Minja Bogavac: Navijam za pobunu

Uspešna rediteljka i od letos direktorka Šabačkog pozorišta Minja Bogavac, povodom smene direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu Željka Hubača i snažne reakcije javnosti, kaže: „Uvek navijam za pobunu, uvek navijam za mogućnost da baš ova situacija bude ona prelomna, kada ćemo najzad uzeti stvari u svoje ruke i prestati da se sklanjamo pred poplavom besmisla, haosa i nereda, koji očigledno trenutno vlada u kulturi. Samo napred!“

RSE: Da li je smena Željka Hubača, direktora Drame u Narodnom pozorištu, samo incident unutar tog pozorišta, ili mislite da je to simptom stanja u kulturnim institucijama u Srbiji?

Bogavac: Na žalost, čini mi se da je to što je Željko Hubač uopšte bio direktor Drame, bila neka vrsta incidenta u kulturnim institucijama. U protekle četiri godine, Narodno pozorište je dobilo 107 vrlo relevantnih nagrada. Od jedne fosilske, muzejske pozorišne ustanove, postalo je zaista živo mesto, mesto gde se osećate ponosnim što pripadate tom kulturnom korpusu čija je vrhunska kulturna institucija pozorište.

Željko Hubač je pokazao da je moguće praviti istovremeno klasičan, pozorišni mejnstrim repertoar, a da to i dalje budu i kritičke i umetnički relevantne predstave, predstave sa savremenim rukopisom. Mislim da je to što je radio bio dobar primer, ulivalo je nekakvu nadu.

U momentu kada Željko Hubač, umesto da dobije nagradu za sve što je učinio za Narodno pozorište i za kulturu u Srbiji, u protekle četiri godine, biva smenjen u naponu snage toga ansambla, sa ogromnom podrškom, ogromnim rezultatima iza sebe. Čini mi se da se opet vraćamo tom našem obrnutom sistemu vrednosti, u kojem sve što je dobro, živo i diše, gledamo da sankcionišemo.

RSE: Ipak, kako razumeti tu smenu? Da li mislite da je to problem ličnih odnosa između upravnika Dejana Savića i Željka? Ili mislite da je u pitanju njegov repertoar, s obzirom na to da je direktor Narodnog pozorišta najavio promenu vizure repertoara?

Bogavac: Čak i da su u pitanju lični odnosi, mislim da to zaista za nas nije relevantno, ako se javno time bavimo. Svakako je u pitanju nekakvo neslaganje sa repertoarskom politikom i svakako je pitanje jedna vrsta hrabrosti koju je Željko pokazao i pokazivao godinama a koja očigledno sada dolazi na naplatu. Nimalo ta situacija nije bezopasna.

Ukoliko neki repertoar, koji ima toliko mnogo uspeha i kod publike i kod stručne javnosti, kritike na festivalima, treba promeniti, onda se postavlja pitanje - šta su ideološke ili idejne okosnice tog repertoara, koje toliko ne odgovaraju instituciji Narodnog pozorišta i šta je ta podobna umetnost koju ćemo sada gledati?

RSE: Jug Radivojević, koji je predložen za novog direktora Drame, posle svega što se dogodilo, to je odbio. A kulturna javnost je burno reagovala na smenu Hubača. Da li je to ohrabrujuće za vas? Da li ste očekivali takve reakcije, i u regionu i domaće?

Bogavac: To što je istovremeno smenjen Željko Hubač i doveden Jug, nekako je u kulturnoj javnosti ostavilo neki problem. Danas svi govore da Jug Radivojević neće biti dobar direktor Drame.

Dok se nije desilo to odbijanje, bila sam malo suzdržana i nisam znala u kom će pravcu on to voditi. Mislim da je to što je uradio vrlo častan gest. Mislim da je to poslednji gest nakon kojeg treba promeniti upravnika Narodnog pozorišta. Nisu više u pitanju lični odnosi. Očigledno je da se institucija koju on vodi raspada. Mislim da bi od njega bilo fer i časno, da u ovoj situaciji, barem ponudi svoju ostavku.

