je preko 100 predstava.
„ To je jedna veoma emotivna predstava. To je predstava na kojoj ljudi redovno plaču. I nekako, ona je vrlo katarzična. Zato ljudi dolaze često po nekoliko puta da je gledaju jer ima tu jednu moć da te emotivno pročisti i ja je tako i doživaljavam, ona mene vrlo emtivno ponese i nekako me isprazni. Za mene je velika stvar zato što ja svakog meseca sednem u auto i dođem da odigram te predstave, nekako me to napuni. Imam ja i druge predstave koje me nisu tako ponele i nisu mi značile. Ali moram da kažem u mojem glumačkom životu je bilo dosta takvih predstava, naravno one su iz neke prošlosti. Sada imam Helvera i nekako mislim da ćemo ja i Ervin još dosta igrati jer likovi koje igramo nisu vezani puno za godine.“
Mirjana je govorila o svojoj karijeri na filmu i teatru, odnosu prema Sarajevu, te o ulozi predsjednice žirija.
Mirjana Karanović nekoliko puta bila je gost Sarajevo film festivala. Ove je godine u posebnoj ulozi. Biti predsjednica žirija, za nju je kaže, puno lakše nego biti glumica koja dođe na festival predstaviti film:
„Mislim da je meni lakše, nego ovima koji su došli sa filmovima. Ipak, makoliko da si nešto iskusan i ma koliko da si navikao na te situacije, uvek ima ta strepnja, kao šta će sad biti, kako će proći, šta će ljudi reći, uvek ideš okolo i pitaš- e šta miliš? Ja sad nemam to opterećenje, ja sedim i gledam filmove. Nemam svog favorita, pa da kažem, jao sad, uf, daj da vidimo, da držim palčeve, pa da se nerviram, da li je ton ovakav ili onakav, koliko je ušlo ljudi u salu, da li je puno, da li će da se priča o tome. Kad si u filmu, juriš novine gde je šta izašlo itd. Mislim da mi je lakše. Glumac mnogo uloži u neki film, mnogo se nada i onda to nama više znači, pogotovo što nismo nešto plaćeni senzacionalno, pa makar da nam kažu da smo dobri, da ti neki aplauz to potvrdi, da se osećaš da si ponosan na ono što si uradio.“
Glumac mnogo uloži u neki film, mnogo se nada i onda to nama više znači, pogotovo što nismo nešto plaćeni senzacionalno, pa makar da nam kažu da smo dobri, da ti neki aplauz to potvrdi, da se osećaš da si ponosan na ono što si uradio.
„Prvo me vole zbog „Oca na službenom putu“, tu sam se etablirala. E onda sam ja '90-ih godina imala jedna odnos prema tom ratu, meni su ovde ljudi to zapamtili, to šta sam ja govorla i kako sam se ponašala, tako da s te strane me vole. Ja sam ovde u Sarajevo došla 2001. godine, počela sam raditi jednu predstavu i od tada sam svakog meseca dolazim ovde i igram predstave. Ja sam za tih 8 godina imala samo dva neprijatna susreta sa dve osobe za koje sam ja sigurna da su ispoljili više svoju unutranju nesreću i nezadovljstvo, nego što je to bio neki ličan odnos prema meni.
Jednostavno nisu uspeli da prevaziđu to da ja zapravo dolazim iz Beograda ali da me ne poistovete sa politikom koja je toliko štete nanela ovom gradu. Tako da za 8 godina to je zbilja gotovo ništa. Ja sam ovde na ovaj trg, gde je sada ova kafana, na parkingu auto ostavljala 4 dana i nikad ga niko nije ni šutnuo, iako su beogradske tablice. Odem u neki drugu državu, kojoj neću da odam ime, prvi dan meni ključevima izgrebu auto. Meni je ovde bilo uvek bilo prijatno. Valjda su me zvali što sam i dobra glumica, a ne samo što sam u vezi sa Sarajevom."
Mirjana je govorila i osamdesetim godinama kada je važnost filma bila velika.
Svjesna je da ta važnost polako nestaje, ali dodaje da je tada bilo jedno vrijeme, a danas neko drugo:
Odnos prema filmu je potpuno drugačiji, film se potpuno drugačije pravi. To je prošlost. Ja mislim da postoji neki drugi način da neke mlade generacije kažu šta je njima u filmu važno.
U filmovima Emira Kusturice, Ahmeda Imamovića i Jasmile Žbanić, Mirjana je ostvarila veliki uspjeh. Ovi filmovi su ostvarili svjetsku slavu. O svoj suradnji sa ovim autorima, Mirjana je odgovorila:
„Ono što je meni i kod Jasmile i kod Ahemda bilo jako intresantno te priče koji su oni pričali je to nešto što je tu. To su priče koje nisu neka fikcija, ne u smislu da su istinite. Teme i problemi koje te priče obrađuju su nešto što je prisutno i nešto što je u glavama ljudi. I nekako su te meni obe priče hrabre, ja volim hrabre ljude, ja volim ljude koji ne idu linijom manjeg otpora, nego se malo uhvate u koštac u nešto što nije jednostavno. Kad me zovu da igram neku ulogu, ja kažem dobro, nemam ništa protiv male uloge, ali s obzirom da sam ja akrobata, ja radim trostruki salto u glumi, ja sam veliki majstor, ja onda hoću u maloj ulozi da napravim barem jednu piruetu. Nije mi važno glavna ili sporedna uloga, samo mi je važno da nešto gde ja tu mogu sebe dati.“
Pored filma, Mirjana je ostavila veliki pečat i na teatru. I u tom teatarskom smislu Mirjana je uhvatila vezu sa Sarajevom. Sa predstavom Helverova noć Dine Mustafića odigrala je preko 100 predstava.
„ To je jedna veoma emotivna predstava. To je predstava na kojoj ljudi redovno plaču. I nekako, ona je vrlo katarzična. Zato ljudi dolaze često po nekoliko puta da je gledaju jer ima tu jednu moć da te emotivno pročisti i ja je tako i doživaljavam, ona mene vrlo emtivno ponese i nekako me isprazni. Za mene je velika stvar zato što ja svakog meseca sednem u auto i dođem da odigram te predstave, nekako me to napuni. Imam ja i druge predstave koje me nisu tako ponele i nisu mi značile. Ali moram da kažem u mojem glumačkom životu je bilo dosta takvih predstava, naravno one su iz neke prošlosti. Sada imam Helvera i nekako mislim da ćemo ja i Ervin još dosta igrati jer likovi koje igramo nisu vezani puno za godine.“