RSE: Kakva je vaša dijagnoza pozorišne situacije u Srbiji danas? Da li je tačna primedba jednog od pozorišnih ljudi da je mlađa generacija mnogo konzervativnija, nego što je to vaša generacija, između 35. i 45. godine?

Bogavac: Čini mi se da je ta dijagnoza tačna i čini mi se da se to ne odnosi samo na pozorište. Mislim da je to generalno jedna priča o generacijama u našem društvu. Mislim da je posledica toga činjenica da smo mi odrastali u jednoj situaciji koja je bila loša, ali se u jednom trenutku promenila i ulila je mnogo nade. Rasli smo devedesetih u ratnom okruženju, ali sa nekom stalnom tradicijom građanskog bunta. Postojao je neki drugi, obrnuti način razmišljanja kome ste mogli da pripadate, pa da vam se oko 5. oktobra učini da je ipak moguće nešto promeniti. Da je moguće da se dese neke demokratske promene.

Ova generacija, koja je stasala posle tih demokratskih promena, stasava u atmosferi razočaranja. Tu nema nekog bunta, ni besa, ima samo opšteg stava da je politika nečasno zanimanje kojim se ne treba baviti, da se zapravo nikada ništa i neće promeniti, da su neke druge boje, ali da u suštini običan čovek, pošten čovek, tu nema šta da radi.

Građansko proleće na Balkanu

Kada su mladi nezainteresovani za društvo i politiku, društvo ima itekako ozbiljno da se zabrine, jer su onda oni politički nepismeni i politički neobrazovani. Postaju pogodni za svaki vid manipulacije. To je ulaznica za fašizam, ozbiljan fašizam bilo koje vrste. Mislim da taj neokonzervativizam kod mladih jeste jedan od osnovnih problema u našem društvu.

RSE: Da li se o toj opasnosti od fašizma govori u umetnosti u Srbiji danas, ne samo u pozorištu, nego i na filmu i u književnosti?

Bogavac: Govori se, ali se ne govori dovoljno. Ne govori se ni približno dovoljno, koliko bi trebalo. Tu odgovornost snose umetnici, ali je činjenica da nemamo podršku za to. Zabranjujemo da se neki filmovi uopšte snimaju, vrhunska institucija kulture menja svog najboljeg direktora Drame u novijoj istoriji..... Negde mi se čini da nema mnogo prostora, da kulturna politika nije takva da uopšte dozvoljava ili ohrabruje stvari koje upozoravaju na ozbiljne i goruće probleme u društvu.

Tu ima i neka vrsta nesaglasja oko toga kolike rezultate postižu neke predstave, a koliko se novca ulaže u neke drugačije. Često pričam o tome. Pogledajte našu umetnost koja predstavlja Srbiju u inostranstvu, šta god to značilo, koja prelazi granicu, odlazi na neke festivale, biva viđena i prepoznata. To su uglavnom projekti sa nezavisne scene. Nezavisna scena nema ni 10 odsto budžeta kojim raspolaže institucionalna scena. Na institucionalnoj sceni, gde se ide nekim oprobanim tokovima, festivalima, trudimo se silno da ne talasamo previše. To je veoma pogrešan način.

Kultura i umetnost treba da talasaju. To je ono što oni treba da rade u društvu, da stavljaju stvari pod reflektore, da bi se o njima pokrenula rasprava, da bi one mogle da budu rešene na nekom političkom nivou. Ako imamo umetnost i kulturu koje ćute ili se svrstavaju na nivo zabave, da dođete u pozorište, pogledate neku lepu predstavu, onda je vrlo mala šansa da nešto u društvu može da se promeni.

• Zašto je u Srbiji nemoguća predstava o Aleksandru Vučiću?
• Đukić: Ponižavanje i obeležavanje neposlušnih

RSE: Da li se može objasniti ta situacija činjenicom da je okruženje, da je srpsko društvo danas još uvek zaglibljeno u nacionalizam i u nacionalno?

Bogavac: Ono što je još gore je da čitav svet klizi ka zaglibljavanju u nacionalizam i nacionalno. Više ne znam da li je to kod nas još uvek, ili je to kod nas nešto što je bilo oduvek, samo se kalemi sada na nešto novo. Postoje političarska presvlačenja i nagla skretanja u političkim tendencijama.U ovom trenutnom režimu je potpuno nestala svaka ideologija jer vladajuća stranka pokriva čitav ideološki spektar, malo od ovoga, malo od onoga.... Vrlo je teško zauzeti neku stranu, vrlo je teško ostati, čak i na nekom ljudskom nivou, pojedinačno pošten i časan. Vrlo često ne znamo u čemu zapravo učestvujemo.

RSE: Kako vi lično balansirate vaše društveno angažovanje i profesionalan rad?

Bogavac: Za mene je to potpuno jedna te ista stvar. Zaista verujem da je moja umetnost isto što i moj aktivizam. Verujem da je način na koji se izražavam u umetnosti potpuno isti kako bih se izražavala i politički. Kada god nešto radim, ne radim to iz nekih estetskih dometa same predstave, mada mi oni nisu nevažni, ali mi se čini da je umetnost uvek kanal kojim komuniciramo neke svoje ideje.

Mislim da umetnost, posebno pozorišna, jeste mesto gde se zajednica okuplja, mora da bude mesto gde se pretresaju neke priče, vrlo važne za tu zajednicu. S obzirom na to da je pozorište uvek javno, nekako ga vidim kao par ekselans politički medij.

RSE: Vi ste i sami rekli, kad ste prihvatili mesto direktorke Šabačkog pozorišta, da niste Šapčanka, niti da imate sestru od tetke, ni sestrinu tetku od tetke koja ima veze sa Šapcem. Ipak ste tu postavljeni. Šta je bio vaš motiv, da iz Beograda, što je vrlo retko, dođete ovde, praktično za stalno, na stalni posao?

Neokonzervativizam kod mladih jeste jedan od osnovnih problema u našem društvu: Minja Bogavac

Bogavac: Za neko vreme. Ovo je veliki profesionalni izazov za mene. Radila sam mnoge stvari u pozorištu, nikada nisam vodila instituciju. Mislim da će u svakom slučaju to za mene lično biti jedno vrlo korisno iskustvo, sa nekim drugačijim uvidima u pozorište, sa drugačijim premišljanjem. Naravno, nije samo to u pitanju.

Kada mi je stigao poziv iz Šapca, u pregovore sam krenula sa pitanjem – da li vi znate ko sam ja? Znate li vi kakvo pozorište ja pravim i da li ste sigurni da to želite u svoj instituciji? Kada sam se uverila, nakon mnogo nedelja vrlo ozbiljnih pregovora i razgovora, da moj rad jeste jedino što me je preporučilo Šapcu i ljudima iz grada Šapca, shvatila sam da ovde zaista, u ovom opozicionom gradu imamo neku priliku da radimo predstave bez cenzure, bez političkih pritisaka, da ovo može da bude neki prostor slobode. Činilo mi se da je važno da upravo ja, koja negujem neke vrednosti koje smatram ključnim i deficitarnim u današnjem društvu, pokušam da se nađem na čelu jedne institucije, kako bih sama učestvovala u tome da se za niz hrabrih i važnih umetnika stvori prostor da prave važne, kritičke, problemske predstave.

RSE: Znači, možemo očekivati neku „Jamni distrikt“ ( predstava po tekstu Minje Bogavac u režiji Kokana Mladenovića koja je nagrađena na Sterijinom pozorju) predstavu ovde?

Bogavac: Šabačko pozorište je do sada gotovo najpoznatije ili je imalo mnogo uspeha upravo u saradnji sa Kokanom Mladenovićem. Ovde se već igra Kokanova predstava "Rubište". Nadam se da ćemo sledeće sezone imati i novu Kokanovu predstavu, ali o tome ne bih mnogo više da pričam. Ono što je sigurno, jeste da ćemo imati vrlo relevantne i društveno promišljene, gotovo čak i revolucionarne, predstave u Šabačkom pozorištu.

RSE: Da li možete nešto više da kažete o tome šta se sprema?

Bogavac: U utorak ćemo imati prvu našu premijeru ove sezone, nazvana je "Lokal patriotizam". Volim da kažem da je to zbog toga što su svi drugi patriotizmi izgubili značaj i značenje. Zapravo je lokal patriotizam, na neki način, ono što bi bio „community teather”.

Mislim da je vrlo važno da pravimo prestave koje će u početku okupljati zajednicu. Šapčani nesumnjivo vole svoje pozorište i ulažu veliki deo budžeta u funkcionisanje tog pozorišta. Ovo je pozorište sa velikom tradicijom. Možda je, kao svaka duga veza, donekle ušla u rutinu. Čini mi se da je vrlo važno da se otvorimo prema zajednici i da otpočnemo pre svega sa zajednicom, u kojoj ovo pozorište nastaje, vrlo otvoreni dijalog i da vrlo otvoreno adresiramo ljude koji ovde žive, da zajednički razmišljamo o problemima ovog grada, problemima uopšte u Srbiji.

RSE: Hoće li ovo pozorište negovati subverziju?

Bogavac: Ovo pozorište će apsolutno negovati subverziju, samo što je to pitanje subverzije danas vrlo komplikovano. Nekako se čini da je taj dominantan estetski i kulturni model sam po sebi subverzivan, da deluje protiv društva. Tako da mi se čini da subverziju treba ostaviti za nekakva bolja vremena. Mi treba da negujemo stvari koje su generičke, optimističke i koje ovim ljudima ulivaju nadu da i dalje mogu da se dese neke dobre stvari.

RSE: Vi ste jednom rekli da su novi mediji i nove tehnologije ukrale pozorištu fikciju, a da vi sada prelazite na dokument. U kom smislu će to dokumentarno biti prisutno u Šabačkom pozorištu?

Bogavac: To je na tragu priče koliko pozorište i politika danas menjaju strane. Politička scena se na svaki način služi iluzionističkim pozorišnim trikovima. Ako ste imalo teatarski obrazovani, nije vam teško da prepoznate te vrste glume i šmire, kojom se služe političari. Dramaturgija, koja se servira u tabloidnim medijima, služi kao montažna sekvenca, da ne možete da dođete do daha, niti da razdvojite bitno od nebitnog.

Kada vidite te trikove na političkoj sceni, čini mi se da je prostor izvođačkih umetnosti postao prostor za istinu i za neke odgovorne poteze. Čudno je gledati, i zanimljivo, u kom pravcu ide zamena strana pozorišta i politike. Kada mediji produkuju strašno mnogo fikcije, imate potrebu da na sceni iznesete nekakav dokument.

To što sam kazala o novim medijima, odnosi se na tehničke mogućnosti novih medija, da neke stvari prikažu mnogo uverljivije ili atraktivnije nego što to može pozorište. Ali mi se čini da je pozorište od toga izvuklo samo najbolje. Izgubivši bitku za fikciju, dobijamo rat za istinu.

Na kraju postaje najvažnije da je ovo mesto gde se zajednica okuplja, gde morate da dođete lično i gde se od vas traži toliko napora da dođete i sednete u neki parter sa svojim sugrađanima, da budete prisutni, uključeni. Ne volim predstave koje pasivizuju gledaoce, volim predstave koje aktiviraju gledaoce, da budu zajednica, publika, javnost, tu, na tom mestu. To je mnogo drugačije od kolektivizma i lažne pobune, koju nam nude novi mediji.

RSE: Koliko je ugodno biti u pozorištu, u gradu, u kome se izdvaja za kulturu neverovatnih sedam procenata lokalnog budžeta?

Bogavac: Ne znam koliko je uopšte ugodno biti u pozorištu u Srbiji danas. Ali mislim da se vrlo jasno u gradu Šapcu vidi to ozbiljno ulaganje i ozbiljno prepoznavanje lokalnih vlasti značaja koji kultura ima. Pored institucija kulture, u koje spada i Šabačko pozorište, Šabac je grad sa najvećim brojem različitih gradskih manifestacija. Šabac jegrad u kome se vodi računa kako sam grad izgleda. Zovu ga „gradom murala“, grad koji je pokazao otvorenost za savremenu umetnost i koji je izrazito urbana sredina. Mnogo je više grad, po nekim svojim karakteristikama, od mnogo većih naseljenih mesta u Srbiji.

Prepoznajem tu vrlo važnu snagu. Čini mi se da Šabac jeste neka polazna tačka priče o decentralizaciju. Pokazuje kako kvalitetna umetnost i kultura, kvalitetna zbivanja mogu da dolaze iz nekog manjeg gradskog centra.

RSE: Da li strepite od mogućnosti promene lokalne okolnosti van ovoga pozorišta?

Bogavac: Nisam Šapčanka. Mislim da ova zajednica treba da se izjašnjava o tome ko je vodi i na koji način je vodi. Nisu Šapčani ludi da ne vide šta se događa u ostatku Srbije.

Intervju nedelje: Minja Bogavac

Ovo je zaista jedini grad koji je i dalje opozicioni. Da sam iz vladajućeg režima, ja bih ga negovala kao takvog, jer mislim da je dokaz da postoji neka druga opcija. Mislim da je nenormalno kada država tone u potpuno jednoumlje. Mislim da je nezdravo kada jedna stranka, bilo koja, da je i najbolja na svetu, ima toliku podršku. Ne mislimo svi isto o svim stvarima i ne treba da mislimo isto. Tu ne strepim. Najgora stvar koja će se meni desiti je da ću se vratiti u Beograd. Sigurna sam da ljudi u ovoj zajednici to prepoznaju. Ostatak Srbije može da vidi kako izgleda druga opcija.

RSE: Da li mislite da će Željko Hubač dobiti ovu bitku i da će i dalje biti direktor Drame? Kako mislite da će se završiti ta priča?

Bogavac: Nisam sigurna da je rešenje da se vrati Željko Hubač kao direktor Drame i da sve opet potone u istu staru rutinu. Mislim da je jedina časna stvar koja može da se dogodi, smena upravnika Narodnog pozorišta u trenutku kada su mnogi drugi problemi i tolike afere iz te institucije isplivale.

RSE: Da li mislite da će reagovati država?

Bogavac: To je vrlo čudno. Pre samo mesec ministar kulture je kritikovao Željka Mitrovića (vlasnik Pink televizije , prim. red.), kada je Vlada otvoreno stala u odbranu Željka Mitrovića. Onda postavljate pitanje, ko je zapravo ministar kulture Republike Srbije i šta se tu dešava?

Ovo u Narodnom pozorištu kao da je pokrenulo lavinu širih pitanja o kulturi i pitanja kako uopšte funkcionišu kulturne institucije u zemlji. Mislim da bi bilo dobro da se ova bura iskoristiti za mnogo korenitije promene. Samo vraćanje Željka Hubača na mesto direktora Drame, bilo bi kao neko ućutkivanje.

Ne sećam se da je ikada ijedna inicijativa da se neko vrati ili sačuva na nekom mestu od strane kolega i stručne javnosti urodilo plodom. Imali smo mnogo sličnih smena, koje su na kraju ipak prošle.

RSE: Istovremeno ne pamtim da je bila ovolika pobuna i da se digao toliki glas pozorišnih ljudi. Možda to ohrabruje?

Bogavac: Uvek navijam za pobunu, uvek navijam za mogućnost da baš ova situacija bude ona prelomna, kada ćemo najzad uzeti stvari u svoje ruke i prestati da se sklanjamo pred poplavom besmisla, haosa i nereda, koji očigledno trenutno vlada u kulturi. Samo napred!